Stihovi koji liče na mene

[Baudrillard]

ZAGLUŠEN, IDEM ULICOM

Zaglušen, idem ulicom,
umoran se vraćam kući.

Nedavno sam izašao iz bolnice.
Opet sam prigrlio život.
Prigrlio pepeo i ništa.

Imao sam misao
da svega imam u izobilju,
da sam mlad i čio
i da se ne rađam od nesreće.

Ali, sada sam ovde
i ružne snove sanjam.
Sad sam zaglušen,
sad se vraćam kući.

Novica Tadić

 

[Neprilagođena]

Mi smo se suviše sretali

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.
Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.
U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.
U zime snežne, pobelele ko tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.
Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.
Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom – drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa



M.Antić

 

[Baudrillard]

Početak traganja za bićem

Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom – ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.

Branko Miljković

 

[Neprilagođena]

Žeđam




Trazim previse od ovih rima
od rijeci sto ne prilaze
kao uplasena jata riba

Trazim previse od ovih zica
da ti svaka nota pristaje
i da ima tvoje crte lica
da tvoja je


I uvijek cu te voljeti
i gorjeti
od prvog trena
za tobom zedjam

Trazim previse od tebe, mila
da me tvoje usne pomlade
i da ljubav tvoja nema stida
nema predaje

Trazim previse od ovih zica
da ti svaka nota pristaje
i da prica ova nema krivca
nema izdaje


Kako napravis da nisam obican
i da me ne vidis sa gore strane
i kako napravis kad ti nisam komican
koliko uzimam, a koliko dajem



Z.Stipišić

 

[Baudrillard]

Blaženo jutro

Blaženo jutro koje padaš
u svijetlom slapu u tu sobu,
već nema rane da mi zadaš,
počivam mrtav u svom grobu.

Možda ćeš ipak da potpiriš
pepelom iskru zapretanu —
jer evo, trome grudi širiš
čeznućem suncu, jorgovanu.

Dijeliš mi neke tihe slasti
kad o tvom žaru vidim knjige
na polici — i cijeli tmasti
vidik te sobe pune brige.

Za mene ipak nešto fali
u ovoj uzi bez raspeća,
na dragoj usni osmijeh mali,
u čaši vode kita cvijeća.

Blaženo jutro koje padaš
sa snopom svjetla u tu sobu,
već nema smrti da mi zadaš,
no vrati ljubav ovom Jobu.

Tin Ujević

 

[Neprilagođena]

Krive sam staze gazio



Sebe dugo sam trazio
precicom znanom zalutao
pred mojim vratima
ona je cekala ranjenog jelena
Krive staze sam gazio
stotinu puta posrnuo
u svojim snovima
ona je cuvala ranjenog jelena
Gdje mi je pamet bila
pa da nisam vidio
njene poglede
kao svila bile su njene utjehe
Gdje mi je pamet bila
pa da nisam shvatio
sto je trpila
zbog svoga ranjenog jelena
Tog jutra sam stigao
svjestan da sam zakasnio
pred mojim vratima
njenih tragova nema, nema nikoga
A ja i dalje gazim snijegove duboke
koprive i dukate
na svijetu jedina
ona je cekala ranjenog jelena


Z.Stipišić

 

[Baudrillard]

Prepoznaću te

U tihoj noći
mirisu leta
sjaju zvezda
prepoznaću te...

U šapatu duše
treptaju oka
drhtaju dlana
prepoznaću te...

Oduvek postojiš
tvoj se osmeh u moje oči urezao
Oduvek te poznajem
tvoj se pogled u mome osmehu ogleda...

Oduvek sam te imao
dobijao i gubio
jer
svoje srce sobom nosim
i tebe u njemu
I ti postojiš
čekaš
nešto što se odavno dogodilo
samo treba da postane
i sasvim je jasno
sve dok sam ti daleko
tada sam ti najbliži
a ta zagonetka i nije tako teška
kada se setimo
da se u okeanu Mogućnosti
naše usne sreću i saleću
svakoga dana...
samo mi to još nismo shvatili!

