Književnost Šta trenutno čitate - utisci i preporuke II

[Urvan Hroboatos]

Hvala za ove podatke, nisam znao mnogo o njemu. Vidim da je na srpski prevedena prepiska
između njega i Nabokova.
https://www.knjizara.com/Nabokov-Vilson-Pisma-1940-1971-Edmund-Vilson-Vladimir-Vladimirovic-Nabokov-109491

Wilson je imao važnu ulogu- možda griješim?-što je Nabokov dobio posao predavača u New Yorku i od toga živio tijekom 2. svj. rata. Kad ga je Nabokov pitao za savjet što da predaje iz engleske književnosti, Wilson je preporučio i Dickensa, u to doba hrabar potez jer je Dickensova reputacija onda bila na niskim granama.

U njihovim je natezanjima bilo i dosta temperamentalnih razlika, budući da je Nabokov iskusio revoluciju na svojoj koži (ubili mu oca) i bio postao dosta suzdržan oko bilo kakve politike, dok je tada Wilson dosta naivno ljevičario. Poslije rata, Wilson se bio oduševio Pasternakovim Živagom, dok je to bilo Nabokovu sapunica (Nabokov je tu po svemu bio u pravu, jer je slavio Pasternaka kao pjesnika, dok je za taj roman smatrao, a i ja mislim, da ima samo uspjele lirske pasaže, no i dosta kiča). Isto, Wilson je bio ostao i moralist i realist, pa su mu Nabokovljeve igre riječi i jezična burgijanja izgledali kao nešto infantilno i besmisleno.

Krajnji je raskol došao nakon što je Wilson sahranio Nabokovljev prijevod Puškinova "Onjegina", i onda su se posvađali na pas mater. Koliko je tko bio u pravu ne može se reći, budući da nekoliko engleskih prijevoda toga romana u stihovima ima toliko razlika da se radi o različitim autorskim podhvatima. Stvar ukusa. Kad je Wilsonu umrla zadnja žena, a Nabokov bio živio u Švicarskoj, a Wilson okilavio sa zdravljem i u depresiji, davao je signale da bi se pomirio, no Nabokov je to odbio jer da mu je,vkao, Wilson nepopravljivo uvrijedio suprugu Veru. Ne znam o čemu se radi, no ostali su nepomireni do kraja.

 

[Urvan Hroboatos]

Za kraj-mogao bih o tehničkim detaljima drviti eonima složio bih se s nekim kritikama, a naveo bih i svoje

* za Blooma je gnosticizam (široko shvaćen) religija umjetnika. Nema razloga za takvu tezu

* za njega su Amerikanci "gnostička nacija". To izvodi iz svojih idola Emersona, Whitmana i Melvillea. Točno je da su Amerikanci više samopouzdani i inicijativni, no to ponašanje tumačiti kao Emersonovo "self-reliance" je naivno i doslovno. Za to je dostatna sociologija, a ne književna kritika. Evanđelje blagostanja i razni narodnjaci nisu nikakvi gnostici nego lokalni brđani

* Bloom stalno veliča Mormone kao autentične američke hermetike koji se razlikuju od povijesnog kršćanstva koje ga, malo pa malo- žulji. Nije loše braniti Mormone nakon svih napada, no Bloom je prognozirao neki silni porast mormonstva koji se nije zbio

* složio bih se da bi bilo dobro napraviti antologiju duhovnih tekstova koji slave "strong self" (kao u Blakea, Whitmana itd.) kao protutežu Huxleyevoj perenijalnoj antologiji koja nameće "weak self" i samoponištenje

* isto, Bloom je s pravom skeptičan prema rastu konformizma, lakovjernosti, konzumerizma. No to je tako u društvu instant hrane. Također, on sve gleda iz književnoga, spiritualnoga i estetskoga kuta, s herojskim prometeizmom pionira, a izgubio je iz vida moderni život razvoda braka, debljanja, rada do iznemoglosti, svađa hollywoodskih bezveznjaka i opću vulgarizaciju kulture. Iako obrazovan i oštrovidan, Bloom je kao slijep pa ne vidi da književna kultura ustupa pred audio-vizualnom. Točnije- vidi, no ne zna što bi s tim. Tu je i nacionalno pitanje jer Bloom, iako Židov, poistovjetio se s američkim prometejskim etosom 19. st., a to je propalo. Prometej postao ćelavi pretili potrošač.

