дакле, племићку елиту Краљевине Сицилије чинили су Нормана, Немци, Французи и Арагонци.. сви само не добри народ Сицилије.
па ето, на ова два примера (Краљевина Енглеска и Краљевина Сицилија) показало се да твоја тврдња не стоји. намерно нисам хтео да наводим још екстремније примере Ромејског царства или нама суседне Бугарске, у којој су народне масе чинили Словени, а владајућу елиту туркијски Бугари (I Бугарској царство), Власи и Кумани (II Бугарској царство).....
Да не улазимо колико су наведене тврдње основане (апсолутно небитно), међутим у посту сам написао
Временом би своју политичку власт успоставили на одређеном простору, територију, но опет би се знало који народ чини ту племићку елиту и бјеше носиоцем политичке власти иако би некад тај народ чинио мањину на територији којом влада.
да би се знало дешавати да народ, из којег је племићка елита у краљевству и који је постао носиоцем политичке власти, може бити и мањина (примјер туркијских Бугара је један од бројних гдје ипак по мени постоје одређене сумње, бројни су примјери, и Нормани на Сицилији, и Лангобарди у Италији, и Франци у Галији и Визиготи у Хиспанији и Вандали у Африци, сви ти народи били су изразита мањина у краљевству гдје би успоставили политичку власт. Тако да си само поновио оно што сам написао. Мораш пажљивије читати објаве на које одговарап. Ни'ш спорно.
Као што није спорно да би се временом кроз интеракцију владајућих племичких елита успоставиле нове владајуће династије гдје би неким простором (мимо пуког освајања) дал кроз политичке бракове дал по другим основама знао завладати и туђинска династија.
док не правиш разлику између народа и нације,
Не ја, него кроз стотине раносредњевјековних списа (а овдје пишемо о средњем вијеку) на грчком и латинском у којима имамо појам нација, ако не увијек готово увијек се мисли на народ, у тим списима нација = народ, А списе треба поштовати, правити којекакве вратоломије како је Босна или шта већ нација, а што немамо нити у једном једином спису, је бесмислено.
то што ти пишеш нема никакве везе са оним у шта су веровали средњовековни владари, племство па и сами поданици (народ). нити су владари сматрали да им легитимитет долази од народа (него од Бога), ....
Могу владари сматрати и вјеровати шта им воља, па и да им је леготимитет дат од Бога, но то би њихово вјеровање потрајала док конкурент аргументом топуза не би наметнуо свој "легитимиет" као ипак ваљанији.
Ствар је ипак једноставна, средњовјековне краљевине су почивале на два стуба, племству и Цркви. Владар се морао племићкој елити у краљевству наметнути снагом ауторитета да је он тај човјек клојег ваља слиједити. А снагу ауторитета је могао остзварити само врлинама (храброшћу у борви, разборитошћу у расправама, уважавањем поданика, праведношћу код пресуда, робовањем моралним скрупулама итд), ту тај некакав "легитимитет од Бога" не би имао важности. Ако би и наслиједио титулу и ако би га племићла елита доживљавала мекушћем, или би га користили као марионету за оствариваљње својих интереса, или би га "замијенили" човјеком којег ваља слиједити.