Starinarnica

Tamo gdje Bogovi odlaze da umru

Ima pametnih kod nas u Croatiji!
Eno ih razasutih
Po podstanarskim bibliotekama
Papirnim ostrvima antikvarijata
Gdje ne lete albatrosi
Niti se izmjenjuju sezone.

Pakost je znak prešućenog
Kojim se hrane, daruju
Kote kao trakavice.

Oblak misli se nadima.

Prasnut’ će u zoru kao utroba
Skotne kuje.

Nerod gmiže niz aleju
Zaslužnih građana.

Anonimnost je sveto ime
Boga laika.

Život seli svoje prnje daleko
Od smrdljive masne tinte.

Život je drugdje kada te nema;
Zaokupljenog umiranjem.
Neživljenjem.

Kamov se stidi,
Eto ovdje – pored rijeke.
Zakopčava dugmad;
Obara metalne oči.

Sram je miris nevinih pizdi
Koje su utjelovile genije.

Groblja cvjetaju.

Pelud leta zrakom
I ulazi u nabubrene nosnice
Ponosnih akademika.

Smrt je šef kuhinje.
Alkibijad.
Sofist s maskom Sokrata.

Patrik Weiss
 
POZIV

Mene ne zanima
kako zaradjuješ za život.
Ja želim da znam
za čim žudiš
i da li se usudjuješ da sanjaš
o tome da ispuniš čežnju svoga srca.

Mene ne zanima
koliko godina imaš.
Ja želim da znam
da li ćeš rizikovati
da izgledaš poput budale
zarad ljubavi,
zarad svojih snova,
zarad avanture koja se zove biti živ.

Mene ne zanima
koje planete
zakriljuju tvoj mesec...
Ja želim da znam
da li si dodirnuo središte sopstvene tuge,
da li su te otvorile
izdaje života
ili si se zgrčio i zatvorio
iz straha od daljeg bola.

Želim da znam
možeš li sedeti sa bolom
mojim ili svojim
ne meškoljeći se da ga prikriješ
ili izblediš
ili zatreš.

Želim da znam
možeš li drugovati sa radošću
mojom ili svojom
možeš li se prepustiti divljem plesu
i dopustiti da te zanos ispuni
do samih vrhova prstiju
i ne upozoravati nas
da budemo pažljivi,
da budemo realistični,
niti da se setimo svojih
ljudskih ograničenja.

Mene ne zanima
da li je ta priča koju mi kazuješ
istinita.
Ja želim da znam možeš li
razočarati druge
da bi bio iskren prema sebi.
Možeš li nositi
optužbu izdaje
i ne izdati svoju sopstvenu dušu.
Možeš li biti bez vera
i stoga dostojan poverenja.

Želim da znam možeš li videti Lepotu
čak i kad nije lepa
svakoga dana.
I da li možeš crpeti svoj život
iz njenog prisustva.

Želim da znam
možeš li živeti sa promašajem
svojim i mojim
i još uvek stajati na rubu jezera
i srebrnoj mesečini uzvikivati
”Da!„

Mene ne zanima
gde živiš
ni koliko para imaš.
Ja želim da znam možeš li ustati
nakon noći bola i očaja
iznuren i satrt do srži
i uraditi ono što je potrebno uraditi
da bi se nahranila deca.

Mene ne zanima
koga znaš
ili kako si se obreo ovde.
Ja želim da znam hoćeš li stati
u središte ognja
zajedno sa mnom
i ne ustuknuti.

Mene ne zanima
gde ili šta ili od koga
si učio.
Ja želim da znam
šta je to što te drži
iznutra
kada sve drugo otpadne.

Ja želim da znam
možeš li biti sam
sa sobom
i da li ti se zaista dopada
društvo u kojem se nadješ
u tim praznim trenucima.


Oria Mountain Dreamer
"The Invitation" (original na engleskom: http://www.oriahmountaindreamer.com/)
 
Ti si, ljubavi, izvor moje nevolje, mojih briga, straha, svih napora
moje iznurenosti, suza, patnje, mog bola, jada i mog umora

*****
Ti si, ljubavi, izvor mog postojanja, mog života, moje odbrane i snage
zrak svetlosti u tami zle kobi, izvor mog mira, ushićenja, moje nade
Razonodo mog srca! Otrovu moje duše! Nevoljo mog života, moje izobilje!
Da li si grešni plamen rasplamsan u vrtu uzdaha ili te samo nebo šalje?

