Stihovi za moju dusu

[gost 293964]

Ako me zaboraviš​

Pablo Neruda

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mjesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano tijelo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve što postoji,
mirisi, svjetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo – pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo – pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vjetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korijena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korijene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
prestaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvijet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
Moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

 

[Nina]

Proklela me jedna žena – Milovan Petrović

Grešio sam u ljubavi
grešili su drugi tako
pravim putem uvek ići
u životu nije lako.

Proklela me jedna žena
a ljubav je moja bila
proklela me jedna žena
pa me sreća napustila.

Grešio sam kajao se
to je deo sudbe moje
sad me stiže kletva njena
bolom plaćam grehe svoje.

Proklela me jedna žena
a ljubav je moja bila
proklela me jedna žena
pa me sreća napustila.

Grešio sam, oprosti mi
svetac nikad biti neću
vrati meni prošle dane
vrati meni moju sreću.

Proklela me jedna žena
a ljubav je moja bila
proklela me jedna žena
pa me sreća napustila.

 

[Nina]

„Daleko u nama” - Vasko Popa

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

 

[RužicaRužaRuška]

 

[Tea]

Podjoh da kupim najlepse snove
jedne bele olujne noci severa.
Nemadoh svilu i bele perle
imadoh samo velike zelje.
Zelju da ko slepac progledam,
da prividnoj sreci zivot dam.Da napokon
izadjem iz svih ovih kosmara.Utonuo
i nem glas me doziva.Zatvori oci,ja cu te
nauciti kako da sanjas.Ne predaj se,
ovo nije kraj.Sanjaj,opusti se ti si slicna
zraku sunca,ti si izvor moga zivota.
Jedan trag nepresusan jedno drugom smo
potreba.I zaista sam usnula san najlepseg
sna.Prvi put sam tog stranca poslusala.
Gazila sam gustim snom nepoznatim,
crna mrena neba se zatvorila.Videla sam
ga,drzao me je za ruku i u njemu sam sve pronasla.
Strah mi je odneo,dok me je ljubio,moje telo
ovencao,pesmom me probudio.
Sada na belom pocepanom
papiru,zapisujem sve ono sto mi je rekao.
Rekao mi je,sanjaj ti i ja smo mesecina,senke
dalekih polja.A ja sam tvoj goloruki strazar koji ce
do kraja zivota da te cuva. Samo sanjaj,ja cu na
grudi da te privijam i ti si meni potrebna digla si me
iz mrtvog pepela,stobom sam pobegao
iz bezumlja.Sanjajmo u svim ovim nocima bez sna.
Beskraj

 

[Pera Petarda]

S njom bih tebe
Tako teško lako podneo
S njom bih osmeh svako veče
Kući doneo
I dok lutam drumovima
Uvek znao bih
Da je pesma tamo gde su
Njeni poljupci

 

[Nina]

„Možda spava” - Vladislav Petković Dis

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

 

[Nina]

„Mizera” - Miloš Crnjanski

O, da l’ se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,bar ja i Ti.

U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.

Gde si sad Ti?

 

[Plant]

a gde je drugi deo pesme (tj. prvi deo)

 

[Plant]

Саноќ седам, саноќ пијам,

вино лејам, солзи кријам,

солзи кријам, срце стегам,

но од љубов не се бега.

солзи кријам, срце стегам,

но од љубов не се бега.


Да сум пиле, јас би летнал,
да сум ветре, би те сретнал,
но далеку ти си сега,
а од љубов не се бега.

Јас сум човек, тешко ми е,
болна болка, билно бие,
барам песна, барам шега,
но од љубов не се бега.​

 

[Mister]

K’o Majakovski​

Rasporit cu svijet
Po dijagonali.
Do Aljaske.
K’o Majakovski.
Od muke.
Iz obijesti.
Zato što imam nož
i što mi se hoće.
Zato što je nestalo vina.
Zato što je pukla žica.
Zato što niko nije odsvir’o
“Oči černje”.
Rasporiću Svijet.
K’o Majakovski.
Zato što Hudson nije Neva.
Zato što nemam gdje sakriti svoj zvek.
Zato što nema ni Marije ni Ljilje,
da kasne ili se udaju.
Samo gomila koja povraća na
Coney Islandu.

I nju ću rasporiti.


