Stihovi za moju dusu

Igračka vjetrova

Pati bez suza, zivi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Taste su suze, a jadikovke
ublazit nece gorki san.

Podaj se pjanom vjetru zivota,
pa nek te vije bilo kud,
pusti ko listak neka te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lisce sto vir ga vije
za let si duso, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet sto nema korijena.

Tin Ujević
 
11870647_890670440986517_4687598431079655679_n.jpg
 
Okreneš glavu na drugu stranu
Okreneš glavu na drugu stranu,
kad se prepoznaš u mojim besmislenim mislima.
Najradije bi pobegla iz prošlosti,
al’ ne pitaš se ti da li ću te pustiti iz sećanja.
Nečeg se stidiš, ja ne,
ne zameram ništa ni tebi, ni sebi,
svako od nas trošio je svoj džeparac, sitniš srca,
osmislio, ili obesmislio i ljubav i život,
onako kako je najbolje umeo.
Još uvek želim da ti je bolje nego meni
i jedino me još raduje da mi gore ne može biti,
što, ako je Boga i pravde, znači da ti je dobro,
da bolje ne može biti.
Čuvaj to dobro, trebaće ti sve više,
biće ga sve manje, nestašica je ljudi.
Faliću ti, al’ nećeš priznati da ti falim baš ja,
nadaćeš se da tek treba nekog da sretneš:
“valjda se neko i za mene rodio”,
a nećeš znati da je baš taj, što je za tebe rođen, umro
i da se uzalud nadaš nekom boljem od njega.
Uverena da te se ne tiču moje neproživljene misli,
okreneš glavu na drugu stranu,
da nam se pogledi na život slučajno ne bi sreli,
da ne vidimo koliko se razlikuju od onoga kakvi smo.
Okreneš glavu na drugu stranu,
kao dete kad zažmuri i kaže: “Ne vidiš me]
 
t6niSCD.jpg


ЈЕСЕН

Сним, хај! као пуно грожђе да зрим
По добром чврстом чокоћу.
Гле, бдим,
Зрим као тешко грожђе ноћу,
Хај! Хај! Па тешку бербу чекам.
И хоћу за ноћима зелену зору,
Па потом за брдима гору,
И опет за ноћима виноградску зору
Сним.
И тако увек даље.
Жудње ми чуче обалама ко вредне праље,
Кад се из села небу диже високи танки дим;
Док се очима зеленим, чудни херувим црни,
На планинама спим, са очима дубоко злим.
Али шта сним,
Шта сним?
Кад знам: Пођи, пођи, па сврни!
И тако стално даље:
Пођи, пођи, соколе, па сврни!
Кроз вечери, гле, целе, и све ноћу, и све ноћу, и све даље...
А сним, а сним, а сним;
Па мним:
Ко црно грожђе да зрим,
Да ме покрива плава магла по чокоћу,
Да носим у себи ситост, плодност, све врење,
Све жуте кише јесење,
Ко тешко грожђе ноћу;
Ја бдим, сним,
Ко тешко грожђе ноћу.
Или као херувим да само по планинама спим
У очајању,
И да ширим руке дању
Једној берби и једном обећању:
Где све бива и све може да ја хоћу,
Ко пуно грожђе ноћу.

Растко Петровић

ibHcJI6.jpg
 
Greška

Sreli smo se greškom, u pogrešno doba,
i pogrešno beše sve što tada poče,
pogrešna adresa, i pogrešna soba,
i gramofon stari, i pogrešne ploče.

Pogrešno smo hteli da potraje dugo
jer pogrešno beše vreme da se želi.
uzeli smo veče, zatim jedno drugo,
pogrešno se potom do jutra voleli.

A ni zora nije svanula na vreme,
pogrešno je sunce kasnilo dva veka,
trošili smo sate bespovratno neme
u toplini carstva jastuka i deka.

I pogrešno beše kad konačno svanu
jer nas belo svetlo uhvati u grehu,
i pogrešna beše suza koja kanu,
i sve neme stvari tad pogrešne behu.

I nikada više pogrešne adrese,
ni pogrešne sobe, ni studentskog doma,
samo veče katkad sećanje donese
na pogrešnu ljubav najdražu oboma.


Goran Vračar
 
Александар Тишма: ПРОПУШТЕНО


Док отичемо
бодро
окукама
нешто увек дира:
реч коју нисмо рекли
из гордости
посета коју нисмо учинили
повлачећи се од некорисног
узајамност
коју нисмо признавали
јер нам се чинило
да смо и сами
врло јаки
а што све
сад
лебди трепераво
негде у мртвајама
за нама
али и ниско доле
у горким талозима
које неприметно
са собом носимо.
 