Herman Hese

 

[Neprilagođena]

Neprijatelj



Mladost mi je bila mračna nepogoda
koju samo katkad sunce bljeskom probi,
i u mojem vrtu sad je malo ploda,
kad nakon oluje osta u grdobi.
Evo već se jesen mojih misli šunja;
sad motiku i grablje tražim, radi truda
da izravnam zemlju plavu, punu mulja,
gdje ko rijeke velike jame zjape svuda.
No da li će cvijeće novo koje sanjam
do mistične hrane životne doći?
korijenom u zemlju pustu da uranja,
O boli! To vrijeme život jede, mrvi,
i dušman mračni što nam srca glođe
raste snažan mlazom istekle nam krvi.

Š.Bodler

 

[PetarSamotnjak]

NAUČITE PJESAN

Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, pauke-vojnike,
kroz šume pošasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!
Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike konje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.
Kuda će oni što se klone zveri?

Branite se! Naučite pesmu!
Uđite kroz gusle u mramorno oko,
pevajte, orite se, pojte
i stojte mirno kad se začuje pitanje
ko će među vama da zatvori vrata
slavoslovite dok se hramu ne probije teme,
stakleni prozor nek se obrati moru
dok ne proklija sinje srce,
žamorite, žuborite, romorite,
neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje,
uskliknite, utrojte, uzhvalite,
dok se i lobanji ne otvori gornji vid
i pesma ne pokulja na sljeme,
popevajte, koledajte
usred ovog rata koji sećanje briše
naučite pjesan, to je izbavljenje!


Miodrag Pavlović

 

[Duki Lu]

Na tvojoj koži
Moje misli postanu stihovi
kada ih usnama zapišem na tvojoj koži.
Golica te poezija,
ne znaš kud bi iz kože od lepote,
a ja ne mogu da te se načitam.
Na tvojoj koži završe ludosti
koje mi padnu na pamet
dok mi nedostaješ
i dok priželjkujem
da priželjkuješ nove stihove.
Moje misli nežnije su na tvojoj koži
nego u mojoj glavi.
Razliju se po tebi, kroz pore u tebe uđu,
pa moja poezija na tebe miriše.
Udišem te dok te pišem i dok te čitam.
Glasnije, kažeš, a ja te molim da me ućutkaš,
jer me je ponekad strah da neću preživeti poeziju,
koja nastane kada moje misli dotaknu tvoju kožu.
Goran Tadić

 

[Neprilagođena]

Ako izlazis , zatvori vrata
Ne ocekujem vise nikoga
Oslusni moju tugu, lezim na podu
Ili sam pijan ili mrtav
Stvarno nisam siguran

Ja sam slep covek
Ja sam slep covek
I moj svet je bled
Kada slep covek place
O , boze , ti znas
Da nema nista tuznije od toga.

Imao sam jednom prijatelja u sobi
Bilo nam je zanimljivo
Ali kratko je trajalo.
U hladnom mesecu,u toj sobi
Nasli smo razlog za stvari
Koje moramo da uradimo

Ja sam slep covek
Ja sam slep covek
Sada je moja soba hladna
Kada slep covek place
O, boze , ti znas
Da osecanja dolaze iz duse.




Kada slepi čovek plače
(Deep Purple)

 

[Baudrillard]

Grob Edgara Poa

Takav kakvim ga je večnost najzad htela,
Pesnik golim mačem juri sve besnije
Na svoj vek užasnut što shvatio nije
Da tim čudnim glasom smrt se moćno plela!

Svi, kao zla hidra kad začu anđela
Što rečima dade značenje jasnije
Objaviše glasno da to su mađije
Kroz nečasni talas nekog crnog vrela.

