Staroslovenska mitologija, slike, pesme i poneka reč

Сварог/Сварга није свемир. Сварог је оно што се налази иза свемира а Свемир је РОД/РОДА па отуда потиче реч ПРИРОДА пошто је Мајка Природа она која је при Род - виљивом свемиур. Сварог је , Amun (lat Occulutus), Shiva - бог крвник и онај који доноси промене (трансформације, apocalypses). Сварог је изван самог космоса а сам Космос (оличиен у богу Роду) је најзвишенија рефелција његовог дела. :rumenka:

Дакле да сумирамо Словени нису веровали у врховно ПЕРСОНАЛНО БОЖАНСТВО те стога не могу да буду монотеисти као Аврамовци нити су богови анђели или светитељи како поједини Аутотохности желе да их представе!!!! Већ то су силе које управљају космосом. Сварог није персонално божанство, ниједну молитву он ти неће услишитити нити га занимају људи. Сварог је представља оно што се налази ИЗА Космоса, оно што је недокучиво, сакривено и страшно а ипак постоји тамо да буде истражено и најсличнији му је бог Амон па тако имате индетично уједињене са Сунцем. Амон-Ра или Сварог-Сварожић. Словени су имали више персоналних божанства дакле били су политеисти као Египћани али та њихова божанства нису биле индивидуе већ су биле уједињене у Тројству које је опет ЈЕДНО БИЋЕ.

Египћани кажу да су сви Богови саздани у ТРОЈСТВУ , Он који скрива лице своје као Амон, који ствара као Ра (Сунце, Светлост) и чије је тело Птах. ИНДЕТИЧНО ВЕРОВАЊЕ ПОСТОЈИ У СЛОВЕНСКОЈ МИТОЛОГИЈИ. Односно да је Сварог у току стварања од свог тела направио читав свемир и да је цео свемир његово тело односно РОД.

Култ Змије је такође присутан. Такође, заборавих да вам кажћем да Кабала потиче из Египта него су је Јевреји мазнули... :pivce:


Укратко гледајте на то овако све што знамо о Творцу је Род, јер Рода можемо да видимо свуда око нас, испод камена, на небу, у звездама, планетама а Сварог је оно што не може да видимо што не значи да са ЗНАЊЕМ нећемо моћи да проширујемо наш ВИД који је ништа друго него до лични доживља Сварога и Египту њему одговора бог Озирис или Аусур који се поново рађа као симбол нових ВИДИКА који је човек открио у себи.

:rumenka: :pivce:
 
Poslednja izmena:
Моја теорија:
Разумни потенцијал или потенцијал интелекта је способност моћи опажања ствари и света око себе. Другим речима , то је неспособност твог интелекта да објасни на разуман начин одређене ствари , твоје емоције могу јасно да доживљају ту појаву ,али џабе све то!


Сварог је БЕСКОНАЧНИ РАЗУМНИ ПОТЕНЦИЈАЛ
Род је ЉУДСКИ РАЗУМНИ ПОТЕНЦИЈАЛ -значи оно што човек када користи 100% моћ свести може да схвати.
Вид је ГНОЗА јер тад је човек Озарен (Озирис) - он је персонализација Бога и релатитиван је до сваког појединца (бића) јер свако од нас другачији Види и пролази кроз животен путеве када страда се опет саставља.
Сварожић или Ра су УВЕРЕЊА неког бића да све зна. Може се најбоље објаснити монотеистичких Богом где се по принципу DEUS EX MACHINE све унапред зна.



1593834449684.png
 
Нажалост, већина људи пати од Amon-Ra стања односно DEUS EX MACHINE да мисли да зна чак и оно што је видљиво а што апсолутно не зна да објасни чак и оно што види, што је опипљиво и у домену његовог разумног потенцијала за то нико ништа. Најлакше се може видети када се појавите са хеликоптером међу домороцима па кад они крену да од ствари праве чудо и да гађaју исти са стрелама и копљима у нади да могу нешто против вас а ви се унутар компкита само се смејете и мислите се "Гле несловесне будале шта раде, мајко моја..." Е исто тако и људи садањшег нивоа знања, праве од чуда нешто што је друга страна направила и све покушава да објасним једном речју Бог. DEUS EX MACHINA је сваки изговор за људко незнање и резултат страха од оног што се налази изван баре малих бичара! Коме још није јасно шта је стање Amon-Ra (Невидљиво-Опипљиво) нека погледа било који клип на каналу BALKAN UFO.
 
Poslednja izmena:
Svarog.jpg
The-appearance-of-Svarog.jpg

Сварог је словенски бестелесни бог, прастворитељ светлога неба под чијим се сводом „све рађа и догађа“. Он је праотац земље и свакога „рода и плода“, дакле свега на земљи, али и творац целе васељене, као и свих богова. Овог Бога су сви Словени сматрали „препуним славе и божанства“ јер управља небом које је изнад и изван свега, а ипак све обухвата. Сварог спава и у сну је створио овај свет који је поверио Перуну и осталим боговима на чување и управљање. Он не делује непосредно на физичко, материјално окружење које сања, али зато директно утиче на вољу осталих богова, и ту је његов утицај огроман. Његово буђење означиће крај света. Алтернативна имена Род и Усуд
Сварог


КОЛОВРАТ - Сварогова знамен која представља Сунце и означава бескрајан круг рођења и смрти.



Савремена, уметничка слика Сварога

Сварог је словенски бестелесни бог, прастворитељ светлога неба под чијим се сводом „све рађа и догађа“. Он је праотац земље и свакога „рода и плода“, дакле свега на земљи, али и творац целе васељене, као и свих богова. Овог Бога су сви Словени сматрали „препуним славе и божанства“ јер управља небом које је изнад и изван свега, а ипак све обухвата. Сварог спава и у сну је створио овај свет који је поверио Перуну и осталим боговима на чување и управљање. Он не делује непосредно на физичко, материјално окружење које сања, али зато директно утиче на вољу осталих богова, и ту је његов утицај огроман. Његово буђење означиће крај света. Алтернативна имена Род и Усуд.[1]

У почетку не бијаше ништа

осим Бога. Бог је спавао и
сањао, те му сан трајаше
непрестано. Но суђено је да се


Бог, ипак пробуди...
Словачки мит


Религија
Пантеон словенских богова разликује се од осталих многобожачких пантеона и по томе што словенска божанства нису повезана родбинским или брачним односима у људском смислу, изузев што су сви богови „деца Сварогова“, која потичу од њега. Тешко је засигурно утврдити на питање како је изгледао пантеон словенских богова. Постоји неколико снажних индиција да су сви Словени имали једног заједничког врховног бога и да су, упркос другачијим мишљенима, сви словенски богови постојали код свих словенских народа.[2] Историчари религије слажу се да су Словени имали врховног бога, једно општесловенско божанство, али се разилазе у мишљењу ко је то био: Сварог, Перун, Световид, Сварожић или Триглав. Њихова хијерархија је нестална, јер је свако племе било посебно везано за „свог бога“, племенског заштитника, који се славио и поштовао више од осталих, па чак и више и од врховног бог. Нешто слично се данас може наћи код православних народа Балкана , где свака породица има своју славу и слави свога свеца заштитника. Ову тезу озбиљно можемо узети у разматрање јер је потврђују многи.Веселин Чајкановић каже „имамо разлоге веровати да у култови и традиције, који су некада били везани за старинске богове, пренесени сада у првом реду на данашње свеце“.[3] Сретен Петровић мисли да је хришћанство само „накалемљено на стару веру Словена“.[4] Спасоје Васиљев каже да је уништити стару веру било „скоро немогуће, нарочито не за тако картко време“ и да су велики хришћански празници стављени у исто доба кад су биле велике свечаности словенских богова.[5]Јосип Мал каже да су, након рушења старих светилишта или сечења светог дрвећа, „на истим местима или пак у непосредној близини њиховој саградили нове цркве“.[6]

Уз бројне друге примере, мора се констатовати да се практично сви етнолози слажу да је овиме стара вера „маскирана“. Титмар, у XI веку, долази до сличног закључка када каже да „сваки крај има своје божанство које поштује“. Извесно је да су Словени, осим „свог“ и осталих богова поштовали и много нижих божанстава, демона, што потврђују и писани извори и фолклорна грађа.[7]