 

[Urvan Hroboatos]

Adolf Hitler: Mein Kampf

Pokušao sam, u 3-4 navrata, pročitati ovo djelo i stalno odustajao. pročitao sam, sumarno, 20-30%. Razlog nije u moraliziranju; nije u tom da je Hitler loš pisac (iako ne znam njemački tako da bih mogao suditi). Stvar je u tom što on stalno piše jedno te isto, i varira istu temu do u beskraj, pa nakon 20 stranica nisi siguran čitaš li opet isto i ima li novoga.

Adolf ima nekoliko tema:

a) prodor na slavenski istok i izgradnju imperija

b) Židovi su krivi za sve i prava su pošast

c) Njemačka mira biti velesila, a bez istoka ništa

d) Sudbina postoji, a on je njezin izabranik

f) u životu, normalnom, stalno dominira nešto trulo, svakodnevno, gnjilo...

..

Ian Kershaw je u svojoj golemoj biografiji u dvije knjige pokazao da je Hitler iskonstruirao dosta toga nakon poraza u 1. svj. ratu, te da nije bio nešto opsesivan uoči rata (usuprot samim Hitlerovim tvrdnjama).

Nakon nešto čitanja, neke su mi stvari bile zabavne, a neke iritantne zbog očite gluposti. Na primjer, Hitler tvrdi da su u Beču u početku 20. st. vladali- Česi. To je naravno totalna nebuloza. Onda, on -sjećam se primjera- pili na 2-3 stranice kako je u njemačkom državnom aparatu prije rata vladala korupcija i lijenost, ne toliko urota nego nekakva tupež, pa se nije prionulo na proizvodnju brodskih topova od 305 mm, nego "samo" od 285 mm. Po njemu, Englezi bi izgubili pomorski rat u 1. svj. ratu da su Nijemci imali te topove od 305 mm.

Što reći na takve besmislice?

Njegove priče da je proučio marksizam su bez veze, on je max čitao neke trice u novinama, nešto u stripu.

Dakle, knjiga mi je, u konačnici, bila dosadna zbog repetitivnosti, iako su me zabavili neki manji detalji.

S druge strane, odlična je, za one koji znaju engleski, njegova knjiga tajnih snimljenih razgovora za stolom, 1941-44, gdje on drobi o Rimu, Isusu, vegetarijanstvu, arhitekturi, komunizmu, zdravoj prehrani, štetnosti pušenja, .... Suludo, no zanimljivo.

 

[Акај]

Spojler

Из неког разлога у предговору књиге не пише да је недовршено дело, односно слоп низа кратких прича, цртица и делова растурених у неколико часописа и објављених са прекидима преко две деценије.

Омер-паша Латас је требао да буде Андрићев роман о Сарајеву, трећем великом граду у његовом животу, док су Травник и Вишеград обрађени у добро познатим остварењима.
Сцене (да их тако назовем) из животе и под животом сераскара Миће Латаса су временом отишле много шире од самог Сарајева и дале предност његовом лику и неделу.

Града као засебног лика нема. У ономе што пише о Сарајеву су редом поруге и проглашење паланачком Гомором.

Књига би и овако недовршена била доста боља да у редовно издање нису ушле приче из живота људи под командом Омер-паше. Једноставно разводњавају цео наратив који се распршује и тиме губи на кохерентности.

Поједни делови књиге су ми изузетни: прича о лудом Осману, успон Миће Латаса од личког чобанина до царевог специјалца за кризне ситуације, портретисање паше, сусрет војводе попа Богдана Зимоњића и Омер-паше који обиграва око њега, делови описа улаза цареве војске са почетка...

Опет велим да је штета што је књига остала недовршена јер је Андрић ударадио добре темеље у Омер-паши за највећег негативца (лажова, его манијака, сујетњака, каријеристичког опортунисте, похлепног лешинара, уз све то екстремно лукавог, бистрог и проницљивог типа) у српској књижевности. Прави балканске горе лист.

У бити, може да се прочита и није несварљиво али никако му не треба дати приоритет у односу на ранијеадела, па чак и поновно читање Андрићевих класика.