Armin Huseinovic

 

[Tea]

Možda,
dok se pravim ozbiljan,
zamišljen u ovoj noći,
Možda sam ja,
samo nevešti svirač,
na ovoj maloj violini,
Možda,
i ne znam note,
i gudalo,
nežno da držim,
Možda,
dok izigravam,
strašilo na mesečini,
i moja senka,
smešno izgleda...
Možda,
dok se pravim ozbiljan,
zamišljen u ovoj noći,
dok mi violina,
žulja bradu i vrat,
Pokušavam da stignem,
do tvojih zvezda,
Sa ovom ružom,
što mi iz dzepa viri,
da ti je konačno
Poklonim,
A možda sam,
samo hteo,
Da te volim...
...gorki...

 

[RužicaRužaRuška]

 

[RužicaRužaRuška]

 

[bmaxa]

kada strelac pati, onda je slomljena strela.
Ajde, kako od crnog srca, napraviti crveno?
Brutalna stvarnost, lagano otkriva lice,
a onda, na kraju, ostaje samo jecaj
u dusi i zalost za stvarima koje je propustio.

 

[Nina]

Simonida

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na iščađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida —
Tvoje već davno iskopane oči!

Milan Rakić

 

[Mister]

JELENA




Volim ujutru kad ustanem da izadjem na terasu i posmatram.
Prekoputa se gradi hram i ja ga sa terase jasno vidim.
Kažu da nemaju dovoljno novca da ga završe pa je svaki dan sve manje radnika.
Tu je negde približne visine kao osmospratnica u kojoj živim, pa im često mahnem da ih pozdravim.

U velikoj daljini vidim kako prolaze kola na autoputu
A sam hram je okružen zgradama čiji su poslovni prostori mahom zakupljeni od strane kladionica.
Ima nešto ironično u tome.

Kada su počeli da grade hram, ljudi su mi govorili kako će mi smetati buka zvona.
Mnogi ne znaju da hram ne zvoni često kao crkva.
Uveče kad je tiho, čuje se lavež lokalnih pasa.
Njih četiri-pet se provuče kroz ogradu do hrama
I sklone se u podnožju temelja gde obično spavaju,
Ali nekad se zaigraju pa lavež dobije na glasnoći zbog akustike.

Hram će imati dve kupole.
Manju su završili, a za veću su izlili beton pa sad tako stoji uokvireno.
Čekaju da postave ogromni betonski polukrug kako bi kupola bila završena.
Za to vreme, kad pada kiša, taj oivičeni deo se napuni vodom
I tu se svako jutro kupaju golubovi veselo mašući krilima.

I ja mislim da je to predivno,
Skoro kao ožiljak od boginja na tvom čelu.

Aleksandar Trajković

 

[Nina]

Duša

Ja vidim kad na te, topla i bijela,
Kroz tvoj pendžer mala mjesečina pada…
I šum svaki čujem tvoga odijela,
Na dušeke meke kada kloneš mlada…

Kao sjenka tvoja svake te minute
Moja duša prati i uza te dršće…
I ljubice svoje, čežnjama osute,
Prosipa na tvoju stazu i raskršće…

U baštama tvojim ono rosa nije-
To su suze sreće što ih ona lije,
Pri sjaju zvijezda u tihu pokoju…

U kandilu tvome kada žižak cepti,
Znaj, to duša moja prislužena trepti,
I prosipa na te zlatnu svjetlost svoju…

Aleksa Šantić

 

[Tea]

Kad me ispuniš
postajem svijetao iznutra
i, svijetleći, obasjavam prostor
u koji te unosim
Kad te nestane
odjednom potamnim
Tvoje useljavanje i iseljavanje
preobražava me
kao što mijene preobražavaju godine
Ako sam godina koja po tebi ima svoja doba
daj
u trenutku moga djela
ostani prisutna u meni
Tek tako bih
nestvaran za život
sjao
iz krute skamenjene prošlosti
u nedodirnute zrakama tvoje nježnosti
tamne ponore duša
Hrvatska
Josip Pupačić (1928)

 

[RužicaRužaRuška]

 

[Nina]

Kristalni brod- Dzim Morison.


Pre nego što pređeš granicu svesti,
poljubi me još jednom
da okusim blistavo blaženstvo
još jednog poljupca.


Dani su vedri i prepuni bola.
Obavij me svojom mekom kišom,
dani bez tebe su ludilo bez kraja
sve dok se ne sretnemo ponovo.


Reci mi gde se krije tvoja sloboda,
ulice su polja koja nikada ne umiru,
oslobodi me razloga zbog kojih
ti radije plačeš, a ja radije letim.