Творац богова и света
Ипатијевски летопис с почетка XII века посебно истиче бога кога назива Сварогом. Полапски Словени за Сварога експлицитно кажу да се „части и поштује мимо других“. Он је вероватно исто што и староруски бог Род који симболизује стварање, а чије име је основ за називе „родноверје“ и „родна вера“, како се некад називају стара словенска вера и митологија. И скитски народи, који су били под недвосмисленим словенским културним утицајем, ако међу њима није било словенских племена, поштовали су бога неба, кога су звали Сваргус. Како постоје многа мишљења да је реч сварга код Словена означавала небо (спорна Велесова књига, на пример, каже „Дим спаљених степа изви се до Сварге“, а ова реч има слично значење и на санскриту), можда и сам назив овог божанства оличава његову функцију бога неба, Сварга-бога, иако су неки склонији да име повежу са речју свар која на санскриту означава Сунце, на староиндијском небески свод, а на старословенском светлост или јасноћу.[8]

Иако је словенска митологија многобожачка, у њој постоји једно врховно божанство, јединствени „отац богова“, коме се потчињени сви остали богови. Још је Хелмолд у XII веку записао да Словени верују у постојање једног најстаријег бога, од кога сви други произилазе:

„Између разних богова, они Словени не поричу да један бог заповеда одозго са небеса свима осталима. Тај свемоћни бог занима се само небеским стварима. Сви други имају засебно занимање и свој посао, па се њему и покоравају. Они произилазе из његове крви и утолико су ближи томе богу богова.“[9]
Овог бога неколико пута спомиње и Повест минулих лета, најстарији руски летопис с краја XI века, познат и под називом Несторова хроника. Он се увек спомиње пре свих осталих словенских богова, као да то неименовано божанство најважнијим сматра и сам летописац. Овај бог се једноставно назива „Богом“, иако је из контекста јасно да се не ради о хришћанском Богу:[10]

„Да они Руси хришћани који повреде овај уговор буду кажњени од свемоћног Бога, а они који нису крштени, да су лишени сваке помоћи Бога и Перуна.“[11]
Идеју о једном словеском врховном богу, и то у тренутку када хришћанског утицаја на Словене још није било, потврђује у својим записима и Прокопије Кесаријски, византијски историчар из XI века, иако га он погрешно идентификује са Перуном.

Ипатијевски летопис као да потврђује везу бога Сварога и неба када каже:

„И тако Сварогом назваху стари Словени небо.“
[11]

У српским народним приповеткама исто божанство вероватно се крије под називом Усуд; ово је старац који живи сам, далеко од људи, у некаквој неприступачној планини или пустињи, а у неким причама означава се као владалац и раја и пакла, али и божанство које одређује судбину.

Веровање о великом утицају Сварога на вољу осталих богова вероватно је сачувано и у српској народној пословици:

„У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке.“,
чији је смисао да је правда спора али достижна, а која, како то доказује Чајкановић, говори о богу који није хришћански, јер његове гвоздене руке указују на суровост његовог деловања која је у нескладу са хришћанским милосрђем. Он не може да се креће, на шта указује опис ногу „везаних вуненим везама“, али његов утицај ипак је огроман. Његове „руке“, које спроводе гвоздену вољу, највероватније су заправо остали богови који су му подређени. Преко њих он, бестелесан какав јесте, утиче на материјални свет, па је тако истовремено и одсутан из њега, али и присутан у њему кроз дела осталих богова.

О Свароговом „вечном сну“, у којем је и настао овај свет, који ће се његовим буђењем завршити, вероватно говори и учење богумила. Иза њих су остале на хиљаде стећака са натписима уклесаним старим ћириличним писмом. На једном од познатијих стећака налази се натпис који је основ њихове вере:[12]

„Овај свет је само сан демона.“
 
Perun.jpg

Перун (стсл.Перунъ) је словенски бог неба и грома, али и покровитељ владара.[1] Вероватно је био врховни бог свих старих Словена.[2] Перунов дан је био четвртак.[3][4] Перуну је била посвећена биљка перуника (богиша), али и храст.[5][6][7] Стари словени су веровали да ће Перун својим громом усмртити свакога ко прекрши дату реч или лаже на сведочењу и зато се он користио у свим озбиљним заклетвама и владари при склапању мира. Перунове способности су код кршћана замењене са светим Илијом. Ненад Гајић у делу Словенска Митологија сматра да је Перун толико заступљен код Словена да се погрешно сматра за врховног Бога. Како Ненад Гајић пише Сварог је врховни Бог а Перун је његов син што се може видјети како се за Перуна често каже и Сварожић, син Сварогов. Перунови задаци су најодговорнији и он ужива највеће поверење тако да се спомиње и да Перун окреће Сварогов точак звезданог неба или Коло Сварогово. Коло Сварогово је по старим веровањима свемир који се врти око Поларне звезде која је у његовом центру. Перун такођер контролише кише и олује..
Перун


Перуника, Перунова биљка

Перун (стсл.Перунъ) је словенски бог неба и грома, али и покровитељ владара.[1] Вероватно је био врховни бог свих старих Словена.[2] Перунов дан је био четвртак.[3][4] Перуну је била посвећена биљка перуника (богиша), али и храст.[5][6][7] Стари словени су веровали да ће Перун својим громом усмртити свакога ко прекрши дату реч или лаже на сведочењу и зато се он користио у свим озбиљним заклетвама и владари при склапању мира. Перунове способности су код кршћана замењене са светим Илијом. Ненад Гајић у делу Словенска Митологија сматра да је Перун толико заступљен код Словена да се погрешно сматра за врховног Бога. Како Ненад Гајић пише Сварог је врховни Бог а Перун је његов син што се може видјети како се за Перуна често каже и Сварожић, син Сварогов. Перунови задаци су најодговорнији и он ужива највеће поверење тако да се спомиње и да Перун окреће Сварогов точак звезданог неба или Коло Сварогово. Коло Сварогово је по старим веровањима свемир који се врти око Поларне звезде која је у његовом центру. Перун такођер контролише кише и олује.[тражи се извор]

Етимологија и индоевропско порекло
Име „Перун“ изводи је прасловенска реч, а изводи се од индоевропског корена „пер“ односно „перк“ који има значење „ударити“ (врло снажно, силовито ударити), „распрснути“ и суфикса „ун“ који означава онога који извршава радњу.[8][9] У пољском „пјоре“ („piore“) значи „ударам“, док „пиорун“ значи гром.

Срби, Бугари и Руси (данашњи Руси, Украјинци и Белоруси) га називају Перун, Пољаци Пјорум (Piorum), Чеси Пераун (Peraun), а Словаци Перон (Peron) односно Паром (Parom). Појављује се и код балтичких народа (Литванаца) под именом Перкунас.[10]

Словенско име бога грома Перун, подударно је литванском имену бога грома Перкунас.[11][12] Скоро исти облик имена бога грома код Словена и Литванаца можда указује на порекло бога Перуна у време религијског, а можда и језичког, заједништва Словена и Литванаца. Постојање бога грома као врховног бога у време многобожачких веровања упадљиво је и код Старих Грка и Римљана. Исто место, у списку богова, Перуна, Зевса и Јупитера може указивати на заједничке религијске основе Индоевропљана, то јест да су у време заједништва имали бога брома као важно, или врховно божанство.

Oпис и митологија
У Владимировом Кијеву је изгледа приказиван око 980. године са седом косом, а плавим брковима.[13] Слично Зевсу и Тору вероватно је замишљано да Перун вози кочију, а у једној руци држи секиру, или чекић. Сјекиру баца на зле људе и духове. Ожењен је Сунцем. Његово је оружје златна јабука. Свијет је описан као стабло, храст, чије су гране небо, а корење подземље. Велес, Перунов брат, бјежао је од Перуна скривајући се свугдје како би дошао до подземља. Гдје је дошао, ударила би муња с неба.

Перун као врховни бог старих Словена
Први запис који говори о врховном богу-громовнику код Словена оставио је византијски историчар Прокопије из Цезареје који је у VI веку у свом делу О Ратовима (лат. De bellis) забележио веровања Анта и Словена.

Верују наиме (и Анти и Словени) да je један од богова, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње.[14]

Прокопије није забележио име тог бога грома, али из писаних извора који су настали после, јасно је да је писао о Перуну.[15]

Непосредно писање о Перуну са његовим именом налази се у Повести минулих лета, или Несторовом летопису из 12. века. То је дело у коме се описује Перуна као врховни бог Кијевске Русије пре примања хришћанства. Нестор прво спомиње Перуна у писању о нападу кијевског кнеза Олега на Цариград у 907. години.

Цареви пак Леон и Александар мир учинише са Олегом, обавезаше се да плаћају данак и иђаху присезати једни другима: цареви цјеловаше сами крст, а Олега и мужеве његове водише на заклетву према рускоме закону, и они се клеше оружјем својим, и Перуном, богом својим, и Волосом, богом стоке, и утврдише мир.[16]
Према Нестору слично заклињање у Перуна поновило се у време споразумевања кијевског кнеза Игора 945. са Византинцима.

