I ostao je otisak tvog dlana na mom boku,slatki miris vanile u sobi i strah...
Novi broj na displeju,novo ime u imeniku,neke druge plave oci me posmatraju...
A osecaj mucnine u stomaku je i dalje ostao isti,ista nervoza i ista pitanja poput malih crvica me izjedaju iznutra.
Posle njega vise nisam sposobna da verujem ljudima,on je davno zavrsena prica ali tragovi njegove izdaje su svuda.Strah se duboko uvukao u kosti...pamtim svaku suzu koju sam prolila i svaki ubod boli koji sam osetila,svaki put sve slabiji i slabiji dok nije poceo da jenjava...
Posle njega sam shvatila da se dobro dobrim ne vraca...i sada sam izgubljena.Stojim tu nasred puta zagledana u jos jedne plave oci koje cekaju odgovor ali kao da slute sta mi se desava plase se da ponovo izgovore pitanje naglas...
Najradije bih pobegla ali vise se ni u cijem zagrljaju ne osecam bezbedna...
Jos jedan pocetak preda mnom,jos jedan stranac koji ceka da postane deo moga zivota...a ja samo zelim da mogu da svijem ruke oko necijeg vrata,da zaspim u necijem zagrljaju sa osecajem da mu pripadam...
Posle njega nije ostalo nista,prazno srce i nepoverenje,zelja i hiljadu i jedna prepreka...opor ukus u ustima i neka teska,mlaka tuga...
Moji sumnjicavi pogledi,zajedljivi komentari...ogorcenost.
Sada i ne znam sta me je zapravo povredilo...valjda to sto mi je nestalo tlo pod nogama,sto vise ne postoje pravila,sto sam ponovo pogresno procenila,pogresno skrenula i opet zalutala na njegovim jastucima...
I dok taj neznanac pruza ruke ka meni,cvrsto zatvaram oci kao da ce tako strah nestati...Kao mala plasila sam se letenja,cvrsto bi zazmurila da ne gledam kako se odvajam od tla.Kada sam vec medju oblacima grc u zeludcu bi popustio i ponovo bih se osecala slobodno,jako...Pruzam i ja ruke ka njemu,vreme je da se ponovo oslobodim straha od letenja...jos uvek nije vreme da otvorim oci...jos uvek sam slaba i ranjiva...ali polako...bice vremena...
Novi broj na displeju,novo ime u imeniku,neke druge plave oci me posmatraju...
A osecaj mucnine u stomaku je i dalje ostao isti,ista nervoza i ista pitanja poput malih crvica me izjedaju iznutra.
Posle njega vise nisam sposobna da verujem ljudima,on je davno zavrsena prica ali tragovi njegove izdaje su svuda.Strah se duboko uvukao u kosti...pamtim svaku suzu koju sam prolila i svaki ubod boli koji sam osetila,svaki put sve slabiji i slabiji dok nije poceo da jenjava...
Posle njega sam shvatila da se dobro dobrim ne vraca...i sada sam izgubljena.Stojim tu nasred puta zagledana u jos jedne plave oci koje cekaju odgovor ali kao da slute sta mi se desava plase se da ponovo izgovore pitanje naglas...
Najradije bih pobegla ali vise se ni u cijem zagrljaju ne osecam bezbedna...
Jos jedan pocetak preda mnom,jos jedan stranac koji ceka da postane deo moga zivota...a ja samo zelim da mogu da svijem ruke oko necijeg vrata,da zaspim u necijem zagrljaju sa osecajem da mu pripadam...
Posle njega nije ostalo nista,prazno srce i nepoverenje,zelja i hiljadu i jedna prepreka...opor ukus u ustima i neka teska,mlaka tuga...
Moji sumnjicavi pogledi,zajedljivi komentari...ogorcenost.
Sada i ne znam sta me je zapravo povredilo...valjda to sto mi je nestalo tlo pod nogama,sto vise ne postoje pravila,sto sam ponovo pogresno procenila,pogresno skrenula i opet zalutala na njegovim jastucima...
I dok taj neznanac pruza ruke ka meni,cvrsto zatvaram oci kao da ce tako strah nestati...Kao mala plasila sam se letenja,cvrsto bi zazmurila da ne gledam kako se odvajam od tla.Kada sam vec medju oblacima grc u zeludcu bi popustio i ponovo bih se osecala slobodno,jako...Pruzam i ja ruke ka njemu,vreme je da se ponovo oslobodim straha od letenja...jos uvek nije vreme da otvorim oci...jos uvek sam slaba i ranjiva...ali polako...bice vremena...
...moje su crne....
)....
..a meni su plave ili zelene oči na devojkama...sexy...8) ...al nekako se uvek zaljubim u crne...:?
ops: