Stevan Raičković

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
L

Lada

Legenda
Poruka
52.167
Stevan Raičković rođen je u selu Neresnica u podnožju Homolja, kao treće dete roditelja koji su bili učitelji u tom mestu. Uz roditelje učitelje koji su često menjali mesta službovanja, detinjstvo je proveo u više sela i gradova Srbije. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beloj Crkvi, Senti, Kruševcu i Smederevu. Maturirao je 1947. godine u Subotici. U svojoj devetnaestoj godini Stevan Raičković dolazi u Beograd, gde jedno vreme studira na Filozofskom fakultetu (grupa Jugoslovenski jezici i književnost), a zatim radi kao novinar i literarni saradnik. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda a do 1980. godine urednik u Izdavačkom preduzeću "Prosveta". Stevan Raičković je počeo vrlo rano da piše, prvu pesmu "Majke nad zavejanim uspomenama" objavio je 1945. godine. Dva stiha iz te pesme uklesana su na spomeniku žrtvama ženskog logora Mlaka u Jasenovcu. 1950. godine izašla mu je prva zbirka pesama Detinjstvo. Slede Pesme tišine 1952. god, i ta knjiga pesama biće primećena, a pesnik će svojim sledećim pesničkim knjigama biti prepoznat kao „pesnik trave“, i postati glavni predstavnik lirskog subjektivizma, neoromantičarske osećajnosti, izrazito okrenut svetu prirode, lišću, travama, nebu, reci… Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i pesme za decu. Takođe je objavio prepeve modernih ruskih i slovenskih pesnika ("Sedam ruskih pesnika" i antologiju "Slovenske rime") kao i niz eseja i zapisa o poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i "Deset ljubavnih soneta" Frančeska Petrarke. Za svoje stvaralaštvo Stevan Raičković je dobio mnoge nagrade: Oktobarsku nagradu Beograda (1958), Sedmojulsku nagradu (1963), Zmajevu nagradu (1964), nagradu „Branko Miljković“ (1979), „Goranov venac“ (1985), Njegoševu nagradu (1993), Vukovu nagradu i mnoge druge. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. godine.
stevan-raickovic.jpg
 
Ti si moj život videla iz bliza: Primiso, pokret, reč što nisam reko. Znala si grč moj i kad stojiš iza. Slutila moju bolest na daleko. Ti si u mome oku dok još gasne videla prva novog smeha klicu. A kad se vratim domu ure kasne znala svu priču samo po mom licu. Sedim za stolom i ne znam svog lika. Pred ogledalo zalud mi je stati: U tvome oku bila mi je slika. Već pola mojih stvari s tobom trule. Niko me sada ne zna, nit će znati: Iz mene zjapi rana mesto nule.
 
Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči i ostali ste sasvim sami. Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da rani iz nevidljive puške. I dugo ste uzalud naprezali oči da protumačite arhitekturu ptica koje su letele. Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji kao polomljen luk: Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap vremena kad se nedirnuta travka popela u vis za novi milimetar. Pošli ste u predvečerje: Niste ni znali da vas ramena bole od nevidljivih krovova da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih ljubavi, pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa a zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove jedne jako navikle ulice. Pošli ste u predvečerje: Išli ste polako i tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš korak iako su noge sasvim vaše. Išli ste polako: Samo sad još laganije, skoro kao da ne idete. Stali ste, a učinilo vam se kao da i dalje idete korakom koji nije vaš korak. Pošli ste izvan grada u predveč
 
Kad će sneg iz moje glave da prestane:
Već mi mesto srca kuca komad celca.
Prazan sam i beo kao dno krečane.
Najzad, crni svete, evo tvoga belca!

Meñ rebrima smet mi snežno granje zida.
Iz mozga niz ždrelo usov leda klizi.
Pun snega, naheren ko toranj u Pizi:
Čkiljim kroz zamrzio okno moga vida.

Krvna bulko, što si cvetala u žili,
Kud to cvet svoj rasu u ljuspice leda?
Noga bi da krene - al joj santa ne da.

U belu me neku pustinju sakrili.
Pokatkad kraj mene crna vrana sine
I ja zurim u nju prljav od beline.
 