И ко помисли од стране Руса да разруши ову љубав, да они од њих који су примили крштење - освету добију од Бога сведржитеља, осуду на губљење вијека будућег; а они од њих који нису крштени - да немају помоћи од Бога, ни од Перуна,...[17]Ако пак ко од кнезова или од људи руских, хришћанин или нехришћанин, наруши ово што је написано на хартији овој, да - по заслузи - умре од оружја свога и да буде проклет од Бога и од Перуна за то што наруши своју заклетву.[18] Сутрадан дозва Игор посланике и дође на брдо гдје стајаше Перун, и одложише оружје своје, и штитове и злато, и закле се Игор и људи његови...
Ако пак од онога што раније казасмо шта не одржимо, ја и ови са мном и пода мном да имамо клетву од Бога у којега вјерујемо - у Перуна и Волоса, сточјег Бога, и да будемо жути као злато, и својим оружјем да исјечени будемо. За годину 980. пише и Поче да једини кнезује Владимир у Кијеву и постави кумире на брду и изван двора са кулом: дрвенога Перуна са главом од сребра, а са златним брковима, и Хорса, и Дажбога, и Стрибога и Симаргла, и Мокош. И приносише им жртве, називајући их боговима.[19][20]

Градња дрвеног кипа бога Перуна и још 5 кипова на узвишењу у Кијеву била је последња велика победа многобоштва на том подручју. Није прошла ни једна деценија, а 988. кнез Владимир одлучио је да се ожени визнтијском принцезом Аном и прихвати њену веру хришћанство, а да одбаци старе богове Словена. “Нареди да се оборе кумири, и једни да се исеку, а други да се спале. Перуна заповеди привезати коњу за реп и свући са Горе низ Боричев до потока, и постави 12 људи да га туку гвозденим палицама... И када су га вукли рукавцем до Дњепра, оплакиваху га неверници, јер још не беху примили свето крштење. И довукавши га бацише га у Дњепар.”[21] Кнез Владимир поставио је људе којима је рекао: “Ако наседне [кип Перуна] негде на обалу, одгурајте га (у Дњепар) ...“[22]

Када су Словени прихватили хришћанство Перуна, као громовника, заменио је Св. Илија.[11][10] Поред узвишења код Кијева и на више других узвишења где су живели многобожачки Словени поштован је бог-громовник, Перун, или су повезивана са тим богом. Југоисточно од Сплита постоји неколико узвишења (Перун, Перунско и Перунић) названих по Перуну, а за једно од њих име је сачувано од друге половине 11. века.[23][24] Траг Перуна се очувао и у неким другим топонимима Перун до савременог доба, али у другим случајевима хришћани су име Перун за неке врхове заменили именом Св. Илије хришћанског светитеља који је био господар громова, слично као Перун.[25][26][24] Изгледа да је и жртвовање говеда пренето од Перуна на Светог Илију.[27] После нестанка вере у бога Перуна, његово име опстало је као лична имена Перун, Перуна, Перуника и Перуница код јужнох Словена, а одатле је изведено и презиме Перун(и)чи код Срба.[28]
 
Veles.jpg

Велес (стсл. Велесъ) или Волос (Волосъ) је словенски бог поља, пашњака и шума односно усева, стоке и животиња (дивљих). Његов животињски пандан је медвед, док је у хришћанству његову улогу преузео Свети Василије (или Свети Власије). Има неких аутора који у њему виде и словенског бога подземног света, а неки му приписују и заштиту поезије. По њему је назван један од најконтроверзнијих списа из области старе словенске вере познат као Велесова књига.
Велес


Велес, бог поља и шума.

Велес (стсл. Велесъ) или Волос (Волосъ) је словенски бог поља, пашњака и шума односно усева, стоке и животиња (дивљих). Његов животињски пандан је медвед, док је у хришћанству његову улогу преузео Свети Василије (или Свети Власије). Има неких аутора који у њему виде и словенског бога подземног света, а неки му приписују и заштиту поезије. По њему је назван један од најконтроверзнијих списа из области старе словенске вере познат као Велесова књига.

Етимологија
Код источних Словена (данашњих Руса, Белоруса и Украјинаца) се појављује назив Волос, док се међу западним и јужним Словенима назива Велесом. Власи као сточари, по њему добијају име.

Особине
Словени су у Велесу видели бога који се брине о њиховој прехрани. Тако је било још у сакупљачко-ловачкој заједници када је он као медвед-шумски цар бринуо да буде довољно дивљачи и плодова за људе, али је бринуо и о животињама и биљкама бранећи их од људи. Након преласка на земљорадничко-сточарски тип заједнице он је на себе преузео и бригу о усевима и стоци. Био је задужен да жетва буде довољна и ако је могуће обилна, да је не покосе град или нека пошаст и да се стока размножава и не липше од болести и глади.

Бог поља (земљорадње)
Словени су сматрали Велеса заштитником усева и њему су се молили за обилну жетву. Та веровања су се одржала у обичају тзв. Велесове или Божије браде како се назива први(или последњи) сноп жита који се увеже и након откоса се намести у врх амбара или се чува у кући. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење брашна од ког се касније месе посебни хлебови, а код Срба се од тог брашна месио славски колач.

Бог пашњака (стоке)
У Велеса као сточног бога заклињу се Руси приликом закључивања мира са Византинцима(Грцима).

И заклињаху се оружјем и Перуном богом својим и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. године.
(Из Несторове хронике, рус:скот – стока, марва.)

Бог шума (дивљачи)
Сматра се да је териоморфни и првобитни облик Велеса био Медвед, који је представљао шумског цара који је бринуо у шумским животињама и плодовима, као и о самој шуми.

Бог подземног света
Велес је такође описан као демон и бог подземља. Такође, он је и стални противник Перуна. О томе говори и стари мит вечне борбе Перуна и Велеса — Велес као змија гмиже уз стабло Светског Дрвета да би преузео небо, док га Перун гађа громовима (наводно, тако настају громови.) и кад га победи, Перун пушта кишу на земљу у знак тријумфа над демоном. Стари Словени виде свет као једно огромно дрво, које називају Светско Дрво. У његовим крошњама обитава Перун, заједно са већином богова, док у његовом корењу обитава Велес, као владар подземног света и господар мртвих.

Такође, постојао је један фестивал, кад, при крају године, кад Сунце стари и губи снагу, хаос све више јача, границе између светова бледе и Велес у свет живих пушта мртве. Овај празник се звао Велика Ноћ, а тај празник се и данас појављује у неким словенским земљама као Коледо, нешто попут словенске Ноћи Вештица. Младићи који су се звали коледари или вучари су се облачили у овчије руно, стављали чудовишне маске и ишли да праве доста буке и певају песме.

Велесова књига
Главни чланак: Велесова књига

Велесова или Влес књига је скупина записа на брезовим дашчицама писана посебном азбуком тзв. влесовицом, а последњи записи су датирани у X век. Сматра се да су је писали руски жреци који кроз њу описују прошлост, живот и веру Руса. Њена аутентичност није доказана, историчари и лингвисти је сматрају фалсификатом[1][2].

Велесову књигу ову посвећујемо богу нашем који нам је уточиште и снага. У она времна бејаше човек благ и одважан да га назваше оцем Руса. А тај човек имађаше жену и две кћери. Имађаше он и стоку и краве и много оваца и пребиваше у степи и нигде не могаше наћи мужеве за своје кћери и мољаше богове да род његов тако не усахне. И Дајбог услиши молитву његову и по тој молби даде му што је молио. Тако бејаху ожењени они који су међу нама. И дужни смо веровати јер јасно је да бог Велес пород доноси. Дужни смо боговима нашим и стога им одајемо хвалу: Нека је благословен вожд наш сада и увек и за век и векова. Изговорише то волшебници и одоше.
(Увод у Велесову књигу.)
 
Belobog.jpg

Белбог у митологији Западних и Балтичких Словена бог светлост, успеха и среће. У усменом предању се помиње под именом Бјелун. Замишљан је као старац седе браде обучен у бело, а појављује се само дању да би људима чинио доброчинства и помагао им у свакој невољи. Белобогу, као креативној позитивној снази, супротстављен је Црнобог, као деструктивна сила.
 
Chernobog.jpg

Црнобог (Црни бог) је Бог ноћи и мрака из словенске митологије. Црнобог је можда најтајанственије словенско божанство у вези са којим постоје многе претпоставке, али мало тога се може потврдити са сигурношћу.
Црнобог

800px-Villain_Float.jpg

Дизнијев приказ Чернобога из филма Фантазија (1940).


Црнобог (Црни бог) је Бог ноћи и мрака из словенске митологије. Црнобог је можда најтајанственије словенско божанство у вези са којим постоје многе претпоставке, али мало тога се може потврдити са сигурношћу.

