Миодраг Б. Шијаковић
Варијације на тему: словенски мит
Књига Луја Лежеа "Словенска митологија" појавила се 1904, док је француски оригинал изишао само три године раније, 1901. Разуме се, отада па до данас наука је дошла до нових сазнања из ове области, извршена су нова испитивања, прављена су упоређења и појавила су се тумачења структуралиста, који су подробније осветлили прасловенске, балтијске и општеиндоевропске текстове. Једном речи, појавиле су се бројне књиге у којима је реч о митолошком супстрату старих Словена; и не само књиге, већ критички написи и веће или мање студије о појединим проблемима и изворима.
Упркос свему, књига Луја Лежеа остаје и данас као озбиљан покушај да се систематски и свеобухватно размотри словенски пантеон, кога сачињавају бројна позитивна и негативна божанства, полубожанства и митска бића. И то је несумњиво, поред осталог, и разлог што се она опет појављује; сем тога, надамо се да ће она још више подстакнути наше млађе научнике, у првом реду антропологе и етнологе, а ништа мање и историчаре, да се, попут руских структуралиста - В. В. Иванова, В. Н. Топорова, Б. А. Успенског, Ј. М. Лотмана и других, упусте у ову пустоловину истраживања наше древности, која је, несумњиво, значајна како за упознавање менталитета и карактерологије словенских народа, тако и фолклора који се, заправо, и заснива добрим делом на митским представама, обредним ритуалима и хероизираним догађајима; посебно је значајна за наше заједништво не само на овим просторима, већ уопште међу словенским народима, који ево већ вековима истрајавају на историјској ветрометини.
Писац ове књиге, Луј Леже, био је француски славист, и он је својим бројним студијама и књигама упознавао европску јавност са словенским наслеђем и традицијама, па се чини да је штета што још коју његову књигу нисмо имали у преводу на наш језик. Рођен је у Тулузи 1843. године; студирао је на лицеју "Луја Великог", а потом је, под утицајем Чодцкоа (Chodzko) почео да изучава пољски језик и књижевност. Међутим, на њега је пресудан утицај извршио Јозеф Вацлав Фрич (1829-1889), чешки књижевник који је, после револуције против Мађара из 1840, живео, као изгнаник и револуционар, у Паризу, где је и упознао Лежеа, и упутио га на студије чешких старина. Стога је и први Лежеов рад био посвећен проучавању чешке литературе.
Приликом боравка Ј. Ј. Штросмајера у Паризу за време изложбе 1867. године, Л. Леже га је упознао и с њим се спријатељио, па је тако био позван на свечано отварање загребачке Академије наука и том приликом је први пут контактирао са нашим народима, будући да је, после Загреба, посетио и наше јужне крајеве. Овај боравак му је омогућио да приведе крају своја два докторска рада - "Преобраћање Словена у хришћанство" (Lа conversion des Slаves аu Christiаnisme) и "Хроника калуђера Нестора" (Lа Chronique du moine Nestor), после чега су му се отвориле широке научне перспективе; исте године постаје професор чешке, пољске и српскохрватске књижевности у Жерсоновом институту, што је он веома зналачки и компетентно обављао, залажући се да приближи наше културе својим слушаоцима. За време Париске комуне Л. Леже борави у Прагу и уређује француски лист "Journаl", а већ идуће године путује у Русију, присуствујући, као представник Француске, откривању споменика песнику Пушкину; после тога постаје наставник у Школи за живе источне језике ((Ecoles des lаngues vivаntes orientаles), што му је отворило пут за Колеж де Франс и омогућило озбиљније бављење науком, тако да су после тога уследиле бројне студије, чије би нас навођење далеко одвело. Стога ћемо указати само на неке значајније: "Народне словенске приче" (1880), "Словенски народ у XIX веку" (1882), "Херојске песме и народне баладе Чеха" (1866), "Косовска битка и пропаст српског царства", "Старе словенске цивилизације", итд. Овом списку треба, наравно, додати и Лежеово дело "Словенска митологија". Умро је 1923. године.
Књига "Словенска митологија" је по свом садржају свакако најзанимљивије и комплексно Лежеово дело, на коме је он дуго радио, проучавајући бројне изворе који су му били приступачни, у настојању да реконструише словенски пантеон и да га понуди у једној прихватљивој форми. При том је, дакако, користио и словенске и стране изворе, и то зналачки и педантно, многе од њих подвргавајући анализи и критички их уткивајући у овај материјал који је често велики изазов да се застрани и одступи од материјалних чињеница. Наиме, као што нам је познато, словенска митологија се може градити на основу словенских извора, који су каснијег порекла, јер су настали онда када су Словени били већ ван своје прапостојбине, али и страних хроника у којима се помињу Словени и њихови обичаји и веровања, што почиње још од Тацита, који у својој књизи "О Германији" помиње наше претке и даје занимљиве податке о њима. Очигледно је, што се може и из саме књиге закључити, словенска божанства фигурирају у делима старијих словенских аутора и хроничара, али су присутна и у фолклорној грађи, у скаскама и легендама, тако да се етимологија многих имена налази у географским, ботаничким и другим називима.
