Suljo.L
Legenda
- Poruka
- 59.504
-
- Popularno:
- Ljubav dolazi iz mozga, ne iz srca
- Nema lepih vesti, i ne očekujem ih!...
- (Ne)sloboda na zapadu: Britanska...
- Šta govore jučerašnji izbori?
- Sto se Srbi ubijaju u saobraćaju?
- Директор школе насрнуо на запослене...
- Stravični snimci pored biračkog mesta u...
- Prava ljubav ne postoji
- Sa manje od sto evra mesečno živi skoro...
- Vrijeđanje Srba u Sarajevu
Stihovi za moju dusu
- Začetnik teme SlatKis6702
- Datum pokretanja
Mala sanjalica
Domaćin
- Poruka
- 4.979
" Kao da mi je netko zavezao sve
misli u glavi i kao da mi ne da
poletjeti pjesmom u oblake
Tako sam ranjiva na pragu predvečerja
zbunjenim kišama okupana
buketima čežnje ispunjena
I kad prolije se miris bijelih
jorgovana u vrtu
Dođe mi vriskom dohvatiti mjesec
i ogoliti ljepotu neba
Šutnjom obeshrabriti tvoje pohode
po mojim usnama
Beskrajno dugo stajati na osami
dok mi vjetar drhti kroz tijelo
Dopustit ću tvojim koracima
zajedničko trčanje prema zvijezdama
Jer želja za tobom uvijek je jača
od svih zabrana koje mi rovare u
mislima"
E.Kraljic
misli u glavi i kao da mi ne da
poletjeti pjesmom u oblake
Tako sam ranjiva na pragu predvečerja
zbunjenim kišama okupana
buketima čežnje ispunjena
I kad prolije se miris bijelih
jorgovana u vrtu
Dođe mi vriskom dohvatiti mjesec
i ogoliti ljepotu neba
Šutnjom obeshrabriti tvoje pohode
po mojim usnama
Beskrajno dugo stajati na osami
dok mi vjetar drhti kroz tijelo
Dopustit ću tvojim koracima
zajedničko trčanje prema zvijezdama
Jer želja za tobom uvijek je jača
od svih zabrana koje mi rovare u
mislima"
E.Kraljic
jabajagi
Beautiful Desert Rose
- Poruka
- 159.054
Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?
Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.
O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?
O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?
Mizera ~ Miloš Crnjanski
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?
Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.
O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?
O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?
Mizera ~ Miloš Crnjanski
Mala sanjalica
Domaćin
- Poruka
- 4.979
Vrijeme je moje najtiše biće.
Kad zaželi, ono me daje
vremenu drugih. Premješta me
iz sebe kao gorko piće
na izvor vječno živ. I traje
u mojoj žeđi žeđ njegove osame.
Vesna Parun
Kad zaželi, ono me daje
vremenu drugih. Premješta me
iz sebe kao gorko piće
na izvor vječno živ. I traje
u mojoj žeđi žeđ njegove osame.
Vesna Parun
Mala sanjalica
Domaćin
- Poruka
- 4.979
Sada si moja. ..
Počivaj svojim snom u mom snu.
Ljubav, bol i nevolja sada moraju zaspati.
Noć se okreće na svojim nevidljivim točkovima,
a ti si uz mene čista kao jantar uspavani.
Nijedna neće, ljubavi, spavati s mojim snovima.
Ići ćes, ići ćemo zajedno vodama ovoga vremena.
Nijedna neće senom zajedno sa mnom,
samo ti, uvek živa, uvek sunce i mesec.
Sada su tvoje ruke otvorile nežne šake,
ispustile nežne znake, a ne zna se kuda,
tvoje se oči sklopiše kao dva siva krila,
dok sledim vodu koju nosiš, koja me nosi:
noć, svet i vetar raspliću svoju sudbinu
i ja sam bez tebe samo još tvoj vlastiti san.
- Pablo Neruda
—
Slavenaa
Poznat
- Poruka
- 7.551
- Poruka
- 37.726
MOLIM TE, POSLUŠAJ ONO ŠTO NE KAŽEM
Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, tisuce maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Bozje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mlijeko u meni
i oko mene
da mi je ime samouvjerenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontroliram
i da ne trebam nikog.