Извори
О Црном богу у словенској религији постоји само један писани докуменат, а то је "Chronica Slavorum" саксонског свештеника Хелмолда, који каже:

„Est autem Slavorum mirabilis error; nam in conviviis et compotationibus suis pateram circumferunt, in quam conferunt, non dicam consecrationis sed execrationis verba sub nomine deorum, boni scilicet atque mali, omnem prosperam fortunam a bono deo, adversam a malo dirigi profitentes. Unde etiam malum deum lingua sua Diabol sive Zcernoboch, id est nigrum deum, appellant."

Што значи:

"Код Словена ипак постоји чудна заблуда, јер се на гозбама и пијанкама својим, обређују жртвеном чашом, уз коју говоре. Нећу рећи речи посвећивања него проклињања под именом богова, разуме се: доброг и злог, изјављујући да свака срећа долази од доброга бога а несрећа од злог. И отуда на свом језику називају злога бога Ђаволом или Црнобогом, тј. црним богом".

У историји словенске митологије, овај текст заузима врло важно мјесто. Међутим пошто се ово односи само на полапске словене, остало је непознато да ли је Црни Бог старо домаће божанство и да ли су га познавали и други словенски народи. Истраживачи углавном заузимају негативан став. Већина не пориче његово постојање, али су увјерени да је он овакав каквим га је Хелмолд описао није оригинални словенски Бог већ да је настао под утитцајем хришћанства, и да је раван хришћанском ђаволу.

Црнобог у књижевности
Познати шкотски писац Волтер Скот Црнобога спомиње на два мјеста у свом познатом дјелу Ајванхо, гдје Саксонка Урлика говори: "Боље би било да се вратим Одину, Херти и Црнобогу боговима наших непокрштених дједова" (гл.27) и "Запалите бакљу Црнобог урличе" (гл.31).

Такође и оспоравана Велесова књига за Црнога Бога каже следеће: "Два бића у небу садржана, Белобог и Црнобог су, а њих оба Сварог држи и заповиједа" (Д-11) и "А када наступе дани јесени, завршавамо жетву и радујемо се томе. И ако тада неко скрене са пута и почне неразумно говорити то је од Црнобога..." (Д-22).
 
Lada.jpg

Лада, богиња лета, љубави и лепоте из старословенске митологије. По веровању старих Словена она живи у другом свету званом Ириј до пролећа, када се буди носећи са собом пролеће.
Име богиње Лада се први пут спомиње у периоду ренесансе, када су словенски историчари, под утицајем њихових француских, италијанских, немачких колега почели да показују јак интерес за античку митологију. Неки од њих, посебно чешки и пољски историчари покушавају изградити заборављени словенски пантеон богова.
Лада
.

М. Пресњаков (1998). Лада.

Лада — богиња лета, љубави и лепоте из старословенске митологије. По веровању старих Словена она живи у другом свету званом Ириј до пролећа, када се буди носећи са собом пролеће.

Име богиње Лада се први пут спомиње у периоду ренесансе, када су словенски историчари, под утицајем њихових француских, италијанских, немачких колега почели да показују јак интерес за античку митологију. Неки од њих, посебно чешки и пољски историчари покушавају изградити заборављени словенски пантеон богова.

Настанак мита
Како су многи обичаји требало да буду објашњени, а није се знало како су настали, током ренесансе многи аутори прибегавају претпоставкама. Тако су узречице из народних песама попут Ладо и Ледо, за које се није знало шта значе, али се знало да песме које их помињу садрже остатке паганизма, постала имена за поједина словенска божанства. Први пут Ладу помиње Јан Длугош (1415—1480) у свом летопису. Касније су први романтичарски митолози проучавајући изворе, домишљали многе митове о Лади попут Андреја Каисарова и Сергеја Глинке (1774—1847).[1][2] Касније приче о Лади улазе у књижевност и обогаћују се тумачењима.

Изглед
Лада се предстваља као девојка дуге златне косе у коју је каткад уплетен венац од житног класја, што симболозује њену функцију божанства плодности чинећи је тако аспектом Мајке Влажне Земље. На њеним грудима каткад се налазио и симбол Сунца, знак животодавне моћи. Као богиња плодности Лада има своје годишње циклусе што показује веровање да она борави у боравишту мртвих све до пролећне равнодневнице.

Особине
Лада је словенска богиња љубави и лепоте која се међу другим народима појављује као Фреја, Изис, Афродита и многе друге. Лада наводно живи у Ирију, свету богова и мртвих, све до пролећа, када излази и почиње период када она влада земљом. На крају лета она се поново враћа у Ириј. Иако њена владавина почиње 21. марта, Лада је, пре свега, богиња лета.[3] Ладине животиње су петао, јелен, мрав и орао, док су њене биљке трешња, маслачак, липа и божур. Осим планете Венере, Лади одговара и сазвежђе Бика.[4]

Обичаји
Познат је и обред ладарице који се у Србији врши под именом краљице. Основне одлике овог ритуала описао је Вук Караџић:

На дан Свете Тројице окупи се група од десетак младих девојака од којих је једна обучена као краљица, друга као краљ, а трећа као барјактар. Краљица седне на столицу док око ње игра коло преосталих девојака, а краљ и барјактар играју сами за себе. На овај начин краљице иду од куће до куће тражећи девојке за удају. Још једна одлика ритуала који се врше у част Ладе јесте прескакање ватре.
 
Mokosh.jpg

Мокош (старословенски: Мокошь; још и Мокоша, Мокошка) у митологији Источних Словена богиња плодности, заштитница жена и женских послова, посебно предења. Њен древни идол постави је кнез Владимир на брду у Кијеву, и то поред идола Перуна и осталих богова. На северу Русије називају је Мокуша и замишљају је као жену велике главе и дугих руку која обилази куће и надгледа преље. Њен култ је, судећи по топонимима, био распрострањен и код Западних Словена.
Мокош

Мокош (старословенски: Мокошь; још и Мокоша, Мокошка) у митологији Источних Словена богиња плодности, заштитница жена и женских послова, посебно предења. Њен древни идол постави је кнез Владимир на брду у Кијеву, и то поред идола Перуна и осталих богова. На северу Русије називају је Мокуша и замишљају је као жену велике главе и дугих руку која обилази куће и надгледа преље. Њен култ је, судећи по топонимима, био распрострањен и код Западних Словена.[1]

Изглед
Кип Мокоше, како га приказује Волмер, и ако не знамо на основу чега, који је представљен као страшна наказа, састављена од различитих делова телеса разних животиња, носи знаке озбиљне вероватности.[2]

Етимологија
Име Мокоше могло би доћи можда од грчке речи могосои што значи мука, невоље. Много је вероватнија етимологија анализиране речи на Мокош. Мок би био корен речи а – ош – наставак, како у наших имена Милош, Урош, Првош, итд. те није тако незгодан каквим га сматра Леже. Корен Мок требало би да значи ружан, гадан; с тим кореном долазе у везу наше речи мокар, мок-рина. Божанство Мокоше би дакле значило божанство ругобе.[2] Име ове богиње најчешће се повезује са речју мек, па је тако Мокош у релацији са нечим што је мекано. Будући богиња плетиља и заштитница оваца, највероватније је да се придев меко односи на овчије руно. Такође, Мокош може бити повезана и са придевом мокро, због чега су неки аутори склони да је идентификују са Мајком Влажном Земљом.[3]

Особине
Мокош је богиња предења, али и заштитница жена, која се брине о њиховом здрављу и породу. Она помаже породиљама и штити њихову децу, истовремено поможући жени да очува добар брак.