Poći ćeš sa mnom

“Poći ćeš sa mnom”-rekoh- i nitko nije znao
gdje i kako drhti moja bolna duša
i ne bijaše za me karanfila i barkarola,
ništa, jedino rana ljubavlju otvorena.

Ponovih: pođi sa mnom, kao da već umirem
i nitko ne vidje mjesec na usni što mi krvari,
nitko ne vidje tu krv što se penjala u tišini.
O ljubavi, zaboravimo sada zvijezdu s trnjem!

Ali kada sam čuo tvoj glas kako ponavlja
“Poći ćeš sa mnom”- kao da si oslobodila
i bol i ljubav i bjesnilo zarobljena vina.

što se iz svog potopljena podruma uspinjalo,
i ponovo na svojim ustima osjetih okus plamena,
krvi i karanfila, kamena i paljevine.

Pablo Neruda

 

Znaćeš da te ne volim i da te volim,
jer živeti je moguće na dva načina,
reč je samo krilo tišine,
a vatra čuva polovinu studeni.

Volim te da bih te počeo voleti,
da bih ponovo počeo beskraj,
da te ne bih prestao voleti nikada:
zato te još uvek ne volim.

attachment.php
 
http://fs5.****************/images/151001/lrcoqwxv.jpg

Ima te u toj odsutnosti, prisutna si bolom - Zal Kopp

Ima te u toj odsutnosti, prisutna si bolom,
ima te u ljubavi, prisutna si tugom
i san u kojem te sanjam, prisutan je tamom,
jer kao da očekujem daleko djetinjstvo,
noć s kojom lutam, prisutna je sama.
Ima te negdje, prisutna si daljinom
i očima sličnim odrazu vode,
prisutna mjesečinom.
Ima te i mora te biti, poslije toliko godina
poput skrivenog mjesta, prisutna si krišom.
Kao uspomena, ima te u mirisu ubranog cvijeća,
u čežnji na dlanovima te ima,
prisutna si nepomična.
Svugdje te ima i u koloni otkucaja,
gdje si oduvijek prisutna.
U sve težim jutrima
i kiši što tiho pada,
na čelu svake ptice,
u dugim dnevnim drhtanjima,
ima te, zauvijek si prisutna.
Imaju te moje misli, prisutna si nestankom
ima te moj pogled, prisutno si čekanje,
i u zagrljaju kojim te grlim, prisutna tišina,
jer kao da nebo odjednom prestaje,
osjećam u zraku prisutnu prazninu.
Imam te u noći, prisutna si uzdahom
i u poljupcima nemirnih suza,
prisutna si slanim tragom.
Imam te ljubavi, prisutna si s tugom,
imam u odsutnosti, prisutna si bolom.
 
G L E


Jednom, kada me više ne bude,
Kada ti postelja i ruke prazne osvanu,
Pa s tišinom, kroz vreme, hodaš korakom umornim
I znaš, da doći neću, a opet, kafu za dvoje po navici pristavljaš,
Tad, u ruke uzmi kao lek, redove knjige ove, što o životu govore
Otvori zelene korice, i znam, u sebi tiho reći ćeš,
„Gle, pa tu si ti.“

Jednom, kada te više ne bude,
Kada mi postelja i ruke prazne osvanu,
Pa s tišinom, kroz vreme, hodam korakom umornim
I znam da doći nećeš, a opet, kafu za dvoje po navici pristavljam
Tad, u ruke uzeću kao lek, redove knjige ove, što o životu govore
Otvoriću zelene korice, i znam, u sebi tiho reći ću,
„Gle, pa tu si ti.“

Jednom, kada Nas više ne bude,
Deca će naša, kada im život dozvoli,
u ruke uzeti redove knjige ove što o životu govore
I brzo shvatiti da lek i put jesu
Otvoriće zelene korice i znam, sa srećnom setom reći će
„Gle, pa tu su oboje“




LjiljaMMM ( sa njenog bloga )
 
MENI DOVOLJNA

Mome su srcu dovoljne tvoje grudi,
i krila moja za tvoju slobodu Iz
mojih usta poleteće u nebo ono što
je spavalo u tvojoj duši.
U tebi je varka svakoga dana, stižeš
ko rosa na cvetne latice, potkopavaš
obzorje svojom odsutnošću, poput
talasa bežeći neprestano.
Rekao sam da si pevala u vetru, kao
što pevaju jedra i jarboli, ti si kao
oni, visoka i ćutljiva i često tužna
kao putovanje.
Utočište, kao stari put, nastanjuju
te jeke i glasovi čežnje, budim se
ponekad, sele se i beže ptice što su
spavale u tvojoj duši.


Pablo Neruda
 
KORJEN S KRILIMA

Dugo sam letio u prazno.
Treba na zemlju stati.
Uspravno iz nje rasti.
Uspravno umirati.

