Stihovi za moju dusu

[PetarSamotnjak]

Hoću da znam jednu stvar

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barcica što plove
ka ostrvima tvojim koja me cekaju.


E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja cu prestati tebe da volim
malo-pomalo.


Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja vec zaboravio.


Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odluciš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da cu toga dana,
toga casa
dici ruke
išcupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.


Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašcu,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeci me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš bice u tvojim rukama
ne napuštajuci moje.

Pablo Neruda

 

[Branko Lori]

"Jest, nema na tebi nijednog dela Da se mome oku mogao da skrije Nijednog prevoja blistavog ti tela Da se moj poljubac na nj spustio nije."

 

[Moje ime je Đurđija.]

 

[Tea]

Netko sa svojim bolom ide
Ko sa otkritom ranom: svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I ne da mu prijeći u suze i riječi.
Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadršće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u riječi se ne javi nikad.
Duša ga u se povuče i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bačen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

Dobrisa Cesaric

 

[Mister]

Ispričaj mi priču

Kada se vratiš u ovaj moj promašeni svijet
smisli neku priču koja će probuditi ono što već dugo spava u meni.
Ispričaj mi kako negdje postoji grad u kome
ljudi sa osmjehom koračaju ulicama.
Pričaj mi kako u nekoj dalekoj zemlji
žive ljudi koji se vole zbog onoga što jesu.
Reci mi kako su tamo sve bajke odavno ispričane
i da postoje junaci tih bajki koji su živjeli sretno do kraja života.
Pričaj mi kako ideali ne umiru uzalud
u morima suza naroda kojem su bili jedina slamka spasa.
Želim dugo da slušam kako proljeće dolazi u tim krajevima,
dočaraj mi kako se život budi u rano aprilsko jutro
sa odsjajem rose na tek nikloj travi.
Pričaj mi kako ljubav nikad ne umire, i da niko nije ostao sam,
o zaboga samo mi reci da li tamo postoji nada
to je jedino što želim da znam.


Bojan Ždrale

 

[PetarSamotnjak]

GROBNICA LEPOTE

Da li znate zemlju s granicom bez kraja,
Gde stanuje duga i život proleća?
Noći gde ne beše već tolko stoleća?
To je zemlja njene lepote i maja.

Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše,
Čije vreme nema budućnost ni sate,
Gde su venci, boje — da l' tu zemlju znate?
Da li znate i to da nje nema više?

Kao uzdah bola, kao sreća ljudi,
Kratka je i njena istorija smrti:
Noć i jedan vetar . . . I njeni su vrti
Umrli, da niko sad ih ne probudi.

A već u toj zemlji gde je bilo cveće,
Živela je ona, i mladost, i duga;
A već u toj zemlji ovladala tuga,
I umesto maja svud se jesen kreće.

Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,
Noć i vetar bio, i duvao jako,
Pa cveće i mladost umrli polako . . .
Posle jesen došla na saranu maja.

Na sarani maja bila je i ona;
Saranila dane cveća i mladosti
I sa njima vence, i svoje radosti,
I sve što je bila njena vasiona.

I u toj grobnici mladosti i cveća
Disala je ona još lepotom svojom
U jesenjoj noći, u noći sa kojom
Grlila je život svih mrtvih proleća

Ali jedne zore, prve zore potom,
Zaspale su blago njene oči dana,
Njene oči cveća, sred živih obmana,
U jeseni tužnoj, sa njenom lepotom.

Zaspale su potom. Ona, bez života
I mladosti, spava na krilima tuge;
Mesto crvi — mrtvo cveće, mrtve duge
Po njoj: ona spava, s njom njena lepota.

Vladislav Petković Dis

 

[Nina]

Mizantrop

Optužen sam kao takav.
Dobro, ja sam ruina, znate već.
Večito radim na ponovnoj izgradnji,
popravljam se.

Ali kad sam sa ljudima
nešto se oduzima od mene.
Većina ljudi teško da je vesela
i retko je zanimljiva.

Slušam njihove žalopojke,
uočavam njihovu hvalisavost,
njihova neoriginalna zapažanja.
Pretvaraju mi život u zev.

Tražite da ih prigrlim?
Ja ih ne mrzim,
ne želim da ih porazim ili ubijem.
Samo hoću da se sklonim.

Samo kada sam sam
osećam se najbolje.
To je moj normalni put,
kada klizim,
lebdim,
kada bilo kakva svetlost
ulazi u mene.

