šta reći, a šta prećutati

[gost 271475]

Možda tema nije za ovaj pdf, mada ja mislim da jeste...
E, ovako... nađete se u situaciji da želite da budete iskreni i da vam se ta iskrenost olupa o glavu. Onda razmišljate kako je možda pametnije bilo prećutati. I sledeći put tako i uradite.
Ali, recimo da se istrtljate, pa kažete da ste i šta ste prećutali, a to ste uradili da bi nekoga poštedeli nerviranja, ili sebe poštedeli kritike.
Recimo i da kažete zato što mislite da trebate da budete iskreni. I trebate, ali vas je iskustvo x puta ošinulo po nosu.
I ma šta vi ksnije rekli, ili ne rekli, uradili, ili jok, priznali, ili jok... ostaće sumnja da ste prećutali. Za neke je ovo isto što i laž. Ne mislim da jeste, ali vodi ka tome, tačnije može da se iskomlikuje i budete naterani i da slažete.
Podvlačim da prvobitna namera nije ni laž, ni prećutkivanje, ali ne sme da bude ni iskrenost po svaku cenu... jer može biti iskorišćena protiv vas.
Različite su reakcije, verovatno zavisi i od odnosa, ali nikada nisam umela da razgraničim šta, kome i u kom trenutku treba reći. I da li uopšte treba reći. I ako treba, na koji način... a opet, da nekome ne budeš isti kao taj od koga imaš nameru da ga poštediš?

 

[sunasceJeca]

Možda tema nije za ovaj pdf, mada ja mislim da jeste...
E, ovako... nađete se u situaciji da želite da budete iskreni i da vam se ta iskrenost olupa o glavu. Onda razmišljate kako je možda pametnije bilo prećutati. I sledeći put tako i uradite.
Ali, recimo da se istrtljate, pa kažete da ste i šta ste prećutali, a to ste uradili da bi nekoga poštedeli nerviranja, ili sebe poštedeli kritike.
Recimo i da kažete zato što mislite da trebate da budete iskreni. I trebate, ali vas je iskustvo x puta ošinulo po nosu.
I ma šta vi ksnije rekli, ili ne rekli, uradili, ili jok, priznali, ili jok... ostaće sumnja da ste prećutali. Za neke je ovo isto što i laž. Ne mislim da jeste, ali vodi ka tome, tačnije može da se iskomlikuje i budete naterani i da slažete.
Podvlačim da prvobitna namera nije ni laž, ni prećutkivanje, ali ne sme da bude ni iskrenost po svaku cenu... jer može biti iskorišćena protiv vas.
Različite su reakcije, verovatno zavisi i od odnosa, ali nikada nisam umela da razgraničim šta, kome i u kom trenutku treba reći. I da li uopšte treba reći. I ako treba, na koji način... a opet, da nekome ne budeš isti kao taj od koga imaš nameru da ga poštediš?