 

[Baudrillard]

Pročitao sam od Andrića sve romane, osim tog, i Na sunčanoj strani, takođe nedovršenog.

 

[gost 213266]

Uve i Inferno završeni, počinjem drugi deo serijala noćna škola

 

[Truman]

Дијагностика карме 1, Лазарев
Овај руски аутор бави се природом карме, али већином кроз конкретне примере где је он ( наводно ) помогао великом броју људи да се излече. Некако сам сумњичав, заиста делује невероватно. С друге стране, допада ми се како описује сам механизам функционисања карме, делује ми да то има истине. Једна од поука је - не љутите се на ближње, може вам се обити о главу!

 

[Акај]

Pročitao sam od Andrića sve romane, osim tog, i Na sunčanoj strani, takođe nedovršenog.

Као што рекох, да се читати али држи се оне златне крилатице Лерија Дејвида - Смањите своја очекивања.

 

[Baudrillard]

Rju Murakami - Karaoke strave
Kao i u drugim delima Murakami i ovde beskompromisano oslikava izgubljenost i nihilizam savremenog japanskog
društva.
Zaplet se romana se zasniva na sukobu dve grupe, jednu sačinjavaju muškarci, šestorica dvadesetogodišnjaka, autsajdera
koji ne mogu da pronađu svoje mesto u društvu, a drugu žene koje su sve blizu četrdeset godina, takođe su autsajderi, koje
kao i muškarci i prve grupe, nisu u stanju da ostvare normalnu vezu sa bićem suprotnog pola.
Sukob počinje kada jedan od muškaraca ubije bez ikakvog povoda jednu od žena, nakon toga počinje vrlo krvav i nemilosrdan
sukob. Murakami je vrlo detaljan u opisima scena nasilja.
Roman zbog svoje preteranosti i neumerenosti više podseća na književnu obradu neke mange.

 

[Urvan Hroboatos]

Gustave Flaubert: Sentimentalni odgoj

"Sentimentalni odgoj" je vjerojatno ključni roman 19. st., djelo iz kojeg izvire velik dio najvećih romana 20. st. Istina, veliki ruski romani imaju više života i svega, a i "Gospođa Bovary" je popularnija i čitkija. No, kao arhetipski roman paralizirane svijesti, ovo ostaje prototipom za kasnija velika ostvarenja.

Roman je uvelike autobiografski (rana ljubav Flauberta kao potka), a glavni lik je aspekt Flauberta kao osobe. Bitno je sljedeće- u romanu se zapravo ništa ne događa.Točno je da ima raznolike radnje, tu je i revolucija 1848.,....no sve se vrti bez cilja. Za razliku od Flauberta koji je, kao prvosvećenik književnosti kao umjetnosti, imao životnoga cilja- iako ne sreće- Frederic Moreau samo traži..nešto, poglavito ljubav. ispunjenje života u ljubavi, što baš nije muški (koliko je realno, o tom potom...).

Dva zadnja poglavlja djeluju kao udarac maljem u svojoj rekapitulaciji neproživljenih života. Moglo bi se reći da je Frederic dosta prošao u životu, no sve ostaje uprazno. Nema fokusa, cilja, energije za nešto, višega stremljenja....

Sumarni učinak je da je, bar meni, taj roman depresivniji od ostalih koji imaju i gorih stvari. U nekoj mjeri senzibilitet je sličan Čehovu, za kog je Gorki rekao da je prošao kroz život i bacio pogled na ljude, misleći: "Gospodo, ne valja kako vi živote".

Moja bi opaska bila-a što uopće valja i kako? Što da se radi?

Iz takva pristupa koji djelomice kritizira društveni ustroj, no više razvijenost senzibiliteta i očekivanja, a bez razuma, jakih energija, posvećenosti cilju...može izaći samo potpuna paraliza i beznađe

 

[goxy]

Slažem se, vrlo su zanimljive.

Ali zar nisu malo...Preopširne...

 

[Baudrillard]

Flober je sanjao da napiše roman o "ničemu" u kome se ništa ne događa. Sa Sentimentalnim vaspitanjem
je donekle uspeo u tome, delo je zaista vrlo depresivno.

Da li si čitao možda roman Salambo od njega? Meni je to delo bilo nečitljivo

 

[Baudrillard]

Ali zar nisu malo...Preopširne...

