Moje misli titrave iz `agiografije
-----------------------------------
ŠTA UČINITI KADA U DUŠI OSETIŠ DA TE SABLAŽNJAVAJU OČI
-----------------------------------
Još u škripavo-žuljajućim skamijama bogoslovije »Sveti Arsenije Sremac« u Sremskim Karlovcima nekakav čudnovat, kao plima nadolazeći, bujajuće-nadimajući i zagrižljivo-titrajući, nemir u duši, ali i veliku, neopisivo veliku, želju raz-uma da se iskobelja iz tih od straha satkanih okova i to nekako, zdravorazumom logikom, raščivija i tek onda prihvati ili odbaci, mi je zadavala pomisao na način, razlog i pastoralno-didaktički smisao odabira »kanonskih knjiga« Svetog Pisma – kao da je neko, namerno zlonamerno, želo da hrišćane drži u velikom strahu. Da li je to bilo, namerno zlonamerno, zato što se oduvek znalo da su u »strahu velike oči« i da je sa onim od straha zabezeknutim lako manipulisati, podčiniti ih i sa njima vladati kao sa stadom ovaca i onako kako se kliru ćefne su pitanja na koje tada nisam pronalazio odgovor, a nisam smeo ni da upitam za njihovo mišljenje svoje profesore, naročito prof. dr Mladomira A. Todorovića koji mi je, svih pet godina mog boravka u bogosloviji, bio profesor Biblije (Sv. Pismo) jer sam se strašno bojao njihove reakcije - da me zbog tog mog titravo-mladalačkog razmišljanja »uzmu na zub«, proglase jeretikom i anatemišu.
Sam I sav taj strah koji proizilazi iz Biblije, naročito Starog Zaveta gde su ratovi, lepra, potopi, Sodoma, Gomora, krv, patnja, stradanje, svakolika muka, beda, glad, jad, bratoubistvo, bludništvo, otpadništvo i mnogo što-šta što podiže svaku dlaku na glavi posebno pledirani, ali ne samo kao opomena, već kao percepcija bezizlaznosti čovekove stradije za vreme ovozemaljskosti, uvideli su i mnogi, naročito st. grčki, kao što je Platon, i mnogi drugi, filozofi, bunili se protiv toga jer su tvrdili ono što je, filozofski gledano, zaista i istina – strah sputava zdravorazumo ljudsko razmišljanje, lišava ih kreativnosti, pozitivne energije i dovodi u stanje gde je dosada jedina životna logika, smisao i jedini način života. Tada, a i sada, jer, još uvek, nisam pronašao smisao tog očiglednog besmisla, naročito sam se bojao ovog stiha iz Sv. Pisma:
»I ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe !«
Ima li, bre, tu ikakve zdravorazume logike i da li će ikome duši da bude bolje, časnije i lakše ako izvadi sopstvene oči !? Oči su ogledalo duše i njih ništa ne može da sablazni – sablažnjivi su samo oni koji su nerazumni i ne znaju svojim porivima, požudama, iskušenjima i nagonima da odole sputavajući tu silnu vododerinu koja može da uneredi dušu samo onda kada im ne odoliš i njima se u ropstvo posve prepustiš …
Da, to biše ta moja bogoslovska razmišljanja koja su me neprestano terala da pronađem nešto zdravorazumo, a da bude nečim »opipljivim« potvrđeno, čime ću moći, bar iole, da razblinem sve te silne strahove. Imao sam sreću, mislim da bi bilo pravilnije reći – to je bilo Božije priviđenje koje me je nadahnulo i otvorilo ta sveta vrata zdravog razuma, da sam prvi angažman, mada sam tada bio tek skoro-nabudženi stručnjak za klasičnu filologiju i filozofiju, da dobijem svoju prvu profesorsku katedru upravo tamo što sam najviše voleo – istorija umetnosti, ja sam to oduvek nazivao i nazivam – umetnost istorije, bre, na jednom od najelitnijih univerziteta na svetu za klasičnu filologiju i filozofiju. Neizmerno sam uživao u tim svojim predavanjima ,zato što je bila svaka moja reč proizašla iz duše, ucakljena razumom i titrava od siline poetike mojih nedara, oduvek je poezija bila moja ljubav stara koja me nikada ni sa kim ne vara…
