Stihovi za moju dusu

[Lada]

Чим сам јој видео прса над вагом крај излога
Између пресечене наранџе и сапуна
заволех је што је најљепша, заволео сам је стога,
што је сва била храњива, сва као уста пуна.

Хана са зеницом од бибера , с прамењем од ваниље
са прстима као цвеће што у чираку горе…
Ко не би волео те зачине, то лиснато обиље,
тај димњак носа, та прса: бибаво море.

Ти не знаш њене усне што се свлаче; зубе што шкрипе, снег што врије
ту хармонику с два реда дугмета од порцулана.
Њех смех ме свог исцепа и смехом све зашије
тај радосни бунар, та животиња Хана,

кад ме пољуби устима врелим ко младо куче
и љуља пољупцима без севера и смера,
загрљаји њени у мени точе и изруче
све што дивљак руча и матроз вечера.

Ти не знаш њен поглед прљав од угља што се пуши и гледа из пећи,
Те капке што се дижу: споре завјесе;око што сине: бели бадем ољуштен,
њене зубе крилате, зубе од малих речи
и језик шиљат и врео, тај језик помало распуштен.

Оскар Давичо

 

[Lada]

Početak sna
Branko Miljković

Neka me nedostojnog vetar obavije
Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
Tesno je nebu u ptici ptici još više
Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem
Kad ništa ne počinje jer nema mesta više
Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše
Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim
Što sam video i čuo kada nenađen ronim
U prostor pre reči gde trune moja glava
Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava
Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?

 

[Nina]

Priča - Milos Crnjanski

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

 

[DorotiDoxy]

 

[Lada]

Ljubav je društvo.
Ne znam više sam da hodam putevima,
Jer više ne mogu da hodam sam.
Neka nevidljiva misao nagoni me da brže hodam
A vidim manje, a da u isti mah vidim sve.
Čak i njeno odsustvo u korak sa mnom ide.
A ja je toliko volom da ne umem da je želim.
Ako je ne vidim, zamišljam je i tada sam snažan kao visoko drveće.
Ali ako je vidim, uzdrhtim i ne znam šta se zbilo s onim što sam osećao u njenom odsustvu.
Sav sam neka snaga koja me napušta.
Svekolika stvarnost me posmatra poput suncokreta s njenim licem u sredini.

Fernando Pesoa –Albert Kaejre

 

[Lada]

* * *


Znaš gdje ćeš me naći
Ako me ikad potražiš,
znaš gdje ćeš me naći.
Naše jezero još uvijek te čeka
i čezne za tvojim prštavim smijehom
i kamenčićima
koje si samo ti znala
onako nehajno bacati u njega.
Voda je još bistra i zelena,
još je u njoj odraz tvojih očiju.
Kad viknem tvoje ime,
ptice umuknu i jeka mi vrati glas.
Ma što znače te duge godine?!
Ja sam još tvoj
i bit ću,
čija god da si sad.
Ako me ikad potražiš
u svojim snovima,
znaš gdje ćeš me naći.



Ivica Smolec

 

[DorotiDoxy]

 

[...indigo child...]

Милош Галетин – РЕЧИ

А да могу да вратим речи…
Које сам давно другима дао:
Као казаљке сата
Што је тад стао…

У осмех пролећа – како их волим…
Кад птице југа дођу у госте…
Пошао бих сваку да молим…
Кад трешње тамне понуде боје…
Тражећи то да ми опросте:
Јер нису њихове – него су твоје…

Јер нису њихове – него су твоје

 

[Jan Hus]

 

[Lada]

