Quantcast

STEVO ZIGON O NAGRADI "ZANKA STOKIC" :

bakonja

Buduća legenda
Poruka
43.548
"Ова власт која себе назива демократском, веровали или не, званично је увела ново признање за уметнике
Награда за издају
Шта каже легендарни Стево Жигон о новоуспостављеном признању ”Жанка Стокић”
Поводом боравка нашег министра одбране Првослава Давинића у Лондону – 18. јануара 2005. године – огласио се господин Вилиам Спринг, прилажући извод из министрове изјаве на енглеском језику, у жељи да упозори Србе на оно што им се спрема. Цитираћемо само неколико реченица које су шокирале чак и пословично хладнокрвног Енглеза:
“Ми треба да установимо нове вредности... то је спор и тешко изводљив задатак променити ментални склоп (минд сет) људи одгајаних у старом систему. До праве промене ће доћи тек за пет или десет година, кад они одгајани у новом систему почну да заузимају своје место у свету, водећи земљу у правом смеру и учине наше промене неповратним... Промена система оружане одбране је релативно лака, али како променити ментални склоп оних који су одгајани у темељно другачијем систему... Да бисмо успели у томе, потребна нам је помоћ у комуникацијским терминима...” (“Новоговор”? – и Орвелу би се заледила крв у жилама).
У коментару на крају текста господин Спринг подсећа Србе на чувену арапску пословицу: “Боље је бити непријатељ Британије него њен пријатељ. Ако си британски непријатeљ, они ће стално покушавати да те купе. Ако си британски пријатељ, можеш бити само продан”.
Уметнички колаборационизам
Ово упозорење нама, “одгајаним у старом систему” није потребно – ми смо научили да читамо између редова. О методима за испирање мозга треба да размишљају млади, чији “ментални склоп” постаје предмет бриге моћника. Један од нивоа на којима се обавља тај прљави посао је поље културе. Након “стихијске” промене имена улица, домова култура и школа, промотери новог светског поретка провлаче нове естетске и вредносне критеријуме, а све у циљу утврђивања “неповратних промена”. Један од еклатантних примера је награда која носи име глумице Жанке Стокић, чији уметнички квалитети, комбиновани са колаборационистичком прошлошћу, утемељују нови култ којим се утиче на ментални склоп генерација које долазе.
За кратко време ова награда је постала култна, како у нашим позоришним круговима, тако и у тзв. народу који не стиже да се упита о чему се заправо ради. Проблем је у томе што уметници, који су у време “диктатуре Слободана Милошевића” одбијали да играју у позориштима, промовишу колегиницу која је и за време немачке окупације наставила да “ради свој посао”. Ако су ти исти глумци у време “протеста” изјављивали да не желе да раде у неморалним околностима, да ли то значи да је Жанка Стокић радила у моралним?
Један од ретких уметника који је пристао да о томе критички проговори је Стево Жигон. И његово дело је предмет систематске рециклаже – од скидања са репертоара представа које су побрале највеће међународне награде у историји српског позоришта, до прећуткивања и минимизирања његове улоге у историји југословенског и српског театра.
У то смо се уверили прелиставајући часопис Лудус, у потрази за сведочанством о тријумфу Народног позоришта у Москви. Потражите и сами!
У Жигоновој режији – 2004. године – представа “Идиот” освојила је Гранд при на Међународном позоришном фестивалу у Москви, а Ивана Жигон, као Настасја Филиповна, подигла московску публику на ноге. Од стране “театролога” – мук! Ништа боље није прошла ни “Госпођица Јулија”, такође у Жигоновој режији, која је поновила успех на Московском фестивалу 2003. године. Глумци Народног позоришта из Београда побрали су све најважније награде, а наши медији – стручни и они популистички – забележили су овај догађај као нешто маргинално и за нашу културу неважно.
Исти мук “познавалаца” (нови термин у нашем новинарству) пропратио је и “Галеба”, који је у Жигоновој режији гостовао у московском “Малом театру”, где су редитељ и ансамбл Народног позоришта доживели овације какве Москва не памти. Из документарног филма о овом гостовању избачене су овације и реакције московских уметника и публике на Жигонов приступ Чехову, уз коментар једног од монтажера филма: “Шта хоћете Жигони, ваше време је прошло”!?
Ни Жигонове три књиге о театру, које сведоче о томе ко смо и шта смо на том пољу били, нису завредиле пажњу стручне јавности (питам се да ли су нам озбиљне анализе уопште дозвољене).
Награда Жанка Стокић – банално, пропагандно...
Стево Жигон о томе нерадо говори, али је пристао да анализира данашњи тренутак, у коме је – место средњевековне сатанизације – на делу маргинализација правих вредности.
“Питам се, докле ће уредници наших културних рубрика драгоцени простор уступати самозваним теоретичарима уметности и марљивим преписивачима туђег знања. Зар они не знају да ће те новине, ма колико површно регистровале догађања, у једном будућем времену представљати сведочанство о стању духа и културе једног народа. Не чини ли им се да, попуштајући пред политички коректним игнорантима, саучествују у понижавању наших најдрагоценијих достигнућа, као што у Хашком трибуналу фалсификују историју.
Историја се фалсификује и преко лика и дела Жанке Стокић: ову глумицу представљају као жртву комуниста и партизаније, а она је умрла кад је чула да ју је Бојан Ступица ангажовао у Југословенско драмско позориште... Значи – умрла је од шока што су јој опростили. Њој је било опроштено оно што се у свим државама савезне алијансе кажњавало: сарадња са немачким нацистичким окупатором. Али, она није само сарађивала, већ је и активно учествовала у емисијама Радио Београда, у којима су се извргавали руглу антифашисти, савезничке армије и њихове победе. Речју: служила је у апарату Хитлерове пропаганде.
Управо због тих околности, вредност њене уметности сваком паметном човеку постаје сумњива. По свој прилици била је велика комичарка, али се не може рећи да је била велика глумица – велики глумац мора да буде и велики трагичар. Она је, несумњиво, инспирисала Нушића, али сумњам да је као уметник поседовала све особине због којих се глумац може назвати великим.
Ако говоримо о награди која носи њено име, у нашем позоришту постоје уметници који су својим уметничким и моралним особинама много више заслужили да нека награда носи њихово име.
Међутим, све то не поништава њену неоспориву популарност код широке публике, као што је случај са великом популарношћу коју данас уживају јужноамеричке серије.

Стога сматрам да је награда ”Жанка Стокић” у много чему заснована на врло баналним и реакционарним разлозима. Објективно говорећи, она је била део пропаганде која се ставила у службу најцрњег и најкрволочнијег политичког и ратног злочина модерног времена, ако се не рачуна англосаксонски и уопште европски свирепи колонијални терор који смо и сами искусили.”
М.К."

Edit by Borac:
izvor sa neta


Kako Vam se cini dali je g-din Stevo Zigon verno oslikao nasu proslost , sadasnjost i eventualnu buducnost ?
Da li i ispod dna postoji jos neko ili nekoliko dnaa ?
Koliko ? :worth: :dash:
 
Poslednja izmena od moderatora:

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.