Ako pomaknes usne umirice se more.
Rasklopice se skoljke
I zauvek pevati ribama.
Sidji u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku,
U vodu
I nesto kao secanje.
Trazio sam u srpskom govoru rec koja lici na tvoje oko.
Ponavljao sam je tiho u sutonu
U travi
Malim mravima.
Oprosti,bio sam smesan kao pre sto godina.
Rec je u pocetku bila nalik,
Pa je izgubila smisao.
Ako je okrenes:
U jedne prazne grudi uselice se zvono.
(Da li si cula brujanje u polju
Koje je pretvorilo svet u kisu?)
Malo sam slab.
Ucini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje su ruke tek iz roda mesecine.
Ako pomaknes usne:
Skoljke ce zauvek pevati.
Ribe ce tihim klizanjem obeleziti srce
U dubini.
Ako zatvoris oci ugasice se svetlost.
(Zamisli: vetar se skamenio.
Ja sam udahnuo stenu.)
 
AUTOBIOGRAFSKA BELEŠKA


"Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković i pre i posle moga rođenja moji roditelji su se stalno selili s mesta u mesto, premštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se i rodio. U matičnim knjigama Neresnice zapisano je da sam rođen 5. jula 1928. godine, od oca Milana iz Podgorice i majke Živane, rođene Obradović, iz Velikog Gradišta. Svet sam ugledao u seoskoj školi, dugačkoj, belo okrečenoj prizemnoj zgradi, koja jednom svojom stranom gleda na reku, drugom u planinu. Poneo sam ime deda, po ocu, plemenskog kapetana Lješanske nahije u Crnoj Gori, Stevana. Da pomenem i drugog pretka, iako ga nisam zapamtio: ded, po majci, Dragoljub, zvani Draga, držao je kafanu u Velikom Gradištu na Dunavu, a u ratu je bio trubač, pa su i sve njegove nazivali Trubačevi.

Moje selo Neresnica je u istočnoj Srbiji, u podnožju Homolja, kraj zlatonosne rečice Peka. Ne bih mogao da se zakunem da sam zapamtio svoje rodno mesto. Ponekad se nečega kao i setim, ali mi odmah pada na pamet da su to možda samo sećanja na kasnije priče mojih roditelja o vremenu našeg zajedničkog boravka u ovom selu. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do danas, odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem. Umesto jednog — pronašao sam mnoge. Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kojem sam proćerdao svoju mladost, grad u kojem odavna živim. Kao daleki magnet, osećam da me privlači i crnogorski kamenjar, postojbina mog oca. I neka druga mesta dotiču se mog života kao značajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva u Banatu, pa Subotica, zatim Kruševac i Smederevo. Imam još dva malo tajanstvena zavičaja. Jedan je ogromna Rusija, odakle su se moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputli u ove krajeve. Drugi je sićušna koliba na Lavaču, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam. Kad mi bude najteže u životu otići ću da vidim Neresnicu, odakle je sve počelo.

Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio, za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života. Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je, donekle, u pričama iz Velikog dvorišta. Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz Gurija. Ono što nije ušlo u tu knjigu našlo je svoje utočište na stranicama Družine pod suncem, Vetrenjače i među jednim koricama na kojima piše: Slike i prilike. Jedne zime, kada sam osetio da sam već uveliko zagazio u život, kao u duboki sneg, pokušao sam u Malim bajkama ponovo da razmišljam i osećam kao dete. Život mog srca nalazi se razbacan u Pesmi tišine, Baladi o predvečerju, Kasnom letu, Tisi, Kamenoj uspavanki, Zapisima o crnom Vladimiru, Slučajnim memoarima, Točku za mučenje i još ponekim knjižicama.

Moj zanat je poezija: kad na svom banku nisam kuckao svoje stihove, pisao sam o poeziji drugih naših pesnika, a kad mi ni to nije polazilo za rukom — prepevavao sam strane pesnike na naš jezik. Tako je bar za sada."
 
Ja ne pišem ovo za tebe i njega
već za onog što će doći posle svega.

I u nekoj sobi (pored hladne peći)
šta će posle ovih reči baš on reći.

On, što možda samo jednu miso ima,
da je sam i baš tad neporeban svima.

Zbog takvog trenutka tvog o ja sam shvati
bdio jedne davne noći, nepoznati.

Ako se namrštiš, znaj da je zbog toga
promašeno pola i života moga.

Stevan Raičković
 
Praznina

Razbežale se reči sve iz mene:
Kao od bata nekog kad za časak
Nestanu ptice sa grane zelene
(Al ostave u sluhu šum i prasak).

Sve su se misli skrile kojekuda:
Ko kad u gradić gde se već svi znaju
Bane u stari sokak nova luda
I nagna narod u beg (dok psi laju).

Da je bar mira kada nema reči
I tiha pustoš kad misli neima:
Pa da se legne kao kad se leči.

