Stihovi za moju dusu

[PetarSamotnjak]

LJUBAV

Ljubav je oganj što nevidljiv gori,
rana što boli, al se ne osjeća,
onaje nikad zadovoljna sreća,
bol što ne boli nego mukom mori.

Ne željet drugonego da se ljubi,
između svijeta ići sam i zdvojan,
u zadovoljstvu ne bit zadovoljan,
zaradu htjeti tamo gdje se gubi.

Ljubav je ropstvo po vlastitoj volji:
pobijeđenome na usluzi biti,
vjernost poklanjat onom tko nas bije.

No kako ljubav može darom svojim
smrtna nam srca skladom ispuniti,
kad tako mnoge suprotnosti krije?

Luj de Kami

 

[Zauzet+]

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

( " When I Dream of You " )

 

[*pustinjakinja]

"...Navikao sam da sve se sjebe ocas posla,da ne verujem nikome,
jer kad verujes to puno kosta,navikao na razocarenja,
i da ono sto zelim obicno nemam,
navikao na probleme, i da zbog muzike ljudi navikli su na mene,
a stvarno malo njih me zna,samo ono malo bliskih ljudi zna ko sam ja,
treba ti propusnica druze ako mislis u moje snove da udjes,
i nema mesta tu za lose ljude,
navikao sam da dobri cesto gube,
i da je istina proklestvo..."

Deniro

- - - - - - - - - -

"...A ljudi kazu vreme
da leci sve rane
ja svoje nosim do
onog dana kad sve stane..." ~ Deniro

 

[Svjetlanaa]

 

[Branko Lori]

 

[Svjetlanaa]

Smešiti se dalje, da to treba znati.

Kada je najbolje ustati od stola,

kad pred nama stoje samo prazni sati

u ovom životu glupom do bola.



Trebalo bi znati, ma koliko stoji,

sačuvati ponos, onaj što preosta,

i uprkos svemu, prijatelji moji,

zauvek otići, znati da je dosta.



Pred sudbinom svojom koja sve ti uze,

kad već ništa nemaš, kada sve si dao,

trebalo bi znati skriti svoje suze.

No ja, srce moje, ja to nisam znao.



Zato treba znati napustiti sto

kad je ljubav tvoja davno pojedena,

ravnodušnog lica skriti svoju bol,

zauvek otići tiho kao sena.



I usnama treba reći da se smeju
iza maske jada, i stisnuti zube,

a krikovi mržnje u tebi da gnjiju

te poslednje reči onih koji ljube.



Treba znati mirno otići na kraju,

ućutkati srce što već umrlo je,

sačuvati obraz ko neki što znaju,

dok još nije pao. Trebalo je znati,



suviše te volim

ja to nisam znao

C. Aznavour

 

[Svjetlanaa]

Egzotični miris
(Cveće zla XXII)
"Dok udišem miris tvojih toplih grudi,
sklopljenih očiju, u jesenje veče,
ja ponovo vidim te obale sreće
gde jednoličnoga sunca oganj rudi...
Š.Bodler

 

[Branko Lori]

Starim

Starim i žalim

I sam sebe bolim

Jer sve je manje dana

I manje vremena da te dugo volim

Ovo što sam te volio

Možda je nekome dugo

A meni se čini kao par dana

I sve činim da nam

Vrijeme usporim

Sa svakom minutom

Da duže traje se borim

Ne dam te vremenu

Za te vječnost zvijezda pripremam

I sve što prođe kraj nas

Što proživi u nama

U ladice sjećanja spremam

Da jednom kad ne bude kao sada

Budemo stariji

A ljubav nam ostane mlada

Starim i žalim

Što samo jedan život

U kojem te volim

A pet života bih trebao

Da te prebolim
Ž.Krznarić

 

[*pustinjakinja]

Starim

Starim i žalim

I sam sebe bolim

Jer sve je manje dana

I manje vremena da te dugo volim

Ovo što sam te volio

Možda je nekome dugo

A meni se čini kao par dana

I sve činim da nam

Vrijeme usporim

Sa svakom minutom

Da duže traje se borim

Ne dam te vremenu

Za te vječnost zvijezda pripremam

I sve što prođe kraj nas

Što proživi u nama

U ladice sjećanja spremam

Da jednom kad ne bude kao sada

Budemo stariji

A ljubav nam ostane mlada

Starim i žalim

Što samo jedan život

U kojem te volim

A pet života bih trebao

Da te prebolim
Ž.Krznarić

( ne daju mi rep...a tebi bi uvijek mogao plus za senzibilitet )

 

[Svjetlanaa]

 

[*pustinjakinja]

Idem

Bjelim drumom očajno proboden
drumujem, skitač, bez lijeka.
Idem kuda me oči vode.
U san, u pjesmu, u riječ, u čovjeka...
Jednom ću tako i u smrt da odem,
pa ako, slučajno, umrem — neka.