Čarls Bukovski

 

[Tea]

Imam pjesmu za tebe
godinama ceka ta
i strpljivo namigne
sa dalekih obala


U njoj vrani konji svi
sto su davno zbrisali
jednom lica poznata
ne pamtim ih vise ja


Imam pjesmu za tebe
sama sebe pisala
od Silbe do Santa Monice
mora se nadisala


U njoj miris proslih ljeta
sjaj i bijeda trosnog svijeta
u njoj boja lijepih dana
pada preko nasih rana


Imam pjesmu za tebe
da te malo razgali
nece prognat´ tuge te
al´ ce da ih ublazi


I na tren ce vrijeme stati
i na casak cemo znati
gdje se tajna skrivala
gdje je sreca ostala


Imam pjesmu za tebe
poslije cu je svirati
nek´ se ona omakne
kad sjecanje provali


Ref. 2x
Kao nekad ti i ja
tamburasi za nama
pod prozore dragih zena
ulicama uspomena


Imam pjesmu za tebe
prava je i jedina
vozi znane puteve
bez granica, carina


Rijetke minute toci
radost srcu, smijeh za oci
u njoj jos smo djeca mi
jos nas nisu slomili

 

[Nina]

Mesečev sjaj

Mladi mesec se pojavio
iznad vlažnih od rosa poljana.
Mili, daleki, tuđi - dođi,
da budem tvoja dragana.
Danju se skrivam, danju ćutim.
Migne li mesec – ne mogu da se borim.
U noći punoj mesečine
za dragim ramenom od želje gorim.
I ne pitam se: Ko je on?
Na usnama ći saznati tvojim.
Danju su zagrljaji samo grubi,
danju se samo zanosa bojim.
Od gordog đavola muči me strah,
pa lažem s osmehom na usnama.
A noću – mili, daleki, tuđi...Ah!
Mesečev sjaj je nad šumama!

Marina Cvetajeva

 

[Waterfall]

Daleko

Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
I grane ne povija,
Nego, samo tako, dođe odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zašumi, meko:
Da postoji nešto od nas sasvim daleko.

Stevan Raičković

 

[Nina]

Jedne noći

Te noći pisah sedeć posve mirno,
da ne bih majci u susednoj sobi
škripanjem stolca u san dirno.

A kad mi koja ustrebala knjiga,
sasvim sam tiho išao po sagu.
U svakoj kretnji bila mi je briga
da staricu ne probudim dragu.

I noć je tekla spokojna i nema.
A tad se jetih da je više nema.

Dobriša Cesarić

 

[Waterfall]

Pod mušebacima

Dođi u moj čardak!... Samu mi je zima...
Svi dušeci moji za te su prostrti...
Hoću poljubaca u kojima ima
I vatre, i sunca, života i smrti!...

Tvoji zagrljaji neka budu zmije,
Neka stežu divlje uz vihore žara!
U njima da umrem, Šerifa, što prije,
Mirišući bašte, tvojijeh njedara...

Žedan sam ljepote, i ženskoga stasa,
Grčeva i slasti, smijeha i vriska,
Pomame i ognja, i milošte tajne...

Hodi! Neka ti se sva duša zatrese,
I po mojoj sobi, kô procvale rese,
Svog proljeća prospe pahuljice sjajne...

Aleksa Šantić

 

[Nina]

Tamničareva pesma

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo

Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja

Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog

A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo

Sačuvaću večno
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju.

Zak Prever

 

[Nina]

Ponovni susret

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov je sjaj u nama.

Herman Hese

 

[Waterfall]

Oprosti snove ljubomorne moje
ljubavi strasne, nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al zašto reči tvoje
vole da plaše ... moj um večno budni ...?

Sred poklonika što za tobom lete
što želiš ti da draga budeš svima
i prazne nade što daruje njima
tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete ...

Zaslepivši mi um i misli moje
u ljubav bolnu moju uverena
ne vidiš ti kad - u toj patnji strasnoj
tuđ razgovor, u večeri kasnoj
usamljen čamim izvan kruga njena ...

Ni pogleda, ni reči nema tvoje
kad odlazim sa strahom
s molbom mamnom
ne slede nikad tvoje oči za mnom ...

Lepotica kad koja sa mnom staje
i dvosmislen povede govor svoj
mirna si ti a šaljiv prekor tvoj
ubija me, jer ljubav ne odaje ...

Kaži mi još: suparnik večni moj
zatekavši me s tobom usamljena
zbog čega tebe pozdravlja lukavo ...?

