Max Shreck
Zainteresovan član
- Poruka
- 275
…Pošto su neki forumaši sa Krste još uvek opterećeni predrasudama u vezi Drugog svetskog rata, odlučio sam da probam da razbijem takve štetne zablude. Za početak, evo par nekih bitnih istorijskih činjenica, čisto radi obnavljanja elementarnog gradiva:
1) Četnici (monarhisti) su prvi podigli ustanak u zemlji, partizani (komunisti) malo kasnije, odmah po Hitlerovom napadu na Sovjetski Savez;
2) Partizani (komunisti) su na kraju pobedili (uz malu pomoć prijatelja) u oslobodilačkom i građanskom ratu.
To su dve činjenice koje ne možemo i ne smemo da prenebegnemo, svidele se one nama ili ne. Da li ćemo više simpatisati jedne ili druge nije toliko bitno – moja poenta je u tome da priznamo antifašističke aktivnosti oba pokreta. Zahvaljujući tim nesuglasicama koje traju već bog-zna-koliko godina, došli smo u situaciju da su i četnici i partizani zajedno izbačeni iz antifašističkog tabora... A u međuvremenu, u susednim zemljama, rehabilituju se kvislinzi kao što su domobrani – koji su, suštinski gledano, isto što i naši nedićevci. A posle se pitamo, zbog čega je to došlo? Zbog hrvatskih “nacional-romantičara”? Pa, u neku ruku i mi snosimo odgovornost za to – guranjem antifašističkih pokreta pod tepih (ne bi li smo svima ugodili), maltene smo aminovali baštinjenje ustaštva u Hrvatskoj. Tim potezom smo stvorili plodno tle i za domaće fašiste – ljotićevce.
Nažalost, prva činjenica se često previđa, i u laičkim (najčešće zbog neznanja) a bogami i u stručnim krugovima (namerno, i politički tendenciozno). Da li je to zbog nečije porodične istorije ili nečeg drugog? – Svejedno je koji je uzrok – tome treba stati na put.
Pošto jedan deo ljudi očigledno ne kapira zašto je neophodno rehabilitovati četnike, evo jedno kratko objašnjenje koje bi ih, nadam se, uverilo u ispravnost tog postupka.
Kad bismo danas, u 21. veku, veličali isključivo partizanski pokret (bez distanciranja od Tita i posleratnog nazovi-socijalizma), ostatku sveta bismo otprilike sugerisali da su Srbi-antifašisti po pravilu bili i simpatizeri komunizma – ideologije čiji današnji imidž u svetu, da se sad ne lažemo, nije nešto sjajniji u odnosu na nacizam (niti je ikad bio). Ako bismo sad vratili sat unazad, ispalo bi da na ovom području nikad nije bilo mesta nekim umerenijim strujama, nego da su Srbi večito išli uz nekakve ekstreme. Ukratko, zapečatili bismo trenutnu medijsku sliku o nama kao balkanskim divljacima – da smo narod kome je stalno potreban tutor.
Ako u Srbiji tada i danas kao antifašisti mogu da delaju samo levičari, to bi značilo da je srpska desnica, u suštini – profašistička. Iz toga sledi da jedino Srbi koji ne drže toliko do svog porekla mogu biti borci protiv nacizma, a da su ovi ostali latentne pristalice te ideje. (Bajdvej, ja uopšte ne simpatišem desničarske ideje, ali sam itekako svestan opasnosti koje proizilaze iz ovakvih generalizacija.)
Za one koji i dalje ne kapiraju koliko je sve to važno, evo jedne analogije…
Šta bi se desilo kad bi narod i vlast (hipotetički) kompletno odbacili 9. mart – prvi veći protest protiv Miloševića i njegove vrhuške – samo zato što je njegov organizator bio danas iskompromitovani Vuk Drašković, a tadašnji vođa opozicije? Šta bi se desilo kad bismo u prvi plan gurali isključivo 5. oktobar, zbog averzije prema monarhističkoj/desničarskoj ikonografiji? Da li bi to onda značilo da su se Srbi opametili tek pošto su NATO bombe počele da padaju po njima – da smo tek tada (uz “pomoć prijatelja”) konstatovali da je Milošević bio štetočina...?