Sa istim onim uzbođenjem, neizmernim i neopisivo slatkim, sa radošću u duši, slašću u guši i žudljivom pevnošću u grudima se prisećam svakog trena svojih predavanja iz meni najmilije, duši titrave i neobuzdano vihrave, didaktičke pastoralke iz `agiografije, umetnost koja prikazuje hrišćanske svece. Pred očima mi još uvek titra slika Velikog kanala u Veneciji i kolosalna Crkva San Geremia, naročito zbog pozlaćenog natpisa da je upravo tu, na tom svetom mestu, sahranjena Santa Lucia, po verovanju zaštitnica slepaca. Uvek sam ta svoja, sa ljubavlju začinjena, razumom predvođena i poetikom ukrašena, predavanja započinjao ovim, božanstvenim, stihovima našeg velikog pesnika Laze Kostića:
»Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute ! -
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.«
Laza Kostić – Santa Maria della Salute
Santa Lucija je bila toliko lepa, neopisivo lepa, da su je svi muškarci požudno-upijajuće gledali. Njoj su ti, bezobrazno-požudno-muški, pogledi smetali, zavetovala se je bila da će zauvek da ostane netaknuta devica i da takva, nedirnuta i čedna kao ikona, služi samo Gospodu. To je i bio razlog da iskopa svoja oka obadva, no, očigledno je to – time se razblinjuje ono nametnuto straho-verovanje Biblijsko, Bog se sa tim njenim »podvizanijem« nije složio i opet joj je dao – još lepše, još milije i još nebeskije okice čarnije …
Šta bi kasnije opisaću u sledećem nastavku ovog mog, titravo-mladosnog, predavanja iz `agiografije, kako bih pokušao da razblinem nametnute strahove i s` razuma skinem nametnute okove …
~ nastaviće se ~
Krstan Đ. Kovjenić
-----------------------------------
ŠTA UČINITI KADA U DUŠI OSETIŠ DA TE SABLAŽNJAVAJU OČI
-----------------------------------
Još u škripavo-žuljajućim skamijama bogoslovije »Sveti Arsenije Sremac« u Sremskim Karlovcima nekakav čudnovat, kao plima nadolazeći, bujajuće-nadimajući i zagrižljivo-titrajući, nemir u duši, ali i veliku, neopisivo veliku, želju raz-uma da se iskobelja iz tih od straha satkanih okova i to nekako, zdravorazumom logikom, raščivija i tek onda prihvati ili odbaci, mi je zadavala pomisao na način, razlog i pastoralno-didaktički smisao odabira »kanonskih knjiga« Svetog Pisma – kao da je neko, namerno zlonamerno, želo da hrišćane drži u velikom strahu. Da li je to bilo, namerno zlonamerno, zato što se oduvek znalo da su u »strahu velike oči« i da je sa onim od straha zabezeknutim lako manipulisati, podčiniti ih i sa njima vladati kao sa stadom ovaca i onako kako se kliru ćefne su pitanja na koje tada nisam pronalazio odgovor, a nisam smeo ni da upitam za njihovo mišljenje svoje profesore, naročito prof. dr Mladomira A. Todorovića koji mi je, svih pet godina mog boravka u bogosloviji, bio profesor Biblije (Sv. Pismo) jer sam se strašno bojao njihove reakcije - da me zbog tog mog titravo-mladalačkog razmišljanja »uzmu na zub«, proglase jeretikom i anatemišu.