*****
Sa tobom sam delio pehar tuge, a svaka molba ostade neispunjena
Tvoja mi je naklonost najdraži dar, ali su mi večna briga iskušenja
O, ljubavi, hoćeš li mi kazati da li si iz tame ili iz svetla rođena?
 
(Pjesma o iskonu)
Autor: Rig Veda, X, 129


Ni bitka ni nebitka nije bilo tada,
ni zračnog prostora niti nebesa nad njim.
Što je prolazilo čas tamo čas amo?
U čijem okrilju i gdje?
Što bješe to beskrajno bezdno voda?


Ni besmrtnosti ni smrti nije bilo tada.
Ni traga nije bilo danu ni noći.
Po svom je zakonu disalo Jedno,
bez titraja vjetra, a van toga
nije bilo ničega drugog ni daljeg.


U početku bješe tama zavita
u tamu i svemu je bio nespoznatljiv tok.
Životom moćno, uvito u prazninu,
Jedno se porodi snagom žarke težnje.


Ljubavna čežnja obuze ga prvo,
a to je bio zametak prve misli.
Proničuć’ srce mišlju,
mudraci su našli tu vezu
što bitak s nebitkom spaja.


Nit vodilju su tako napeli popr’jeko.
Što je tad bilo gore, a što dolje?
Oploditelji su bili i snage bujanja.
Dolje je bio poriv, a gore obdarenje.


No, tko to izvjesno zna,
objaviti tko nam to može?
Otkud su nastali oni,
otkud je došlo stvorenje?
Bogovi su kasnije došli,
po stvaranju svijeta.
Pa tko onda da zna,
iz čeg je to poteklo?


Iz čega se je razvilo stvorenje,
je li to djelo Njegovo ili nije,
Onoga što nad svemirom
bdije u najvišem nebu?
On sam to zna,
a možda ne zna ni on.
 
Oda Bajronu

Skidam kaput
Postao je hrana za moljce.
U česticama njegove tkanine nagomilana je prerasla duhovna verzija mene samog.

Lutao bih svuda, bez povratne tačke,
Pamtim lica i pejzaže kao sliku, koju crtam očima.
Kao sliku kojoj pripadam, samo na tren.
I vrvim od sna, kao Vezuv, kao život,
sam i neumoren.

U zagrljaj nepoznatom sam trčao,
Što više i dalje sam išao
Stizao sam bliže.
Sebi.
Sa dušom koja traži nokat i komanduje- daj, zagrebi.

Moja samovolja drugima je nemir,
Moja nestalnost uliva sumnju.
Prema ljudskom rodu sve je to bio prezir
Jer niko ne kontroliše olujnu munju.

Gard lakta je visok sa štitom na
njemu,
I ne propušta nijedan ubod.
Sa spoljašnje strane oklop je nepromjenljiv
A iznutra iskasapljen, izdan kao izrod.

I možda vanjski duhovi zaobilaze moje
žarište,
I možda svačiji korak kleca kad čuje moj,
I možda sve tame i rane se zacijele
Al ova praznina, njen sam vječni rob.

Danica Roganović
 
Čini mi se da sam te morao voleti

Čini mi se da sam te morao voleti
na bezbroj načina, bezbroj puta,
u životu nakon života,
u dobu nakon doba, zauvek.

Moje opčinjeno srce je napravilo
i iznova stvorilo ogrlicu pesama.
Primi je kao dar i nosi oko vrata
na svoje različite načine,
u životu nakon života,
u dobu nakon doba, zauvek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi,
to je vekovima star bol,
ta stara priča o razdvojenosti
ili zajedničkom životu,
kao što uvek gledam iznova u prošlost,
na kraju uvek ti iskrsneš
kao prekrivač sjaja polarne zvezde
koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu
koji dolazi iz izvora srca
i vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milion drugih ljubavnika,
deleći istu stidljivu dragost zbog sastanka,
iste potresne suze rastanka –
stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama,
pronašavši svoj kraj u tebi,
ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:
Univerzalna sreća,
univerzalna tuga,
univerzalni život.
Sećanja na sve ljubavi
spajaju se sa ovom našom ljubavlju –
i pesme svih pesnika,
prošlosti i večnosti.