Примање хришћанства
Функције Мокоши преузела је света Петка. Света Петка је такође заштитница жена. Ова богиња славила се између 25. октобра и 1. новембра, у зависности од тога који је дан петак. Празник светој Петки је 27. октобра.
 
fD5iDGG810.jpg

Род - словенски бог, творац света и отац прве генерације светлосних богова (богова-отаца), Узрок свих разлога, оснивач и суштина универзума. То је жива мисао, креативна и расплетна, бескрајна у простору и времену. Словени су веровали да се штап првобитно налазио унутар Светског јајета, својеврсне просторно-временске јединице која лежи изван бића. Иако, строго говорећи, пре Рода није постојало. А није било ни непостојања. Род је створио све, светлост и таму. „Родили“, како су рекли наши преци, отуда и име овог великог бога.
Род

Род – славянский бог, создатель мира и отец первого поколения светлых богов (боги-отцы), Причина всех Причин, основатель и сущность мироздания. Это живая мысль, творящая и створяющая, бесконечная в пространстве и времени. Славяне считали, что изначально Род находился внутри Мирового Яйца, некоей пространственно-временной единице, лежащей за пределами бытия. Хотя, строго говоря, до Рода никакого бытия и не было. И небытия тоже не было. Все сущее, свет и тьму создал Род. «Родил», как говорили наши предки, отсюда и происходит имя этого великого бога.
Единый бог Род создал мир таким, каким мы его знаем. Он создал небо, землю, горы и реки. Населил все это животными, рыбами и насекомыми. Род поделил мир на три части: Правь (мир, в котором жили его дети, боги), Явь (наземный мир, который заселили животные, а затем и люди) и Навь (мир мертвых, в котором по некоторым вариантам трактовки древних легенд располагалось Пекельное царство, оплот тьмы). Род посадил Мировое Древо (Дуб) который кроной своей обуял вышний мир, стволом своим пронизал мир земной, а корнями ушел глубоко в мир подземный. Он отделил Правду от Кривды. Из дыхания Рода появилась богиня любви Лада, которая в своем земном воплощении (птица Сва) летала по миру и доносила до всего живого волю Рода. Во время творения мира также появились прабогини Доля и Недоля, которые позже вместе с Макошью будут плести нити божественных и человеческих судеб (по другой версии Доля и Недоля были рождены богами гораздо позже).
Все было хорошо в мире. Но как то неупорядоченно, ведь некому было следить за законами этого мира. И тогда единый бог Род создал Сварога, великого бога-кузнеца, сковавшего стальные цепи, связывающие между собой все элементы мироздания. Так в мир пришла упорядоченность, а Род мог спокойно отдыхать на изнанке Вселенной. Сварог, таким образом, будучи первым и единственным сыном Рода, довершил его творение.


Знак рода, Дуло. Встречается на старинных коврах и самотканых половиках. Ничего не напоминает?
Род упоминает в летописях с главными божествами вместе с рожаницами, сопровождавшими его женскими божествами. (позднее) Род и рожаницы считались умершими предками патриархального рода, который сородичи считали своими покровителями. Они так же имели и древнее наименования щур, дед.
Некоторые ученые считают Рода самым древнейшим божеством, покровителем плодородия. (кстати именно отсюда идут слова приРода, плодоРодие, уРожай) Более того, в нем видят верховное божество, повелителя туч, творца жизни на Земле. А еще согласно верованиям славян именно Рода посылает с небес на Землю души людей, когда рождаются дети.
Род - Сущий, Единый, прародитель богов и творец мира, "Вседержитель, иже единъ бесмертенъ и непогибающихъ творецъ, дуну бо человеку на лице духъ жизни, и быстъ человекъ въ душю живу: то ти не Родъ, седя на вздусе, мечеть на землю груды - и въ томъ ражаются дети...", упомянут, например, в поучениях против язычества "О вдохновении святаго духа", "Слове об Идолах", "Слово Исайи пророка", рукописи "Четьи Минеи" из древнерусского духовника. Возможно, как Стрибог, т.е. стрый (старый) бог-отец упомянут в "Слове о Полку Игореве" и русских летописях, а также как Бог в договоре русов Игоря с ромеями. Гельмольд сообщал: "Среди многообразных божеств, которым они посвящают поля, леса, горести и радости они (славяне) признают и единого бога, господствующего над ними в небесах, признают, что он всемогущий, заботится лишь о делах небесных, другие боги повинуются ему, выполняют возложенные на них обязанности, и что они от крови его происходят и каждый из них тем важнее, чем ближе он стоит к этому богу богов". Таким "Богом богов" у западных славян именуют Свентовита, скорее всего, это одна из главных ипостасей Рода.
"Тому вещей Боян и первое припевку, смысленый, рече: "Ни хытру, ни горазду, ни пытъцю горазду Суда Божиа не минути". Было бы смешно, если бы внук Велесов, обращался к иному суду, кроме языческого, Велесова ли или суда Рода. Мы предполагаем, что и тут под именем Бога скрывается как раз Род.


Пряха, прядущая белую нить у колыбели Богородицы. Фрагмент с иконы «Рождество Богородицы», Украина XVI век.
Роду сопутствуют рожаницы. В "Вопросах Кирика находим", памятнике словесности XII века: "Аже се Роду и Рожанице крають хлебы и сиры и мед...", как-то связаные с судьбой. Вероятно, если Рода именуют Судом, то рожаниц - судиницами - а главное, спосмертной жизнью язычника, перерождением "мужского принципа" через "женский".
Иногда упомянута только одна Рожаница: "Извыкоша елени класти требы Атремиду и Артемиде, рекше Роду и Роженице, тации же игуптяне. Також и до словен доиде се слов, и ти начата требы класть Роду и Рожаницам,... а се егуптяне требы кладут Нилу и огневе, рекуще Нил плододавецъ и растителъ класом". В светлой ипостаси Род сопоставлен с Аполлоном-Атремидом (Артемидом): "Артеми, юже нарицаютъ Родъ" . Любопытно, что в качестве синонима к "родъ"
Срезневский проводит слово "геена, огонь неугасимый". Род по Срезневскому противопоставляется христианскому Богу, т.е приравнивается к его противнику, Сатане, равным ему по "назначению": "То, иже служат Богу и волю его творят, а не Роду, ни Роженицам, кумиром суетным, а вы поете песнь бесовскую Родоу и Роженицам". Рожаницами многие полагают Ладу и Лелю (см.), хотя ни разу их не именуют так. Ясно, что Рожаницы - девы жизни и судьбы, которым "с робятъ первыя волосы стригутъ и бабы каши варятъ на собрание рожаницамъ", и люди еще в 13 веке "готовающеи ражаницам трапезоу и исполняюще демонови чърпания" "А овце вернии людъи, иже работаютъ Богу, а не рожаницам "Ставление трапезы рожаницам i прочая вся служенъя дъавола".
В шестнадцатом веке в "Уставе преподобного Саввы" находим такой исповедальный вопрос: "не сблудила ли с бабами богомерзкие блуды, не молилася ли вилам, или Роду и рожаницам, и Перуну, и Хорсу, и Мокоши, пила и ела?"
Современные язычники ставят кумиры Роду в виде деревянных фаллических символов, окрашенных в красный цвет. Это может быть и просто каменная груда, что имеет аналоги в Индии, где фаллическая линга символизирует Рудру. Кумиры такие ставят всегда на открытом месте и чем выше - тем лучше. Для изготовления кумиров Роду лучше всего использовать бук, вяз, ясень, но поскольку деревья эти редки, то предлагается заменить их кленом.
Требы Роду до сих пор неосознанно приносят в виде "пасхальных" яиц на могилы предков. Особое чествование Рода приходится на 21 апреля (православный Родион-ледолом). Праздник сей называется по-язычески Радогощем, чествуется и сам Сварожич, как солярный бог.
Символ бога Рода как таковой отсутствует, ведь разве можно всего одним символом обозначит весь окружающий мир во всех его проявлениях? Вообще все славянские боги – это воплощения Рода, конкретные земные проявления тех или иных его качеств. Поэтому знак бога Рода – знак любого другого славянского бога. Вместе с тем, существуют некоторые источники, упоминающие о том, что в роли символа Рода может выступать стилизованная свастика, эмблема мироздания у славян. В некоторой степени к символам Рода можно также отнести руну Белобог, а также изображение мирового древа (дуба).
Зооморфный образ
Зооморфный образ перевоплощения Рода - аист. На сербском, хорватском и боснийском аист – рода. Отсюда же трепетное отношение к аистам и поверье в то, что аисты приносят малых детишек.
В Индии на языке малая́лам аист произносится как peruñāṟa, что без окончания созвучно славянскому Перуну. Рeruñāṟa в послоговом осмыслении - защитник солнца.
Хранителями Рода считают также утку и щуку, потому после ухи иная царица в сказках приносит дитя, а в другой сказке они берегут жизнь (смерть Кащееву.
 
Morana.jpg

Морана (или Мора, Морена, Марана, Маржана) је у словенској традицији симбол смрти и зиме.
Појављује се у разним обличјима. Најчешће као лепа девојка, врло бледа, са вучјим очњацима и канџама. Њен други лик је онај попут Баба Јаге, ружне старе вештице.
Морана

Морана (или Мора, Морена, Марана, Маржана) је у словенској традицији симбол смрти и зиме.
Појављује се у разним обличјима. Најчешће као лепа девојка, врло бледа, са вучјим очњацима и канџама. Њен други лик је онај попут Баба Јаге, ружне старе вештице.

