Мика Антић
Никад те нико неће овако тесно грлити
узнемирену и белу.
Ја сам морнар без компаса
коме увек полуде лађе.
Никад ти нико неће
овако у крвоток улити
последњу нежност целу,
и пронаћи у теби и наду и безнађе.
Никада више нећеш
овако дивно трулити
у обичном хотелу,
а не желети ипак одавде да изађеш.
Ти си најукуснија крв света
коју сам упио хлебом
мог мрког трбуха.
Ти си со са отеклих усана
које смо ољуштили очњацима
и просули по мојим бедрима
и твојим дојкама.
Ти си најбесконачније,
најубитачније небо
крај мог руменог уха.
Најбесрамнија девојка
коју сам срео међу женама.
Најстидљивија жена
коју сам срео међу девојкама.
Кад ти изговарам име,
уста су ми пуна крзна,
и тамјана,
и цвећа,
и меса.
У очима ми грме грчеви светлости.
У темену се протежу
гробови грбави.
Кад ти изговарам име,
сав сам попљуван,
и чист,
и мек,
и грешан,
и бесан.
И полумртав од љубави.
Видиш колико ми одједном
разроких звезда
зобље са длана,
зубима од зреле зоби.
Чујеш како ми виногради
штуцају у џигерици,
и семе из меса
светлуца као свитац под чокоћем.
Научио сам да уз тебе ричем,
и наричем,
и милујем,
и дробим.
Кад ти изговарам име,
сав сам ошамућен од сунца,
и безброј заморених речи
у ошуреном грлу ми клокоће.
Видиш како сам ти ово срце
од риђег цица
ноктима заковао
за обнажени леви ревер.
Под пазухом сам ти открио
толико много птица
колико никад одједном
није видео овај бескрилни север.
Хоћу да ми зенице покипе
између твојих трепавица.
Да будеш равна од подавања
и до костију проста од пркоса.
Хоћу да сва лица,
од мртвачких сандука
до дечјих колица,
имају твоје прве боре око усана
и пеге око носа.
Ово ти се светим
у име свих оних који су те желели
по возовима,
по шеталиштима,
по биоскопима,
а никад их ниси дотакла.
Ово сам се нагутао твоје плаве хаљине
за све преживеле и недоживеле жеђи,
за све што ми се у темену клати
и у раменима виси.
Ти си оно најлепше што сам уселио
у очи зелене од стакла,
у очи жуте од глеђи.
Ти си све оно јеси.
И све оно што ниси.
Бритвом ћу морати
да те љуштим са себе,
да те до крви, као крљушт, скидам.
Мораћу да те откидам
као љуштуру шкољке
ураслу у шкрапу кречну.
Јер видео сам те сву
до стида
и много дубље од стида.
Јер видео сам те вечну,
и испрљану,
и млечну.
Заборавићу ти усне на трбуху,
као бедуин две преклане камиле
у пустињи без воде.
Сто векова ћу остати укопан корењем
у беле песковите брегове
твог ужареног тла.
Сто векова ћу због тебе
ноктима да се крстим
и кутњацима молим.
Месечину ћу као ражањ
у гркљан да забодем.
Сто векова ћу овако да те волим,
ужасно да те волим,
сав од паперја и сав од зла.
Бежи зато док можеш!
Ја сам већ хиљаду суша
овом крвљу надојио.
Бежи!
Ја сам већ хиљаду потопа
овим месом потопио.
Ја сам Црвенкапа која вечера вукове.
Спасавај се,
силазим ти у утробу као ноћна смена
у рудник сребра.
Кад ти изговарам име,
ја сам и смешан и велик,
као бог
који се у јесен неизлечиво опио,
па скита по војничким игранкама,
намигује на птице
и дели около своја последња ребра.