Rabindranat Tagore
 
Who Am I ?


The night asks who am I ?
I am its secrets-anxious, black, profound
I am its rebellious silence
I have veiled my nature, with silence,
Wrapped my heart in doubt
And solemn, remained here
gazing, while the ages ask me,
Who am I ?
Thw wind asks who am I ?
I am its confused spirit, whom time has disowned
I, like it, never resting
continue to travel without end
continue to pass without pause
should we reach a bend
we would think it the end of our suffering
and then-void
TIme asks who am I ?
I, like it, am a giant, embracing centuries
I return and grant them resurrection
I creat the distant past
From the charm of the pleasant hope
And I return to bury it
to fashion for myself a new yesterday
whose tomorrow is ice.
The self asks me who am I ?
I, like it, am bewildered, gazing into shadows
Nothing gives me peace
I continue asking-and the answer
will remain veiled by mirage
I will keep thinking it has come close


Nazik al-Malaika
 
Moje ime je Đurđija:
POZIV

Mene ne zanima
kako zaradjuješ za život.
Ja želim da znam
za čim žudiš
i da li se usudjuješ da sanjaš
o tome da ispuniš čežnju svoga srca.

Mene ne zanima
koliko godina imaš.
Ja želim da znam
da li ćeš rizikovati
da izgledaš poput budale
zarad ljubavi,
zarad svojih snova,
zarad avanture koja se zove biti živ.

Mene ne zanima
koje planete
zakriljuju tvoj mesec...
Ja želim da znam
da li si dodirnuo središte sopstvene tuge,
da li su te otvorile
izdaje života
ili si se zgrčio i zatvorio
iz straha od daljeg bola.

Želim da znam
možeš li sedeti sa bolom
mojim ili svojim
ne meškoljeći se da ga prikriješ
ili izblediš
ili zatreš.

Želim da znam
možeš li drugovati sa radošću
mojom ili svojom
možeš li se prepustiti divljem plesu
i dopustiti da te zanos ispuni
do samih vrhova prstiju
i ne upozoravati nas
da budemo pažljivi,
da budemo realistični,
niti da se setimo svojih
ljudskih ograničenja.

Mene ne zanima
da li je ta priča koju mi kazuješ
istinita.
Ja želim da znam možeš li
razočarati druge
da bi bio iskren prema sebi.
Možeš li nositi
optužbu izdaje
i ne izdati svoju sopstvenu dušu.
Možeš li biti bez vera
i stoga dostojan poverenja.

Želim da znam možeš li videti Lepotu
čak i kad nije lepa
svakoga dana.
I da li možeš crpeti svoj život
iz njenog prisustva.

Želim da znam
možeš li živeti sa promašajem
svojim i mojim
i još uvek stajati na rubu jezera
i srebrnoj mesečini uzvikivati
”Da!„

Mene ne zanima
gde živiš
ni koliko para imaš.
Ja želim da znam možeš li ustati
nakon noći bola i očaja
iznuren i satrt do srži
i uraditi ono što je potrebno uraditi
da bi se nahranila deca.

Mene ne zanima
koga znaš
ili kako si se obreo ovde.
Ja želim da znam hoćeš li stati
u središte ognja
zajedno sa mnom
i ne ustuknuti.

Mene ne zanima
gde ili šta ili od koga
si učio.
Ja želim da znam
šta je to što te drži
iznutra
kada sve drugo otpadne.

Ja želim da znam
možeš li biti sam
sa sobom
i da li ti se zaista dopada
društvo u kojem se nadješ
u tim praznim trenucima.


Oria Mountain Dreamer
"The Invitation" (original na engleskom: http://www.oriahmountaindreamer.com/)
Kliknite za proširenje...
hvala za ovaj link, nešto novo i zaista dobro )
 
Crni pesnik

Crni pesniče, dojka device
te opseda,
žučljivi pesniče, život vri
i grad gori,
i nebo se rastače u kiši,
tvoje pero grebe u srcu života.

