Popaj Bostanović
Zaslužan član
- Poruka
- 106.252
Većina zna ko je ovaj istoričar, profesor FIlozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, tako da nije potreban značajniji uvod u njegovu političku karijeru. Proslavio se zajedno sa svojim imenjakom, Čedom Jovanovićem, kao i Vladom Dobrosavljevićem, kao jedan od najistaknutijih lica omladinskog pokreta protiv Slobodana Miloševića 1996/7. godine. Godine 1998. bio i generalni sekretar studentskog Studentskog političkog foruma (u vreme dok je Čedomir Jovanović bio predsednik). Učlanio se zajedno sa drugim Ćedom u Demokratsku stranku Zorana Đinđića i jendo vreme bio njen portparol.
Po povratku sa specijalističkih studija u Velikoj Britaniji, 2002. godine, reaktivira se u stranci G17 plus zajedno sa Miroljubom Labusom, za kojeg piše programska načela te stranke. Bez obzira na izbor političke stranke, Čeda je po svom ubeđenju bio umereni nacionalista rojalističke orijentacije, ideološki na batićevskoj liniji, ili možda bolje rečeno najsličniji Milanu St. Protiću i Demohrišćanskoj stranci Srbije. Zalagao se za održavanje referenduam za nezavisnost Srbije i njeno otcepljenje od Crne Gore, odnosno da Srbija to inicira. Izradio je plan G17+ za rešenje statusa Kosova i Metohije sa EU kao bitnim faktorom, koji je podrazumevao da, ukoliko ne bude bio prihvaćen model najšire teritorijalne autonomije KiM u okviru Srbije, onda treba pristupiti podeli Kosova, nakon čega bi suštinski Srbija priznala albansko Kosovo kao nezavisnu državu. Njegova je stranka učestvovala u prvoj vladi Vojislava Koštunice, sa koaliciom DSS-NS (uz manjinsku podršku SPS-a), a nakon otcepljenja CG maja 2006. godine, Čeda se povlači iz stranke i političkog života zbog neispunjenja ultimatuma da se uhapsi i isporuči Ratko Mladić Haškom tribunalu. U to vreme, Antić je smatrao saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu jednim od najvažnijim prioritetima Republike Srbije.
Godine 2007. osniva Napredni klub, obnovljen kako je sam tvrdio, posle 101 godine. Primećuju se određeni politički zaokreti, pre svega po pitanju Crne Gore, jer je Antić od uslovno govoreći prijatelja režima u Crnoj Gori, došao do toga da je jedan od građana Srbije kojima je bio čak i zabranjen ulazak u Crnu Goru, skupa sa Dejanom Mirovićem, Aleksandrom Rakovićem i Matijom Bećkovićem. U vreme Tadićeve vlasti, do 2012. godine, sarađivao je sa strukturama kao neko ko se bavi problemom političkih prava Srba u regionu, a što ga je neminovno dovelo do kolizije sa crnogorskim vlastima. Kao jedan od najvećih kritičara radikala, i to pre svega Vučića, ostao je u javnosti poznat kao takav i posle dolaska naprednjaka na vlast 2012. godine, a posebno od 2016. godine. Većinu naredne decenije, Antić je proveo pokušavajući da uspostavi neku saradnju sa srpskom opozicijom. Godine 2017. pomogao je Vuku Jeremiću prilikom osnivanja Narodne stranke, na čelu čijeg Političkog saveta se nalazio. U svetlu glasina o njegovim ambicijama da se kandiduje za predsednika Srbije i tako izađe na megdan svom tada percipiranom arhineprijatelju, Vučiću, pokušavao je da uspostavi saradnju i sa pokretom Saše Radulovića, Dosta je bilo. Bio je redovan učesnik građanskih protesta, uključujući i Pokreta 1 od 5 miliona i govornik na predizbornim skupovima, pa sve do koalicije Srbija protiv nasilja 2023. godine, kada se (sredinom te godine; dakle, još i pre izbora koji su bili u decembru '23) definitivno povlači javnog političkog života.
Šta se dogoidlo sa ovim novim Antićem, mislim da ste svi ispratili. Neke stvari su ovde vrlo logične. U Srbiji su studentske blokade već mnogo puta ranije bile i Antić je uvek bio njihov najljući protivnik. On vodi i sudske sporove protiv blokadera iz 2014. godine, koji su tada ometali njegove pokušaje da održava nastavu na Uvodu u istorijske studije, osnovnom predmetu na Odeljenju za istoriju sa kojim se brucoši odmah suočavaju. Osim ličnog sukoba, kao osvedočeni monarhista, Antiću se u celosti gade sve ideologije koje sadrže elemente marksizma. Tako da je njegov stav i posebno njegovo protivljenje blokadama koje su obeležile kraj 2024. i veći deo 2025. godine, prilično jasan i objašnjiv.
Međutim, ono što je posle usledilo...nije. Antić se bukvalno ne skida sa režimskih televizija, imao je veći broj gostovanja nego ikada do sada i ponavlja rečenice po šablonu naprednjaka, gde se može videti da mu je napisano da nauči i naglas kada se upale kamere po tuđoj instrukciji kaže dotične reči. Viđen je redovno u prisustvu Branka Babića, famoznog Gospodara obrva, iako oni nisu poznanici od ranije. Većina sumnji, postala je jasna kada je dobio od vlasti i nagradu. Dobio je uhebljenje u upravnom odboru Narodne biblioteke Srbije (odnosno, dodatan i to solidan prihod uz njegovu standardnu platu na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu). Međutim, Antić radi i još nešto mnogo strašnije i to nešto što uopšte nije ličilo na njega, slagali se ili ne sa njegovim (bivšim ili sadašnjim) političkim stavovima. Antić plasira vrlo očigledne dezinformacije u javnost. Iako je vrlo jasno da stvari o kojima govori nisu istina i iako je očigedno jako neprijatno da sopstvene kolege pogleda u oči, on dolazi na državne televizije i priča stvari koje nikakve veze nemaju sa životom i na taj način dovodi do toga da mu nekou u javnosti možda i poveruje.
Primera radi, u 27:43 pre oko 3 nedelje na TV Prva, prof. Antić je izjavio sledeće:
ČEDOMIR ANTIĆ: Nema proslave Svetog Save! To je zvaničan praznik, bre! Nema proslave na Filozofskom fakultetu!
Evo fotografija sa same proslave i sa njim u prisustvu ljudi koje svakodnavno proziva i pljuje po javnosti:
Tako da: zašto ovo Čeda radi?
I ne, ovo se ne može objasniti nikakvim „patriotizmom”. Ne može se objasniti ni apsolutno nikakvim saznanjima da je opozicija gora od vlasti (a što je, misteriozno, spoznao tek posle 12 godina). Ne može se objasniti ničim uobičajenim razlog zbog kojeg je Čeda Antić potpuno šokirao skoro sve svoje prijatelje i rodbinu.
Da li se Čeda prodao, ili je ucenjen? Ili oba?