Етимологија
Треба приметити, да Мора, Морана, Морена, јавља се код свих Словена. Код Чеха моравских, у пролеће момци и сад направљају лутку, слику Морене, богиње зиме и смрти, па је бацају у воду. Зендско и санскрит мара јест смрт (Фиек, Вергл. Wört. pp. 628—9). Мора, као и Ала, може бити мушкога рода. Име јој се, онда, саставља са бĕс, те је Бĕсомар (страшна Мора).[1]

Именом Мора Лужички Срби означавали су „богињу болести, Богињу смрти"'; код Пољака и Руса „обману, привиђење, дух, сан и утвару“, „кућни дух"; у словачком мара је „болест"; у прасловенском мара значи „привиђење, обмана, визија, авет"; у српско-црквенословенском мора значи „вештицу“. У термину мора до сада је сагледано низ атрибута: „облачан, мрачан, таман“, али и: „потамнити, затамнити; привиђати“, мрети. Једном речи овај термин је повезан са прасловенским морв који значи „смрт“ и са мерти – „умрети“.[2]

Особине
Зима, смрт и мрак — три су атрибута Морана и Моране.[2] Као богиња зиме она никад није била омиљена међу старим Словенима што се и може разумети ако се узме у обзир поднебље у коме су они некад живели. Морана је била дуга и хладна зима, зима која је са собом могла да донесе смрт у облику глади и неиздрживе хладноће, која је могла да буде узрок болести или помора стоке. Због тога се њен долазак увек са страхом ишчекивао, а одлазак бурно и радосно славио.[3]

Обичаји

Модерно „спаљивање Моране“, Пољска

Бројни ритуали везани су за овакво испраћање Моране. Најчешће се правила лутка која је представљала ову богињу и која би потом била ритуално уништавана. Лутку направљену од сламе или прућа народ би тако тукао моткама, да би је потом бацио у воду или евентуално спаљивао. У месецу марту практиковао се још један ритуал везан за Морану. То су биле такозване мачкаре које је чинила маскирана поворка људи окупљених са циљем да уплаше и отерају Морану.

Мораниним именом се назива и лутка од сламе која је коришћена у ритуалима везаним за умирање и васкрсење у природи или у чинима за кишу.

Тај обичај је постојао и у готово свим словенским земљама, али се није тако звао. У неким селима, тај обичај још увек постоји. Моранина лутка је такође кориштена и у другим ритуалима, везаним за умирање или дозивање кише. Стари Словени веровали су да све зимске непогоде, снег, лед, мраз и смрт долазе од Моране.

Веровања
Код Источних Словена, Морана је била богиња плодности, жена и „женских послова“, као што је предење, тако да је тамо и на северу Русије мешана са Мокошом, богињом-мајком, богињом земље. Могуће да је то због мита о Јаровиду, у коме је Морана, када се уда за Јаровида, богиња земље и пролећа, а кад га Перун убије, она постаје стара вештица, богиња зиме.




Мором се код нас сматра вјештица која се покајала и зарекла да неће људи више јести, него их само ноћу притискује и дихање им зауставља. Гдјекоји опет мисле да је дјевојка која ће постати вештица, док се не уда. Кога притискује мора, треба да стави за врата оне собе где ће спавати метлу наопако кад пође спавати.
— Вуков Рјечник под речју „мора"

Можда је име Мора постала народном етимологијом од морити. И Лада и Морана припадају традиционалној књижевности.[4]

„Ој Водане Водане,
Црни и зли Божоле!
Ево теби дарова:
Рујна вина црвена,
Зелен венац младенца,
И младице невесте.
Шарен јаглук везени,
Чим се руке скривају,
… Све сватовско ево ти,
Све ти даре дајемо.
Не пушт сина Морана,
И невесте Морице,
Оне љуте вражице.
Што нам момке варају,
У дубљине одводе,
На вртлоге на воде.
Не пушт не пушт Морана,
… Да нам киту не носи,
У вртлоге проклете,
Где Морице вртлају,
Горње људе топају,
Утопљују и људе,
И невесте млађане“
— Из народне поезије[5]
 
Обележја богиње Сербоне је крст с четири “оцила” што су у ствари четири млада Мјесеца као обиљежје њезине свемирске улоге. Тај њезин знак је остао као главно обиљежје србског грба.То је прво приказивање тог знака, и нема везе ни са Хришћанством ни с Византијом.
images
 
1-slav-hors-ozhiganov.jpg

Хорс (староруски. Хърсъ ) - у древној руској паганској митологији бог сунца.
Етимологија имена;
Према најраспрострањенијој верзији, име Хорс потиче из иранских језика - ср. авест. hvarə xšaētəm, пехл. xvaršêt, перс. xuršēt, "блиставо сунце", осет. хур "сунце". Према Максу Вазмеру, ова етимологија „није лишена фонетских потешкоћа“ . Неки савремени истраживачи нуде изворну словенску етимологију
Хорс

Хорс (др.-рус. Хърсъ) — в древнерусской языческой мифологии бог солнца.

Этимология имени
Согласно наиболее распространённой версии, имя Хорса происходит из иранских языков — ср. авест. hvarə xšaētəm, пехл. xvaršêt, перс. xuršēt‎ «сияющее солнце», осет. хур «солнце». По мнению Макса Фасмера, данная этимология «не лишена фонетических трудностей»[1]. Некоторые современные исследователи предлагают исконно-славянскую этимологию[2].

Б. А. Рыбаков связывает происхождение Хорса с древнескифским (сколотским) периодом, тогда как В. В. Седов ограничивает иранское (скифо-сарматское) влияние на антов периодом черняховской культуры (IIIV века).

По данным источников
По сообщению Повести временных лет, год 980, князь Владимир I Святославич «постави кумиры на холму вне двора теремнаго: Перуна древяна… и Хърса, Дажьбога, и Стрибога, и Симарьгла, и Мокошь», однако уже Синопсис Хорса в числе богов, чтимых Владимиром, не упоминает.

Хорс упоминается и в других памятниках, например, в «Хождении Богородицы по мукам» говорится, что люди «богы прозваша солнце и месяц, землю и воду… Трояна, Хърса, Велеса, Перуна на богы обратиша»[3]. В «Слове об идолах» русский книжник XII века писал, что язычество отступило на «окраины», где продолжали молиться старым богам, но делали это тайно: «...и ныня по украинам их молятся проклятому богу их Перуну, Хорсу и Мокоши и вилам, но творят акы оттай»[4].

Хорс упоминается в одной из редакций «Беседы трёх святителей»[5]. В одном из фрагментов этой беседы Василий Великий отвечает:
Есть два громовых ангела: эллинский старец Перун и Хорс-жидовин — вот два ангела молнии.
Оригинальный текст (древнерусск.)[показать]
Упоминание здесь «Хорса-жидовина» (то есть еврея, иудея) дало повод для спекуляций на тему заимствования этого божества у хазарского гарнизона в Киеве, предположительно состоявшего из ираноязычной хорезмийской гвардии, поскольку правящая верхушка Хазарского каганата исповедовала иудаизм[7], эллинами же на Древней Руси называли язычников. По мнению Б. А. Успенского, поддержанному М. А. Васильевым[8], языческие религии разных народов не различались в глазах русских книжников, они полагали наличие единой языческой, неправославной культуры[9]. Свою версию о «национальной принадлежности» божеств в этом отрывке выдвинул В. Й. Мансикка: «Быть может, в сознании автора этого вопросо-ответа Перун отождествлялся с Аполлоном, а Хорс — с ветхозаветным Нахором, который, действительно, в других списках заменяет Хорса»[10].

Неясно то, является ли связь в данном отрывке Перуна и Хорса с функциями грома и молнии чисто случайной, или осмысленной переводчиком. М. А. Васильев полагает, что связь не случайна — связь Перуна с громом и молниями всем известна, а добавление Хорса, которого он считает богом солнца, может объясняться тем, что солнце в Древней Руси по некоторым данным считалось источником молний[11].