Šuma, šuma, oči vrve
po namnoženim pinjolima;
olujne kose, pesnici
uzjahuju konje, pse.

Oči besne, jezici prevrću
nebo navrlo u nozdrve
kao mleko dojiljsko i modro;
obešen sam o vaša usta,
žene, tvrdih srca sirćetnih.

Antonen Arto
 
DEFINICIJA LJUBAVI



Ljubav je Tišina koja aplaudira meni, bedniku, koji izlazim poslednji iz paba.
Ljubav je sva Usamljenost koja se skupila u mojoj koži dok me nepoznata devojka, kojoj ime nisam zapamtio, grebe po leđima.
Ljubav su sva alkoholna pića koja s uživanjem ili na silu ispijam svaku noć.
Ljubav su cigarete koje me guše i koje pušim čak i kada mi ne prijaju.
Ljubav je dok koračam sam praznim ulicama jureći mesec koji nije osvetlio klupu u parku.
Lubav je kada ignorišem tuđe poglede i osmehe jer mi se te devojke gade, ja bi im bio stoti muškarac u životu s namerom da im budem poslednji.
Ljubav je depresija koja me baca u beskraj.
Ljubav je anksioznost koja me uništava.
Ljubav je ludilo u mojoj glavi kad god me tuđe oči podsete na Nju.
Ljubav su panični napadi dok sam trezan.
Ljubav je kada me Ona boli svaki dan.
Ljubav je kada preskačem doručak.
Ljubav je mamurluk od kojeg se jedva oporavljam pokušavajući da se setim kakvo sam sranje napravio sinoć i da li sam povredio još jednu nesrećnicu koja veruje u princa.
Ljubav je mamurluk svaki dan.
Ljubav je kada ručam sam i ne perem sudove.
Ljubav je džez muzika koju pokušavam da razumem da li je namenjena depresivnoj publici, ili alkoholičarima.
Ljubav je sva muzika koja me podseća na Nju.
Ljubav su jeftine ***** koje čak ni ne žele da mi naplate.
Ljubav su filmovi u bioskopu koje gledam sam.
Ljubav je rok muzika.
Ljubav je Tom Vejts jer je alkoholičar sa promuklim glasom.
Ljubav su romani sa tužnim krajem jer srećni završeci su kliše za tinejdžerke.
Ljubav su filmovi sa nesrećnim krajem.
Ljubav su devojke koje pokušavaju da prebolim Nju i koje još uvek ne znaju da ja zapravo ne želim vezu i da su veze gupe i besmislene.
Ljubav je kiša koja se meša sa mrakom.
Ljubav su prazni parkirani vozovi iscrtani grafitima.
Ljubav su svi šankovi u pabovima koje svi zaobilaze bojeći se da ih barmeni ne smaraju.
Ljubav je krevet koji je usamljen kao i ja na kojem je posteljina od prošlog meseca i koja se oseća na jeftini ženski parfem.
Ljubav je devojka u krevetu kojoj ne poznajem ime i koja nikako da ode kući a već je podne.
Ljubav je kada osećanja ćute.
Ljubav je kada emocije ne postoje.
Ljubav su koraci po snegu koji se ne čuju.
Ljubav je jesen.
Ljubav su usamljene ruke u džepovima iscepanog kaputa koji nosim već jedanaestu zimu.
Jer ja ne poznajem drugačije Ljubav.



Dabetićevo
 
Izdaja

Postoji izdaja bez tragova
izdaja bez nade…
Na rubu pakla
postoji ljubav
krhka poput stakla.

Izdaja što tinja kao greška
u dubini svijesti
u visokom obzorju života
tragično se smješka.

Postoji izdaja koja te čeka
poput ljubavnice
između dva samoubojstva,
i u grijehu nespokojstva
dolazi iz daleka.

I postoji izdaja
što ne tinja već vrije
pod temeljima karijatida
što čuvaju našu ljubav
ona se previja bez stida.