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reci u cutanje
Kao kamen dugo glacan izmedu dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrecuci do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nespecavanje nikakve daleke vode rada užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostici i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam culio uvo
Ništa cak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noc je sve brža
Ništa do samo zahuktali teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Vec možda ili ne Ne još ne ljubav
Ništa do samo nepodnošljivo odlaganje bez mere
Smrvljavaju sigurnom užasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savršena
Jedna stvar dovršena a živa ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame polece ko ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
I završava time da bude samo grob
Cuj cuj Izgleda d apreko ograde bunarske
Nece preci krik udar ili lom
Vec nejasno i uzvitlano neodredeno zastrašeno
Svetlucanje bledih i cistih dubina
Slicno prividenjima u detinjskim pricama
Boja nas samih možda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve što još može biti
Došlo da nade objašnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je ušao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zašto sam roden na ovom svetu
Pricace se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo lepršava varka
Venac od šarene hartije za jedno vece u siromašnoj kuci
Sad znam zašto sam roden
I kamen silazi dalje izmedu nebuloza
Šta li je gore šta li je dole u tome donjem nebu
Sve što sam kazao sve što sam ucinio sve što sam izgledao da sam
Lišce lišce koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki covek ima sudbinu varnice Svaki covek je samo
Videni cvet a šta sam više nego svaki covek
Moja gordost je da sam voleo
Ništa drugo
A kamen se zariva bez kraja u prašinu u prašinu planete
U suštini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoci o pijanstvu u rano bledo jutro
Ništa drugo
Roden sam bio za te reci koje rekoh
Ljubavi moja

Nepoznat Autor

 

[Tea]

Neću reći da li je život
Ili od smrti strah
Spajao naše reke,
Ni da li zvuke
Smeha voleli smo više
Od šuma suza.
Neću reći nijedan slog jedini
Šta je moglo
ni da li je moglo
nešto da uplete i sjedini
Duše naše kroz čitav vek ;
Ni da li je otrov ili lek
Ovo što je došlo
Onom što je bilo.
Nikome neću reći kakva se
Zbog tebe pesma dogadja
U meni večito
Da li opija toplo
Kao šume naše s proleća
Ili tiha i tužna ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
Da li se radosna ili boleća
Pesma dogadja u meni...
Desanka Maksimović

 

[Branko Lori]

''Kad jednom odeš, ništa je više neće vratiti! Stavićeš ruke u džepove i prizvati neke davne kiše... Stajaćeš mokar u jednoj ulici koju si nekad voleo i gledati u njene prozore.Tišinom ćeš joj reći sve ono što se nikad usudio nisi; sve tajne ćeš odati, sve laži priznati!
I tek tada ćeš znati da nisi izgubio nju. Izgubio si sebe i sve ono što je ona u tebi probudila."
Meša Selimović

 

[Branko Lori]

Prosli su olujni vjetrovi
sto me sibase.
Na krilima straha,
ponijeti me probase.
Bacase me po kamenom putu,
gdje jos skupljam suzu,
do neba prosutu.

Prosla su sva
proplakana jutra,
kad se zemlja
iz sjemena radja,
i donosi usamljena sutra,
gdje jos dublje tone
potopljena ladja.

Prosle su sve ,
probudjene noci ,
sto me zovu na ples ostavljenih,
gdje tisina sa sutnjom se srece.
Gdje se gubi pogled zaljubljenih.
I dok plesem u ritmu ponoci.
Sve prolazi.
Samo TI me,nikad proci neces.

hurija

 

[Rusalka]

 

[Jan Hus]

 

[Lada]

Uvelo lišće - Prever

Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

 

[Tea]

AKO


Ako od mene odvratiš lice,
moje će srce zarobiti tuga.
Ako pokriješ uši da ne bi čuo moje riječi,
plakati ću tiho u samoći.
Ako me odgurneš i zaobiđeš,
ako me prokuneš i odbaciš,
ipak ću ti pružiti ruku kad god poželiš.
Čak i ako sasvim zaboraviš na mene,
ako sve tvoje misli budu strane i daleke,
moja ljubav umrijeti neće…

No ipak, pazi!
Iako je trajnija i čvršća od zemlje i neba
njoj je potrebna hrana: Tvoja sloboda.
Nju moraš njegovati, o njoj se brinuti.
Ne žrtvuj nikada svoje slobode.
Čak ni u ime ljubavi.
Jer ako bi to učinio,
ne znam hoću li tugovati,
ne znam hoću li plakati,
ali znam da bi moja ljubav
mogla umrijeti …


A. P. Kezele

 

[Tea]

Izmedju mene i tebe

Između mene i tebe tako je malo prostora. U taj procjep
stao bi tek treptaj svjetlosti. U njeg se smjestila naša čežnja,
u njeg se smjestila naša ljubav.

Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko.
Dijeli nas tek djelić najmanjeg dijela. A ipak,
koliko god se trudio, koliko god težio i htio,
nikada me nećeš dosegnuti.

Između mene i tebe tako je malo vremena. U taj procjep
stao bi tek treptaj oka. U njeg se smjestio naš život,
u njeg se smjestila naša sudbina.

Tako smo slični ti i ja, a opet tako beskrajno drukčiji.
Usprotivilo nam se čudnovato prostranstvo neodređenih
razdaljina, prostranstvo kojeg nije potrebno prijeći.

Ne napreži se uzalud, jedini moj, ne širi svoje ruke
ne bi li me zagrlio. Između nas je more beskraja -
ne veće, ne dublje od nježnog dodira. Ali zar ne znaš?
To je more ljubavi i ono će nas zauvijek spajati.

A.P.Kezele

 

[Branko Lori]

Osudise me kao nevjernicu,
kao grijesnicu,
zavodnicu...
zamahnuse svojim macem..
zanijemila...dusom placem.
Ranjenog se srca borim.

Neka im je Bogom
kleto
sto mi ljubav zabranise,
kao zlikovca
osudise,
na lomaci svojih zelja,
mislilma me uprljase
ko grijesnicu zapalise.

I bez straha i bez stida
ko vukovi zaurlase,
moje zelje pokidase...
Sa ocima gladnog vuka,
moje tijelo iskidase

Neka im je Bogom prosto,
sto me zivu u lazi zakopase,
sa kandjama grabljivaca,
svoje duse nahranise.
Samo jedno ne znadose..
kaznise me...

A u dusi i u srcu...
samo jaci trag lljubavi
svojom kaznom probudise.

..hurija..

 

[Branko Lori]

SPAS

Devet je stotina sutona željelo jednu radost,
Dok sam živio
Zaboravljen, napušten, prezren,
Gažen ko most nad vodom.

Tek jednog večera
Kroz bljesak posljednjeg zraka
Mlada mjeseca, sokova i voda,
Ugleda duh zanesen
Kako večernji oblak dobiva oblik i svijest,
Kako se ogromno nebo otvara i sjajem
Neslućenim
Oduzima jednom zauvijek nesrećan dah.
A Spas, kome se gonjena zvijer kao i čovjek nada,
Govori svjetlošću, neprolaznom harmonijom:
Da niko nije zaboravljen i sam.

Ivo Andrić

 

[...indigo child...]

Падни ми само на памет
Мисли моје образ да ти изгребу.

Изиђи само преда ме
Очи да ми залају на тебе.

Само отвори уста
Ћутање моје да ти вилице разбије.

Сети ме само на себе
Сећање моје да ти земљу
Под стопалима раскопа.

Дотле је међу нама дошло.

~Васко Попа

​

 

[Suljo.L]

 

[Lada]

Zaista, zrak si samo? I to je sjaj u meni
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,
ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,
što visi, o dršćućem, žarkom, koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap
svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
A čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah? - Ivo Andric

 

[Lada]

Početak traganja za bićem - Branko Miljković


Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.

 

[Tea]

Vilijem Šekspir


O ružo moja, u svetu golemu

- sonet 109 -

Ne kaži, da mi srce izdaje tebe,
mada tiho gasne, čim te ovde nije;
Lakše bih se, veruj, delio od sebe,
no od ovog srca, što za tebe bije.

Ta ljubav mu je dom – i ako nekad
odlutam – opet joj se vratim,
tačno i na vreme, uvek isto rad,
čio da operem ono što zablatim.

Ne veruj nikad, ni kad mnome vlada
slabost, što svaku ljudsku put opseda,
da bi me mogla nastranost da svlada,
da uzmem išta od tog što svet ispreda;

O, ružo moja, u svetu golemu,
bez tebe - ničeg, ti si sve u njemu.