Jesu opširne, ali meni su zato i zanimljive, saznaš dosta toga, što je dobro ako nećeš
čitati knjigu, ali loše ako nameravaš da je čitaš, onda ne bi trebalo čitati pre nego što se
knjiga pročita.

 

[Urvan Hroboatos]

Flober je sanjao da napiše roman o "ničemu" u kome se ništa ne događa. Sa Sentimentalnim vaspitanjem
je donekle uspeo u tome, delo je zaista vrlo depresivno.

Da li si čitao možda roman Salambo od njega? Meni je to delo bilo nečitljivo

Ne, nisam. U doba kad sam dosta čitao beletristiku, nije mi došao pod ruku. Uz ovo i najpoznatije djelo, pripovijest Novembar, koja je isto zapravo paraliza.

Nedavno sam listao Rječnik suvišnih pojmova, no odustao sam. Flaubert mi izgleda esencijalno romantik koji je ispao nihilist, a ponekad i prorok (v. "roman" Flaubertova papiga Juliana Barnesa). Nesumnjivo, Flaubert je bio složena osoba, no osim njegova utjecaja, koji je golem, čini mi se da je njegov osjećaj života takav da isključuje nešto pozitivno, optimistički, ciljano....

 

[goxy]

Jesu opširne, ali meni su zato i zanimljive, saznaš dosta toga, što je dobro ako nećeš
čitati knjigu, ali loše ako nameravaš da je čitaš, onda ne bi trebalo čitati pre nego što se
knjiga pročita.

Mislim da takav pristup nije dozvoljen na filmovima i dobija dosta ''zviždanja'' jer ljudi hoće samo da im ''zagolicaš'' maštu a ne da im preričaš knjigu onako kako si je ti video....

 

[Baudrillard]

Mislim da takav pristup nije dozvoljen na filmovima i dobija dosta ''zviždanja'' jer ljudi hoće samo da im ''zagolicaš'' maštu a ne da im preričaš knjigu onako kako si je ti video....

Za filmove svakako nije dobro, za knjige mislim da nije strašno, pogotovo što su ove knjige koje prikazuje uglavnom
non-fiction pa ne može biti nekih spojlera koji bi mogli da pokvare čitanje.

 

[rolo martins]

Rju Murakami - Karaoke strave
Kao i u drugim delima Murakami i ovde beskompromisano oslikava izgubljenost i nihilizam savremenog japanskog
društva.
Zaplet se romana se zasniva na sukobu dve grupe, jednu sačinjavaju muškarci, šestorica dvadesetogodišnjaka, autsajdera
koji ne mogu da pronađu svoje mesto u društvu, a drugu žene koje su sve blizu četrdeset godina, takođe su autsajderi, koje
kao i muškarci i prve grupe, nisu u stanju da ostvare normalnu vezu sa bićem suprotnog pola.
Sukob počinje kada jedan od muškaraca ubije bez ikakvog povoda jednu od žena, nakon toga počinje vrlo krvav i nemilosrdan
sukob. Murakami je vrlo detaljan u opisima scena nasilja.
Roman zbog svoje preteranosti i neumerenosti više podseća na književnu obradu neke mange.

Čitao sam Audiciju od Ryua Murakamija, odlična knjiga, strašan rasplet. Preporučujem...

 

[Baudrillard]

Čitao sam Audiciju od Ryua Murakamija, odlična knjiga, strašan rasplet. Preporučujem...

Čitao sam je, ne znam da li znaš da ima i film urađen po toj knjizi?
Murakami je dobar pisac, mnogo bolji od prezimenjaka Harukija.

 

[rolo martins]

Čitao sam je, ne znam da li znaš da ima i film urađen po toj knjizi?
Murakami je dobar pisac, mnogo bolji od prezimenjaka Harukija.

Da, čuo sam da je snimljen, ali nisam gledao..

 

[Акај]

Тајна вечера - Хавијер Сијера

https://www.laguna.rs/n385_knjiga_tajna_vecera_laguna.html

Фино штиво, нешто као културнији и мање нападни Ден Браун. Леонадо да Винчи и друга повесна имена су у епицентру наизглед крими заплета.
Нема сувишних описа, дављења, претенциозности, лако се чита и вари.

 

[mnogo lood]

Нема сувишних описа, дављења, претенциозности, лако се чита и вари.

