Дистанцирам се. Не кажем разлог, само се повучем. Не прекидам демонстративно, више гледам да се извучем тихо. Ако сам заиста, дубоко повређена немам воље за објашњења и изговоре. Али ми је и испод части да наводим разлоге. Понос ми је јачи од тога. Или гордост, сујета ако ћемо о мојим манама.
Ако је нешто мање озбиљно али опет довољно да ме дотакне, преобликујем однос. Прилагодим свој став и понашање према особи каква сам схватила да јесте након тог поступка. Не можемо никога мењати, немамо ни право.
Оштра сам на неке појаве, умем да будем строга када коментаришем ситуације, можда некога и повредим својим виђењем шире слике и дешавања.
Али сам у личним односима 1-1 прилично сталожена, не узвраћам вређање, не браним се нападом.
Мислим да се овде још како види какви смо.