V. Nikolić

- - - - - - - - - -

Još mogu poneki osmeh da slažem

Još mogu poneki osmijeh da slažem,
poneku sreću da odglumim,
još mogu ponešto lijepo da kažem
svakome osim sebi.
Ne daju mi bolnice, brezovici,
bežanijske kose, kasindoli.
Uzalud se vraćam nekad dragoj slici,
ptici, nebu, lišću..
Boli,
boli,
boli...

I krijem se tako krvav, unakažen
u zavjese svoje crne strašne kiše...
Još mogu poneki osmijeh da slažem
ali sve tiše,
tiše,
tiše...

V. Nikolić

 

[Suljo.L]

 

[Nestor21]

Ko je bio taj koji je ljubav
prozvao imenom ljubavi?
Zar ne bi bilo bolje
da ju je nazvao umiranjem,
kad ljubiti uistinu znači mreti.

Nepoznati pesnik iz zbirke

KOKINŠU (9.vek)

 

[Mister]

Negdje ispod moje kože
Nosim uspomenu tvoju
Kao naranču što zri
I da se protiv srca može
Ne bih nosio mlinski kamen
Tvoje ljubavi
Negdje ispod mog kaputa
Nosim jedno modro nebo
Što se sada oblači
I kad si tu na pola puta
Sve ti je duplo teže
Poćeti ovako sam
Dobar dan,
Evo pozdravljam ljude
Što mi nose vijesti o tebi
Dobar dan,
Plava polja se bude
A tebe neba da im poželiš
Dobar dan ...

Oliver

 

[Suljo.L]

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

http://fs5.****************/images/170215/4ta8abpr.jpg

GORAN TADIĆ

Kad se najmanje nadam

Kad se najmanje nadam
zaboliš tamo gde se najmanje nadam.
Ne poznajem te takvu, niti sebe takvog znam,
pa se pitam boliš li me ti, il’ se bolim ja.

Ima nečeg tvog u meni
i nečeg mog što nije u meni
što zaboli tek da zaboli,
tek da pokaže zube
i dokaže da nisam gazda u svom srcu.

Kad se najmanje nadam
zapitam se čemu da se nadam
kad ne umem da se nadam.

Umeš za oboje da gledaš u karte,
umeš da odlučiš da ćemo biti srećni,
umeš da budeš sve što želim da si,
umeš da umeš sve što ne umem,
umeš i da zaboliš
kad se najmanje nadam,
pa se pitam da li to umeš ti,
ili je to jedino što umem ja.

 

[*pustinjakinja]

Kraj putovanja

O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše, drvo koje traje. Budan
ispod svoga imena koje budi
ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Završiće se putovanje, ostaće tiha brda,
siva praznina, vetar koji bludi,
mesto koje nema mesta u želji al nudi
zlo da nas spase i istinu otkriva.

To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikada nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj:
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke, prazno srce, pusta sena,
i nema mene - al ima ljubavi moje.

Miljković

 

[*pustinjakinja]

Romansa

Nemoj da odeš više u onaj grad
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikad sa zvezda nije teži pad
nego na beton kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio.
Nije sve belo što liči na belo.

Peroni katkad plaču krišom. Sat i
koferi. Svako nekud žuri noćas.

Iscepam kartu. Neću da se vratim,
za svakim vozom ostaje samoća.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi, sad smo drukčiji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti,
nije sve belo što liči na belo.

Antić

 

[Branko Lori]

"Da li sam svuda gde su mi tragovi..."
Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.
M.Antić

 

[Branko Lori]

 

[*pustinjakinja]

Voleo sam vas

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al´ zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.


Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek Bog da, tako drugi da vas voli.

A.S. Puškin

 

[Branko Lori]

 

[Mina Medina]

Vrati mi moje krpice - Vasko Popa
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od sarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš nećeš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a vostani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Zderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnucu zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje!

 

[Aruena*]

NE VERUJ

Ne veruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime.

Ne veruj! No kasno, kad se mesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krsa,
Tamo gde u grmu proleće leprša
I gde slatko spava na jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osetiš li, draga, da mi telo drže,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada veruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za reči ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

Aleksa Šantić​