Sam I sav taj strah koji proizilazi iz Biblije, naročito Starog Zaveta gde su ratovi, lepra, potopi, Sodoma, Gomora, krv, patnja, stradanje, svakolika muka, beda, glad, jad, bratoubistvo, bludništvo, otpadništvo i mnogo što-šta što podiže svaku dlaku na glavi posebno pledirani, ali ne samo kao opomena, već kao percepcija bezizlaznosti čovekove stradije za vreme ovozemaljskosti, uvideli su i mnogi, naročito st. grčki, kao što je Platon, i mnogi drugi, filozofi, bunili se protiv toga jer su tvrdili ono što je, filozofski gledano, zaista i istina – strah sputava zdravorazumo ljudsko razmišljanje, lišava ih kreativnosti, pozitivne energije i dovodi u stanje gde je dosada jedina životna logika, smisao i jedini način života. Tada, a i sada, jer, još uvek, nisam pronašao smisao tog očiglednog besmisla, naročito sam se bojao ovog stiha iz Sv. Pisma:
»I ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe !«
Ima li, bre, tu ikakve zdravorazume logike i da li će ikome duši da bude bolje, časnije i lakše ako izvadi sopstvene oči !? Oči su ogledalo duše i njih ništa ne može da sablazni – sablažnjivi su samo oni koji su nerazumni i ne znaju svojim porivima, požudama, iskušenjima i nagonima da odole sputavajući tu silnu vododerinu koja može da uneredi dušu samo onda kada im ne odoliš i njima se u ropstvo posve prepustiš …
Da, to biše ta moja bogoslovska razmišljanja koja su me neprestano terala da pronađem nešto zdravorazumo, a da bude nečim »opipljivim« potvrđeno, čime ću moći, bar iole, da razblinem sve te silne strahove. Imao sam sreću, mislim da bi bilo pravilnije reći – to je bilo Božije priviđenje koje me je nadahnulo i otvorilo ta sveta vrata zdravog razuma, da sam prvi angažman, mada sam tada bio tek skoro-nabudženi stručnjak za klasičnu filologiju i filozofiju, da dobijem svoju prvu profesorsku katedru upravo tamo što sam najviše voleo – istorija umetnosti, ja sam to oduvek nazivao i nazivam – umetnost istorije, bre, na jednom od najelitnijih univerziteta na svetu za klasičnu filologiju i filozofiju. Neizmerno sam uživao u tim svojim predavanjima ,zato što je bila svaka moja reč proizašla iz duše, ucakljena razumom i titrava od siline poetike mojih nedara, oduvek je poezija bila moja ljubav stara koja me nikada ni sa kim ne vara…
Sa istim onim uzbođenjem, neizmernim i neopisivo slatkim, sa radošću u duši, slašću u guši i žudljivom pevnošću u grudima se prisećam svakog trena svojih predavanja iz meni najmilije, duši titrave i neobuzdano vihrave, didaktičke pastoralke iz `agiografije, umetnost koja prikazuje hrišćanske svece. Pred očima mi još uvek titra slika Velikog kanala u Veneciji i kolosalna Crkva San Geremia, naročito zbog pozlaćenog natpisa da je upravo tu, na tom svetom mestu, sahranjena Santa Lucia, po verovanju zaštitnica slepaca. Uvek sam ta svoja, sa ljubavlju začinjena, razumom predvođena i poetikom ukrašena, predavanja započinjao ovim, božanstvenim, stihovima našeg velikog pesnika Laze Kostića:
»Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute ! -
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.«
Laza Kostić – Santa Maria della Salute
Santa Lucija je bila toliko lepa, neopisivo lepa, da su je svi muškarci požudno-upijajuće gledali. Njoj su ti, bezobrazno-požudno-muški, pogledi smetali, zavetovala se je bila da će zauvek da ostane netaknuta devica i da takva, nedirnuta i čedna kao ikona, služi samo Gospodu. To je i bio razlog da iskopa svoja oka obadva, no, očigledno je to – time se razblinjuje ono nametnuto straho-verovanje Biblijsko, Bog se sa tim njenim »podvizanijem« nije složio i opet joj je dao – još lepše, još milije i još nebeskije okice čarnije …
Šta bi kasnije opisaću u sledećem nastavku ovog mog, titravo-mladosnog, predavanja iz `agiografije, kako bih pokušao da razblinem nametnute strahove i s` razuma skinem nametnute okove …
~ nastaviće se ~
Krstan Đ. Kovjenić