Наравно, словенски извори су веродостојни и аутентични; они почињу са Несторовом хроником, где се већ помињу богови древног словенског веровања, чак и сам бог Перун, тако да се већ код Нестора појављује тзв. словенско двојеверје, будући да он, негде средином X века, равноправно пише о паганима и хришћанима. Значајан је такође и Ипаћевски рукопис, где се говори о Сварогу и Дажбогу, затим "Слово о полку Игорову", као и Новгородска хроника, која описује, поред осталог, уништавање древних светилишта и култова.
Што се тиче чешких извора, они су малобројни и одатле би најпре требало поменути хронику Козиме из Прага (Kosimus Prаgensis), чији је наслов "Fontes rerum bohemicаrum", док су пољски непоуздани, пошто су Пољаци примили хришћанство још у X веку, а Длугошево (Longinus) дело "Historiа Poloniаe" потиче из XV века, дакле четири века после паганских традиција, те се стога можемо ослонити највише на фолклорну грађу.
Наши извори, извори јужнословенских народа, доста су богати и очувани су у народној традицији после доласка Словена на тле Балканског полуострва; о тој традицији писали су многи наши научници, нарочито у време романтизма, који се, као што знамо, залагао за рехабилитацију народног стваралаштва, откривајући многе заборављене споменике словенских култура. У том смислу од посебног је значаја рад Натка Нодила "Стара вјера Срба и Хрвата", штампан од 1885. до 1890. године у десет књига "Рада" Југословенске академије знаности и умјетности, а пре кратког времена издат је у посебној књизи у сплитској издавачкој кући "Логос". Ништа мање нису значајни и радови осталих слависта и истраживача старина - Томе Маретића и Ватрослава Јагића, а у новије време Веселина Чајкановића, чија истраживања наших старих обичаја и веровања заслужују посебну пажњу, затим Милана Будимира, па Хенрика Барића, Тихомира Ђорђевића, Симе Тројановића, М. Филиповића, и др. Списак би одиста био велики, мада не би било на одмет направити за наше прилике комплетну библиографију написа и студија о словенској митологији. Додајмо овоме и то да се и међу млађим кадровима већ показују резултати.
Нажалост, Слободана Зечевића, писца запажене књиге "Митска бића српских предања", отргла је смрт и зауставила његов даљи рад.
Међутим, овом приликом треба истаћи и доприносе руских и осталих научника у овој области. Од објављивања књиге А. С. Кајсерова - "Словенска и руска митологија" (друго издање 1810), која је подстакла и Дубровског да приступи проучавању погребних обичаја старих Словена и да напише прву граматику старословенског језика, многи су се латили посла да обрађују поједине проблеме: словенским старинама се занимао, најпре, Ј. П. Шафарик, чији допринос такође треба имати у виду, али од изузетног значаја је И. Ј. Хануш, чија је књига "Бајесловни календар" (Праг, 1860) привукла нарочиту пажњу, јер је писац у њој изложио све паганске празнике старих Словена; мало касније се јавио и Афанасијев са својим делима, тако да је литература о словенској митологији полако расла налазила су се решења.
Што се тиче страних извора, и они су бројни; и поред тога што су каткада непоуздани, ипак нам пружају значајне податке на основу којих можемо полако да реконструишемо многа божанства и веровања, обичаје и ритуале. Већ смо поменули да је о Словенима писао још Тацит, називајући их Антима. Каснији хроничари пишу о овим непокрштеним "дивљацима" каткада са презрењем, каткада топло и благонаклоно, али у сваком случају ту и тамо провири који занимљиви податак који инаугурише нова сазнања и открића. Међу тим хроничарима посебно место заузима Адам Бременски, каноник Бременске катедрале, који је живео у XI веку; и поред тога што у својој хроници, чији је наслов "Mаgistri Adаmi Bremensis Gestа Hаmmаburgensis ecclesiаe pontificum", није желео да говори о паганима, ипак је у описивању Словена говорио и о њиховим старим веровањима; он пише о граду Ретре, где су била светилишта у част "демона", будући да је овим именом називао словенска божанства, посебно Радигоста, који је био - по њему - на врху словенског Олимпа, а што се етимолошки везује за словенско гостопримство.
