Stalno na vezi

[Lorelajn]

Na poslu imam kolegu koji se svaki dan čuje sa ženom minimum 3 puta samo u toku radnog vremena. I to ne povremeno – nego bukvalno rutina. Čim dođe na posao, zove je da pita kako je stigla. Posle opet – šta je ručala, kako joj protiče dan, pa još jedno „čisto da se čujemo“. I tako svaki dan, bez izuzetka.
Sad, meni je to… zanimljivo.
S jedne strane, može da se kaže: „Baš su bliski, lepo im je, drže kontakt, imaju potrebu jedno za drugim.“
S druge strane, postavlja se pitanje da li je to zdrava bliskost ili nešto drugo – potreba za stalnim proveravanjem, navika, nesigurnost, kontrola ili prosto nemogućnost da se bude malo sam sa sobom?
Zato me zanima:
Da li su parovi koji se stalno čuju zapravo bliži od ostalih?
Gde je granica između „lepo mi je da se javim“ i „moram da se javim“?
Da li vam je normalno da se partneri čuju više puta dnevno dok su na poslu?
Da li je to znak jake veze ili znak da bez tog stalnog kontakta nešto ne štima?
Kako je kod vas – koliko često se čujete sa partnerom u toku dana i zašto baš toliko?
Baš me zanima kako vi ovo vidite, jer mi deluje da ljudi imaju potpuno suprotna shvatanja o istoj stvari.

 

[Стари пароброд]

Ја се баш ретко чујем са женом док сам на послу.
Додуше, можда има неке везе то што ја углавном радим од куће, док је она домаћица?

 

[Antigon@]

Dosadno mu na poslu.

 

[Nervirator]

Da li su parovi koji se stalno čuju zapravo bliži od ostalih?

jesu

 

[Duki Lu]

Da li su parovi koji se stalno čuju zapravo bliži od ostalih?

Jesu.
To su njihovi mali rituali koji znače jednom i drugom.

 

[Lorelajn]

I meni se cini da su mnogo bliski ali koliko god mi je to simpa mislim da bih ja "prsla" posle par dana
Nikada se ni sa kim ne cujem na poslu sem ukoliko je nesto hitno, od kada radim.

 

[bird again]

Zavisi od ljudi. I zavisi kako žive.
Moj partner i ja živimo trenutno razdvojeno, sa vremenskom razlikom od 8 sati.
To vreme koje smo budni i on i ja koristimo da budemo na vezi.
Dok nismo bili u takvoj situaciji, takodje smo se čuli i dok smo na poslu, bar 2-3 puta u toku radnog vremena.
Tako da, nema pravila. Sto ljudi, sto ćudi.
A i različitih životnih priča …

 

[fortes]

Na poslu imam kolegu koji se svaki dan čuje sa ženom minimum 3 puta samo u toku radnog vremena. I to ne povremeno – nego bukvalno rutina. Čim dođe na posao, zove je da pita kako je stigla. Posle opet – šta je ručala, kako joj protiče dan, pa još jedno „čisto da se čujemo“. I tako svaki dan, bez izuzetka.
Sad, meni je to… zanimljivo.
S jedne strane, može da se kaže: „Baš su bliski, lepo im je, drže kontakt, imaju potrebu jedno za drugim.“
S druge strane, postavlja se pitanje da li je to zdrava bliskost ili nešto drugo – potreba za stalnim proveravanjem, navika, nesigurnost, kontrola ili prosto nemogućnost da se bude malo sam sa sobom?
Zato me zanima:
Da li su parovi koji se stalno čuju zapravo bliži od ostalih?
Gde je granica između „lepo mi je da se javim“ i „moram da se javim“?
Da li vam je normalno da se partneri čuju više puta dnevno dok su na poslu?
Da li je to znak jake veze ili znak da bez tog stalnog kontakta nešto ne štima?
Kako je kod vas – koliko često se čujete sa partnerom u toku dana i zašto baš toliko?
Baš me zanima kako vi ovo vidite, jer mi deluje da ljudi imaju potpuno suprotna shvatanja o istoj stvari.

