Ево шта старац Пајсије каже о старокалендарском расколу:
Старац Пајсије бавио се и питањима календара. Заиста је био забринут због подјела које је оно изазвало и молио се за то. Био је истински забринут за групе које су формирали старокалендарци понашајући се независно, не општећи са православним патријаршијама и локалним православним црквама. Неке врсте ових група које су се налазиле у Атини и Солуну, ујединиле су се по његовим упутствима са грчком Црквом, држећи се, у исто вријеме, старог календара.
Старац је рекао: “Било би добро да ове разлике у календару не постоје, али то није питање вјере”. На примједбе да је нови календар направио папа, он би одговорио: “Нови календар направио је папа, а стари календар направио је идолопоклоник,” наравно мислећи на Јулија Цезара. Како бисмо јасније могли разумјети положај старца о овом питању треба споменути сљедећи догађај.
Један православни хришћанин грчког поријекла живио је са својом породицом у Сједињеним Америчким Државама дужи низ година. Међутим, имао је озбиљан проблем. Он сам био је “зилот” (старокалендарац), док су његова жена и дјеца слиједили нови календар. “Нисмо могли славити празнике заједно, као породица”, знао би рећи??! Они би славили Божић, док сам ја још увијек постио. Када је мени био Божић, они су славили св. Јована. А то је био најмањи од наших проблема. Најгора ствар било је сазнање, јер су нас тако учили, да су новокалендарци јеретици и да ће бити проклети.
Није мала ствар стално слушати да су твоја жена и твоја дјеца издали своју вјеру, приклонивши се папиној страни, да су њихове свете тајне без благодати, итд. Сатима бисмо о томе причали, али нисмо дошли до заједничког закључка. Да кажем искрено, било је неких ствари и код старокалендараца које ми се нису допадале, посебно када су неки од наших епископа долазили да разговарају с нама. Они нису са љубављу и болом у својим срцима говорили о обманутим новокалендарцима (како су их сматрали). Изгледало је да они то раде с мржњом и као да су сретни када су објављивали да ће новокалендарци отићи у пакао. Били су веома фанатични. Када би завршили са својим говором, у себи сам осјећао унутрашњу узнемирености. Губио сам свој мир. Међутим, никада нисам ни помишљао да оставим нашу традицију. Био сам веома потресен цијелим овим проблемом. Засигурно би ми се нешто десило од сталне бриге.
На једном од путовања у Грчку свој проблем споменуо сам свом рођаку Јовану. Он ми је причао о неком старцу Пајсију. Одлучили смо да одемо на Свету Гору како бисмо се са њим састали. Стигли смо у “Панагуду”, келију у којој је живио старац Пајсије. Старац нас је нечим понудио и са осмијехом на лицу стави ме поред себе. Изгубио сам се од његовог понашања. Осјећао сам, јер се он понашао као да ме одувијек зна, да он заправо зна све о мени.
– Како иду ствари са аутомобилима тамо у Америци? Биле су прве његове ријечи.
Био сам запањен. Заборавио сам споменути да сам радио на паркингу, и да сам, наравно, цијели дан био са аутомобилима.
– Добро ми иде, била је једина ствар коју сам могао промуцати, гледајући старца са изненађењем у очима.
– Колико цркава имате тамо гдје живиш?
– Четири, одговорио сам, и запљуснуо ме нови талас изненађења.
– Заједно са старим и новим (календаром)?, дошао је трећи “удар муње” који је, међутим, умјесто да повећа моје изненађење, ме на неки начин смирио са старчевом харизмом.
– Двије са старим и двије са новим, одговорио сам.
– Коју ти слиједиш?
– Ја са старим, а моја супруга са новим календаром, одговорих.
– Видиш, требаш ићи тамо гдје иде твоја жена, смирено ми је рекао, припремајући се да ми појасни.
Међутим, за мене је то питање већ било затворено. Нисам требао више објашњења или аргументе. Нешто невјероватно се догодило у мени, нешто благодатно. Оно што ме мучило је ишчезло. Сви аргументи, све пријетње и изопштења против новокалендараца које сам годинама слушао, нестали су. Осјећао сам Божију благодат која је кроз Свог светитеља дјеловала на мене, испуњавајући ме миром за којим сам тако дуго чезнуо. Моја унутрашња ситуација јасно се видјела преко мојих очију. Оно чега се сјећам јесте да је моје стање навело старца да застане неко вријеме. А онда је наставио дајући ми нека појашњења. Можда како бих пренио другима, а и зато како бих то могао искористити за себе у периоду искушења, када благодат прође.