Ali, ne vjeruj mi.
Možda se čini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvijek promjenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoca.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da itko
Lovi me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato freneticno kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonsalantno, sofisticirano procelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zastiti od pogleda koji zna.
Ali bas takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega slijedi prihvacanje.
Ako slijedi Ijubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora sto sam ga sam sagradio,
od prepreka sto ih sam tako bolno podizem.
To je jedino sto će me uvjeriti u ono u što ne mogu uvjeriti sam sebe,
da uistinu nešto vrijedim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usudjujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslijediti prihvacanje,
da neće uslijediti Ijubav.
Bojim se da ćeš me manje cijeniti, da ćeš se smijati,
a tvoj bi me smijeh ubio.
Bojim se da duboko negdje nisam ništa, da ne vrijedim,
i da ćeš ti to vidjeti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim proceljem izvana
i uplasenim djetetom unutra.
Tako pocinje svjetlucava ali prazna parada maski,
a moj zivot postaje bojiste.
Dokono cavrljam s tobom uctivim tonovima povrsnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome sto je sve,
i sto place u meni.
Zato kad sam u kolotecini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pazljivo slusaj i pokusaj cuti ono što ne kažem.
Sto bih volio da mogu reci,
sto zbog opstanka moram reci,
ali sto reci ne mogu.
Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati umjetne, lazne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moras pomoći.
Moras pruziti ruku
čak i kada se čini da je to posljednje sto želim.
Samo ti možeš iz mojih ociju ukloniti prazan pogled zivog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u zivot.
Svaki put kad si Ijubazan, njezan i kad me hrabris,
svaki put kad pokusas razumjeti jer uistinu brines,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me ozivis možeš udahnuti zivot u mene.
Želim da to znaš.
Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izaberes.
Samo ti možeš srusiti zidove iza kojih drscem,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga sjenovitog svijeta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlucis.
Molim te odluci. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.
Dugotrajno uvjerenje o bezvrijednosti gradi snažne zidove.
Sto mi blize pridjes
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali unatoc tome sto o covjeku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.
Borim se bas protiv one stvari za kojom ceznem.
Ali rekose mi da je ljubav jača od snaznih zidova,
i tu lezi moja nada.
Molim te pokusaj pobijediti zidove
cvrstom rukom
jer dijete je vrlo osjetljivo.
Tko sam, možda se pitas?
Ja sam onaj kojega znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki covjek na kojega naidjes
i ja sam svaka žena na koju naidjes.
Charles C. Finn
( obožavam ovu pjesmu )
Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, tisuce maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Bozje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mlijeko u meni
i oko mene
da mi je ime samouvjerenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontroliram
i da ne trebam nikog.
Ali, ne vjeruj mi.
Možda se čini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvijek promjenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoca.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da itko
Lovi me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato freneticno kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonsalantno, sofisticirano procelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zastiti od pogleda koji zna.
Ali bas takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega slijedi prihvacanje.
Ako slijedi Ijubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora sto sam ga sam sagradio,
od prepreka sto ih sam tako bolno podizem.
To je jedino sto će me uvjeriti u ono u što ne mogu uvjeriti sam sebe,
da uistinu nešto vrijedim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usudjujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslijediti prihvacanje,
da neće uslijediti Ijubav.
Bojim se da ćeš me manje cijeniti, da ćeš se smijati,
a tvoj bi me smijeh ubio.
Bojim se da duboko negdje nisam ništa, da ne vrijedim,
i da ćeš ti to vidjeti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim proceljem izvana
i uplasenim djetetom unutra.
Tako pocinje svjetlucava ali prazna parada maski,
a moj zivot postaje bojiste.
Dokono cavrljam s tobom uctivim tonovima povrsnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome sto je sve,
i sto place u meni.
Zato kad sam u kolotecini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pazljivo slusaj i pokusaj cuti ono što ne kažem.