Je l’ to ističeš kao nešto dobro?

 

[Urvan Hroboatos]

Annie Kagan: The Afterlife of Billy Fingers: How My Bad-Boy Brother Proved to Me There's Life After Death

To su memoari koji su se autorici isplatili, pisani pred koju godinu- većina su čitateljstva ženske u procesu tugovanja zbog gubitka bližnjih.

Dakle, dosta zgodna Amerikanka liberalno- "spiritualnih" nazora i srednjih godina, u umjetničkim i kvaziokultnim krugovima, doživi da joj brat, u 60 i kojoj, pogine u prometnoj (pregazi ga kamion).

On je bio lola i bitanga, no dobra srca i narkoman.

Relativno brzo se počne javljati u periodima kad se ona budi i priča joj kako je na onoj strani.

Niz potvrda, empirijskih, bile bi njegove informacije što će se dogoditi njezinim prijateljima ili rodbini, ovaj ili sljedeći dan, i to se zbude.
Inače joj priča o drugoj strani, i to je New Age i teozofija, uz nešto izvornoga.


Dojam mi je bio- to je dosta točno, nije izmišljeno, no s njene je strane umjetnički obrađeno,a ono što on priča- parcijalno, ne zna sve ako je umro, tj. ne mora biti sve prijekcija (njezina), ali i uz to dio jest..
Npr. dobija placet od mudrosnih svijetlih bića da "širi znanje"; pa neke preobrazne duše/soul; pa ljubav kao glavna, no ta je ljubav zapravo blaženstvo i ekstaza; govori kako je bio sretan kad ga je pregazilo- napokon se riješio izmučenog narkomanskoga tijela i nema nikakve želje; sreo je i preobraženo pokojnu ženu koja je umrla od raka, a bila je hippy-junkie tip kao i on; nema izrijekom reinkarnaciju, no rekao bih da podrazumijeva; isto, nema tradicionalne uvučenosti u egzistenciju, nego duša bira kao neko iskustveno zadovoljstvo i u fizičkim okolnostima najgori život; teozofski, postoje plemena duša- navodi da je on neki Lohani- koje se ne poklapaju s nacijama, rasama i religijama na zemlji,..

Ima tu dosta neloše, pa tu i tamo i originalno.

No, nakon nekog vremena- a čitah u stankama- dosadi, i čovjek se zaželi života u kojima ima muka i cilja, dok aktivnost "gore", pa makar bila i potencirana, djeluje plošno.

 

[Urvan Hroboatos]

George Steiner: Tolstoj ili Dostojevski

Knjiga eruditskog kritika Steinera iz 1960. Ima ne tako novih ideja, no valja imati na umu da je niz izvornosti od onda postao opće mjesto.

Po Steineru, Tolstoj i Dostojevski su najveći romanopisci, jedini u kanonu vrhunskih autora (Homer, Dante, Shakespeare i još neki).

U novom predgovoru iz 1998. je dodao- i s tim se slažem- da bi Proust, zbog drugih razloga, mogao ući u to elitno društvance.

Tolstoj je nasljednik Homera i epske tradicije, a Dostojevski dramatika kao što su atenski tragedi i Shakespeare. Obojica nadmašuju francuski i engleski roman (Dickens, Balzac, Flaubert, Thackeray, Stendhal,..) zbog toga što su esencijalno religijski autori, za razliku od tipično svjetovnih zapadnjaka. Ukratko, za njih se može reći što je Shaw- odkud on ?- rekao za Ibsena da su njegovi likovi hram Svetoga Duha.

Steiner je zanimljiv i po jednoj opaski: golemost Rusije je nekako utjecala na opsežnost i velike ambicije tih autora- kao i Amerike na Melvillea i Whitmana, koji su "golemi" u zamahu u odnosu na Francuze, Talijane ili Engleze. Suvereno je naveo niz modernih pisaca (Mann, Broch, Lawrence, Joyce,..) s naglaskom da je to sjajno, no da nemaju takav zahvat i širinu zamaha. Također- Rusi nisu imali neki tehnički utjecaj na važne pisce 20. st., no to nije od neke važnosti.