Nemoj da se ugledaš na kolegu

Ima muž da ti blokira broj

 

[argumentovano]

Preterano
Kad zatreba onda se cujes i to je to, videces se popodne kuci

 

[Duki Lu]

Nemoj da se ugledaš na kolegu

Ima muž da ti blokira broj

Probajte i vi. Divan je osećaj kada znaš da neko misli na tebe.

 

[Nervirator]

I meni se cini da su mnogo bliski ali koliko god mi je to simpa mislim da bih ja "prsla" posle par dana
Nikada se ni sa kim ne cujem na poslu sem ukoliko je nesto hitno, od kada radim.

Ne možeš o tome da procenjuješ kao puki posmatrač.
A obično se svodi na to da hoće da podele sa najbliskijim nešto što im se desilo, pa makar i trivijalno, tipa "zamisli koga sam malopre video, šta sam video, čuo..."

 

[Elle]

I meni se cini da su mnogo bliski ali koliko god mi je to simpa mislim da bih ja "prsla" posle par dana
Nikada se ni sa kim ne cujem na poslu sem ukoliko je nesto hitno, od kada radim.

To što su vezani jedno za drugo ne znači da su bliski.

Ima ljudi koji su bliski a viđaju se par puta godišnje i čuju nešto češće, to je pitanje kvaliteta odnosa a ne svođenje na broj poziva u jedinici vremena.

Znam da to sve znaš jer vidim da slično razmišljamo nego razmišljam naglas.

 

[Duki Lu]

To što su vezani jedno za drugo ne znači da su bliski.

Šta ih veže ako ne bliskost?

 

[mario80]

Papučar, pre ili kasnije će ga šutnuti

 

[Lagerta]

Ja nemam uslova a ni potrebe da zovem muža tek tako, osim ako su u pitanju neke ozbiljne stvari. Recimo, ostao je kući bolestan, neki dogovor da negde odemo posle mog posla i sl. Ne smatram da zbog toga nismo bliski, mislim da bi mi bilo opterećenje da me neko zivka više puta dok sam na poslu, niti mi je to dokaz bliskosti. Više mi je dokaz ako pada kiša a on dođe po mene jer zna da nisam ponela kišobran, recimo a da ga nisam pozvala.

 

[fortes]

Probajte i vi. Divan je osećaj kada znaš da neko misli na tebe.

Hvala na savetu, ali naše prirode ne zahtevaju takvu vrstu potvrde bliskosti,naprotiv.
Razlog zašto smo tu gde jesmo i jeste što se savršeno poklapamo po toj vrsti poimanja naše veze i sada braka.
Poruke tu i tamo u vidu podsećanja ili konkretnog pitanja su normalne, da se pošalje neko srce kada znaš da je naporan dan,poziv ako treba naravno, ali ovo gore iz njenog posta nismo mi niti bi mogli biti.
Čak mi smešno dok nas zamišljam da vodimo takve razgovore tokom radnog vremena, pogotovo što smo oboje nadređeni ekipama oko nas

Uz svo poštovanje potreba drugih, nije to za nas

 

[Elle]

Šta ih veže ako ne bliskost?

Mogu da budu (patološki) zavisni jedan od drugog.

 

[Frederick_]

Cujemo se retko, uglavnom kad ona krene sa posla pa pita "treba li sta do prodavnice da se kupi"

 

[Frederick_]

Inace, meni bi to bio red flag kada bi partnerka insistirala na tome da se vise puta cujemo za vreme posla.

Tumacio bih to kao jednu od tri stvari: nezrelost ili posesivnost ili zavisni poremecaj licnosti (ili sklonost ka tome).

U svakom slucaju, ne verujem da bi uspela veza izmedju mene i osobe koja bi se tako ponasala.

 

[Paula]

To nije za mene.
Treba malo i da se uželimo nekoga.

Inače volim da budem sama sa sobom i obično sam sa nekim ko je isto više introvert... Savršeno mi odgovara da telom budem blizu nekog ko mi je blizak, i to mi je veća regulacija od samog razgovora. Telesna prisutnost i smisleni razgovor uživo - više mi odgovaraju.