Od tla i oblaka dušmanskog, o vaju!
Ako naše misli reljef ne vajaju
Kojim se sad kiti grob Poov blistavi,

Mirna hridi koju mračni očaj sruši,
Neka onda ovaj granit zaustavi
Crna jata Kletve u budućoj tmuši.

Stefan Malarme

 

[Lada]

Cuvam joj ruke, grlim je i trazim
Da poljupcima opljackam njen smeh,
U narucju da otmem joj drazi
Da ispijem joj usne, tamne kao greh.


Ali ko nebu plavetnilo da uzme?
Lepotu mi se dodirnuti htelo,
Al' izmedj' ruku ona mi ispuze:
U rukama mi osta samo telo.


Gde je lepota? Gde je njen svet?
Vracam se natrag prevaren i smozden.
Ah kako telom da dotaknem cvet
Sto samo duh ga dotaknuti moze?

Tagore

 

[Lada]

Ovo su ti usne
Koje vracam
Tvome vratu

Ovo mi je mesecina
Koju skidam
Sa ramena tvojih

Izgubili smo se
U nepreglednim sumama
Nasega sastanka

U dlanovima mojim
Zalaze i svicu
Jabucice tvoje

U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe

Pronasli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama

Vasko Popa

 

[Neprilagođena]

Uzalud je budim


Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku


B.Miljković

 

[Baudrillard]

MAHOVINA

Žuti san odsutnosti
Sa naivnih crepova
Čeka

Čeka da se spusti
Na sklopljene očne kapke zemlje
Na ugašena lica kuća
Na smirene ruke drveća

Čeka neprimetno
Da na obudovljeni nameštaj pod sobom
Pažljivo navuče
Navlaku žutu

Vasko Popa

 

[Neprilagođena]

Mostovi

U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.

Zato su naše srece i tuge
uvek drugačije istovetne.


M.Antić

 

[Baudrillard]

NA STANICI, SAN

Sedim, ruku skrštenih,
na svom prtljagu,
malen, zguren, siv.

Nikoga ništa ne pitam.
Nikoga ne čekam.

Ne znam odakle sam došao
ni kuda sam to krenuo.

U sanduku su moje knjige.
U koferu su moje košulje.

Sve sam spakovao što sam imao.

Na glavi mi
šarena kapa,
moj ponos i radost velika.

Novica Tadić

 

[PetarSamotnjak]

Molitva Fransoa Vijona

Dok se jos Zemlja okreće,
dok je još jarko svjetlo
Gospode,
daj ti svakome ono čega nema.
Mudracu daj glavu,
plašljivcu konja,
daj sretnom novac
i ne zaboravi na mene.
Dok se još Zemlja okreće,
Gospode — tvoja je vlast.
Daj častohlepnom da se nauživa vlasti,
daj predah darežljivom do kraja dana,
Kainu daj pokajanje
i ne zaboravi na mene.
Ja znam — ti sve možeš
i vjerujem u tvoju mudrost.
Kao što vjeruje mrtav vojnik
da će živjeti u Raju
Kao što vjeruje svako uho
tvojim tihim riječima
Kao što vjerujemo i mi sami
bez obzira što činili.
Gospode, moj Bože,
zelenooki moj,
Dok se još Zemlja okreće
a čudno je to i njoj,
dok je još vremena
i vatre,
daj svakom po malo
i ne zaboravi na mene.


Bulat Okudžava

 

[Neprilagođena]

Ništarija

Nistarijo spavala si
I sanjala da si nesto

Nesto se zapalilo
Plamen se previjao
U mukama slepim

Probudila se se nistarijo
I grejala ledja
Na plamenu iz sna

Nisi videla muke plamena
Citave svetove muka
Kratkovida su ti ledja

Nistarijo zaspala si opet
I sanjala da si nista

Plamen se ugasio
Muke su njegove progledale
I ugasile se i one blazene

V.Popa

 

[Baudrillard]

U magli

Neobično je po magli lutati!
Usamljen svaki grm i svaki kamen je,
Nijedno drvo videti drugo ne može
Svako je usamljeno.