Uvek sam za apsolutnu iskrenost. Prećutkivanje je po meni isto kao laž. Ako nije, zbog čega prećutkivanje, pitam ja Vas? Prećutkivala ti ili ne, da kao poštediš nekoga od kako kažeš da taj neko ne pomilsi da si si isti/isti od koga je zeleo/la da bude poštedjen/a i nije neka pošteda, po meni jer pre ili kasnije se to sazna i ima svakakako da ti se olupa o lepu glavicu, jer svi su takvi kakvi su, dakle ako je neko neveran nece to moci dugo da krije ma kako se sladak prikazivao, shvataš? To je samo banalan primer ali jeste tako, da trebaš biti svoja, pa sta bude, jer ti neces da neko voli iluziju vec tebe dale daj mu sebe pricom a ne iluziju nekim laskanjem koje ce svakako pre ili kasnije da prsne kao balon od sapunice. Budi sta jesi, pa sta bude. Svakako da treba imati meru sta se i kome prica, znaci neces apsolutnom strancu ispricati sve o sebi kao sto bi ispricala drugarici koju na primer znas od osnovne skole, zar ne, ali nisam za precutkivanje, jer mnogo boli, ume neprijatno da iznenadi i ne vodi nicemu dobrom. Ako ti je za utehu, nisam ni ja baš umela da razlučim sta i kome baš ispricati ali ne kajem se, uglavnom sam prosla kao bosa po trnju, pa ih je ta iksrenost mozda iplašila, ponekad iritirala, mozda katkad i sludela, ali sta da radim, moram da kazem, pa to ti je... Mislim, zbog cega nam je Bog dao jezik ako ne da izrazavamo svoke milsi i da kazujemo recč, zar ne?pa stvarno, cemu govor ako misliš ovo ili ono a precutkuješ pa guraš pod tepih? meni je to precutkivanje kao pahulja...pa dodaješ, dodaješ i na kraju te pokosi grumen snega da ne znaš posle kako se zoveš. dakle sve zavisi kome i sta pricaš. Nisam za otvaranje apolutnim strancima i bez zadrske ali ako znas cak i da ce to precutkivanje nekoga mozda odvratiti od tuge i tog saznjanja sto precutkuješ, veruj mi više ce ga zaboleti ako na kraju sazna isto to ali da si precutala i da nsii rekla nego sto ce boleti odmah prizanje, dakle pukneš da kazem, pa sta bude.nekada se ovako covek zabvarava da ako kaze da ce neko otici ili nece pa se posle sekiras mozda ne bi bilo to ili ovo da si rekla.Ako ode i nije vredan toga, svega, bilo cga.Ako neko hoce da ode sta god ti uradila ili ne uradila, bice opet kako ne treba ili mora, dakle na neke stvari svakako ne mozes uticati, ili ne u velikoj meri, ali ja sam svakako za apsolutnu otvorenost, pa sta bude.

 

[***Saint***]

Možda tema nije za ovaj pdf, mada ja mislim da jeste...
E, ovako... nađete se u situaciji da želite da budete iskreni i da vam se ta iskrenost olupa o glavu. Onda razmišljate kako je možda pametnije bilo prećutati. I sledeći put tako i uradite.
Ali, recimo da se istrtljate, pa kažete da ste i šta ste prećutali, a to ste uradili da bi nekoga poštedeli nerviranja, ili sebe poštedeli kritike.
Recimo i da kažete zato što mislite da trebate da budete iskreni. I trebate, ali vas je iskustvo x puta ošinulo po nosu.
I ma šta vi ksnije rekli, ili ne rekli, uradili, ili jok, priznali, ili jok... ostaće sumnja da ste prećutali. Za neke je ovo isto što i laž. Ne mislim da jeste, ali vodi ka tome, tačnije može da se iskomlikuje i budete naterani i da slažete.
Podvlačim da prvobitna namera nije ni laž, ni prećutkivanje, ali ne sme da bude ni iskrenost po svaku cenu... jer može biti iskorišćena protiv vas.
Različite su reakcije, verovatno zavisi i od odnosa, ali nikada nisam umela da razgraničim šta, kome i u kom trenutku treba reći. I da li uopšte treba reći. I ako treba, na koji način... a opet, da nekome ne budeš isti kao taj od koga imaš nameru da ga poštediš?

shvatila sam da je ćutanje zlato. iako mnogo pričam nekad, nikad se ne izletim nešto što ne treba i što sam prećutala. samokontrola.

 

[Borac za prava zivotinja]

Jeste za ovaj pdf.

Mislim da to najviše zavisi od odnosa, mada lično nisam sklona da kažem baš sve o sebi (a ne o onome šta mislim).