Iznimno uravnoteženo, bez preferencija, no Steiner je ipak na strani Dostojevskog: Tolstoj je u biti racionalist, i njegova je religija moralističko propovijedanje; Dostojevski je dublje vidio da su ljudi u biti iracionalni i da je pokušaj da sve svede na razumni happy end- uzaludan. Ja bih dodao da je, retrospektivno, neobično što su obojica bili dosta široko čitani. Dobro, oni nisu tako naporni kao pisci 20. st., no svejedno su masivni i puno toga ima u njih.

E, tu tek ova ekipa čitatelja Coelha i "Tajne" nema što tražiti ...

 

[Urvan Hroboatos]

Michael Scammell :Koestler: The Literary and Political Odyssey of a Twentieth-Century Skeptic

Poznati svaštar Koestler ispada nešto kao intelektualni Forrest Gump; svuda se muva i svakog zna. Prvi jezik mu je mađarski, no u kući govore njemački; onda on do adolescencije svlada i engleski i francuski. Kao nadobudni cionist ode u Palestinu 1930ih, i na brzinu nauči dovoljno hebrejskoga da sastavi prvu križaljku na tom jeziku; onda upadne u komunizam i u SSSR-u stekne dosta znanja ruskoga da može čitati novine i voditi konverzaciju.

Onda se bori u Španjolskom ratu 1936-39, biva zarobljen od frankista, nogiran u francuske internirske logore, jedva pobjegne pred Nijemcima u Englesku, gdje napiše na njemačkom roman preveden na engleski "Pomračenje o podne"- i dalje životan klasik (iako je možda izvorno napisan na engleskom, nije sigurno)

Okrene se protiv komunizma i bavi svim i svačim- novinstvo, čudne teorije (on je izumitelj "Hazarske teorije" o turskom podrijetlu europskih Židova, koju je sjajno obrazložio, no genetika ju je srušila); niza spisa o parapsihologiji, zatim, u jednoj "Roots of Coincidence" piše o sinkronicitetima i gadi Junga (pokušava svaliti sve na fiziku- prvi valjda u toj ekipi).

Kad je imao 77, samoubio se (barbiturati) sa 20 godina mlađom i zdravom suprugom, ostavivši novac za Parapsihološku katedru koja je kasnije osnovana u Edinburghu.

Taj je jako mijenjao simpatije i antipatije, znao je sve (Freud, Mann, Orwell, Hemingway, Russell,..), mrzio Hemigwaya (zavist) i Russella (već neki razlog), a bio vrko promiskuitetan tijekom svoja tri braka (često na rubu silovanja- agresivnost možda kompenzatorna za kompleks inferiornosti).

No, ima scena kako on, Sartre i Camus, s boljim polovicama, 1946. oblijevaju se po nekoliko poznatih birceva u Parizu dok ne dođu do stanja plačljive ljigavosti. De Beauvoirova počne, dok oni svi pijani bazaju po nekom mostu, ridati nad tragedijom ljudske sudbine; Sartre se isto rasplače i predloži da skoče u Seinu. Malo nakon tog, Koestler baci pogled na Seinu i rascmolji se.

Onda ide pustiti vodu u neki nužnik, vičući odanle ženi da ga ne napušta jer ju voli; završe svi komirani kod Sartrea i zaspu kao svinje, dok Sartre uz tešku muku kava i droga uspravi se da ode na predavanje na Sorbonni (on drži predavanje).

Mislim...

Očito višak energije i talenta, no totalni nedostatak razuma, te teška emocionalna nezrelost.

 

[Urvan Hroboatos]

Terry Eagleton: The Meaning of Life: A Very Short Introduction

Prelistao sam opet kratku knjigu Terrya Eagletona, engleskoga literanog teoretičara koji nikako da se odluči je li marksist ili katolik (ili oboje).

To je iz serije "A Very Short Introduction to ....", knjiga od 150 stranica o svemu. Ova je bila o "smislu života".

U cjelini dobro, no određeno lektirom (Wittgenstein, Aristotel, Schopenhauer, Freud..), autor dolazi da bi smisao života mogao strpati se u Aristotelovu maksimu o maksimiziranju svojih darova za šire dobro i veći život. Zvuči dobro, no hrpa argumenata i protuargumenata čini stvar suhoparnom.

