Kada je potpuna pažnja nema straha. Ali stvarna činjenica nepažnje rađa strah; strah nastaje kada postoji izbegavanje činjenice, bekstvo; onda je samo bekstvo strah. Strah i njegovi brojni oblici, krivica, anksioznost, nada, očaj, postoji u svakom pokretu odnosa; postoji u svakoj potrazi za sigurnošću; tu je u takozvanoj ljubavi i obožavanju; tu je u ambiciji i uspehu; tu je i u životu iu smrti; postoji u fizičkim stvarima i u psihološkim faktorima. Strah postoji u toliko oblika i na svim nivoima naše svesti. Odbrana, otpor i poricanje izviru iz straha. Strah od mraka i strah od svetlosti; strah od odlaska i strah od dolaska. Strah počinje i završava se željom da budete sigurni; unutrašnju i spoljašnju sigurnost, sa željom da bude siguran, da ima stalnost. Kontinuitet postojanosti traži se u svakom pravcu, u vrlini, u odnosu, u akciji, u iskustvu, u znanju, u spoljašnjim i unutrašnjim stvarima. Pronaći i biti siguran je večni vapaj. Upravo ovaj uporni zahtev rađa strah. Sama misao je izvor straha. Misao je vreme; pomisao na sutra je zadovoljstvo ili bol; ako je prijatno, misao će ga pratiti, bojeći se njegovog kraja; ako je bolno, samo izbegavanje toga je strah. I zadovoljstvo i bol izazivaju strah. Vreme kao misao i vreme kao osećanje donose strah. To je razumevanje misli, mehanizam pamćenja i iskustva, to je kraj straha. Misao je ceo proces svesti, otvorenog i skrivenog; misao nije samo stvar na koju se misli, već njeno poreklo. Misao nije samo verovanje, dogma, ideja i razum, već centar iz kojeg oni nastaju. Ovaj centar je izvor svih strahova. Kada se ceo ovaj proces mišljenja, vremena i straha posmatra, a ne kao ideja, intelektualna formula, onda dolazi do potpunog okončanja straha, svesnog ili skrivenog. Samorazumevanje je buđenje i prestanak straha.