В «Слове о полку Игореве» говорится, что Всеслав Брячиславич «въ ночь влъкомъ рыскаше: изъ Кыева дорискаше до куръ Тмутороканя, великому Хръсови влъкомъ путь прерыскаше». Первые издатели не поняли этого места, оставив «Хръсови» без перевода («по ночам как волк рыскал из Киева и до Тмуторокани»), затем В. А. Жуковский перевел его как Херсон, а Д. Н. Дубенский — как Хазария или Корсунь. П. Г. Бутков предположил, что «Хръсови» поставлено по ошибке переписчиков вместо «Днѣпрови», не допуская ещё, что речь идет о Хорсе, бывшем, по его мнению, «славянским Фебом». Наконец, в 1840 г. анализ фонетических, этимологических характеристик слова «Хърсъ» в сочетании с сопоставлением аналогичных мотивов в фольклоре других народов привели П. И. Прейса к выводу о том, что во фразе «великому Хръсови влъкомъ путь прерыскаше» слово «Хорс» может «значить только: солнце. Прежде нежели оно успело подняться, прежде нежели петухи начали петь, Всеслав уже был в Тмутаракани». При этом, по мнению Прейса, в Слове «Хорс есть не просто солнце, но лицо мифологическое», и подобная идея «очень обыкновенна в понятиях народов арийских»[12]

В XIV и XV веках повидимому еще не забыли Хорса, по крайней мере так можно заключить из слова некоего христолюбца и ревнителя по правой вере: "...І вѣрують въ перуна. І въ хорса."[13] . Правда можно предположить, что ревнитель по правой вере знает Хорса по книгам и таким образом вооружается против давно исчезнувшего идолопоклонничества, что нередко случалось с древне-русскими книжниками, однако другое слово св. Григория не оставляет малейшего сомнения. В этом слове категорически констатируется факт современного идолопоклонства по русским окраинам: "но и ноне по украинамъ молятся ему проклятому богу перуну и хорсу...".[14] В конце XVI века или начале XVII существовало еще сбивчивое, туманное понятие о Хорсе, насколько можно заключить из апокрифической беседы трех святителей. В этой беседе на вопрос, отчего сотворен был гром, св. Василий отвечает: "Два ангела громная есть: еленскій старецъ Перунъ и Хорсъ (вар. Нахоръ) жидовинъ - два еста ангела молніина".[15] С первого же раза бросается в глаза незнание книжником русской языческой религии, не говорим о том, что неизвестный книжник превратил языческих богов в ангелов, можно пожалуй примирится с тем, что Перун является пред нами в виде ангела молнии, заведующего молнией (здесь еще не так видна деградация языческого сознания), но зато каждому понятно, что нельзя назвать молниеносным ангелом Хорса, потому, что он был не громовником у русских язычников, а солнечным богом. Замечательно, что неизвестный книжник называет Хорса жидовиномъ, - так как в некоторых списках вместо Хорса упоминается Нахор, то можно предположить, что Хорс называется жидовином потому, что смешивается с библейским Нахором, который действительно в некотором роде жидовин. В доказательство естественности нашего предположения можем сослаться на Никоновскую летопись, где также вместо Люта, сына Свенельдова, неожиданно выступает библейский Лот. Во всяком случае свидетельство апокрифической беседы трех святителей о Хорсе очень темное и спутанное, а поэтому на основании него нельзя делать выводов о происхождении культа Хорса.[16]

По мнению российского религиоведа А. А. Бескова, версия о солнечной природе Хорса держится, фактически, лишь на его иранской этимологии. Исследователь реконструирует обширный пласт древней восточнославянской мифологии, в котором сопряжены солярный, лунарный, близнечный культы, а также культы коня, волка, свадебная обрядность. С его точки зрения, Хорс и Дажьбог могли быть божественными близнецами, подобно древнеиндийским Ашвинам или древнегреческим Диоскурам, из которых один мог соотноситься с солнцем, а второй с луной.[17].

Идолы и храмы
Идол Хорса, установленный Владимиром Святославичем в Киеве, был деревянный. Как полагает Б. А. Рыбаков, идол находился в нише по правую руку от идола Перуна, рядом с Даждьбогом.

Немец Вундерер, путешествовавший по Руси в 15891590 годах, описал идола «Корса» близ Пскова:
Перед городом (Псковом) мы видели двух идолов, которые были издревле поставлены жрецами и которым они поклоняются. Именно, Услада, каменное изображение, которое держит в руке крест, и Корса, который стоит на змее, имея в одной руке меч, а в другой — огненный луч.[18]
Ссылки на источникиВ этом разделе не хватает ссылок на источники информации.
Информация должна быть проверяема, иначе она может быть поставлена под сомнение и удалена.
Вы можете отредактировать эту статью, добавив ссылки на авторитетные источники.
Эта отметка установлена 11 мая 2011 года.

Считается, что в этом описании имена идолов вымышлены. Идентификация Хорса со вторым идолом-змееборцем весьма затруднительна, так как обычно в образе громовика-змееборца выступает Перун. Вместе с тем, возможно идентифицировать Хорса с другим идолом, имеющим в качестве атрибута крест. Историкам удалось обнаружить фрагмент идола с крестом. Он, действительно, каменный, а в правой руке божества, прижатой к груди, изображен крест, похожий на христианский. При возможном влиянии христианства, исследователи допускают, что символ креста имеет языческое объяснение — символ света. Такой псковский пантеон X века вполне согласуется с пантеоном Владимира, где первые места занимали Перун и Хорс.

Имя Хорса в топонимике
С. И. Котков установил, что в гидронимии Новгород-Северской области XVIIXVIII веков существовали Хорсово болото и овраг Хорсов[источник не указан 1426 дней].

М. А. Васильев приводит следующие данные: "некоторые исследователи возводили к теониму Хърсъ ряд гидронимов Новгород-Северской области XVI-XVIII вв. (Хорсово болото, ровень Хорсов); топонимов Волыни Х-ХІІ ст.; название городка Хръсово в Болгарии, на правом берегу Дуная"[19].

Как указывает А. А. Бесков, в Боровском районе Харьковской области недалеко от села Гороховатка существовала деревня Хорсивка, ныне скрытая водами Червонооскольского водохранилища. Что важно, среди жителей деревни были носители фамилии Хорс[20].

Бог Хорс в искусстве
В романе Юрия Никитина «Артания» главный герой ищет осколки меча бога Хорса.

В стихотворении Велимира Хлебникова «Жизнь» есть такие строки:

Он умер, подымая бивни,
Опять на небе виден Хорс.
Его живого знали ливни —
Теперь он глыба, он замёрз.
 
400453_original.jpg

Жива је, у словенској митологији, богиња живота. На глави је имала украс, који је подсећао на сунчеве зраке; била је огрнута лаким огтачем, голих груди и рамена. У левој руци држала је класје жита, у десној воћку сличну јабуци.
 
401840_original.jpg

Сирин је митолошко биће из источнословенског фолклора, са главом и грудима жене, а тијелом птице. Исто као Алконост живи у околини ирија (рај). На глави обично носи круну или ореол, некада је нага, а некада има тамно перје без сјаја. Може се појавити и као права птица (обично сова), за разлику од Алконоста пјева веселе пјесме.
Вјерује се да су ријетки они који могу чути или видјети ово биће али они којима то успије обично изгубе разум и очарани њеним гласом прате је све до своје смрти. Тада би покушали да се спасу топовском паљбом, звоњавом звона или да је на неки други начин преплаше да оде. Због тога иако није зла већ равнодушна према људима може им нашкодити. Постоји тумачење да је овај мит настао директно од грчких сирена, а друго опет да су у ствари рајске птице Алконост, Сирин и Гамајун у ствари хришћанизоване виле русалке.
 
1006303_498866880181751_1329237285_n.jpg

Стрибог, (стсл. Стрибогъ) је божанство у словенској митологији. Он је бог река и потока који су набујали од кише, бог је ваздушних и водених струјања. Сви ветрови сматрани су његовим унуцима. Најчешће се спомиње код Источних Словена. Бог је зиме, мраза и леда који доносе буре, јаке ветрове и невреме. Такође, његова позната имена су: Подага, Погода и Подзвижд.

Најраније га помиње Несторова хроника, која је добила назив по монаху Нестору, иако се у ствари назива Повест минулих лета. Његова култна дрвена статуа помиње се међу киповима који су стајали на брегу у Кијеву, где су пронађене и статуе Перуна, Хорса и Мокоша
Стрибог

Стрибог, (стсл. Стрибогъ) је божанство у словенској митологији. Он је бог река и потока који су набујали од кише, бог је ваздушних и водених струјања. Сви ветрови сматрани су његовим унуцима. Најчешће се спомиње код Источних Словена. Бог је зиме, мраза и леда који доносе буре, јаке ветрове и невреме. Такође, његова позната имена су: Подага, Погода и Подзвижд.

Stribog (SCHLEUSING)

Најраније га помиње Несторова хроника, која је добила назив по монаху Нестору, иако се у ствари назива Повест минулих лета. Његова култна дрвена статуа помиње се међу киповима који су стајали на брегу у Кијеву, где су пронађене и статуе Перуна, Хорса и Мокоша.

У другим списима помињу се Стрибогови унуци како "дувају с мора стрелама" и пружају помоћ у невољи онима који верују у Стрибога. Почетком 20. века, Веселин Чајкановић је представио лик бога ветра тумачењем Вукових пословица у којима се помиње и Ћорава Анђелија. Он закључује да је то "име демона ветра који је без једног ока", и да је "у старој српској религији постојало једно божанство које се менифестовало у олуји и ветру, и које је било слепо на једно око". Хришћански светац Стеван, такође је био слеп, у српском народу светикује се као "Ветровити". Сећање на ово божанство представља понегде очуван српски празник "Војвода ветрова". Чајкановић доказује да се ветрови персонификују, да има добрих али и злих ветрова, где се по народном предању "по правилу увек замишљају у људском облику". Свети Сава, светитељ на кога су прешле функције богова, једном приликом се јавља из облака, човеку који га моли за помоћ. Све ово подсећа на Стрибога и његове "унуке", ветрове који су спремни помоћи људима.