Ptice su šumi krila,
a šuma pticama korijen.
List ne leti od sebe,
on biva olujom gonjen.

Pod zemljom i u zraku
u isti mah drveće živi.
Drvo je most što diše
izmeđ' mrtvih i živih.
I kada ogole grane,
cvrkut ih zazeleni.
Ja ništa rekao nisam:
to jesen šumi u meni.


Enes Kišević
 
Бранко Миљковић: ЉУБАВ У СЕПТЕМБРУ

Ноћ се звезда у зени...
Месец пасе над реком
таму. Нежност у мени
хтео бих дати неком

Вру жеље ко млада вина
Љубав крв нежно таласа...
Сања крај мене тишина
драгање њеног гласа.

Хтео бих поглед јој зелен
ко бојен ведрином далеком.
Месец сребрни јелен
пасе таму над реком.
 
DOBROVOLJNI PRILOG ZA NACIONALNU ISTORIJU

Pripustili na ženu su pčelu
Zaraženu poljupcem demona,
I sad trči, vrišteći, po selu,
I nasrće na starca Egona.

Starac Egon, vičan umiranju,
Živo pile čupa u dvorištu –
Baca pile i nasrće na nju –
Sad su najzad na svom Gubilištu!

Photo: Stock

Isto tako kad je sebar Luka
Za Dušana reko da je pseto –
Sedam novih izmisliše muka
I mučiše Luku celo leto.

Prebiše mu i noge i ruke –
Dušan lično pi njegove krvi –
Sada Dušan leži pored Luke –
Davno su ih izmirili crvi.

A Jelena, Dušanova žena,
Vitka, ko mlad vitez stegonoša,
Krikom sebra tajno obljubljena,
Rodi caru nejakog Uroša.

Nejak Uroš, kao svi nejaki,
Zločin uze sebi za zastavu,
Al stigoše konjanici laki,
Žedni slave, po njegovu glavu.

Sluga neki po imenu Lazar
Skupi vojsku, vlahe i ratare,
Narod neuk, nesrećan i hrabar,
Dobra gozba beše za Tatare.

Gostiše se nekoliko dana,
Ko gavrani kad stignu strvinu,
Neki Miloš ubi im sultana –
Dobro došlo sultanovom sinu.

On obnovi tamu i ponore
Koje Dušan u zakon unese,
I zabrani svitanja i zore,
I načini sunce da obese.

Neki Višnjić, posle mnogo leta,
U nevidu svome sunce nađe,
I reče mu: BUDI VODIČ SVETA!
I gle: Sunce ne ume da zađe.

I gle sunce ne ume da zađe
Usred noći smrtonosno žeže –
Jadni Egon ne može da nađe
Dok mu žena hlače ne odveže.

A te hlače strašno zapetljane –
Žena kida zubima kanave –
Kad u njima! – dve prastare rane –
Divni znaci stare srpske slave.

Branislav Petrović
 
MIRISNI PLODOVI DUŠE

Dušo da ne stremim Vječnosti ne bih čuo
melodiju koju samo Vrijeme pjeva
Već bih život prekratio i od tijela načinio
tajnu koju groblje skriva.
Kad se ne bih dušo kupao suzama
i bolom ukrašavao oči
Živio bih slijep, sa noktima u očima
i gledao samo u lik tami.
Što je život dušo nego noć u pohodu
a ipak je smjenjuje zora koja traje
Tako mene žeđ u srcu upućuje rajskom vrelu
i gutljaju smrti milosrdne.
Ako dušo neznalica kaže da i duša i tijelo nestaju
da se ne vraća ono što nestane
Reci mu da cvijet nestaje ali ima sjemenku
koja ostaje i tajnu vječnosti krije.
Dušo da ne stremim Vječnosti ne bih čuo
melodiju koju samo Vrijeme pjeva
Već bih život prekratio i od tijela načinio
tajnu koju groblje skriva.

Kad se ne bih dušo kupao suzama
i bolom ukrašavao oči
Živio bih slijep, sa noktima u očima
i gledao samo u lik tami.

Što je život dušo nego noć u pohodu
a ipak je smjenjuje zora koja traje
Tako mene žeđ u srcu upućuje rajskom vrelu
i gutljaju smrti milosrdne.

Ako dušo neznalica kaže da i duša i tijelo nestaju
da se ne vraća ono što nestane
Reci mu da cvijet nestaje ali ima sjemenku
koja ostaje i tajnu vječnosti krije.

Halil Džubran
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Lutkica
Traže srodnu dušu na pogrešnim mestima?
2 3 4
Odgovora
76
Pregleda
1.475
soko stark
soko stark
Nina
Facebook uvodi AI asistenta za upoznavanje srodne duše
Odgovora
9
Pregleda
451
prsho
prsho

Back
Top