E sad ... Iskrenost ne mora uvek biti verbalna. Postoje i postupci, proizišli iz iskrenosti prema sebi i drugima. Kad sam iskrena prema sebi i drugima, to ne podrazumeva da ću nešto reći, već pre da ću nešto učiniti ... sa apsolutnim pravom na zadršku reči koje bi možda, zbog "surove ogoljenosti", mogle biti pogrešno shvaćene. Iskrenost ume da bude surova, i onda postoji rizik da onaj, prema kome smo u potpunosti otvoreni (kažemo sve što mislimo), bude povređen. Sujeta je čudo. Na zrnce sujete svi imamo pravo: i onaj koji svoju iskrenost smatra bogomdanom ("reći ću, pa šta bude"), i onaj kome smeta tuđa iskrenost jer ga negde pogađa. Ali, manja je šteta nešto prećutati (ovde mislim prevashodno na ispovedanje, a ne na otvaranje očiju drugih), nego otvoriti sve karte ... jer postoje ljudi koji sve zloupotrebljavaju, pa i otvorenost srca - što je, možda, najgnusnija izdaja od svih izdaja.
Ne lažem, ali umem da prećutim. U se, i u svoje kljuse. Nek me čitaju i tumače ako im je baš toliko stalo.
A kako znati kada reći baš sve a da to ne bude rizično? - Samo nekom s kim smo pojeli džak soli.
Sve je to mnogo zeznuto ... Ako slažeš, moraš da paziš da se ne razotkriješ; ako se rešiš da priznaš prećutkivanje, ispada da si prikrila deo nečega pa samim tim i slagala. Ali opet mislim da to ima veze sa načinom na koji te osoba percepira. Ona koja te poštuje, razumeće razloge prećutkivanja, neće ti na tome zameriti, i takva "akcija" neminovno će izazvati "reakciju" - tvoju otvorenost. U takvim uslovima otvorenost bi bila obostrana, tj idealan odnos.

 

[gost 271475]

Uvek sam za apsolutnu iskrenost. Prećutkivanje je po meni isto kao laž. Ako nije, zbog čega prećutkivanje, pitam ja Vas? Prećutkivala ti ili ne, da kao poštediš nekoga od kako kažeš da taj neko ne pomilsi da si si isti/isti od koga je zeleo/la da bude poštedjen/a i nije neka pošteda, po meni jer pre ili kasnije se to sazna i ima svakakako da ti se olupa o lepu glavicu, jer svi su takvi kakvi su, dakle ako je neko neveran nece to moci dugo da krije ma kako se sladak prikazivao, shvataš? To je samo banalan primer ali jeste tako, da trebaš biti svoja, pa sta bude, jer ti neces da neko voli iluziju vec tebe dale daj mu sebe pricom a ne iluziju nekim laskanjem koje ce svakako pre ili kasnije da prsne kao balon od sapunice. Budi sta jesi, pa sta bude. Svakako da treba imati meru sta se i kome prica, znaci neces apsolutnom strancu ispricati sve o sebi kao sto bi ispricala drugarici koju na primer znas od osnovne skole, zar ne, ali nisam za precutkivanje, jer mnogo boli, ume neprijatno da iznenadi i ne vodi nicemu dobrom. Ako ti je za utehu, nisam ni ja baš umela da razlučim sta i kome baš ispricati ali ne kajem se, uglavnom sam prosla kao bosa po trnju, pa ih je ta iksrenost mozda iplašila, ponekad iritirala, mozda katkad i sludela, ali sta da radim, moram da kazem, pa to ti je... Mislim, zbog cega nam je Bog dao jezik ako ne da izrazavamo svoke milsi i da kazujemo recč, zar ne?pa stvarno, cemu govor ako misliš ovo ili ono a precutkuješ pa guraš pod tepih? meni je to precutkivanje kao pahulja...pa dodaješ, dodaješ i na kraju te pokosi grumen snega da ne znaš posle kako se zoveš. dakle sve zavisi kome i sta pricaš. Nisam za otvaranje apolutnim strancima i bez zadrske ali ako znas cak i da ce to precutkivanje nekoga mozda odvratiti od tuge i tog saznjanja sto precutkuješ, veruj mi više ce ga zaboleti ako na kraju sazna isto to ali da si precutala i da nsii rekla nego sto ce boleti odmah prizanje, dakle pukneš da kazem, pa sta bude.nekada se ovako covek zabvarava da ako kaze da ce neko otici ili nece pa se posle sekiras mozda ne bi bilo to ili ovo da si rekla.Ako ode i nije vredan toga, svega, bilo cga.Ako neko hoce da ode sta god ti uradila ili ne uradila, bice opet kako ne treba ili mora, dakle na neke stvari svakako ne mozes uticati, ili ne u velikoj meri, ali ja sam svakako za apsolutnu otvorenost, pa sta bude.