Sto bih volio da mogu reci,
sto zbog opstanka moram reci,
ali sto reci ne mogu.
Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati umjetne, lazne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moras pomoći.
Moras pruziti ruku
čak i kada se čini da je to posljednje sto želim.
Samo ti možeš iz mojih ociju ukloniti prazan pogled zivog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u zivot.
Svaki put kad si Ijubazan, njezan i kad me hrabris,
svaki put kad pokusas razumjeti jer uistinu brines,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me ozivis možeš udahnuti zivot u mene.
Želim da to znaš.
Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izaberes.
Samo ti možeš srusiti zidove iza kojih drscem,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga sjenovitog svijeta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlucis.
Molim te odluci. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.
Dugotrajno uvjerenje o bezvrijednosti gradi snažne zidove.
Sto mi blize pridjes
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali unatoc tome sto o covjeku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.
Borim se bas protiv one stvari za kojom ceznem.
Ali rekose mi da je ljubav jača od snaznih zidova,
i tu lezi moja nada.
Molim te pokusaj pobijediti zidove
cvrstom rukom
jer dijete je vrlo osjetljivo.
Tko sam, možda se pitas?
Ja sam onaj kojega znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki covjek na kojega naidjes
i ja sam svaka žena na koju naidjes.
Charles C. Finn
( obožavam ovu pjesmu )
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.736
http://fs1.****************/images/150214/wybld9wy.jpg
Iz šarenog mnoštva - Dragana Konstantinović
Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.
Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.
Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali nedam nikom da mi gasi snove.
Iz šarenog mnoštva - Dragana Konstantinović
Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.
Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.
Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali nedam nikom da mi gasi snove.
Rusalka
Poznat
- Poruka
- 8.424
Жар срца растаче ми тело својом ширином
вековно струјање опере прах цвета
за дан и ноћ винем се у недоглед
и тако невидљива у рађању новог
милујем оком и дарујем руком мајке
нежни пород што ниче из моје крви
Душа ми над земљом дрхти ко суза у оку
као да од њега жели да се одвоји:
попут пијанца очи се упијају
у загонетку живљења
Недокучива загонетко
шапни очима
да их не осуђујеш што су пијане
и душа неће жалити за несаним ноћима
Драгиња Адамовић
gost 365612
Primećen član
- Poruka
- 514
NEBO TE NEČUJNO VOLI
sedam je broj teške ljubavi.
to piše na nebu koje te nečujno voli.
na sajmovima proljetne glazbe
ja sam progonjeni Pitagora.
supijan od matematike
forsiram rijeku bez obala:
trodjelnu paranoju početka, sredine i sredine.
vjerujem u slučaj koji režiraju
mudri drogirani bogovi u nama.
zato sam mirno zaspao u tebi.
sanjao sam tvrde bore djevojaka,
brzu inteligenciju i strast kornjače.
praznina u klubu Amadeus i ostalim
djevojkama mogla se rezati nožem
kao kućni ljubimci u afektu.
spavaj, nebo nas nečujno voli.
sutra u sedam popit ćemo kamilicu
i opet raditi jazz.
ono bitno buja polako, nikada hitno.
mi nismo prva, mi smo zadnja pomoć.
baci na sedam i grli do smrti.
Milko Valent
sedam je broj teške ljubavi.
to piše na nebu koje te nečujno voli.
na sajmovima proljetne glazbe
ja sam progonjeni Pitagora.
supijan od matematike
forsiram rijeku bez obala:
trodjelnu paranoju početka, sredine i sredine.
vjerujem u slučaj koji režiraju
mudri drogirani bogovi u nama.
zato sam mirno zaspao u tebi.
sanjao sam tvrde bore djevojaka,
brzu inteligenciju i strast kornjače.
praznina u klubu Amadeus i ostalim
djevojkama mogla se rezati nožem
kao kućni ljubimci u afektu.
spavaj, nebo nas nečujno voli.
sutra u sedam popit ćemo kamilicu
i opet raditi jazz.
ono bitno buja polako, nikada hitno.
mi nismo prva, mi smo zadnja pomoć.
baci na sedam i grli do smrti.