Ovako: stojim još uvek pred svima
(Dok slična strmoj vodi il oluji
Kroz moju glavu sva praznina bruji).
 
On nema oči – al me vavek gleda.
Ima za mene uvek reč nemuštu.
On prvi šane onu miso suštu
Od koje bežim ko od vatre, leda.

Kad pođem za njim – osvanem sred blata.
Strašno me drži, a neima šake.
Ili me pušta nebu pod oblake,
A kada padam – on me ne prihvata.

Zbog njega ćutim danima ko mutav
I nosim suvu stenu iznad vode
(A sam se pravim – prazan, lak i plutav).

Kad reč zaustim – ja umesto eha
Naježen čekam da me sveg izbode
Slomljeno staklo njegovoga smeha.
 
Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim.
(U glavi dodam:
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)
Tako je dobro biti sam:
U zamršenom korovu iza kamena
Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.
Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!
Stojim.
Tako je dobro biti sam: u daljim neko čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.
 
Nisi sam:
Pored tebe rastu travke i savijaju se.
Tri šiljata lista nešto čudno šume.
Skakavac je skočio sa busena na cvet.
Otkinut rep guštera je novi stanovnik:
Niko sem tebe ne zna da se umnožio svet.
Nisi sam.
Gaziš trulo lišće bosim nogama.
Pod petom si prelomio prut:
Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena.
Prislonio si uho dole:
Ti bi sad da čuješ pesmu kamena.
Nisi sam.
Kome li se tvoje oči smeškaju?
Možda misliš da te ostavio um?
Opet gledaš crnu zemlju što se puši.
Nešto se dešava sad u tvojoj duši.
Možda ti već čuješ zlatni žitni šum?
 
Boris Kustodiev - JesenBoris Kustodiev - Jesen

Svet poezije Stevana Raičkovića čine priroda, usamljenost, tišina, harmonija. Za njega je priroda u pesmama samo materijalni okvir za ona suštinska pitanja koje je nameravao da izrazi. Septembar je jedna od pesama, koja je uokvirena prirodom, u čijem fokusu je međusobna povezanost i uzajamni odnos stvaraoca i njegovog dela.
Septembar je emocionalna, ekspresivna pesma od samo tri stiha. Njen naziv ukazuje na početak jeseni, koji je simbol raskoši, zrelosti, ali i prolaznosti. U njoj se u doba zrelosti pesnika sumira stvoreno, proživljeno.
Na samom početku, u prvom stihu pesme Septembar, Stevan Raičković traži od pesme da "stane malo" i da mu pruži odgovor na pitanje da li se u svemu onom što je prošlo živelo istinski. Njegovo pitanje "jesmo li živeli, jesmo" više zvuči kao konstatacija.
U drugom stihu pesnik se obraća sebi, svom stvaralačkom biću. Preispitujući uspešnost ispunjenja stvaralačkog čina, u septembru svog života, "jablani kad se zlate" shvata da je pesmi darivao svoje najlepše sate. Ali, ta "laka magla-pena" koja mu je prekrivala najlepše dane života, ukazuje da je sve ono što je izgubio, ma koliko bilo lepo i prekrasno, samo trenutno i prolazno. Pesnika ne ispunjava seta, jer je živeo za pesmu, a ona je obitavala u njemu. Pesma će prkositi sopstvenoj prolaznosti i nadživeće i samog pesnika.
 
Tako je dobro biti sam



Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim.
(U glavi dodam:
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)
Tako je dobro biti sam:
U zamršenom korovu iza kamena
Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.
Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš jedino topoli!
Stojim.
Tako je dobro biti sam: u daljim neko čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.
 