Nebitno da li će taj neko to kasnije da sazna, meni smeta što sam prećutala... nije razlog iskrenosti u ne biti uhvaćen u laži. Jednostavno, tako funkcionišem... i ako skrenem sa tog puta, umem da napravim čitavu zbrku. Prvo sebi, pa onda i drugima.
Sama činjenica da taj neki odnos nije do kraja iskren žulja... a kada se potrudim da bude, opet ne valja.
Postoje ljudi koje ću bez da trepnem slagati, umem... pitanje je da li hoću i zbog čega. Ponekad jednostavno takve stvari radim igre radi. Sa tavima nema dubljeg kontakta, iz prostog razloga što ne bi ni bili slagani da mi išta znače.
Lično, više volim istinu, ma kako surova bila, ali da je bude. I često od starta krenem sa nepoverenjem, većina ljudi ide suprotnim smerom... ja ne. Zato što znam kako je lako slagati.
One bitne lažem eto u takvim situacijama kada sam naterana, da ih ne povredim i da ne doživim kritiku... što me navodi na zaključak da će taj neki mohj postupak, koji sam prećutala biti okarakterisan kao pogrešan.
Ne brine me da li će neko otići, ako mi ne veruje, široko mu polje... ali konstantno osećati tu napetost, usled nedostatka poverenja je zamarajuće, rekoh već šta mi je polazna tačka i koliko je teško uopšte izgraditi poverenje, kamoli ga održati. Dovoljna je sitnica da se sve sruši. Ne samo laž, ponekad istina... jer istaina je je ono što više boli. I činjenica da si prećutao.

 

[gost 271475]

shvatila sam da je ćutanje zlato. iako mnogo pričam nekad, nikad se ne izletim nešto što ne treba i što sam prećutala. samokontrola.

Ja vrlo malo pričam, a i to što kažem, uglavnom ne biram šta kad i kome. Da, da... samokontrola... kao da ne znam...

 

[gost 271475]

Jeste za ovaj pdf.

Mislim da to najviše zavisi od odnosa, mada lično nisam sklona da kažem baš sve o sebi (a ne o onome šta mislim).

E sad ... Iskrenost ne mora uvek biti verbalna. Postoje i postupci, proizišli iz iskrenosti prema sebi i drugima. Kad sam iskrena prema sebi i drugima, to ne podrazumeva da ću nešto reći, već pre da ću nešto učiniti ... sa apsolutnim pravom na zadršku reči koje bi možda, zbog "surove ogoljenosti", mogle biti pogrešno shvaćene. Iskrenost ume da bude surova, i onda postoji rizik da onaj, prema kome smo u potpunosti otvoreni (kažemo sve što mislimo), bude povređen. Sujeta je čudo. Na zrnce sujete svi imamo pravo: i onaj koji svoju iskrenost smatra bogomdanom ("reći ću, pa šta bude"), i onaj kome smeta tuđa iskrenost jer ga negde pogađa. Ali, manja je šteta nešto prećutati (ovde mislim prevashodno na ispovedanje, a ne na otvaranje očiju drugih), nego otvoriti sve karte ... jer postoje ljudi koji sve zloupotrebljavaju, pa i otvorenost srca - što je, možda, najgnusnija izdaja od svih izdaja.
Ne lažem, ali umem da prećutim. U se, i u svoje kljuse. Nek me čitaju i tumače ako im je baš toliko stalo.
A kako znati kada reći baš sve a da to ne bude rizično? - Samo nekom s kim smo pojeli džak soli.
Sve je to mnogo zeznuto ... Ako slažeš, moraš da paziš da se ne razotkriješ; ako se rešiš da priznaš prećutkivanje, ispada da si prikrila deo nečega pa samim tim i slagala. Ali opet mislim da to ima veze sa načinom na koji te osoba percepira. Ona koja te poštuje, razumeće razloge prećutkivanja, neće ti na tome zameriti, i takva "akcija" neminovno će izazvati "reakciju" - tvoju otvorenost. U takvim uslovima otvorenost bi bila obostrana, tj idealan odnos.