Zrinko Kapetanić
 
Utrnuo



Dosta mi je da budem ono što želiš
Osećam se se tako iznevereno,
izgubljeno pod površinom...
Ne znam šta očekuješ od mene
Stavi me pod pritisak svog hoda,
Svaki tvoj korak je tvoja nova greška.
(Uhvaćen sam u podzemlju,
upravo uhvaćen u podzemlju)....

Postao sam tako utrnuo-
Ne osećam te tamo...
Postajem tako umoran,
Tako svestan,
Postajem ovo....
Sve što želim da uradim:
Da li je više poput mene
Ili manje od tebe?
Zar ne vidiš da me gušiš?
Držiš se prejako,
Bojiš se da gubiš kontrolu?
Jer sve što si mislila da biću-
Ispred tebe se raspada...

Svaki tvoj korak je nova greška..
(Uhvaćen sam u podzemlju,
upravo uhvaćen u podzemlju)
I svaka sekunda koju gubim je
više nego što mogu da podnesem-
Postao sam tako utrnuo-
Ne osećam te tamo...
Postajem tako umoran,
Toliko svesniji,
Postajem ovo....
Sve što želim da uradim
-----------
I znam----
Možda na kraju ne uspem.
Ali znam----
Bila si poput mene sa nekim razočaranjem u sebi...
Postao sam tako utrnuo-
Ne osećam te tamo....
Postao sam umoran ,
Toliko svestan
Postao sam ovo.....
---------------------

(Umoran sam od toga da budem ono što želiš)
(Umoran sam od toga da budem ono što želiš)



(Linkin Park -Numb)
 
img.jpg


Trenutak Sreće

Trenutak sreće,
ti i ja sedimo na verandi,
naizgled dvoje, ali jedno u duši, ti i ja.

Osećamo taj protok vode života ovde,
ti i ja, sa lepotom vrta
a ptice pevaju.

Zvezde će nas gledati,
i mi ćemo im pokazati
šta je to biti tanki polumesec.

Ti i ja nesebično, ćemo biti zajedno,
ravnodušni prema praznim nagađanjima, ti i ja.

Papagaji raja će krckati šećer
dok se mi smejemo zajedno, ti i ja.

U jednom obliku na ovoj zemlji,
a u drugom obliku u vanvremenskoj slatkoj zemlji. ✨


Rumi
 
Poslednja izmena od moderatora:
Ja volim svoga bića polutminu

Ja volim svoga bića polutminu
što daje mojim čulima dubinu;
u njoj se, kao iz pisama starih,
moj život jednom već proživljen žari,
u preboljenu odmaknut daljinu.

Iz nje se toči u mene saznanje
da imam dosta prostora pred sobom
za drugoga života večno tkanje.

I katkad sam k’o drvo, čije granje
šumi negdašnjem dečaku nad grobom
i čiji koren prostirku mu plete –
drvo što onaj ispunjava san
koji je dečak u daleki dan
izgubio u pesmi punoj sete.

Rajner Marija Rilke
 
Nizami
Medznun&Lejla

Od tebe sam udaljen onoliko
koliko ti to zelis,
a ako si tuzna, pogledaj, i ja sam takodje.
Nema vetra bez tvoga mirisa,
niti u meni ista peva a da to nije Lejla,
ni jedno secanje u meni nije traga ostavilo
jer je u tebi svo moje bice nestalo...


Ko sam ja? Jedan prosjak,
koji peva zbog tebe,
voljena, tako daleko, blizu, cujes li me?
Od robovanja zivotu ja sam slobodan,
pa je moja bol takodje i moja sreca.
Jedan utopljenik, zedan u oluji bola i uzitka,
jedan nocni slepac sam ja,
koji se suncu nada...
Moja dusa si ti, a ja sam tvoja,
dve duse smo mi, a ipak smo samo jedna,
dve zagonetke, a jedno resenje za oboje,
da svako na zemlji za drugim pati.
Ovaj put smo deset koraka odvojeni,
premda smo jedno u drugom prepoznatljivi.
Ipak ovde, sto je jedno,
mora se kao dvoje pojaviti,
i ne sme se vec sada u jedno udruziti.
Nema puta koji telo drugom telu vodi,
samo dusa dusi moze putovati...
Srce je vecno, jer tebe voli,
smrt je tamo, gde ti nisi.
Ja ostajem zdravo, dokle god si ti u meni,
jer deo mog vecnog zivota, to si ti...
 