Milko Valent
- Poruka
- 473
Provincijalka
Rekli su mi da je dosla
iz provincije
strpavsi u kofer snove
i ambicije
Drug je studirao sa njom
pa smo se najzad sreli ona i ja -
shvatih: Boze, ovo je sazvezdje
za nju provincija
Srce stade kao dete
da se otima
trazili smo se
po prethodnim zivotima
Ostavih iza sebe svet zablude
promasaje koji tise
prosto, lako
k'o neko beznacajno pristaniste
O, da mi je da se
jos samo jednom zaljubim
opet bih uzeo kostim
vecnog decaka
i opet bih smislio
kako da prodangubim
dok ona ne sleti
niz hodnik studenjaka
Gorda, naspram podsmeha
i spletki poslednjih
usamljeni galeb
iznad mora osrednjih
Reci bi sve pokvarile
samo sve cutke
pokraj mene stisla
sami, svoji, izbeglice iz besmisla
O, da mi je da se
jos samo jednom zaljubim
opet bih gledao
niz kej kao niz prugu
i opet bih znao
da se u oblak zadubim
i cekao bih samo nju
ni jednu drugu
Napisi mi pesmu, mazila se je
nisam znao da li cu umeti
reci jesu moje igracke
cakle mi se u glavi
kao oni sareni staklici kaleidoskopa
i svaki put mi druga slika
u ocima kad zazmurim
ali, postoje u nama neke
neprevodive dubine
postoje u nama neke stvari
neprevodive u reci
ne znam
Napisi mi pesmu, molila je
i nisam znao da li cu umeti
voleo sam ju tako lako
a, tako sam tesko to znao da pokazem
a, onda odjednom raspored
mladeza na njenim ledjima
kao tajna mapa pokazao mi je
u koju zvezdu treba da se
zagledam i tako
eto ti pesma, ludo jedna...
Rekli su mi da je dosla
iz provincije
strpavsi u kofer snove
i ambicije
Drug je studirao sa njom
pa smo se najzad sreli ona i ja -
shvatih: Boze, ovo je sazvezdje
za nju provincija
Srce stade kao dete
da se otima
trazili smo se
po prethodnim zivotima
Ostavih iza sebe svet zablude
promasaje koji tise
prosto, lako
k'o neko beznacajno pristaniste
O, da mi je da se
jos samo jednom zaljubim
opet bih uzeo kostim
vecnog decaka
i opet bih smislio
kako da prodangubim
dok ona ne sleti
niz hodnik studenjaka
Gorda, naspram podsmeha
i spletki poslednjih
usamljeni galeb
iznad mora osrednjih
Reci bi sve pokvarile
samo sve cutke
pokraj mene stisla
sami, svoji, izbeglice iz besmisla
O, da mi je da se
jos samo jednom zaljubim
opet bih gledao
niz kej kao niz prugu
i opet bih znao
da se u oblak zadubim
i cekao bih samo nju
ni jednu drugu
Napisi mi pesmu, mazila se je
nisam znao da li cu umeti
reci jesu moje igracke
cakle mi se u glavi
kao oni sareni staklici kaleidoskopa
i svaki put mi druga slika
u ocima kad zazmurim
ali, postoje u nama neke
neprevodive dubine
postoje u nama neke stvari
neprevodive u reci
ne znam
Napisi mi pesmu, molila je
i nisam znao da li cu umeti
voleo sam ju tako lako
a, tako sam tesko to znao da pokazem
a, onda odjednom raspored
mladeza na njenim ledjima
kao tajna mapa pokazao mi je
u koju zvezdu treba da se
zagledam i tako
eto ti pesma, ludo jedna...
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.736
http://fs1.****************/images/150221/crmzfodz.jpg
Mene je gradila patnja,
uz zli osmeh sudbe.
Tuga, u korak, išla ko pratnja,
i pravila crte lica - muške i grublje.
Mene je kovala zla sreća,
i kvasila kiša, prljava i žuta.
I hiljadu me je pratilo sveća
da vide, kako skrećem s puta.
Ratko Petrović
Mene je gradila patnja,
uz zli osmeh sudbe.