Možda je problem u prezentaciji, tačnije u toj surovosti... jer nešto što bi moglo tako da zazvuči treba prećutati, zar ne? li pak nagovestiti, ili ublažiti... ali uvek postoji ta opasnost od lošeg tumačenja. Tu se javlja problem, jer ako prećutiš, automatski si i slagao?
I definitivno je manja šteta prećutati, to sam i sama skontala... Ali ne umem da nađem sredinu. Recimo, ako sam 100% iskrena, reći ći i da sam i šta sam prećutala.

Možda je u boldu poenta...

 

[gost 251616]

Zavisi koliko su utkani u moj zivot . Ako su mi bas bliski , sto na um to na drum , bez pardona !
Nije dobro ali ne mogu a i necu da pamtim i petljam
Ako su mi nebitni i ne doticu me , dok me ne pitaju necu im ni reci ali onda moraju da budu spremni da cu im sve vrlo ogoljeno servirati .
Problem je sto te onda uvrste u neprijatelja ukoliko nisu spremni za istinu ali to je onda vec njihov peh i sami moraju da se nose sa tim . Nemam grizu savesti zbog toga jer sami su pitali a istina nikad nije polovicna ili zamotana u celofan

 

[gost 202584]

Jeste za ovaj pdf.

Mislim da to najviše zavisi od odnosa, mada lično nisam sklona da kažem baš sve o sebi (a ne o onome šta mislim).

E sad ... Iskrenost ne mora uvek biti verbalna. Postoje i postupci, proizišli iz iskrenosti prema sebi i drugima. Kad sam iskrena prema sebi i drugima, to ne podrazumeva da ću nešto reći, već pre da ću nešto učiniti ... sa apsolutnim pravom na zadršku reči koje bi možda, zbog "surove ogoljenosti", mogle biti pogrešno shvaćene. Iskrenost ume da bude surova, i onda postoji rizik da onaj, prema kome smo u potpunosti otvoreni (kažemo sve što mislimo), bude povređen. Sujeta je čudo. Na zrnce sujete svi imamo pravo: i onaj koji svoju iskrenost smatra bogomdanom ("reći ću, pa šta bude"), i onaj kome smeta tuđa iskrenost jer ga negde pogađa. Ali, manja je šteta nešto prećutati (ovde mislim prevashodno na ispovedanje, a ne na otvaranje očiju drugih), nego otvoriti sve karte ... jer postoje ljudi koji sve zloupotrebljavaju, pa i otvorenost srca - što je, možda, najgnusnija izdaja od svih izdaja.
Ne lažem, ali umem da prećutim. U se, i u svoje kljuse. Nek me čitaju i tumače ako im je baš toliko stalo.
A kako znati kada reći baš sve a da to ne bude rizično? - Samo nekom s kim smo pojeli džak soli.
Sve je to mnogo zeznuto ... Ako slažeš, moraš da paziš da se ne razotkriješ; ako se rešiš da priznaš prećutkivanje, ispada da si prikrila deo nečega pa samim tim i slagala. Ali opet mislim da to ima veze sa načinom na koji te osoba percepira. Ona koja te poštuje, razumeće razloge prećutkivanja, neće ti na tome zameriti, i takva "akcija" neminovno će izazvati "reakciju" - tvoju otvorenost. U takvim uslovima otvorenost bi bila obostrana, tj idealan odnos.

искреност је суочавање са собом. ко то схвати не лаже, не прикрива и нема дилему. неразумевање је проблем, у полазној тачки је све, кад се човек сагледа све је сагледао.

