- Poruka
- 289.724
Skit Rusik, stari manastir Sveti Pantetelejmon pripada ruskom monaštvu. Nalazi oko 2,5 kilometara udaljen od mora iznad današnjeg manastira Sveti Pantelejmon koji se nalazi na samoj obali. Osnovan je početkom XII veka.
U njega dođe kao srbski princ Rastko Nemanjić, a iz njega izađe kao monah Sava, potonji prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve.
Umesto da vlada mnogima, on je izabrao da služi svima.
Najmlađi sin Stefana Nemanje, velikog srpskog župana, zvao se Rastko. Rodio se 1169. godine i još od detinjstva je pokazivao da je obdaren izvanrednim darovima.
Jedne prilike kada je došao iz Huma, oblasti kojom je upravljao, na dvoru svoga oca zatekao je nekoliko monaha koji su skupljali milostinju za svetogorske manastire, među njima bio je i jedan Rus. Rastko se upozna sa njima, raspita se kako se živi na Svetoj Gori, pa kad je saznao da je tamo upravo onako kako je on želio, mimo znanja svojih roditelja, dogovori se sa njima da zajedno idu u Svetu Goru. Odlučio je da pobegne od ljubavi roditeljske, da bi se potpuno predao ljubavi Božijoj. Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, pa dok je bi u lovu u planini, iskrade se od društva, i sa duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu ode u Atos. Ovako nešto se moglo i očekivati od mladog princa Rastka, jer je ljubav prema Bogu širila njegovo biće do neslućenih granica. Umesto da vlada mnogima, on je izabrao da služi svima.
Sledećeg dana dvor je saznao za njegovo bekstvo. Izbezumljeni otac posla poteru i jednom od svojih vojvoda, reče.“Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti. Zato, ljubazni, ako si ikad primio kakvo dobro od nas – sada je vrijeme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš da stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od smrti oslobodiš, zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih, i ja ću ti ih dati“.
Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu Goru. Tu se raspita za Rastka i dozna da je on u manastiru Svetog Pantelejmona. Našavši ga tamo obradova se vojvoda veoma, i reče Rastku da će ga vratiti kući milom ili silom. Tada u noći, uplašen da ga silom ne vrate, Rastko Nemanjić zaželi da smesta primi monašku rizu.
Po pravilima monaškim on je trebao ostati iskušenik nekoliko godina, pa tek onda biti postrižen za monaha. No zar on po riječima vladike Nikolaja Velimirovića nije bio iskušenik cijelog svog mladoga veka, i zar se nije pokazao kao pobedilac svih iskušenja. Prema sebi je celoga života bio strog , a prema drugima blag. Sve što je imao davao je drugima – živeo je za druge. Za sebe ništa nije tražio, a sve je dobijao i imao. Uvek je mislio o dobru, želio dobro i činio dobro.
Iguman i bratstvo manastira Sv.Pantelejmona (Stari Rusik) fascinirani slučajem da jedan mlad princ dolazi u manastir sa željom da u njemu ostane, odlučiše da ga zamonaše na svenoćnom bdeniju, u vreme dok je umorna Nemanjina potera spavala od prevelikog umora od puta. Umesto svetovnog i poniznog imena Rastka, na monašenju dobi ime Sava.Čuvši za ovo, srpski vojnici, očajni, nasrnuše na monahe. No Sava ih uteši, rekavši im da je to volja Božija, i dade im svoje svetovno odelo i vlasi njegove postrižene kose da odnesu njegovim roditeljima.
Povratak potere iz Svete Gore, i njihovo saopštenje da se Rastko već zamonašio, označavali su kraj nade roditelja da će im se sin vratiti. Vrlo brzo su se pomirili sa Savinom odlukom, smatrajući da je to volja Božija.
Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku izbavi. Jer vi ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru. Ali Bog moj, na koga se uzdah i iziđoh, bio mi je pomoćnik, kao što vidite, a on će i ubuduće voditi moj život po svojoj volji. A vas, ljubazne moje, molim da ne tužite zbog ovoga, niti da ste skrušeni, nego bolje sa mnom pohvalite Boga, koji me je udostojio ovoga obraza, za kojim sam oduvek žudeo. Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave moje, vratite se u miru kući i ove znake predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao inoka: Sava je ime moje.