Tuga, u korak, išla ko pratnja,
i pravila crte lica - muške i grublje.
Mene je kovala zla sreća,
i kvasila kiša, prljava i žuta.
I hiljadu me je pratilo sveća
da vide, kako skrećem s puta.
Ratko Petrović
Pedja16
Zainteresovan član
- Poruka
- 159
Evo nekih stihova preuzetih sa stranice stihovi org.
"Poslat cu ti vjetrom poljubac blag, da ti kaze da da ima netko mome srcu drag, a Ti ga udahni da zauvijek ostane tu, jer ja sam sa Tobom i u dobru i u zlu. Voli te tvojal ljubav."
"Ovako je bio plan - da te volim jedan dan, ali dan je ipak vrijeme kratko, a tebe voljeti je baš slatko. Ma bolje je meni bez toga plana pa da te volim svakoga dana."
"Život je lijep kada se živjeti zna, zato uzmi što ti da, jer sreća je kratka a živis zbog nje. Ne trazi suviše i dobit ceš sve! Volim te!"
"Poslat cu ti vjetrom poljubac blag, da ti kaze da da ima netko mome srcu drag, a Ti ga udahni da zauvijek ostane tu, jer ja sam sa Tobom i u dobru i u zlu. Voli te tvojal ljubav."
"Ovako je bio plan - da te volim jedan dan, ali dan je ipak vrijeme kratko, a tebe voljeti je baš slatko. Ma bolje je meni bez toga plana pa da te volim svakoga dana."
"Život je lijep kada se živjeti zna, zato uzmi što ti da, jer sreća je kratka a živis zbog nje. Ne trazi suviše i dobit ceš sve! Volim te!"
Раскршће
Срели смо се, драга, на раскршћу неком
и пружисмо тихо руке једно другом.
Пред нама се пружа у бескрај далеко
стаза којом ћемо ићи - можда - дуго.
И док твоје лице сија се од среће,
јер нам тај загрљај нико неће смести,
ја осјећам ново раскршће нас сријеће,
и питам: растанци зашто су тако чести?
Данило Киш
Срели смо се, драга, на раскршћу неком
и пружисмо тихо руке једно другом.
Пред нама се пружа у бескрај далеко
стаза којом ћемо ићи - можда - дуго.
И док твоје лице сија се од среће,
јер нам тај загрљај нико неће смести,
ја осјећам ново раскршће нас сријеће,
и питам: растанци зашто су тако чести?
Данило Киш
duca03
Poznat
- Poruka
- 9.245
Epilog
"Nisam li drugačije zamišljao ovu noć,
purpurnu do zvezda,
u biserno-hladnom sobičku bez zidova
i dva malena svica utetovirana u tvoju kosu.
Biće da jesam,
jer samo klovnovi znaju
koliko je najčešće tužno ono što izaziva smeh...
A ja još uvek nosim
one iste vagone neistovarene nežnosti
ispod kože
kao usnulu obalu vrele krvi
u očima koje su ponekad zelene.
Na šta te noćas seća sve to?
Dva svetla u jednom mraku šta čine?
More ili moru...
Okean ili kap...
Trijumpf ili elegiju...
Znam,
vreme je rastanka.
I svaka staza nekud vodi,
osim unatrag.
A ja bih noćas upravo unatrag.
Ti dobro znaš,
biseri u mom oku ne potiču od kapi,
već od uplašenih svitaca koji ti više ne pripadaju.
Rukama sada gutam prazninu
dok tišina postaje bodljikava
kao noć usamljenog vojnika.
Prst sudbine...
ili dva i po prsta sudbine?
Dve jednake zvezde
nisu li najudaljenije?
U praskozorje kad nas više ne bude,
ostaće samo milion pahulja vrelog snega
na vršku granate.
I mesec je svestan da postoji
još samo dok pliva na površini vode
kao poslednji čamac u poslednjoj noći,
a srebrni trag reke u njegovom oku
samo je mač sudbine koja ga deli na pola.
Zatvori vrata.