Kristalni brod se sprema na putovanje,
sa hiljadu devojaka, sa hiljadu drhtaja,
vreme se ubija na milion načina.
Kada se vratim, napisaću jedan stih.

 

[Nina]

Maja Miljković – Dotakla bih te

Dotakla bih te
kao nekad.
Da znam samo
kojim putem
snovima lutaš
trazeći ljubav,
našla bih te,
dotakla bih te,
kao tada...
Da samo mogu
da doletim,
uzalud pruzam
uvela krila
ovo nebo
ne razume sreću.

Dotakla bih te
kao želja;
znam da me želiš
i da me pratiš
nekim mislima
kad nikog nema
da te utešim.
U tom trenu
na nekom drugom
kraju čežnje
ja sam sama.

A dotakla bih te
kao san,
da smirim ti uzdah,
da začaram ti usne
i umirim te rukama
tražeći samo
da me čvrsto stegneš,
da mi samo kažeš
da sve prošlo je.

Dotakla bih te
kao miris
kad ideš poljem,
kad u njemu nadješ
neki mali svet.
I onda
kad sve nestane,
još uvek osećaš
miris poljskog cveća,
još uvek si tamo
još uvek me pratiš...

Dotakla sam te
svojim rečima
al nije to sve,
ne, nije još kraj,
još uvek čekam te...

 

[Tea]

Ne daj Boze da te volim,
jer ja kad volim,
onda volim i ocima i usima i prstima,
gori sam od cicka,
od svih napasti ovoga svijeta
sam ti gori,
i ne daj Boze da te volim...

Budio bih te palacinkama
kavom i pjesmama,
jedva bih cekao kisu,
kad odes u sandalama na posao
da ti donesem cipele...
Zbog one suze
drukcije od ostalih
u tvome oku
eto i plakala bi
ne daj Boze da te volim,
jer ja kad volim
onda volim
i razumijem
ne bi imala s kim svadjati
i to bi ti islo na zivce,
jos sam ti gori
kad cekam..

Valjda sam zadnji ludjak na ovome svijetu
koji bi te cekao i dva sata duze
kad ti ne bi dosla
misleci i uvjeravajuci se
da ti se nesto dogodilo
jer covjeku se danas
cesto i svasta dogadja
i ne samo jednom
danima bih ja tebe cekao
i ne daj Boze da te volim
razmazio bih te
bio bih razlog tvojeg zivljenja
hodanja ulicom
razlog postojanja i nadanja

Da ,da ,bio bih tvoj razlog
i cuvar
pokrivao bih te nocu
da se ne prehladis otkrivena
i cuvao
ponekad i od same noci
uvlaceci se u tvoje snove
drzao bih te za ruku
dok trcimo
nekom od pjescanih plaza
bez kraja
vidis koji sam ti ja ludjak,
i ne daj Boze da te volim
jer ja kad volim,
onda volim...
I ne daj Boze da te volim

Dusko Gruborovic..

 

[Tea]

...I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

I uvijek ista sirotinja uđe
U njezinu svjetlost iz mraka,
I s licem na kojem su obično brige
Pređe je u par koraka.

A jedne večeri nekoga nema,
A moro bi proć;
I lampa gori,
I gori u magli,
I već je noć.

I nema ga sutra, ni prekosutra ne,
I vele da bolestan leži,
I nema ga mjesec,
I nema ga dva,
I zima je već,
I sniježi...

A prolaze kao i dosada ljudi
I maj već miriše---
A njega nema, i nema, i nema ,
I nema ga više

I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

Dobriša Cesarić Balada Iz Predgrađa

 

[Tea]

NEMA TE

Opet sam te tražila
u nekim mračnim sobama
gdje tutnje tuđe prošlosti
U nekim drugim ljudima
koji ti ni po čemu ne sliče

Na tuđim dlanovima
u praznim pogledima
na pijanim usnama
umišljenih pjesnika
i nigdje te nema

Tvoja tišina
piše duga pisma
i tvoja odsutnost
nema svoje ime

Sa druge strane razuma
još uvijek dolutaš
sanjiv i djetinjasto zanesen
nekim tako običnim stvarima

Ostaviš otiske prstiju
izgužvanu postelju
i par stihova pride

Da ne zaboravim
i nikad sebi ne oprostim
što te sa svakim jutrom
opet izgubim

Tebe koji si dan
i noć
i onaj san
koji se čeka
životima uzastopno

(C) Marijana Vukčević