Mari47unuka
Početnik
- Poruka
- 14
Kad smo prodali kuću od nane i kad je ostalo samo da se iselimo, ja u svojoj sobici sam imala želju da donesem njen kauč. Na tom kauču je spavala, jela, pušila, divanila, na tom kauču smo zajedno spavale i smejale se do jutra. Taj kauč i dalje miriše na nju.
Stigao je i kad su mi ga doneli, osetila sam kao da je tu. Kao da svakog časa treba da stigne. Miriše kao da se ništa nije promenilo.
Mama mi kaže da ga dubinski operem. Ali oprala bih i njen miris. I znam da moram, ali ne mogu. Ona je tu ležala. Jos se sve oseća na nju. I kad spavam, ja toliko lepo sanjam i prosto ne mogu da ga operem.
Uzmem jastuk i zagrlim ga. Ona je stavila neku pantljiku po sred i izgleda kao mašna. To je bila njena kreacija i ne bih skidala.
Pa sam posle toga uzela pidžamu u kojoj je spavala. Nju sam oprala, ne brinite se.
Na njoj pise ime moje nane. To je ona iz doma u kojoj je verovatno i umrla. Možda i nije. Ali ju je nosila.
To veče kad sam spavala, došla mi je u san i opet nije pričala. Ne znam zašto nekad ne progovori. Nedostaje mi da joj čujem glas.
Volela bih da se ispričamo. Da joj kažem sve šta ima novo. Da je čujem da li joj je bolje. Do tad ću mirisati jastuke, spavati na kauču i u njenim pidžamama, jer ako ne mogu da živim u njenom domu, mogu da živim sa njenim stvarima i da je osećam kao da je tu sa mnom.
Stigao je i kad su mi ga doneli, osetila sam kao da je tu. Kao da svakog časa treba da stigne. Miriše kao da se ništa nije promenilo.
Mama mi kaže da ga dubinski operem. Ali oprala bih i njen miris. I znam da moram, ali ne mogu. Ona je tu ležala. Jos se sve oseća na nju. I kad spavam, ja toliko lepo sanjam i prosto ne mogu da ga operem.
Uzmem jastuk i zagrlim ga. Ona je stavila neku pantljiku po sred i izgleda kao mašna. To je bila njena kreacija i ne bih skidala.
Pa sam posle toga uzela pidžamu u kojoj je spavala. Nju sam oprala, ne brinite se.
Na njoj pise ime moje nane. To je ona iz doma u kojoj je verovatno i umrla. Možda i nije. Ali ju je nosila.
To veče kad sam spavala, došla mi je u san i opet nije pričala. Ne znam zašto nekad ne progovori. Nedostaje mi da joj čujem glas.
Volela bih da se ispričamo. Da joj kažem sve šta ima novo. Da je čujem da li joj je bolje. Do tad ću mirisati jastuke, spavati na kauču i u njenim pidžamama, jer ako ne mogu da živim u njenom domu, mogu da živim sa njenim stvarima i da je osećam kao da je tu sa mnom.
