Pored svega što smo do sad rekli to potvrđuju i sledeće Hristove reči:
„A za mrtve – da će vaskrsnuti, zar ne čitaste u Mojsijevoj knjizi gde govori o kupini, kako mu reče Bog ’Ja sam Bog Avraamov i Bog Isaakov i Bog Jakovljev’? On nije Bog mrtvih nego živih. Grdno se varate.“ (Mk. 12:26-27)
„A da mrtvi ustaju, to je i Mojsije pokazao na mestu o kupini, gde Gospoda naziva Bogom Avraamovim, Bogom Isaakovim i Bogom Jakovljevim. A Bog nije Bog mrtvih nego živih, jer su njemu svi živi.“ (Lk. 20:37-38).
Hristos nije rekao da će Bog s obzirom na vaskrsenje mrtvih „biti Bog Avraamov i Bog Isaakov i Bog Jakovljev“ i da „Bog neće biti Bog mrtvih nego živih, jer će u njemu svi biti živi.“ Dakle, nije upotrebio buduće vreme kako bi inače trebalo da je tvrdnja hrišćanskih budista-epikurejaca, da je vaskrsenje mrtvih u apsolutnom smislu (i unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka) samo stvar budućnosti, istinita. Hristos je upotrebio sadašnje vreme zato što Bog već sada jeste Bog živih a ne mrtvih; zato što već sada u njemu Avraam i Isaak i Jakov jesu živi kao duhovi; živi su jer su njihovi duhovi već sada oživljeni, uvedeni na Nebo, gde su svesni, budni, gde i vide i čuju i slave i hvale Boga i gde iščekuju i svoje buduće telesno ustajanje iz mrtvtih: „Jer vi niste prišli gori koja se može opipati i koja je zažarena od vatre, ni tmini, ni pomrčini, ni oluji, ni zvuku trube, ni glasu reči za koji su slušaoci molili da im se više ne govori. Jer nisu mogli da podnesu zapovest: ’Ako i zver dotakne goru, biće kamenjem ubijena’. I prizor je bio tako strašan da Mojsije reče: „Uplašen sam i drhtim“. Nego ste prišli Sionskoj gori i gradu Boga živoga, nebeskom Jerusalimu, hiljadama anđela, svečanom zboru i crkvi prvenaca koji su popisani na nebesima, i Bogu – sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika, i posredniku novoga saveza, Isusu, i krvi kropljenja, koja govori bolje nego Aveljeva krv.“ (Jevr. 12:18-24)
„Jer je i Hristos jednom umro za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, telo su mu, doduše, ubili, ali je duhom oživljen; njim je sišao i propovedio duhovima koji su bili u tamnici, koji su nekad bili neposlušni, kad je Božija strpljivost čekala u Nojevo vreme, dok se gradio kovčeg, u kom se malo njih, to jest, osam duša spaslo kroz vodu....“ (1Petr. 3:18-20)
Sveto pismo, dakle, potpuno jasno uči da duh čovečiji kada se odvoji od tela kao prvo postoji i ne raspada se; a kao drugo svestan je, čuje, vidi, misli, oseća, razume i veruje...
„A za mrtve – da će vaskrsnuti, zar ne čitaste u Mojsijevoj knjizi gde govori o kupini, kako mu reče Bog ’Ja sam Bog Avraamov i Bog Isaakov i Bog Jakovljev’? On nije Bog mrtvih nego živih. Grdno se varate.“ (Mk. 12:26-27)
„A da mrtvi ustaju, to je i Mojsije pokazao na mestu o kupini, gde Gospoda naziva Bogom Avraamovim, Bogom Isaakovim i Bogom Jakovljevim. A Bog nije Bog mrtvih nego živih, jer su njemu svi živi.“ (Lk. 20:37-38).
Hristos nije rekao da će Bog s obzirom na vaskrsenje mrtvih „biti Bog Avraamov i Bog Isaakov i Bog Jakovljev“ i da „Bog neće biti Bog mrtvih nego živih, jer će u njemu svi biti živi.“ Dakle, nije upotrebio buduće vreme kako bi inače trebalo da je tvrdnja hrišćanskih budista-epikurejaca, da je vaskrsenje mrtvih u apsolutnom smislu (i unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka) samo stvar budućnosti, istinita. Hristos je upotrebio sadašnje vreme zato što Bog već sada jeste Bog živih a ne mrtvih; zato što već sada u njemu Avraam i Isaak i Jakov jesu živi kao duhovi; živi su jer su njihovi duhovi već sada oživljeni, uvedeni na Nebo, gde su svesni, budni, gde i vide i čuju i slave i hvale Boga i gde iščekuju i svoje buduće telesno ustajanje iz mrtvtih: „Jer vi niste prišli gori koja se može opipati i koja je zažarena od vatre, ni tmini, ni pomrčini, ni oluji, ni zvuku trube, ni glasu reči za koji su slušaoci molili da im se više ne govori. Jer nisu mogli da podnesu zapovest: ’Ako i zver dotakne goru, biće kamenjem ubijena’. I prizor je bio tako strašan da Mojsije reče: „Uplašen sam i drhtim“. Nego ste prišli Sionskoj gori i gradu Boga živoga, nebeskom Jerusalimu, hiljadama anđela, svečanom zboru i crkvi prvenaca koji su popisani na nebesima, i Bogu – sudiji svih, i duhovima savršenih pravednika, i posredniku novoga saveza, Isusu, i krvi kropljenja, koja govori bolje nego Aveljeva krv.“ (Jevr. 12:18-24)
„Jer je i Hristos jednom umro za grehe, pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu, telo su mu, doduše, ubili, ali je duhom oživljen; njim je sišao i propovedio duhovima koji su bili u tamnici, koji su nekad bili neposlušni, kad je Božija strpljivost čekala u Nojevo vreme, dok se gradio kovčeg, u kom se malo njih, to jest, osam duša spaslo kroz vodu....“ (1Petr. 3:18-20)
Sveto pismo, dakle, potpuno jasno uči da duh čovečiji kada se odvoji od tela kao prvo postoji i ne raspada se; a kao drugo svestan je, čuje, vidi, misli, oseća, razume i veruje...