Većina ljudi uopće s tim nema brige, živi od danas do sutra, bez nekog jačeg cilja (uski i prizemni ciljevi mogu biti itekako moćni. Tako Snoopy depresivno kontemplira smisao života, bdijući noću- Charlie Brown ujutro donese pasji obrok, a Snoopy skoči: Smisao !

Tzv. smisao se pojavljuje, možda, u situacijama odmora ili nepostojanja smjera prema nekom cilju, ili slabe energije. Vitalna osoba u kojoj bujaju ideje i intencije, nema nikakvoga problema sa "smislom". To pitanje je pseudopitanje. "Smisao" se pojavljuje kad smo nekako invalidni, slabi ili ograničeni, kad se nešto pretrpi i ne vidi lijek. Ljudi niske razine energije često propituju nešto; a posebno gubitnici.

Smisao- to je život koji kola u pojedincu, a ne program življenja.

Eagleton je dobro rekao da je smisao ono što ucijepimo u svijet oko nas, to taj subjektivizam se kod mentalno razvijenih malo olinjava- neki veliki smisao postaje naša projekcija, naš LSD trip. Autor nije zamijetio nešto po meni vrlo važno- kapacitet i domet imaginacije, želja i sposobnosti ljudi. Svi smo ograničeni u toj ljudskoj mjeri života, darova, godina..
Bilo bi užasno da živimo, funkcionalni, 500 godina.

I bez transcendencije, ljudi su ograničeni na ovo nešto okolo... Zamislimo- čovjeku umre dijete, a netko ga tješi- pa, bilo bi mrtvo kroz 300 godina; ili, neki izumitelj ili znanstvenik žurno radi na nečem, a zna da će kroz 200-300 godina to izgubiti na značaju. Umjetnost je malo različita, no ne bitno- Ibsen se pjenio na pomisao o toplinskoj smrti univerzuma i zaleđenu zemlju koja, s bakterijama i virusima, huji kroz kozmos- puna Ibsenovih sabranih djela, pokrivenih snijegom i ledom, koja nitko ne čita (ljudi, ni nekoga ekvivalenta nema).

Blisko tomu je i strah od smrti (ne umiranja). Ono što bolno odjekne su trpnje ili gubitak naših ljudi, za koje nam nije svejedno. Da nam pak kažu da će kroz 500 godina homo sapiens nestati u nekoj eksploziji- ne bi me dirnulo. A neke bi, jer - radili su istraživanja u SAD- postoji i neka lojalnost vrste, pa bi neki takvi bili paralizirani mišlju-znanjem da je ono za što se trude jalovo-kroz 500 godina. Osobno, mislim da je to bizarno- tok života je jači, i ljudi bi se nekako uvjerili da će savladati to kroz 500 god, da nema neumitnosti,.. Nekim bi vjerojatno bile svejedno (Poslije mene potop..)

Dakle, pitanje o smislu nije jednoznačno. Ima veze s vitalnošću, s potencijalom za transcendenciju (dosad nespomenuto), uvidom da empirijska stvarnost nije sve, a od ovozemaljskih trudova borbom za nešto što je osobi važno, a u radijusu je njegove egzistencije, briga, volje, mržnji, interesa, ljubavi ..Imaginativno i intelektualno, kao i voljno, čovjek si postavlja zadatke koji mu se sami nametnu.

Da se sad probudi netko iz 1200- u ovom bi svijetu poludio.

Za kraj, taksist priča T.S. Eliottu anegdotu kako je vozio Bertanda Russella i upitao ga: "Otkud sve ovo ? Zašto ? Koji je tomu smisao ?". Naravno, Russell mu nije znao odgovoriti.

Mogao mu je samo reći da je pitanje ili pogrješno (koji zec najbrže pliva preko Atlantika ?), ili presloženo, te da se može odgovoriti riječima, no da nema nikakvoga jednostavnoga odgovora. Dodao bih da se "smisao" i mijenja, nestaje i nastaje, prioriteti postaju nevažni, ..Velike vjerske metafizike daju odgovore, u okviru svojih sustava, a ateističko-humanistički su ne samo skromniji, nego i naivniji. Npr. da bi pokazali da su ateisti "dobri" stalno naglašavaju smisao u dobrim djelima i radu na poboljšanju života ljudi.

Sumnjam da bi to dirnulo mizantropa koji o samom smislu nema baš visoko mišljenje ...