Iza crvene zavese je i crvena svetlost
manje crvena,
a ja iza nje učim da zaboravim.
U svetu slavuja i cvrčaka,
osim krvi,
postoji još i pesma.
Nemoj nikad bar to da zaboraviš,
ostalo je uglavnom nevažno....
Mali moj svicu,
čiji mrak noćas činiš blagim?"
Miladin Berić
"Nisam li drugačije zamišljao ovu noć,
purpurnu do zvezda,
u biserno-hladnom sobičku bez zidova
i dva malena svica utetovirana u tvoju kosu.
Biće da jesam,
jer samo klovnovi znaju
koliko je najčešće tužno ono što izaziva smeh...
A ja još uvek nosim
one iste vagone neistovarene nežnosti
ispod kože
kao usnulu obalu vrele krvi
u očima koje su ponekad zelene.
Na šta te noćas seća sve to?
Dva svetla u jednom mraku šta čine?
More ili moru...
Okean ili kap...
Trijumpf ili elegiju...
Znam,
vreme je rastanka.
I svaka staza nekud vodi,
osim unatrag.
A ja bih noćas upravo unatrag.
Ti dobro znaš,
biseri u mom oku ne potiču od kapi,
već od uplašenih svitaca koji ti više ne pripadaju.
Rukama sada gutam prazninu
dok tišina postaje bodljikava
kao noć usamljenog vojnika.
Prst sudbine...
ili dva i po prsta sudbine?
Dve jednake zvezde
nisu li najudaljenije?
U praskozorje kad nas više ne bude,
ostaće samo milion pahulja vrelog snega
na vršku granate.
I mesec je svestan da postoji
još samo dok pliva na površini vode
kao poslednji čamac u poslednjoj noći,
a srebrni trag reke u njegovom oku
samo je mač sudbine koja ga deli na pola.
Zatvori vrata.
Iza crvene zavese je i crvena svetlost
manje crvena,
a ja iza nje učim da zaboravim.
U svetu slavuja i cvrčaka,
osim krvi,
postoji još i pesma.
Nemoj nikad bar to da zaboraviš,
ostalo je uglavnom nevažno....
Mali moj svicu,
čiji mrak noćas činiš blagim?"
Miladin Berić
Suljo.L
Legenda
- Poruka
- 59.504
jabajagi
Beautiful Desert Rose
- Poruka
- 159.054
Romansa
Na svet sam došao sličan ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.
I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.
U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlažno ljubio.
I kome treba, nežnost vratio.
I kome treba, bol izgubio.
Bičevi grana... Rebra plota...
Vetrovi, sumrak za rukav vuku.
Šta sam to imao od života?
Nečiju kosu... Nečiju ruku...
I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.
Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.
Mika Antić
Na svet sam došao sličan ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.
I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.
U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlažno ljubio.
I kome treba, nežnost vratio.
I kome treba, bol izgubio.
Bičevi grana... Rebra plota...
Vetrovi, sumrak za rukav vuku.
Šta sam to imao od života?
Nečiju kosu... Nečiju ruku...
I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.
Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.
Mika Antić
- Poruka
- 37.726
Feniks(1)
Smrću izmenjena kamen otvara
Prazno polje doziva glasom umiri mora
Jedina ptica što samu sebe stvara
Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora.
Ona je računanje inspirisano zvezdama
Sjaj koji ruku srce i um spaja
Ona je cvet što procveta al utaja
Predelu ime. Peva iz neznana.
Jedina ume da pepeo pobedi
I da iz vatre iznese svoj glas
Obećana u odgovoru na pakao leti
Sama u sebi čeka svoj čas.
Miljković
Smrću izmenjena kamen otvara
Prazno polje doziva glasom umiri mora
Jedina ptica što samu sebe stvara
Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora.
Ona je računanje inspirisano zvezdama
Sjaj koji ruku srce i um spaja
Ona je cvet što procveta al utaja
Predelu ime. Peva iz neznana.
Jedina ume da pepeo pobedi
I da iz vatre iznese svoj glas
Obećana u odgovoru na pakao leti
Sama u sebi čeka svoj čas.