Ko ti je on i kakvo ima pravo
da tuguje i bdi pun ljubomore ...?
bez matere i poluodevena
nasamo izmeđ večeri i zore
što njega ti u čase primaš kasne ...?

No ... voljen sam i kad si sa mnom sama
poljupci su ti tako puni plama
i nežna si a reči tvoje strasne
tad iskreno su pune duše tvoje
Tebi su znam ja... smešne muke moje ...

Al' voljen sam i mogu da te shvatim
no ne muči me... mila, ja te molim
ne znaš ti ... koliko ja silno volim
i ne znaš kako ja ... duboko patim .......!

A. S. Puškin

 

[Moje ime je Đurđija.]

Spojler: Prevod

Aranjuez, ljubavi moja

Ljubavi moja
Na vodama fontana
Ljubavi moja
Gde ih vetar donosi
Ljubavi moja
U sumrak
Vidimo kako plutaju
Latice ruža

Ljubavi moja
I zidovi pucaju
Ljubavi moja
Od sunca, od vetra i kiše
I godina što prolaze
Od majskog jutra one dolaziše
I pevajući, iznenada ispisaše
Po zidovima, s kraja svojih musketa
Veoma neobične stvari

Ljubavi moja
Ruže prate tragove
Ljubavi moja
Po zidovima i zagrljajima
Ljubavi moja
Njihova imena su uklesana
I svakog leta
Ruže su prekrasno crvene

Ljubavi moja
Isuši fontane
Ljubavi moja
Na suncu, na vetru ravnice
I godinama što prolaze
Od majskoga jutra one dolaziše
Cvet u srcu, bosih nogu
Lakim korakom, i oči zasijaše neobičnim osmehom

I na tom zidu, kad se veče spuštalo
Izgledahu kao mrlje od krvi
To su samo ruže
Aranjuez... ljubavi moja

 

[Tea]

Nocas je ulicama nasega grada
Prolazila kocija bijela,
I bijela mecava vije
Mutan dan...
Do u tajne sobe nase stare ljubavi
Trpim svoje i tudje sto me bije,
I mrzlo mi je u srcu...
Ne treba rakije - ne grije!
Za tebe ljubavi govorim ove rijeci.
Za tebe koju nosim u mozgu,
Kao uzarenu kuglu djetinjstva,
Kao ranu koju sam bolovao toliko puta.
Za tebe koja si dio mene
Duboko ukopana skoljka u kamenu.
Miris borovine zauvijek zaboden u krv moju prokletu.
Za tebe, zbog tebe, zbog sebe.
Predlazem da saberemo nase siromastvo
U dodir koji lijeci nasa srca,
U koja je rdja pala sa bijelom igrom u samoci.
Moj kriz placa racun ove noci.
Ne kuni me imenom na koje je moja krv postala imuna
Oguli narandzu, operi lice.
Otvori se utjeho
Zagrli me jako
I probudi se
Ne budim te tek tako.
Za tebe ljubavi govorim ovu pjesmu,
Za tebe koja si dio mene
Duboko ukopana skoljka u kamenu,
Za tebe sto u toplim rukama nosis ruze nijeme,
I prosipas ih u suhu fontanu.
Za tebe, zbog tebe, zbog Prevera,
Zbog svih pjesnika ljubavnih stihova,
I uprkos njima...
Ne budim te tek tako.
Otvori oci ljubavi i pogledaj kroz prozor
Vani su zasijale gorcine,
Tumaraju pomrcine i studen
I bijela mecava u gradu vije
Mutan dan...
Pa i srce je pocelo sumjeti: "Divljak - ovdje je kvar!"
Ne treba rakije - ne grije.
Dok bije u njedrima dobro nam je.
Gledaj!
Nemoj da ti trazim oci
Primakni se blize...jos blize
Zagrli me ljubavi, zagrli me jako,
probudi se Dragana,
Ne budim te tek tako..."

 

[Nina]

Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
i na mrtve alge tresetnica pada,
leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
prometeji nade, apostoli jada.

Zar ne osećate kako more mili,
da ne ruži večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
a umornim letom zrak meseca šeta.

To je hram tajanstva i grobnica tužna
za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.

Zar ne osećate iz modrih dubina
da pobožnost raste vrh voda prosuta
i vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta.

Stojte, galije carske! Na grobu braće moje

Milutin Bojić

 

[Waterfall]

Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

Tagore

 

[Nina]

Veče

Veče. Razvaline geometrije.
Tačka, preostala od ugla, onako.
Uopšte: što dalje — tim je besmislenije.
Svlače se do gola, tako.

