Sveti Simeon Mirotocivi
Dve najvece licnosti u istoriji srpskog naroda su otac Stefan Nemanja - Sveti Simeon Mirotocivi i sin Rastko - Sveti Sava. Koreni srpske drzavnosti srpske drzavnosti poticu od rodonacelnika Stefana Nemanje, a duhovnost, kultura i prosveta od Save. Ono sto je Nemanja stvorio vojnicki, to je Sveti Sava ocuvao, dogradio i usavrsio
Istorija Srpske crkve ujedno je i istorija srpskog naroda. Svaki crkveni uspon u srednjovekovnoj Srbiji znacio je jacanje drzavne moci i svesti naroda o samosvojnosti. Sirenje drzavnih granica katkad je podsticalo na protezanje jurisdikcije Srpske crkve na mitropolije i episkopije u susednim oblastima.
Veliki tvorac drzave Stefan Nemanja bio je neobicno dalekovid, mudar i u svim svojim drzavnickim planovima realan. Tu sirinu shvatanja, mudrosti i realizma ostavio je u nasledje svojim sinovima i potomcima Nemanjicima. Svi njegovi naslednici osecali su se da sede na njegovom prestolu i da upravljaju njegovom drzavom, kojom, ustvari, on kroz vekove vlada. Slikanje loze Nemanjica u Decanima i drugim srednjovekovnim crkvama, gde je Nemanja prikazan kao koren ili stablo iz koga rastu potomci kao grane, samo odrazava svest naroda i svih Nemanjica da su oni Nemanjin izdanak, da njihova snaga i sreca izviru iz njegove licnosti, i da samo u zivoj vezi sa njim oni mogu da opstanu. Odsecena grana se neminovno susi. Toga su bili svesni, pre svega, njegovi sinovi (Dr Dusan Kasic, Spomenica SPC 1219-1969).
O poreklu Stefana Nemanje malo se zna. Njegov otac Zavida, izgleda, bio je u srodstvu sa raskim velikim zupanima i sa zetskom dinastijom. Prve polovine 12. veka, u nemirnim okolnostima, Nemanjin otac Zavida bezi u Zetu, gde mu je u Ribnici rodjen sin Nemanja. Kasnije, u povoljnijim prilikama, porodica se vraca u Rasku. Nemanja je u Zeti krsten u rimokatolickoj veri, a po povratku u Ras, u crkvi Svetog Petra i Pavla, izvrseno je miropomazanje po pravoslavnom obredu.
Prve oblasti kojima je Nemanja upravljao bile su: Toplica, Ibar, Rasina, itd. Na zupanskom prestolu nalazio se njegov stariji brat Tihomir, ciju su vlast priznavala i ostala braca. Nemanja je izrazavao zelju za jacanjem i prosirenjem svoje zemlje da bi svoju vlast ucinio samostalnijom u odnosu na velikog zupana Tihomira. U tome mu je pomogao i car Manojlo I Komnin. Prilikom boravka u oblasti Nisa, susreo se sa Stefanom Nemanjom. Po recima srpskog biografa, Manojlo I ga je odlikovao "Carskim sanom", izgleda dvorskom titulom i obdario zemljom. Tako su Nemanja i njegovi potomci dobili Dubocicu, kraj kod Leskovca.
Nemanja podize crkve u Toplici, manastir Svetog Nikole i crkvu Svete Bogorodice na uscu reke Kosanice. Braca mu osporavaju prava na samostalno delovanje u svojim oblastima tako da to prelazi u sukob izmedju njega i brace. Po recima Domentijana, Nemanja je ukazivao da svako u svojoj oblasti moze ciniti sta mu je volja, a to se, izgleda, kosilo sa dotadasnjom praksom, ili je mozda i prelazilo njene granice.
Nemanja se upustio u borbu za velikozupanski presto. Oruzanom borbom zavrsilo se svrgavanje Tihomira sa vlasti. Uz dosta teskoca Nemanja je uspeo i objedinio sve srpske zemlje. Na vlast dolazi 1166. godine. I posle pobede nad bracom, imao je duge i teske borbe sa Vizantijom i sa Mlecima. Zna se da je bio dugo u vazalnim odnosima prema Vizantiji.
Godine 1191. desava se bekstvo najmladjeg sina Rastka u Svetu Goru, gde postaje monah Sava, i veliki vojnicki poraz na Moravi. Oba ova dogadjaja su bitno uticala na dalji tok i pravac Nemanjine vladavine.
Pod uticajem sina Save, a i svojom voljom, Nemanja 1196. godine saziva veliki sabor u Rasu, na kome se odrice svetovne vlasti, i svoj presto predaje srednjem sinu Stefanu Prvovencanom, a starijem sinu Vukanu Zetu i Zahumlje, zestoko se razracunava sa bogumilima i proganja ih u Bosnu. Zatim prima monaski postrig i dobija ime Simeon. To cini i njegova zena Ana, koja dobija ime Anastasija. On odlazi u Studenicu a Anastasija u Bogorodicinu crkvu u Toplicu kod Kursumlije. Monasenje je izvrsio episkop raski Kalinik.
Primanje monaskog zaveta i odlaskom na Svetu Goru 1197. godine Nemanja je ostavio u Studenici potpuno ustrojenu monasku zajednicu, o kojoj je sa Savom vodio brigu. U Svetoj Gori sa sinom Savom ziveo je u manastiru Vatopedu. Kod Save i Nemanje se javlja ideja da osnuju jedan manastir koji ce biti posvecen srpskom narodu i monastvu. Ta njihova zelja se ubrzo i ostvarila. Dobijaju dozvolu od vizantijskog cara Aleksija III. Posle drugog odlaska Savinog u Carigrad, uspevaju da od cara dobiju "singilion" - zlatopecatnu povelju koja je glasila: "Srbima na vecni poklon". Dobijanjem dozvole pocinje jedan od najvecih poduhvata oca i sina za Srpsku crkvu, drzavu, kulturu, prosvetu i uopste za celokupnu srpsku buducnost. To se dogodilo juna 1198. godine. Zato je cela prosla 1998. godina bila u znaku velikog jubileja - osam vekova od nastanka manastira Hilandara.
Dvadesetsestog februara 1199. godine umire Simeon Nemanja. Posto je umro u priprati manastira Hilandara, smatra se da manastir jos nije bio potpuno zavrsen. Umire ispred ikone Presvete Bogorodice i poslednje reci bile su mu: "Hvala Bogu za sve". Po upokojenju iz mostiju Simeonovih pocinje da tece sveto miro. To je dalo povoda svetogorskim monasima sa Protatom na celu da izvrse kanonizaciju Simeona kao Svetog Simeona Mirotocivog.
Miroslav Ilic
Novine Srpske Patrijarsije
Beograd, Kralja Petra I br.5