Miljković
Mister
Legenda
- Poruka
- 69.444
na osnovi čudnog viđenja, razmjerno
podijeljennog doživljaja,
okusa gorčine
na osnovi neprirodne bijeline papira,
crnila užasnog svakodnevlja,
sivila tuđih nebesa
na osnovi zavisti gladnih ljudi
pogleda ubojica, starih dama
i vječitih neženja
na osnovi vlastitog, vjekovječnog,
tajnog
sumornog, iskrenog i
trajnog
p r i ž e lj k i v a nj a
sagradih ljubav prema tebi
loša sudbino
Zdravko Mustać
duca03
Poznat
- Poruka
- 9.245
Ako
Ako izdržimo
Ako ne odemo nikud
Ako suze ne potope naše ulice
Ako ljubav stara svjetlost nevidljivu skrije
Ako ti oko poželi mene
Ako ti ruka zadrhti sama nad našom slikom
Ako ti noga krene meni
Ako ti uho moj glas pomiluje u besanoj noći
Ako se ponovo poželimo ludosti
Ako se ikada pogledi naši dotaknu među svijetom
Ako i tad budem kriv
Ako, nek bude!
Ako se rastvori nebo, gdje ću te naći?
Ako ti mene…
Ako…
Dragan Mučibabić
Ako izdržimo
Ako ne odemo nikud
Ako suze ne potope naše ulice
Ako ljubav stara svjetlost nevidljivu skrije
Ako ti oko poželi mene
Ako ti ruka zadrhti sama nad našom slikom
Ako ti noga krene meni
Ako ti uho moj glas pomiluje u besanoj noći
Ako se ponovo poželimo ludosti
Ako se ikada pogledi naši dotaknu među svijetom
Ako i tad budem kriv
Ako, nek bude!
Ako se rastvori nebo, gdje ću te naći?
Ako ti mene…
Ako…
Dragan Mučibabić
vecic
Starosedelac
- Poruka
- 152.877
Oči
Muče me tvoje oči nikad stalne,
čas smrtno crne, čas kô osmeh nežne,
Čas modro plave, zeleno opalne,
kristalne i meke ko pahulje snežne.
Njin gospodski pogled svud me prati.
Ja bivam nema i bezvoljna lutka
iznad koje se niz oblaka jati,
a pati što krv će tvoja u nju da se utka.
Čujem reč njinu ko vlastitu grižu,
u zvezdama ih vidim kad se rode;
čelične, one do kosti mi stižu
i sižu razorne, mutne kô proletnje vode.
Neizgladive kao večno klete
poljane, koje mrtve use zgrću,
za tuđi ujed na meni se svete
i prete te oči koje ne tamne ni smrću.
---Milutin Bojić --
Branko Lori
Zaslužan član
- Poruka
- 108.736
http://fs1.****************/images/150228/6d2gmabv.jpg
Kad rastasmo se tada
Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.
Lord Byron
Kad rastasmo se tada
Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.
Lord Byron
Suljo.L
Legenda
- Poruka
- 59.504
siju i miju
Poznat
- Poruka
- 8.157
Ja sam staromodna cura - Radmila Lazic
Ja sam stromodna cura
Volim kuce prizemljuse krastavih zidova
Sa dvoristima krcatim starudijama,
Umesto oblakodera i apartmana
U kojima se budim i spavam.
Muskatle u prozorima i u loncim na tufne
Vise volim od imitacija, od vestaka..
Ja sam staromodna cura
Sto vise voli vespe umesto automobila.
Tamndrkanje tramvaja i kloparanje parnjace,
Vise od zvizduka mlaznjaka.
Puteljke umesto avenija i bulevara,
Kojima moje potpetice odzvanjaju.
Ja sam staromodna cura
Sto voli miris opranog vesa
Koga vetar naduvava
Do moga lica, preko moga nosa
I sve ono sto veje iz predhodnog zivota.
Ja sam staromodna cura
Jos slusam longplejke i tipkam Oliveti,
Govorim hvala, izvinite, molim.
Volim da mi dasa pripali cigaretu
Otvori vrata, pridrzi kaput, primakne stolicu,
Da me svlaci krpicu po krpicu.