Balkon

U ovom sutonu
Jedan čovek stoji na balkonu
I posmatra u plavičast prostor ispod sebe
I na početku
Rasejano nabraja stvari koje mu ulaze u oči
I stvari koje samo kucaju na neka njegova vrata
I ne ulaze.
I evo
Čovek već dobro razlikuje u svojoj glavi
Zatamnjene površine iskošenih krovova
Od razbacanih kvadrata svetlosti
Koja obnavlja svoj limunasti život u prozorima
I desno
I levo.
Smešta pod svoje čelo
Malo okrnjenu sliku jednog zdepastog drveta
I sliku visokog dima
Koji se na putu do zasvetlucale zvezde pomešao sa
vazduhom.
Čovek na balkonu predoseća
I to upečatljivo
I neke detalje
Koji se uporno dešavaju iza neprovidnih zidova
U tek zatvorenim kockama.
Vidi jednu smračenu pticu kako nestaje iza ivice
I još mnogo
I još bezbroj drugih stvari koje se skoro
i očigledno prelivaju preko ruba pamćenja.
I njegova glava
Postaje mala već za sve te stvari
I njegova samoća
Postaje velika za njega samog u njoj
I neodrživa.
On gleda sa balkona
I plavičast prostor ispod njega otkriva jedan
zamršen svet asocijacija
I čovek oseća da su
Možda sve dotad nespojive stvari
Prebacile nevidljive mostove između svojih i
tuđih namera.
Čovek je raširio jedine ruke koje ima
Hteo bi da objasni svom gradu zagonetku koja je
još iz dubine vremena postavljena
Ali se u trenutku
U tankoj pukotini između odluke i dela
Setio nekih stvari
Između ostalih i Ikara
I njegov mu se lik sad širi pred očima
Brzo i okruglo
Kao trag bačenog kamena u vodi
I čovek steže ogradu ispred sebe
I oseća hladovinu od gvožđa
I naslanja se na zid.
Čovek zatvara oči.
Hteo bi bar nekoliko reči da kaže
Ali ih pesnici još nisu izmislili.
 
POSLE KIŠE

Nisi sam:
Pored tebe rastu travke i savijaju se.
Tri šiljata lista nešto čudno šume.
Skakavac je skočio sa busena na cvet.
Otkinut rep guštera je novi stanovnik:
Niko sem tebe ne zna da se umnožio svet.
Nisi sam.
Gaziš trulo lišće bosim nogama.
Pod petom si prelomio prut:
Jedna ptica prhnu preko tvoga ramena.
Prislonio si uho dole:
Ti bi sad da čuješ pesmu kamena.
Nisi sam.
Kome li se tvoje oči smeškaju?
Možda misliš da te ostavio um?
Opet gledaš crnu zemlju što se *****.

Nešto se dešava sad u tvojoj duši.
Možda ti već čuješ zlatni žitni šum?
 
USPAVANKA ZA ŠKOLJKU



Spavaj
U kolevci od peska spavaj
Pod strašnim svetom vode spavaj
U algama u spirali mahovine spavaj
Spavaj na uzglavlju belutka što sam
ga hitnuo
Spavaj snom belim od kamenja i zvuka
Bez žute pesme sunca spavaj
Potonulo zrno tišine spavaj
Noć je spavaj
Spavaj uspavanku uspavaj
Dan je
Spavaj
Ja sam
Spa-
Vaj.
 
Oprosti kamenu što ćuti
Oprosti što tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
Samoća i teku minuti

Kap po kap u prazan krug
Što se širi ko vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
Hoće da ti postane drug.

Oprosti senci što te prati
I vetru što te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati

I reci nečem malom: hodi
Šumno kao što ptice slete
Sa plavog mira na suncokrete.
 
BEZ LJUBAVI

Kad će sneg iz moje glave da prestane:
Već mi mesto srca kuca komad celca.
Prazan sam i beo kao dno krečane.
Najzad, crni svete, evo tvoga belca!

Meñ rebrima smet mi snežno granje zida.
Iz mozga niz ždrelo usov leda klizi.
Pun snega, naheren ko toranj u Pizi:
Čkiljim kroz zamrzio okno moga vida.

Krvna bulko, što si cvetala u žili,
Kud to cvet svoj rasu u ljuspice leda?
Noga bi da krene - al joj santa ne da.

U belu me neku pustinju sakrili.
Pokatkad kraj mene crna vrana sine
I ja zurim u nju prljav od beline.
 
U SNU TE NEMA

U snu te
nema, al im zene
Odkrinem ja namesto zrake
Otkrivam kako ve u mene
Ulazi
obris tvoje rake.

Onda bez glasa i bez ruha
(Nevidljiva i
sasvim nema)
Luta po jami moga duha
Ko bespomona, strana tema.

Iako
znam da tamo lei
Rasuta sve do zadnje truni
Oseam kako amo bei.

To
trai leaj u mom telu.
Na dva si mesta: onde truni,
Da bih te ovde
imao celu!
 
O KAKO DUGO

Odavno nisam strigo-seko
Kose i nokte, bradu strugo.
O, kako dugo, kako dugo,
Ni sa kim nisam ni reč reko.
Ogrnut, sav u starom ruvu,
Obrastao u dlaku golu:
Mrmljao sam samo svome stolu
I šaptao samo svome uvu.
I tek ponekad, u čas tmine,
Kad i poslednji korak mine–
Kreto sam ka svom trgu-getu:
I vrteo se svu noć dugu
Kao robijaš po svom krugu
Ili kuglica u ruletu.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top