...Ljudi, zbog koga i čega se mi uopšte svađamo?
I u čiju korist?
1) Četnici (monarhisti) su prvi podigli ustanak u zemlji, partizani (komunisti) malo kasnije, odmah po Hitlerovom napadu na Sovjetski Savez;
2) Partizani (komunisti) su na kraju pobedili (uz malu pomoć prijatelja) u oslobodilačkom i građanskom ratu.
To su dve činjenice koje ne možemo i ne smemo da prenebegnemo, svidele se one nama ili ne. Da li ćemo više simpatisati jedne ili druge nije toliko bitno – moja poenta je u tome da priznamo antifašističke aktivnosti oba pokreta. Zahvaljujući tim nesuglasicama koje traju već bog-zna-koliko godina, došli smo u situaciju da su i četnici i partizani zajedno izbačeni iz antifašističkog tabora... A u međuvremenu, u susednim zemljama, rehabilituju se kvislinzi kao što su domobrani – koji su, suštinski gledano, isto što i naši nedićevci. A posle se pitamo, zbog čega je to došlo? Zbog hrvatskih “nacional-romantičara”? Pa, u neku ruku i mi snosimo odgovornost za to – guranjem antifašističkih pokreta pod tepih (ne bi li smo svima ugodili), maltene smo aminovali baštinjenje ustaštva u Hrvatskoj. Tim potezom smo stvorili plodno tle i za domaće fašiste – ljotićevce.
Nažalost, prva činjenica se često previđa, i u laičkim (najčešće zbog neznanja) a bogami i u stručnim krugovima (namerno, i politički tendenciozno). Da li je to zbog nečije porodične istorije ili nečeg drugog? – Svejedno je koji je uzrok – tome treba stati na put.
Pošto jedan deo ljudi očigledno ne kapira zašto je neophodno rehabilitovati četnike, evo jedno kratko objašnjenje koje bi ih, nadam se, uverilo u ispravnost tog postupka.
Kad bismo danas, u 21. veku, veličali isključivo partizanski pokret (bez distanciranja od Tita i posleratnog nazovi-socijalizma), ostatku sveta bismo otprilike sugerisali da su Srbi-antifašisti po pravilu bili i simpatizeri komunizma – ideologije čiji današnji imidž u svetu, da se sad ne lažemo, nije nešto sjajniji u odnosu na nacizam (niti je ikad bio). Ako bismo sad vratili sat unazad, ispalo bi da na ovom području nikad nije bilo mesta nekim umerenijim strujama, nego da su Srbi večito išli uz nekakve ekstreme. Ukratko, zapečatili bismo trenutnu medijsku sliku o nama kao balkanskim divljacima – da smo narod kome je stalno potreban tutor.
Ako u Srbiji tada i danas kao antifašisti mogu da delaju samo levičari, to bi značilo da je srpska desnica, u suštini – profašistička. Iz toga sledi da jedino Srbi koji ne drže toliko do svog porekla mogu biti borci protiv nacizma, a da su ovi ostali latentne pristalice te ideje. (Bajdvej, ja uopšte ne simpatišem desničarske ideje, ali sam itekako svestan opasnosti koje proizilaze iz ovakvih generalizacija.)
Za one koji i dalje ne kapiraju koliko je sve to važno, evo jedne analogije…
Šta bi se desilo kad bi narod i vlast (hipotetički) kompletno odbacili 9. mart – prvi veći protest protiv Miloševića i njegove vrhuške – samo zato što je njegov organizator bio danas iskompromitovani Vuk Drašković, a tadašnji vođa opozicije? Šta bi se desilo kad bismo u prvi plan gurali isključivo 5. oktobar, zbog averzije prema monarhističkoj/desničarskoj ikonografiji? Da li bi to onda značilo da su se Srbi opametili tek pošto su NATO bombe počele da padaju po njima – da smo tek tada (uz “pomoć prijatelja”) konstatovali da je Milošević bio štetočina...?
...Ljudi, zbog koga i čega se mi uopšte svađamo?
I u čiju korist?