 

[georgejune]

Ja ne mogu precutati i zadrzavati u sebi..iako znam da sam nesto nekad trebao precutati zarad svog dobra opet bih isto uradio jer bh protiv sebe isao cutanjem..ovako se osecam cisto i rastereceno

 

[gost 251616]

Sve u cilju sagledavanja istine ...kratak brz rez i .... gotoTo ...posle bude lakse

 

[goldengate]

na svakome je da preceni dali ce to sto hoce da kaze imat pozitivan ili negativan ucinak, jer ludi su razliciti, neko hoce da budes potpuno iskren prema njemu, neko pak misli da je savrsen i ako mu kazes da je pogresio ti ce ispasti kriv

 

[gost 198065]

Treba reći, ali ne svakome na isti način.

Kako istine nisu ni lepe ni ružne, već prosto istine; pitanje njihovog iznošenja jedna je vrsta mentalnozdravstvenog osiguranja u istoj meri koliko i morala, savesti i li pravdoljubivosti.

Što se mene tiče, još i više.


Čovek nikad ne razmišlja da li bi trebao, ili ne, prećutati trivijalnosti od kojih ga ni najmanje ne boli glava. Kad se priča o prećutkivanju, uglavnom se misli na prećutkivanje Velikih, Bitnih Stvari. Onih zbog kojih glava itekako puca.
Ili srce.

Pa bih, prema tome; rekla da je "reći ili prećutati" mnogo važnija stavka u našim malim uvrnutim univerzumima nego spočetka misliš. Prećutano se u najvećem broju slučajeva gnoji u tebi sve do momenta kad postane potpuno nebitno - kad ćeš reći u svakom slučaju, pa makar te koštalo života - a desi se i da košta.

Nemam nedoumica oko toga da li reći ili prećutati. Jedine nedoumice mogu postojati oko izraza; načina. Što je - pretpostavljam - u proporciji sa osobom koje se tiče. Pa ćeš s nekim poć izdaleka, fino i pažljivo.

A nekom ćeš sve što ga spada, i šta s tim?

 

[gost 43599]

Covek treba prvenstveno da se bavi sobom i bude iskren prema sebi...da precisti sebe losih iskustava koja ga blokiraju, pokusa da razume svoja osecanja, misli - zasto se javljuju i postoji li osnova za njihovo pojavljivanje...
Losa osecanja, misli su kao lose navike..ne valja ih kontrolisati, otklanjati, vec zameniti sa pozitivnim mislima, osecanjima...misli su uvek tu..nepredividive, neuhvatljive...sve polazi od njih...ako su one ciste, bistre, pozitivne i njima ne nameravamo nikoga da ponizimo, uvredimo, oneraspolozimo iznosenje istine ima i dobija sasvim drugo znacenje za nas i za onoga kome se istina saopstava....to ne bude kritika, grdnja, omalovazavanje, vec razmena iskrenih misli...

Smatram da je precutkivanje losije, stetnije iz razloga sto ga je teze otkriti...dvolicno je i licemerno....to tumacim kao skrivanje neceg sto ne zelis da drugi znaju...neceg se stidis, zeleo bi da zaboravis, ometa te u nekim ciljevima, namerama prema drugoj osobi, plasis se predrasuda, necije reakcije, nezainteresovan si ....
Precutkivanje nema pozitivnu notu i ono nije kad zelis da zastitis svoju intimu..to je pravo na privatnost koju svako ima...

Kad je neko svoj, misli i zivi u skladu sa sobom, nace nacin da iznese svoju iskrenost i da ona bude dobro prihvacena...
Da bi se tako zivelo i mislilo pojedinac mora dobro da zaviri u sebe, da prizna sebi svoje mane i pokusa da radi na njima..

Niko nema pravo da u tudje ime odlucuje cime se pojedinac moze nositi, sta moze podneti..