Ja sam staromodna cura
Sto voli kic scene sa zalascima sunca,
Modne zurnale i porodicne albume,
Od okretnih igara "stiskavac" jedino razumem.
Ja sam staromodna cura,
Ne zujim i ne skitaram kojekuda,
U kuci drezidim povazdan,
Ko glineni cup suseci se na promaji
Samoce i zadovoljstava,
Mamurna od snova.
Ja sam staromodna cura
O ljubavi i strasti malo sta znam
Devicijeg srca rodjena udovica,
Pod cijim nogama zivot kulja
Kao para iz sahta
Koju zaobilazim brzim koracima.
Ja sam staromodna cura
Ne kupujem po snizenoj ceni
Ni osmehe ni svilu.
Ne nosim mini suknje i dekoltee,
Bilo bi to lako oruzje za nekog
Ko je nameran da osvaja bez.
Ja sam staromodna cura
Sto se kuvam u sopstvenom loncu
Marke hocu- necu.
Kao kerusa sama lizem sopstvene rane,
Umreti skoro necu.
Ja sam staromodna cura
Niti psujem, niti zvocam, niti besnim,
Mozete me mazati na hleb.
Al s medom se uvek dobije malo otrova,
Ljubavi u smrtonosnim dozama.
Ja sam staromodna cura
Zuljas me kao nova cipela
Koju moram izuti, promeniti,
Za jednog udobnog ko patika
Ili razgazenog ko susetkina sandala.
Ja sam staromodna cura
Dobra sam prema muskarcima,
Kao prema onim koji se plase mraka,
Lifta i prelaska ulice van pesackog prelaza.
Sa njima volim da idem u bioskop
I gledam nove filmove na stari nacin,
Iz zadnjeg reda bioskopske polutame,
Dok mi odabrani zavlace ruku ispod suknje.
Ja sam staromodna cura,
Drevna ko Kartagina,
Minimalno ostecena zubom vremena.
Muzejski komad koga nema na aukciji.
Pipanje nije dozvoljeno.
Izmi ili ostavi.
Takve pesme pišem
Trebalo bi da imam novog ljubavnika,
ovog da se ratosiljam
kao konzerve kojoj je istekao rok upotrebe.
Trebalo bi brza kola da vozim
kroz prozor kosa da mi vijori
kao kod kakve Rozamunde
što na konju jezdi.
Takve pesme pišem.
Trebalo bi do podne da spavam,
da se izležavam na širokom krevetu
kao poleglo žito po „majčici“ zemlji.
Trebalo bi da ne marim za vreme;
da ne kaskam, da ne žurim.
Da ispijam dan za danom, do dna – naiskap!
Noć po noć, kao cigaretu za cigaretom.
Pa, opuške – pod potpeticu!
Reči na žar. Vrućicu u pesme.
Takve pesme pišem.
Trebalo bi usku haljinu da nosim.
Ramena krznom da ogrćem.
Na visoke štikle da se penjem.
Da se nafrakam i nakinđurim,
kao božićna jelka —
da me ne prepozna ni rođena majka.
Trebalo bi da sam vedra, nasmejana, zavodljiva.
Da pevam i plešem do tri izjutra.
Da sam svesna svojih ženskih draži
kad mi kakav pastuv priđe.
Takve pesme pišem.
Trebalo bi da me ne dotiču
žaoke, bodlje, bumbara i osa.
Maramicom kao kap znoja sa čela
da obrišem svaku boru, brigu.
Trebalo bi da imam dovoljno love
za kiriju, porez i još pride.
Lova dobro dođe kad ponestane ostaloga.
Kad zature se poljupci, kad iscure reči.
S lovom mogu disati na kredit!
Trebalo bi telo svoje da sunčam
na kakvoj steni,
daleko od dokova Sunovrata.
Trebalo bi iz zemlje Apatije
u zemlju Želja da emigriram,
sve da želim ničeg da se ne odričem.
Trebalo bi u mirišljavoj peni da se kupam,
žilet veni da primičem.
Takve pesme pišem.