Pun prijatelja bio mi je svet,
Dok još moj život svetao bio je;
Sada, kada magla pada
Nijednog videti ne mogu.

Istina, niko mudar nije
Ko tamu upoznao nije
Koja neizbežno i tiho
Od svih njega odvaja.

Neobično je po magli lutati!
U usamljenosti živeti.
Ni jedan čovek drugoga ne poznaje,
Svako usamljen je.

Herman Hese

 

[Neprilagođena]

Mramor u vrtu




Kad ćutke sedaš

do nogu mojih i gledaš,

jesenje puteve sumorne,

a usta ti poblede malo kriva

od bola,

ja osetim da si živa.



Mrtva si mi gola.





Koža me tvoja puna tankih žila

seti kako sred razvalina

poprskanih muškom krvlju

već hiljade godina

zmije puze na žene mramorne.





Dojke sa pupom kao kap vina

na beloj ruži punoj mesečina,

sete me smrti.





Tada, zalud širim grane

na tebe golu.

Sve mi se čini zbog tebe je jesen

i čim zaspim

u ludoj će strasti i bolu

iz tvojih cvetova mlečnih

jedna kap u jesen da kane.

Nada mnom se u lišću svelom

udi tvoji zasijati,

mrtvi, mramorni, večni.


M.Crnjanski

 

[Baudrillard]

Pre nas kroz iste drvorede
Prošao je vetar, kada je vetra bilo,
A lišće nije govorilo
Drukčije nego danas.

Prolazimo i zalud se uzrujavamo.
U svemu što postoji ostavljamo isti šum
Kao lišće s drveća
Il vetar kad korača.

Pokušajmo ipak s marljivim nemarom
Naš trud Prirodi da predamo
I da ne želimo više života
No što ga ima drveće zeleno.

Uzalud veliki izgledamo.
Osim nas ništa na svetu belom
Ne pozdravlja našu veličinu
Niti nas služi nehotice barem.

A ako ovde, na obali, more moj trag
U pesku zbriše s dva-tri vala,
Šta će tek biti na žalu višnjem
Koji zapljuskuje okean Vremena?

Fernando Pesoa

 

[Neprilagođena]

Beda


čovek koga nikad nisi video onaj je
koji te održava,
onaj koji će možda doći
jednog dana.
on nije napolju na ulicama niti
u zgradama niti na
stadionima
ili ako je tamo
mora da sam ga promašio.
on nije neki od naših predsednika
guvernera ili glumaca.
pitam se ima li ga negde.
hodam ulicama
pored radnji i bolnica
bioskopa i barova
i pitam se ima li ga tamo.

tražim već skoro pola stoleća
i nikako da ga vidim.
živog čoveka, istinski živog,
kad recimo spusti ruke
pošto je pripalio cigaretu
i vidiš mu oči
kao oči tigra koje zure nekud
u vetar.

ali kad se ruke spuste
uvek su to neke
druge oči
večito večito
druge.
i uskoro će biti prekasno za mene
i proživeću život
s dragstorima, mačkama, čaršavima,
pljuvačkom, novinama, ženama, vratima i
drugim asortimanom,
ali nigde
živog čoveka.


Č.Bukovski

 

[Baudrillard]

ZNAČENJE PRAŠINE

treba se raspakirati
izvaditi život iz ruksaka
vratiti sve na mjesto
nedirnute knjige u vitrinu
da čekaju svoju priliku
prljavu odjeću baciti na pranje
izložiti suvenire
na upadljive pozicije u sobi
koja mi sve više liči na muzej
gdje dođem da se podsjetim
kako je znalo biti
i ko sam to zapravo ja
iscrpljen i pospan
okružen tišinom i posut
srebrnom prašinom uspomena

Marko Tomaš