 

[maxyma]

Reci istinu i sama istina je cesto i bolno pitanje. "Kazu" da je istina uvek samo jedna i ja bih se u nekom finalnom smislu slozila sa tim. Medjutim u svakodnevnom zivotu pitanje istine je cesto strahovito polemicno i vrlo zavisno i od ucesnika i od njihove percepcije. Takodje,cesto se desava da nekoliko svedoka istog dogadjaja ispricaju vrlo kontradiktorno vidjenje istog. Kao da su prisustvovali potpuno razlicitim desavanjima. Znaci da istina nije uvek vidjena na isti nacin, i da iz razlicitih uglova moze da bude i razlicito dozivljena.
Kada se pominju osobine koje cenimo kod ljudi, uglavnom se na prvo mesto stavlja iskrenost kao jedna od najbitnijih.Opet, opštepoznata je činjenica da mnogi ljudi, iako žude za istinom, vrlo loše reaguju kada je čuju.Po meni,svaki covek i u svakoj situaciji treba imati pravo na istinu,a samo je nas izbor ili duznost na koji nacin i u kom momentu cemo plasirati ili eventualno dozirati istinu.

 

[gost 198065]

Govoreći o istini kao Jednoj I Jedinoj, mislila sam na sopstvene; one lične. Na istine koje figuriraju u odnosu u kojem jesi; u tvom sopstvenom životu.

Nisam govorila o Univerzalnim Istinama, u koje - ako bi o tome sudila većina - ionako slabo verujem.

Prethodni post me je podsetio da vrlo često pričam u terminima koji su samo meni jasni.

Smatram da je lična istina razlika između grča u utrobi, i opuštenosti. Dozvoljavam da je tek to diskutabilan pojam, ali, najposle, ti si taj koji će s njom živet, zar ne?

 

[gost 202584]

Reci istinu i sama istina je cesto i bolno pitanje. "Kazu" da je istina uvek samo jedna i ja bih se u nekom finalnom smislu slozila sa tim. Medjutim u svakodnevnom zivotu pitanje istine je cesto strahovito polemicno i vrlo zavisno i od ucesnika i od njihove percepcije. Takodje,cesto se desava da nekoliko svedoka istog dogadjaja ispricaju vrlo kontradiktorno vidjenje istog. Kao da su prisustvovali potpuno razlicitim desavanjima. Znaci da istina nije uvek vidjena na isti nacin, i da iz razlicitih uglova moze da bude i razlicito dozivljena.
Kada se pominju osobine koje cenimo kod ljudi, uglavnom se na prvo mesto stavlja iskrenost kao jedna od najbitnijih.Opet, opštepoznata je činjenica da mnogi ljudi, iako žude za istinom, vrlo loše reaguju kada je čuju.Po meni,svaki covek i u svakoj situaciji treba imati pravo na istinu,a samo je nas izbor ili duznost na koji nacin i u kom momentu cemo plasirati ili eventualno dozirati istinu.

васпитани смо да не лажемо, говоримо истину, да би нас родитељи лакше контролисали. ту почиње злоупотреба истине.
многи људи жуде за признањем, брига их за истину...

 

[tgdanijela]

Možda tema nije za ovaj pdf, mada ja mislim da jeste...
E, ovako... nađete se u situaciji da želite da budete iskreni i da vam se ta iskrenost olupa o glavu. Onda razmišljate kako je možda pametnije bilo prećutati. I sledeći put tako i uradite.
Ali, recimo da se istrtljate, pa kažete da ste i šta ste prećutali, a to ste uradili da bi nekoga poštedeli nerviranja, ili sebe poštedeli kritike.
Recimo i da kažete zato što mislite da trebate da budete iskreni. I trebate, ali vas je iskustvo x puta ošinulo po nosu.
I ma šta vi ksnije rekli, ili ne rekli, uradili, ili jok, priznali, ili jok... ostaće sumnja da ste prećutali. Za neke je ovo isto što i laž. Ne mislim da jeste, ali vodi ka tome, tačnije može da se iskomlikuje i budete naterani i da slažete.
Podvlačim da prvobitna namera nije ni laž, ni prećutkivanje, ali ne sme da bude ni iskrenost po svaku cenu... jer može biti iskorišćena protiv vas.
Različite su reakcije, verovatno zavisi i od odnosa, ali nikada nisam umela da razgraničim šta, kome i u kom trenutku treba reći. I da li uopšte treba reći. I ako treba, na koji način... a opet, da nekome ne budeš isti kao taj od koga imaš nameru da ga poštediš?