Ja sam svako koga sam sreo


I sve što mi se desilo,
Svaki razgovor koji sam vodio
I sve što sam pročitao,
Sve što sam osetio,
Da li sanjao, čuo i prećutao

Ja sam prezir prema jednom prvaku,
Jer je bio bolji od mene
I bol od stakla u kolenu dve godine kasnije
Onaj mali što me je sapleo prekjuče na času,
I klinka koja me je pitala da je pustim u srce,
Pa čak i najveće g**no što sretoh u životu
I Boginja kosmosa sa kojom pričam svakog dana

Ja sam i njih dvoje
Ili ona debela koja mi ide na živce
Lik iz trafike na ćošku
I svaka cigareta koju ispušim
Baka koja me je očešala po ramenu u metrou
Vi, za kojima umirem svakodnevno
I vi, koje uopšte ne znam
I ti koji čitaš

Svaki film, svaka knjiga i svaka pesma
I muzika, muzika, muzika

Ja sam svako pre mene i svako ko mi sledi
Od momenta nastanka vremena i prostora
Kada je sve bilo sabijeno u Jedno
Svaki osećaj, svaka materija,
Sve što će se desiti posle toga
I sve što će biti posle nas
U jednom ništa
Na samom početku
I zvezdana prašina što sledi
I sve crne rupe
I supernove
Ja sam početak i kraj
I ti
Ali to već znaš



Amfibolije
 
Šta se događa noću sa našom dušom?

Šta se događa noću sa našom dušom? U nepomičnoj zanemelosti sna ona kao da dobija krila pa se vine odvojeno od tela u nekakve čiste predele, oslobodi se svega ništavnog što se skupljalo na njoj, što joj je stvaralo bore predhodnog dana, pa čak i proteklih godina.I pruža ti beskrajno smireno,vedro jutarnje raspoloženje.

Kako se samo razmišlja u takvim trenucima! Čini ti se: sada ćeš s nekakvom iznenadnom pronicljivošću shvatiti nešto što nikada nisi…nikada…

Zamireš.kao da će svakog trena u tebi početi da raste nešto što dotad nisi osećao, slutio.I gotovo bez daha dozivaš onu svetlu klicu, onaj vršak belog lokvanja koji samo što se nije promolio iz netaknute površi večne vode.

Blaženi su to trenuci. Izdigao si se iznad samog sebe. Možeš da otkriješ nešto neviđeno, da rešiš, da naumiš,samo da se ne razbije, samo da se ne uznemiri ta glatka površ jezerceta u tebi samom…

Ali ubrzo nešto mora da uznemiri, pokvari onu tananu zategnutost: katkad nečiji postupak, reč, katkad, opet, tvoja beznačajna misao. I čarolija nestaje. Odjednom nema one divne smirenosti, nema onog jezerceta.

I ceo dan ga nećeš vratiti nikakvim naporima.

Čak i ne svako jutro.

Aleksandar Solženjicin
 
I
I tako si me vratio nazad,
Mene što sa živim dušama sam mogla
Da hodam iznad zemlje,
Mene što mogla sam da spavam
S cvećem živim:

I tako zbog tvoje drskosti
I tako se zbog tvoje nemilosrdnosti
Ja vratih nazad
Gde lišaj umrtvljeni iskopava
Trule ugarke po mahovini pepela;

I tako se zbog tvoje drskosti
Ja konačno slomih
Ja, što lutala sam po neznanom
Ja, koju svi gotovo da su zaboravili

Da si me pustio da čekam,
Ja bih stanje mrtvila prešla
U tišini
Da si me pustio da s mrtvima
Počivam,
Zaboravila bih na tebe
I na sve.

IV
Rub po rub
Plavih šafrana,
Šafrani okačeni o vlastito plavilo,
Plavilo te gornje zemlje,
Plavilo u dubine u dubini cvijeća,
Sve izgubljeno.

