Quantcast

Stihovi za moju dusu

mari47

Stara legenda
Poruka
91.041
Pohvala snova


U snu
slikam kao Vermer van Delft.

Razgovaram tečno na grčkom
i ne samo sa živima.

Vozim automobil
koji mi je poslušan.

Sposobna sam,
pišem velike poeme.

Čujem glasove,
ništa gore od ozbiljnih svetaca.

Bili biste začuđeni
mojim sjajnim sviranjem na klaviru.

Letim baš kao što treba,
znači - sama po sebi.

Kad padnem s krova,
umem da padnem meko u zelenilu.

Nije mi teško
da dišem pod vodom.

Ne žalim se:
uspela sam da otkrijem Atlantidu.

Radujem se što uoči smrti
uvek uspevam da se probudim.

Čim izbije rat,
samo se okrenem na drugu stranu.

Postojim, ali ne moram
da budem dete svog doba.

Pre nekoliko godina
videla sam dva sunca.

A prekjuče pingvina.
Krajnje razgovetno.

(Vislava Šimborska)
 

Petrarca

Elita
Poruka
24.575
Možda me sad vidiš po posljednji put
upamti dobro svaku boru na mom licu,
sve su to uspomene na vrijeme
koje sam protraćio živeći između dva sna.

Jedan sam sanjao o sreći,
o životu kakav bih mogao imati pored tebe,
o jutrima u kojima me pospanim očima
gledaš dok ti donosim kafu,
o danima u kojima mi se krv u žilama
ledila od straha da ću se probuditi.

Drugi sam pak sanjao sam,
tražeći put kojim si otišla bez uspjeha
pokušavajući da te stignem, u agoniji
ljubeći stotine žena tražeći ukus tvojih
usana na njihovim.

Možda se i vratim, kad se konačno
umorim od svega,
da samo spustim glavu u tvoje krilo
i tu zaspem zauvijek.


Bojan Ždrale
 

Branko Lori

Elita
Poruka
20.783

Povescu te tamo gde vodim sve svoje snove
Kada me ceznje lome i dusom uzdasi zaplove
Tamo gde vreme stoji i samo vetrovi strasti huje
Gde miris palmi more donosi i zalazak Sunca se cuje

Povescu te na zvezdu najsjaniju u nama
Kada u nemoj svetlosti nestane trag za nama
Tamo gde se nemiri hrane rosom uzdrhtalih tela
Gde su cula strascu opijena u igrama leptira bela

Povescu te kada mi osetis dusu u svojoj dusi
Kada se i poslednji oblak koji nas razdvaja srusi
XX
 

*Vasilisa

Domaćin
Poruka
3.101
Sa raspuštenom kosom, pod vencem od ljubičica,
spustivši bleđanu glavu na zvučnu srebrnu liru,
ja vidim nebesku sliku.
Sa pokidanih žica, poslednji akord zvoni.
Božanska neka tuga svetli se sa njenog lica,
i ona suze roni.
Andjeo to je Tuge.
Po dubravama tavnim
njezina čudna pesma bolno i slatko ječi;
u njojzi očajnik traži utešne i mile reči,
i njima tugu goni.
Ona ga u nebo diže, dajuć’ mu krioca svoja…
Muzo! Hajdemo njojzi, jer to je sestrica tvoja.

Vojislav Ilić
 

mari47

Stara legenda
Poruka
91.041
OPOMENA

Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske cipele.
I pričati kako nemam para za hleb.
Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.
Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.
A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati po ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.
A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam.

Vislava Šimborska
 

mari47

Stara legenda
Poruka
91.041
Greška


Sreli smo se greškom, u pogrešno doba,
i pogrešno beše sve što tada poče,
pogrešna adresa, i pogrešna soba,
i gramofon stari, i pogrešne ploče.

Pogrešno smo hteli da potraje dugo
jer pogrešno beše vreme da se želi.
uzeli smo veče, zatim jedno drugo,
pogrešno se potom do jutra voleli.

A ni zora nije svanula na vreme,
pogrešno je sunce kasnilo dva veka,
trošili smo sate bespovratno neme
u toplini carstva jastuka i deka.

I pogrešno beše kad konačno svanu
jer nas belo svetlo uhvati u grehu,
i pogrešna beše suza koja kanu,
i sve neme stvari tad pogrešne behu.

I nikada više pogrešne adrese,
ni pogrešne sobe, ni studentskog doma,
samo veče katkad sećanje donese
na pogrešnu ljubav najdražu oboma.



Goran Vračar
 

Petrarca

Elita
Poruka
24.575
Samoća je izbor.

Nisam zarobljen,

naprotiv,

soba je moj svijet,

mjesto gdje je sve onako

kako treba biti.

Savršenom tišinom odjekuju

samo moje misli.

Moj um, prvi put

otvoren prema svemu

što su drugi pokušali

da mi zabrane i ospore.

Ne postoje granice,

mržnja, zavist i zlo.

Mrzim prozore i vrata.

Prozori mi govore i pokazuju

da je van mog svijeta sve

ružnije, prljavo i trulo.

Vrata me zovu, mame

da napustim sve,

da pustim svoje misli van

da lutaju beskrajem

gdje ih niko ne čuje.

Da se izgube u moru vapaja

gladnih i bolesnih,

da izgube smisao.

Na koncu,

ostaje mi samo da pišem,

pisanje ispunjava moj život i

moje riječi ispunjavaju

moj svijet srećom.


Zdrale Bojan
 

mari47

Stara legenda
Poruka
91.041
LJUBOMORA

Lavica snena i naga, kavez joj ne smeta,
Ležeć gleda u oči lavu, gospodaru sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore,
a neka dama gleda – i plače. Iz ljubomore!



Marija Pavlikovska Jasnoževska
 

Petrarca

Elita
Poruka
24.575


Kad budemo stari,
sećaćemo se, kako su prolećne večeri mirisale na koh,
i kako su majke brižljivo širile čaršafe,
kao da su presvlačile nebo, u belje,

Ali, da li ćemo imati snage da se setimo,
onog psa što je u nama lajao, na krv i koske,
i jedne ciganke, što je bila u srodstvu sa letom.

Kad budemo stari,
sećaćemo se, da nam je krv mirisala na rakiju,
i da su nam oči bile rascvetane bombe,
koje smo nosili, kao najljuće oružje.

Ali, da li ćemo imati snage da kroz sećanje,
sve ono jednom oćutano,
oćutimo po drugi put.


Kosta Kosovac
 
Top