Svakom se desilo da kaže ponešto što je trebao prećutati, ponekad čak i slučajno..
Hoćemo li išta naučiti iz toga? Situacije se mjenjaju, ono što smo smatrali da ne treba prećutati prvi put, vjerovatno nećemo ni drugi. No djela jesu važnija..Ako djelom nekome pokažeš da si uz njega, to će poništiti 'zlo' neprećutanog...
Ni najispravnije riječi ne mogu ispraviti nedjelo ...
Ličnosti inače teže da uspostave ravnotežu. U zavisnosti od nužnosti uspostavljanja te ravnoteže ego svake osobe zna pronaći nevjerovatna rješenja
Inače u situacijama kad ne znaš šta da kažeš, uvijek sam smatrala da je istina najbolje rješenje ma kakva ona bila

 

[gost 167296]

shvatila sam da je ćutanje zlato. iako mnogo pričam nekad, nikad se ne izletim nešto što ne treba i što sam prećutala. samokontrola.

E daa... Samokontrola je kljuc uspeha!

 

[gost 271475]

Nisu dela problem, problem je verbalna ne/komunikacija.
Jedna pogrešna reč može sva dobra dela da baci u blato.

 

[besmrtna]

U tome i jeste mudrost, nekada reci, a nekada precutati...
Znati vreme i nacin... i da li je potrebno....

o tome govori i Biblija :

Ne odgovaraj bezumniku po bezumlju njegovom, da ne budes i ti kao on .”
Odgovori bezumniku prema bezumlju njegovom, da ne misli da je mudar ”.

(Poslovice 26:4,5)

 

[Sally_Solomon]

E ovako. Ja sam za iskrenost, naravno.
Ali, poznajem ljude vrlo drske za dozom zlobe koji tu svoju zlobu pokusavaju da poture pod iskrenost. Opravdavaju je sa tim kobajagi.
Takodje ne mislim da ako ne kazes nekom bliskom (partneru, prijatelju..) apsolutno sve sto ikad pomislis, da to znaci da ga lazes.
Recimo - uhvatis da pricas partneru detalje seksualnog zivota iz prosle veze..odvratno i sebicno

Kad ne bi postojale povremene bele lazi, svet ne bi mogao da funkcionise.

 

[gost 271475]

U tome i jeste mudrost, nekada reci, a nekada precutati...
Znati vreme i nacin... i da li je potrebno....

o tome govori i Biblija :

Ne odgovaraj bezumniku po bezumlju njegovom, da ne budes i ti kao on .”
Odgovori bezumniku prema bezumlju njegovom, da ne misli da je mudar ”.

(Poslovice 26:4,5)

Besmrtna, ne pričam o neprijateljskim odnosima.
U tom slučaju me nije briga da li ću ga uvrediti, ili slagati.

 

[zadovoljavajuc]

Kad zelis da kazes, osecas potrebu da kazes; i ako ne kazes odma' povecava se stetnost kazivanja kasnije.
Mislim, pogledaj; iskrenija je uvreda tzv. neprijatelju od precutkivanje tzv. onome do koga je stalo.
I, da, ne zavaravaj se. Nikad se ne stiti drugi, uvek stitis sebe.

 

[Anđa]

Meni se diže kosa na glavi od tih izjava da uvek treba biti iskren i reći šta misliš. Čini mi se da su to smislili glupaci kako ne bi mučili glavu skrivenim porukama u ponašanju i rečima.
Ne treba sve kazati. Ljudi ne umeju da podnose tuđe misli, čak i kada su istinite i dobronamerne. Razgovor treba da zavisi od odnosa ljudi, položaja, a najvažnije: cilja.