Hilda Doolittle: Isečak pesme Euridika
 
Pesma "Plava ptica" otkriva jednu od njegovih najvećih tajni - onu koju je "nalivao viskijem" i prekrivao dimom da je niko ne bi video, a puštao u samoći, suočen sa samim sobom...


PLAVA PTICA
(Č.Bukovski)


Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe van
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj, ostani unutra,
neću
da te svako
vidi.
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe van
ali ja je nalivam viskijem i uvlačim
dim od cigareta
tako da yebeni barmeni
i sitni trgovci
nikad ne saznaju
da je
unutra.
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj,
smiri se, zar želiš da
me raščerupaš?
Zar hoćeš da mi zajebeš
sve?
Zar hoćeš da mi upropastiš prodaju knjiga u
Evropi?
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam pametan čovek, pustim je napolje
samo ponekad noću
kad svako živ spava.
Kažem joj, znam da si tu,
i zato ne budi
tužna.
Onda je vratim nazad,
i ona pomalo pevuši
unutra,
ne dam joj da
umre
i onda mi tako spavamo
zajedno
sa našom
malom tajnom
i sve je to toliko lepo da
bi čovek mogao
da zaplače,
ali ja ne plačem,
a
ti?

Gde god da mase idu,idi u suprotnom pravcu.
 
Neprilagođena:
Pesma "Plava ptica" otkriva jednu od njegovih najvećih tajni - onu koju je "nalivao viskijem" i prekrivao dimom da je niko ne bi video, a puštao u samoći, suočen sa samim sobom...


PLAVA PTICA
(Č.Bukovski)


Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe van
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj, ostani unutra,
neću
da te svako
vidi.
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe van
ali ja je nalivam viskijem i uvlačim
dim od cigareta
tako da yebeni barmeni
i sitni trgovci
nikad ne saznaju
da je
unutra.
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam isuviše opasan za nju,
kažem joj,
smiri se, zar želiš da
me raščerupaš?
Zar hoćeš da mi zajebeš
sve?
Zar hoćeš da mi upropastiš prodaju knjiga u
Evropi?
Ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja sam pametan čovek, pustim je napolje
samo ponekad noću
kad svako živ spava.
Kažem joj, znam da si tu,
i zato ne budi
tužna.
Onda je vratim nazad,
i ona pomalo pevuši
unutra,
ne dam joj da
umre
i onda mi tako spavamo
zajedno
sa našom
malom tajnom
i sve je to toliko lepo da
bi čovek mogao
da zaplače,
ali ja ne plačem,
a
ti?

Gde god da mase idu,idi u suprotnom pravcu.
Kliknite za proširenje...
E pa da je na vreme shvatio da je ta ptica ustvari pravi on, sve bi bilo drugačije.. isto kao i da je sasvim OK plakati kad si tužan..
 
OTVORI SVU TIŠINU

Otvori drhtavu svetiljku
Dva oka uplašena ko laste
Da otkrivam glas - tu biljku
Što iz belog mesa raste

I treperi: začuđeno ko vlat
Kad vetrovi ga vraćaju i nose.
Otvori: približi suton kose
Da put otkrivam - taj vrat

Po kom ću da lutam s dva prsta.
Otvori belo jezero šake
Da ruke nisu mi dva krsta

Da oči nisu mi dve rake.
Otvori svu tišinu - nagni san
Da otkrivam tajnu noć i dan.

Stevan Raičković
 
Sviđaš mi se kada šutiš - Pablo Neruda


Sviđaš mi se kad šutiš jer si kao odsutna,
i čuješ me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Čini mi se kao da su ti letjele oči
i čini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.


Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari, ispunjena dušom mojom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si riječi melankolija.


Sviđaš mi se kada šutiš i kad si kao udaljena.
I kada kao da se žališ, leptiriću u gukanju.
I čuješ me izdaleka, i glas moj ne dostiže te:
Pusti me da šutim s mučanjem tvojim.


Pusti me da ti govorim također s tvojom šutnjom
jasnom kao svijeća jedna, prostom kao jedan prsten.
kao noć si, šutljiva, zvjezdana.
Šutnja tvoja je zvjezdana, tako daleka i jednostavna.


Sviđaš mi se kad šutiš jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna riječ tada, osmijeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo što nije točno.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top