U njega dođe kao srbski princ Rastko Nemanjić, a iz njega izađe kao monah Sava, potonji prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve.
Umesto da vlada mnogima, on je izabrao da služi svima.
Najmlađi sin Stefana Nemanje, velikog srpskog župana, zvao se Rastko. Rodio se 1169. godine i još od detinjstva je pokazivao da je obdaren izvanrednim darovima.
Jedne prilike kada je došao iz Huma, oblasti kojom je upravljao, na dvoru svoga oca zatekao je nekoliko monaha koji su skupljali milostinju za svetogorske manastire, među njima bio je i jedan Rus. Rastko se upozna sa njima, raspita se kako se živi na Svetoj Gori, pa kad je saznao da je tamo upravo onako kako je on želio, mimo znanja svojih roditelja, dogovori se sa njima da zajedno idu u Svetu Goru. Odlučio je da pobegne od ljubavi roditeljske, da bi se potpuno predao ljubavi Božijoj. Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, pa dok je bi u lovu u planini, iskrade se od društva, i sa duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu ode u Atos. Ovako nešto se moglo i očekivati od mladog princa Rastka, jer je ljubav prema Bogu širila njegovo biće do neslućenih granica. Umesto da vlada mnogima, on je izabrao da služi svima.
Sledećeg dana dvor je saznao za njegovo bekstvo. Izbezumljeni otac posla poteru i jednom od svojih vojvoda, reče.“Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti. Zato, ljubazni, ako si ikad primio kakvo dobro od nas – sada je vrijeme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš da stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od smrti oslobodiš, zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih, i ja ću ti ih dati“.
Vojvoda pohita što brže može i preko Soluna dođe u Svetu Goru. Tu se raspita za Rastka i dozna da je on u manastiru Svetog Pantelejmona. Našavši ga tamo obradova se vojvoda veoma, i reče Rastku da će ga vratiti kući milom ili silom. Tada u noći, uplašen da ga silom ne vrate, Rastko Nemanjić zaželi da smesta primi monašku rizu.
Po pravilima monaškim on je trebao ostati iskušenik nekoliko godina, pa tek onda biti postrižen za monaha. No zar on po riječima vladike Nikolaja Velimirovića nije bio iskušenik cijelog svog mladoga veka, i zar se nije pokazao kao pobedilac svih iskušenja. Prema sebi je celoga života bio strog , a prema drugima blag. Sve što je imao davao je drugima – živeo je za druge. Za sebe ništa nije tražio, a sve je dobijao i imao. Uvek je mislio o dobru, želio dobro i činio dobro.
Iguman i bratstvo manastira Sv.Pantelejmona (Stari Rusik) fascinirani slučajem da jedan mlad princ dolazi u manastir sa željom da u njemu ostane, odlučiše da ga zamonaše na svenoćnom bdeniju, u vreme dok je umorna Nemanjina potera spavala od prevelikog umora od puta. Umesto svetovnog i poniznog imena Rastka, na monašenju dobi ime Sava.Čuvši za ovo, srpski vojnici, očajni, nasrnuše na monahe. No Sava ih uteši, rekavši im da je to volja Božija, i dade im svoje svetovno odelo i vlasi njegove postrižene kose da odnesu njegovim roditeljima.
Povratak potere iz Svete Gore, i njihovo saopštenje da se Rastko već zamonašio, označavali su kraj nade roditelja da će im se sin vratiti. Vrlo brzo su se pomirili sa Savinom odlukom, smatrajući da je to volja Božija.
Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku izbavi. Jer vi ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru. Ali Bog moj, na koga se uzdah i iziđoh, bio mi je pomoćnik, kao što vidite, a on će i ubuduće voditi moj život po svojoj volji. A vas, ljubazne moje, molim da ne tužite zbog ovoga, niti da ste skrušeni, nego bolje sa mnom pohvalite Boga, koji me je udostojio ovoga obraza, za kojim sam oduvek žudeo. Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave moje, vratite se u miru kući i ove znake predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao inoka: Sava je ime moje.