У српској епској поезији се помиње и "девет Југовића" и десети "стари Југ Богдан", то представља необичну симболику. За ове јунаке се зна да нису историјски јунаци, иако су у песмама представљени као такви. Постоји теорија да су браћа Југовићи у ствари ветрови, којих има девет или десет, зависно да ли се броји стари Југ Богдан да ли као најстарији ветар "дат од бога" (Бог-дан). Такође југо је словенско име ветра који дува током хладног дела године и који траје најчешће девет дана.

Подага и Погода су ретка имена под којим би се могао крити Стрибог. Погода је име "бога времена", а за невреме Срби кажу непогода. Ово име је крајем XV века забележио пољски хроничар Јан Длугош, краковски архиепископ, који је проучавао веру незнабожачких Словена. Замишљан је као седи старац који држи рог у рукама, којим буди ветрове, своје унуке. Животиња која је симболизовала Стрибога је орао.
 
c-20Vn75jVw.jpg

Мара, зли дух, демон. Према легенди, Мара је јела људске страхове и ноћу улетела у кућу, насрнула на прса уснуле особе и узела своје снове. У исто време, особа је почела да се гуши и умире. Они који су успели да се пробуде узвикивали су "куш Мара“. Отуда долази реч кошмар, ноћна мора
 
Svyatogor.jpg

Свјатогор - у источнословенској митологији џиновски херој. Односи се на најстарије јунаке руских епских пјесама, смештених изван кијевског и новгородског циклуса и само деломично у контакту са првима у еповима о сусрету Свјатогора са Иљом Муромецом.
Святогор

Святого́р — в восточнославянской мифологии богатырь-великан. Относится к наиболее древним героям русского былинного эпоса, находящегося вне киевского и новгородского циклов и лишь отчасти соприкасающегося с первым в былинах о встрече Святогора с Ильёй Муромцем.

Святогор в эпосе

И. Я. Билибин. Илья Муромец и жена Святогора. 1912—1916

Согласно былинному эпосу, тяжести Святогора не выносит мать — Сыра Земля, но сам он не может превозмочь «тяги земной», заключённой в суме: пытаясь поднять суму, он уходит ногами в землю. В другой былине Илья Муромец и Святогор примеряют каменный гроб, встреченный ими на пути, тот оказывается впору Святогору, который не может снять крышки. Перед смертью Святогор с дыханием передаёт Илье часть своей силы[1].

Святогор в эпосе является огромным великаном, «выше леса стоячего, ниже облака ходячего». Он не ездит на святую Русь, а живёт на высоких Святых горах; при его поездке Мать — Сыра Земля потрясается, леса колышутся и реки выливаются из берегов. Святогор является русским древнейшим богатырём, дохристианским, божественным и могучим.

Характерно, что отец Святогора «тёмный», то есть слепой — признак существа иного мира (ср. Вий)[1].

Однажды, чувствуя в себе исполинские силы, он похвалился, что если бы было кольцо в небе, а другое в земле, то он перевернул бы небо и землю. Это услышал Микула Селянинович и бросил на землю суму, в которой была заключена «вся тягость земная». Святогор тщетно пытается сдвинуть суму, сидя на коне, а затем, сойдя с коня и взявшись за суму обеими руками, погрязает в землю по колени и здесь, не одолев «тяги земной», заключавшейся в суме, кончает свою жизнь. В другой версии былины Святогор не умирает, а Микула открывает ему секрет сумы.

По другому рассказу, Илья Муромец в пути, под дубом, в чистом поле, находит богатырскую постель длиной 10 саженей, шириной 6 саженей. Он засыпает на ней на три дня. На третий день с северной стороны послышался шум; конь разбудил Илью и посоветовал спрятаться на дубу. Явился Святогор, на коне, держа на плечах хрустальный ларец, в котором находилась его жена-красавица. Пока Святогор спал, жена его соблазняет на любовь Илью и затем сажает его в карман мужа. В дальнейшем пути конь говорит Святогору, что ему тяжело: до сих пор он возил богатыря с женой, теперь везёт двух богатырей. Святогор находит Илью и, расспросив, как он попал туда, убивает неверную жену, а с Ильёй вступает в братство. На пути у Северной горы богатыри встречают гроб с надписью: «Кому суждено в гробу лежать, тот в него и ляжет». Гроб оказался велик для Ильи, а за Святогором захлопнулась крышка, и тщетно он пытался выйти оттуда. Передав часть своей силы и свой меч Илье, он велит рубить крышку гроба, но с каждым ударом гроб покрывается железным обручем[2].

Третий эпизод — женитьба Святогора[3]; он спрашивает у Микулы, как бы узнать судьбу. Микула посылает его к Северным (Сиверским) горам, к вещему кузнецу. На вопрос Святогора о будущем тот предсказал ему женитьбу на невесте, живущей в приморском царстве 30 лет на гноище. Святогор поехал туда и, найдя больную Плёнку Поморскую[источник не указан 2439 дней] на гноище, положил около неё 500 рублей, ударил её в грудь мечом и уехал. Девушка пробудилась; кора, покрывавшая её, сошла; она превратилась в красавицу, и богатырь, услыхав о её красоте, приехал и женился на ней. После свадьбы Святогор увидел на её груди шрам, узнал, в чём дело, и понял, что от судьбы не уйдёшь[2].

Разбор преданий

А. П. Рябушкин. Святогор. Иллюстрация к книге «Русские былинные богатыри» (1895)

Изучение этих трёх преданий привело исследователей к следующим заключениям:
  1. Мотив о подымании сумы — общераспространённый в эпосе других народов и в сказаниях о других богатырях: Анике, Колыване, Вольге, Самсоне. В югославской поэзии в роли Святогора выступает кралевич Марко; то же на Кавказе рассказывают о нарте Сослане. Сума соответствует камню в былинах о Потоке, что совпадает со средневековым рассказом об Александре Македонском, которому жители райской страны дают в дань камешек; этот камешек, который нельзя ни свесить, ни измерить, обозначает в символическом толковании еврейского мудреца[уточнить] человеческое око — зависть. Параллельным является древнее северное сказание о споре Тора с великаном[2].
  2. Параллели по второму мотиву, о неверной жене Святогора, указываются в персидском сборнике «Тути-наме», в «Сказках 1001 ночи», в индийских буддийских сказках. Возможно, это эпизод восточного происхождения[источник не указан 2439 дней].
  3. Сказания и повести о подобном гробе известны у украинцев, кашубов, итальянцев, цыган, мадьяр, в Древнем Египте[2].
  4. Эпизод о женитьбе Святогора, известный в одной только побывальщине, восходит к народным сказкам, опирающимся на средневековые повести о том, что «суда Божия не минути» (ср. пов. в «Римских Деяниях» переведено в XVII веке на русский язык). По своим подробностям — поездка к северному колдуну-кузнецу — эта побывальщина напоминает эпизод «Калевалы». Женитьба на девушке, лежащей на гноище, встречается в старой русской повести о царевиче Фиргисе. Несмотря на массу параллелей, собранных для освещения личности Святогора, она остаётся мало разъяснённой. Прототип русского Святогора-силача не может считаться найденным, хотя предложено много гипотез: Волльнер сравнивает его со Святым Христофором, по легенде перенёсшим Христа через воду. Жданов утверждает, что прототипом Святогора был библейский Самсон. Веселовский полагает, что на былинного Самсона-богатыря перешли черты Святогора. В другом месте он же указывает на возможный источник — «Александрию», где говорится «о великом муже, которого увидев удивился Александр»: он лежал на высокой горе 1000 шагов длиной и 200 шириной, что напоминает постель Святогора. Халанский отмечает сходство и влияние Русских народных эпосов. Имя Святогор можно считать за эпитет, создавшийся по его месту жительства — Святым горам[2].
  5. По мнению российского и советского филолога-фольклориста В. Я. Проппа[4], Святогор представляет собой воплощение первобытной силы, неприменимой и поэтому обречённой на гибель[1].
  6. В одной былине[5] Святогор фигурирует как «славный богатырь» черниговского князя Олега Святославича. По мнению Б. А. Рыбакова эта былина сложилась в черниговском окружении Олега Святославича, но могла отражать и более ранние эпические сказания начала X века
 

Back
Top