 

[Samsonight]

Na poslu imam kolegu koji se svaki dan čuje sa ženom minimum 3 puta samo u toku radnog vremena. I to ne povremeno – nego bukvalno rutina. Čim dođe na posao, zove je da pita kako je stigla. Posle opet – šta je ručala, kako joj protiče dan, pa još jedno „čisto da se čujemo“. I tako svaki dan, bez izuzetka.
Sad, meni je to… zanimljivo.
S jedne strane, može da se kaže: „Baš su bliski, lepo im je, drže kontakt, imaju potrebu jedno za drugim.“
S druge strane, postavlja se pitanje da li je to zdrava bliskost ili nešto drugo – potreba za stalnim proveravanjem, navika, nesigurnost, kontrola ili prosto nemogućnost da se bude malo sam sa sobom?
Zato me zanima:
Da li su parovi koji se stalno čuju zapravo bliži od ostalih?
Gde je granica između „lepo mi je da se javim“ i „moram da se javim“?
Da li vam je normalno da se partneri čuju više puta dnevno dok su na poslu?
Da li je to znak jake veze ili znak da bez tog stalnog kontakta nešto ne štima?
Kako je kod vas – koliko često se čujete sa partnerom u toku dana i zašto baš toliko?
Baš me zanima kako vi ovo vidite, jer mi deluje da ljudi imaju potpuno suprotna shvatanja o istoj stvari.

Da li narušavaju tvoj pojam dobre smene? Radiš li ti više da bi se oni čuli?

 

[bird again]

Svaka veza je priča za sebe.
Ali sigurno je u isto jedno u svakoj: svakom imponuje pažnja, da neko misli na njega, pita kako je… sitnice.
Sitnice koje čine sve vredno i koje su stub veze.
Jer šta je dan bez malih radosti? Pa pogledajmo to na makroplanu …

 

[Leptir_NL]

Na poslu imam kolegu koji se svaki dan čuje sa ženom minimum 3 puta samo u toku radnog vremena. I to ne povremeno – nego bukvalno rutina. Čim dođe na posao, zove je da pita kako je stigla. Posle opet – šta je ručala, kako joj protiče dan, pa još jedno „čisto da se čujemo“. I tako svaki dan, bez izuzetka.
Sad, meni je to… zanimljivo.
S jedne strane, može da se kaže: „Baš su bliski, lepo im je, drže kontakt, imaju potrebu jedno za drugim.“
S druge strane, postavlja se pitanje da li je to zdrava bliskost ili nešto drugo – potreba za stalnim proveravanjem, navika, nesigurnost, kontrola ili prosto nemogućnost da se bude malo sam sa sobom?
Zato me zanima:
Da li su parovi koji se stalno čuju zapravo bliži od ostalih?
Gde je granica između „lepo mi je da se javim“ i „moram da se javim“?
Da li vam je normalno da se partneri čuju više puta dnevno dok su na poslu?
Da li je to znak jake veze ili znak da bez tog stalnog kontakta nešto ne štima?
Kako je kod vas – koliko često se čujete sa partnerom u toku dana i zašto baš toliko?
Baš me zanima kako vi ovo vidite, jer mi deluje da ljudi imaju potpuno suprotna shvatanja o istoj stvari.

Proveravanje. Nezdrava veza.
Imam druga koji svaki put mora da upali zvučnik na telefonu kad je pored žene.
Prevario je davno i ona to saznala. Žive život bez života i kontrolišu se.
Odavno ga i ne zovem.

 

[Lorelajn]

Da li narušavaju tvoj pojam dobre smene? Radiš li ti više da bi se oni čuli?

Sad ako pitas sta me briga i nije me briga. On samo sluzi kao inspiracija za temu.
Ko ne zeli da odgovori na temu, ne mora.

 

[Toxique]

Probajte i vi. Divan je osećaj kada znaš da neko misli na tebe.

Jeste ali ume i da uguši...Ja sam recimo imala vezu gde ako mu ne odg na jednu poruku odmah drama,i jednostavno me je ugusilo.Dok s druge strane sad imam nekog ko me jednom dnevno pozove I to mi je sasvim ok,i znaci mi.