- Poruka
- 12.962
Modernista mnogih klasičnih znanja i saznanja, polihistor, Jovan Ćirilov, jedan od najvećih teatrologa sveta i najvećih intelektualaca koje smo ikada imali, nije mogao da se užljebi i da iznađe svoj literarni žanrovski zavičaj, pa je pisao pesme, romane, drame, putopise, članke, eseje, portrete, pozorišne kritike, dečje slikovnice, rečnike, novinske kolumne, pozorištarije…I sve to se činilo nama čitaocima nekako lako, igrivo, naizgled neobavezno, ali uvek sa elegancijom dara, pouzdanošću eksperta i gospotski skromnom jednostavnošću I namernom prizemnošću…
GROB SA KAMELIJAMA
Za neke nepravde prema meni
za svoje zaboravljene slasti
Poslala me je na Monmartr
Moja majka – danas bez strasti.
Rekla mi je sa odjecima devojačkog stida
Rumena I nekako nepoznato grešna
Da posetim tamošnje groblje
I nađem gde leži ta proslavljena dama
U svojoj sumnjivoj slavi
Poznata kao
Dama s kamelijama
Metroom preko Sevr Babilona
Bez ikakvih drama
Stigao sam do mesta
Gde leži
Dama s kamelijama
U kamenoj oazi
Pod imenom Alfosine Plesis
Leži usred drugih slavnijih jama
Ta izvikana midineta
Dama s kamelijama
Na poznato parisko groblje
Nisam poneo slavno cveće
Niti ushićenje što ga ima mama
Za tu heroinu lošeg romana
“Dama s kamelijama”
Pronađoh lako sivi grob od škriljca
Sav od uzmeta ravnodušnih ptica
Rođenih ovog leta ne tako dugog
Čak su od kovanog gvožđa
Ukaljana I dva stilizovana cveta
Dama s kamelijama
I šta da radi nemarni poslanik bez cveta
Nad uvredljivim idealom svoje majke
Nad herojinom lošeg romana
Na grobu bez poezije
Gde leži posrana I sama
Margareta Gotje Dime Sina
Dama s kamelijama
GAUDI
Usred Barselone
Prosjaka promena
Grada Kolumbovog polaska
I otpadaka vremena
Vreba graditelj
Za smeh I voljene
Užase
Katedralu podigao je
Po pravilu –
Red kamena
Red ništavila
A brod
Pripratu I oltare
Uz pomoć u vazduh hitnutih svodova
Park je sazdao
Uz Bodlerovu mržnju
Prema simetriji prirode
A kuću dovršio
Od aždajinih krljušti I odsečenih repova
Sobu je kiselu od somota
Gvozdenim perunikama naselio
A onda vodenim ljiljanima konačno razboleo
Sve što nije postojalo
Postoji
Sve što je postojalo
Ismejao je
Kao da je hteo
Svetu da naudi
Još iza nekog ugla
Luduje
Gaudi.
AUŠVIC
Prostorijom odjekuju koračnice smrti
Iščupane su sve kose I sva poverenja
Nečiji izopačeni raj I danas trune
Grad mrtvih lišajeva I ispalih rebara
Utisnula se nečija bestidna slika sveta
Ropac je ugrebao tragove gušenja u betonu
Prošlost proglasila skori kraj svih ljudi
Hegelov apsolutni duh poludeo je na nekoj humci
Utisnula se nečija bestidna slika sveta
Vaskrsli su to svi Jevreji sveta
I svi Poljaci I sva ostala evropska tela
Svi sada ponovo rođeni su I žive
Povorke duge bez frule za mnom kreću
A sve je opet kao da smrti nije bilo
I oni bi sigurno nastavili život gde su stali
Da se nisam ohol na svoje čudo vaskrsnuća
Na vrhu jednog uzvišenja od sitnih kostiju ljudi
Fotografisao
A r b e i t m a c h t f r e i
GROB SA KAMELIJAMA
Za neke nepravde prema meni
za svoje zaboravljene slasti
Poslala me je na Monmartr
Moja majka – danas bez strasti.
Rekla mi je sa odjecima devojačkog stida
Rumena I nekako nepoznato grešna
Da posetim tamošnje groblje
I nađem gde leži ta proslavljena dama
U svojoj sumnjivoj slavi
Poznata kao
Dama s kamelijama
Metroom preko Sevr Babilona
Bez ikakvih drama
Stigao sam do mesta
Gde leži
Dama s kamelijama
U kamenoj oazi
Pod imenom Alfosine Plesis
Leži usred drugih slavnijih jama
Ta izvikana midineta
Dama s kamelijama
Na poznato parisko groblje
Nisam poneo slavno cveće
Niti ushićenje što ga ima mama
Za tu heroinu lošeg romana
“Dama s kamelijama”
Pronađoh lako sivi grob od škriljca
Sav od uzmeta ravnodušnih ptica
Rođenih ovog leta ne tako dugog
Čak su od kovanog gvožđa
Ukaljana I dva stilizovana cveta
Dama s kamelijama
I šta da radi nemarni poslanik bez cveta
Nad uvredljivim idealom svoje majke
Nad herojinom lošeg romana
Na grobu bez poezije
Gde leži posrana I sama
Margareta Gotje Dime Sina
Dama s kamelijama
GAUDI
Usred Barselone
Prosjaka promena
Grada Kolumbovog polaska
I otpadaka vremena
Vreba graditelj
Za smeh I voljene
Užase
Katedralu podigao je
Po pravilu –
Red kamena
Red ništavila
A brod
Pripratu I oltare
Uz pomoć u vazduh hitnutih svodova
Park je sazdao
Uz Bodlerovu mržnju
Prema simetriji prirode
A kuću dovršio
Od aždajinih krljušti I odsečenih repova
Sobu je kiselu od somota
Gvozdenim perunikama naselio
A onda vodenim ljiljanima konačno razboleo
Sve što nije postojalo
Postoji
Sve što je postojalo
Ismejao je
Kao da je hteo
Svetu da naudi
Još iza nekog ugla
Luduje
Gaudi.
AUŠVIC
Prostorijom odjekuju koračnice smrti
Iščupane su sve kose I sva poverenja
Nečiji izopačeni raj I danas trune
Grad mrtvih lišajeva I ispalih rebara
Utisnula se nečija bestidna slika sveta
Ropac je ugrebao tragove gušenja u betonu
Prošlost proglasila skori kraj svih ljudi
Hegelov apsolutni duh poludeo je na nekoj humci
Utisnula se nečija bestidna slika sveta
Vaskrsli su to svi Jevreji sveta
I svi Poljaci I sva ostala evropska tela
Svi sada ponovo rođeni su I žive
Povorke duge bez frule za mnom kreću
A sve je opet kao da smrti nije bilo
I oni bi sigurno nastavili život gde su stali
Da se nisam ohol na svoje čudo vaskrsnuća
Na vrhu jednog uzvišenja od sitnih kostiju ljudi
Fotografisao
A r b e i t m a c h t f r e i