Al’ — zastaju. U šipražje skri se
ono što sledi — ko pečat kad se stavlja
na sadržaj poslanice. A reklo bi se:
od labijuma otpočeti valja.

Mesec, izvajan usred Mongolije,
kroz bezosećajno staklo i tmicu
gnječi bubuljičavu — sečivima magnolije
glatko izbrijanu — jagodicu.

Ko vojsci, prikladnijoj redovima
pred hlebarom, nego li „ura“ da huče:
sadašnjem je — da bi se okrenulo
budućima — potrebnije juče.

To: da se kompleks kipova slije s tamom,
skladnom, utrobe spajajući, pred nama.
Čovek se stepenom očajanja samo
razlikuje od sebe sama.

1987.
Josif Brodski

 

[Tea]

Јован Дучић​

ЗАЛАЗАК СУНЦА

Још бакрено небо распаљено сија,
И црвени река од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Из црне шуме старих четинара.

Негде далеко чује се где хукти
Воденички точак подмуклијем гласом,
Ал над долинама док још небо букти,
Цвет водени већ је заспо над таласом.

Опет једно вече ... И мени се чини
Негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
Тужна, и у сенци смарагдових гора -

Бледа као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме ...
Тешка је, бескрајна вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.

Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
У бокору мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.

Два грдна Сфинкса према небу златном
Стражаре немо и безгласно тако,
Док она плаче ... А за морском платном
Уморно сунце залази полако.

И ја, ком не зна имена ни лица,
Све њене мисли испуњавам таде.
Верност јој збори са бледих усница
Силна ко самрт, ко љубав без наде ...

Ах, не реците ми никад: није тако,
Ни моје срце да то лаже себи;
Јер ја бих плако, ја бих болно плако,
И никада се утешио не би!

 

[gost 346714]

Loše su godine
Al ova noć je dobra
Uzmi me vodi me i nepitaj
Možda sam sudbina, možda sam laka roba
To ne zna niko, al barem pokušaj

 

[Nina]

Pismo majci -Sergej Jesenjin

Jesi l’ živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrave ti šalje.
Nek uveče nad kolibom tvojom
Ona čudna svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
Zbog mene veoma zabrinutu
I da ideš svaki čas na cestu
U svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
Uvek isto priviđenje muči:
Kako su u krčmi finski nož
U srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
Da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nežan,
I srce mi živi samo snom,
Da što pre pobegnem od jada
I vratim se u naš niski dom.

Vratiću se kad u našem vrtu
Rašire se grane pune cveta.
Samo nemoj da u ranu zoru
Budiš me ko pre osam leta.
Nemoj budit odsanjane snove,
Nek miruje ono čega ne bi:
Odveć rano zamoren životom,
Samo čemer osećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina uteha si moja,
Svetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
Viđaju onako zabrinutu,
I ne idi svaki čas na cestu
U svom trošnom starinskom kaputu.

 

[Lovesiv]

 

[Nina]

Vašar u Topoli

Zvoni, zvoni
zvono na voli:
Hej svi na vašar
u Topoli!

Buljuci naroda, kola i stoke
čim sunce prhne
sa rodnih grana,
povrvi svetina
sa svih strana.

Drumom, kroz polja
i kroz potoke-
buljuci naroda,
kola i stoke.

Neko vozi
bostana kola,
neko vodi konja il’ vola.
Pastiri gone
stada ovaca,
grnčari puna
kola lonaca.

Osmeh, rika, skika,
jeka i dreka,
kulja u varoš
šarena reka…

Vašar
tako je na drumovima.

A u Topoli:
Šta ti duša
želi i voli!

Trepere zastave,
riču goveda.
Prodavci limunade
i suncokreta:
-Navali narode
U red, u red!
Ladno ko led,
slatko ko med!

Brda bostana,
jezera vina.
Tezge prepune
svih poslastica,
igrački, nakita
što divno sija,
i bezbroj drugih drangulija….

Debeli krčmar
pred šatorom stenje:
-Hladno pivo,
Vruće pečenje!

Ljudi jedu,
piju, prolaze
i mast im curi
niz obraze.

Volovi, konji,
krave, telad.
Trgovci sa trbusima
kao burencad.

Rika i vriska,
bleka i dreka.
Preplavi varoš
šarena reka.

Dobrica Erić