- Poruka
- 273.012
Stanislav Vinaver (1891-1955) bio je jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske književnosti.
Ostavio je veliki trag u srpskoj kulturi, pre svega kao osnivač ekspresionizma i veliki borac za ukidanje dogmi koje su vladale u doba socrealističkog jednoumlja.
Imao je bogatu novinarsku karijeru, preveo je neke od najpopularnijih knjiga, bio veliki rodoljub i omiljeni član beogradskih intelektualnih krugova.
Za sobom je ostavio dela: zbirke pesama Mjeća“, „Varoš zlih volšebnika“, „Čuvari sveta“, „Evropska noć“, „Pantologija novije srpske pelengirike“, „Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike“, proza „Priče koje su izgubile ravnotežu“, „Godine poniženja i borbe, život u nemačkim ‘oflazima'“, „Ratni drugovi“, „Šabac i njegove tradicije“, eseji „Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija“, „Živi okviri“, „Jezik naš nasušni“, „Nadgramatika“, „Zanosi i prkosi Laze Kostića“, „Momčilo Nastasijević“, „Gromobran svemira“, „Nemačka u vrenju“.
Vinaver je prvi preveo Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“, Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“,
a prevodio je i dela Bloka, Remboa, Gogolja, Getea, Kenoa, Nervala, Kiplinga, Prusta i Eliota.
Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona.
Prve znake svog velikog rodoljublja, zbog koga će ga mnogi zapamtiti kao srpskog rodoljuba koji nije imao “ni kapi srpske krvi”, pokazao je kada se 1912. godine vratio iz Francuske da bi učestvovao u Balkanskim ratovima. U tom periodu je izdao tri knjige, među kojima je i zbirka simbolističke poezije “Mjeća”, posvećena rano preminuloj sestri.
U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu Vinaver je učestvovao kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije zajedno sa majkom Ružom, dok mu je otac preminuo od malarije 1915. godine, a na Krfu se angažovao kao urednik “Srpskih novina” i radio kao službenik Državnog presbiroa.
Zatim odlazi u Rusiju, gde skuplja južnoslovenske dobrovoljce za Solunski front i tu ga zatiče boljševička revolucija. Kao svedok tih dešavanja objaviće svoja sećanja u feljtonima, esejima, kao i knjizi “Ruske povorke”. Iz Moskve je otišao na neverovatan način tako što je sa grupicom Jugoslovena prepešačio do Istanbula, odakle su se prebacili u Beograd.
O njegovom patriotizmu govorio je i njegov sin Vuk otkrivajući da je Stanislav ručak uvek završavao usklikom “Živela velika Srbija”.
Vinaver je postao stalni saradnik Vremena, čiji je vlasnik bio doktor književnosti Kosta Luković. Kao novinar, Vinaver je bio koncizan, kratak i jasan. Njegovi savremenici su govorili da je umeo u vest da sažme ono što je najbitnije. Bio je vešt u ocenama i siguran u procenama. O svemu je bio obavešteniji od ostalih i donosio je vesti do kojih drugi nisu mogli doći.
Svoje znanje stranih jezika i svakodnevno iščitavanje dnevne i strane štampe, stavio je na raspolaganje, pa je zahvaljujući tome,
ovaj list odisao neophodnim svetskim duhom i njegovim pikanterijama, oplemenjenim vinaverovskim stilom.
Godine 1926, iz beogradskog Hotela Palas, kao akreditovani novinar Vremena, izveštavao je sa Svetskog kongresa masona.
Ritualno zasedanje, koje je bilo otvoreno za javnost, otvorio je pivarski magnat Đorđe Vajfert
Po svedočenju njegovog sina, Stanislav Vinaver je Drugi svetski rat dočekao kao penzionisani činovnik Centralnog pres-biroa, ali ga to nije sprečilo da pođe u borbu
kako bi branio svoju zemlju i “poginuo kao oficir”, kako je rekao jednom kućnom prijatelju koji je pokušao da ga odgovori od tog poduhvata.
Ipak, nije mu se dalo da pogine na frontu, već je zajedno sa hiljadama drugih oficira, uglavnom Srba, odveden kao zarobljenik u nemačke logore.
O tome je svedočio u knjizi “Godine poniženja i borbe”. Njegovu majku Ružu, čuvenu profesorku klavira, ubio je Gestapo u, po beogradske Jevreje, strašnoj 1942. godini.
Kada se vratio iz logora Vinaver je svoje rodoljublje ispoljavao tamo gde je i najviše bilo potrebno – u kulturi. Pariski đak filozofa Anrija Bergsona,
ali i čuvene pijanistkinje Vande Landovski, muzičar, matematičar i fizičar, Vinaver je u doba socrealističkog jednoumlja širio vidike naše kulture.
Bio je stalni gost kafana u hotelima “Moskva” i “Mažestik” u kojima su se u to vreme okupljali najveći srpski intelektualci, pisci, novinari, a po priči njegovog sina Konstantina u dokumentarnom filmu, koji je o Stanislavu Vinavetu snimio RTS, bio je omiljeni gost koga su svi slušali kada je govorio.
Poslednjih deset godina života proveo je u Beogradu radeći kao književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika.
Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. u 64. godini života.
(Vikipedija/Dereta)
