Quantcast

Šta mladima danas predstavlja Peti oktobar?

комшија

Legenda
Poruka
57.161
1601983903789.png








Šta mladima danas predstavlja Peti oktobar?

Na današnji dan pre 20 godina, masovnim demonstracijama više stotina hiljada ljudi u gradovima širom zemlje koje su dovele do potpunog rušenja režima Slobodana Miloševića, građani Srbije izborili su se za početak gradnje demokratskog društva.


Šta mladima danas predstavlja Peti oktobar? 1



Piše: A. Popović, S. Čongradin, M. D. Miljković 05. oktobra 2020

Tog Petog oktobra 2000. godine, simboličnim upadom u Narodnu skupštinu, građani su zaštitili svoju izbornu volju i potvrdili pobedu Demokratske opozicije Srbije. Sagovornici našeg lista koji su u vreme petooktobarskih promena bili deca govore o tome šta za njih dve decenije kasnije predstavlja taj datum.

Stambolić: Posle 5. oktobra običan narod je zaboravljen

– Za mene je režim, koji je pao petog oktobra dvehiljadite godine, režim koji je ubijao ljude na celom Balkanu. Protiv tog režima je ustao običan narod, a bitnu ulogu, ako ne i presudnu, imali su radnici, posebno radnici Kolubare. Posle petog oktobra običan narod je zaboravljen – ocenjuje za Danas Uroš Stambolić, unuk Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Predsedništva Srbije kojeg su, po nalogu Slobodana Miloševića, ubili pripadnici Državne bezbednosti, u avgustu 2000. godine, par meseci pre petooktobarske revolucije.

Šta mladima danas predstavlja Peti oktobar? 2


Sagovornik Danasa, koji je danas aktivista i član Partije radikalne levice, dodaje da se posle petooktobarske revolucije nastavila privatizacija, odnosno da su nove vlasti radile u interesu krupnog kapitala, a ne običnog čoveka.
– To isto traje i danas – narod je sve siromašniji, a ekonomska kontrola nad nama je sve surovija. Ne treba zaboraviti ni da je narod tad uspeo da smeni jednu vlast na ulici i pokazao da je to moguće. Danas bi trebalo da, poučeni prethodnim iskustvom, razmišljamo o tome šta raditi kad oborimo i ovu vlast – kaže Uroš Stambolić za Danas.
Da bismo do toga došli, dodaje on, ne bismo se smeli ponašati kao sadašnja opozicija koja se konstantno nudi isključivo kao opcija koja je „protiv režima“ umesto da iznese jasne i drugačije političke ciljeve i planove od tog istog režima.

– S druge strane, ne smemo težiti ni nekoj „Velikoj Srbiji“ (ili „srpskom svetu“, kako bi rekao Aleksandar Vulin), što je primetno i kod današnje vlasti, kao što je bilo i kod vlasti devedesetih. Ne smemo dopustiti da nam pažnju skreću sa nacionalističkim temama, ili strahom od migranata, što vlasti rade i ličnom politikom i preko svojih desničarskih satelita koji se lažno predstavljaju kao opozicija i služe isključivo za širenje mržnje i podela. Ako se budemo bavili tim temama, nećemo postići da budemo siti, da možemo besplatno da se lečimo i obrazujemo i da imamo krov nad glavom, a za mene je to važnije nego neke nacionalističke bajke – smatra sagovornik našeg lista.
Prema njegovim rečima, mi sada doživljavamo to da dok se bavimo Crnom Gorom i kvazi jačanjem Srbije na Balkanu, ili nazivanjem jezera na Kosovu po jednom imperijalističkom lideru kao što je Tramp, zapravo imamo situaciju u kojoj narod usred epidemije izbacuju na ulicu, ljudi nemaju da jedu ili da plate školarine.

Reković: Pobeda naroda koju su proćerdali političari

– Peti oktobar ostaće upamćen kao veličanstvena pobeda naroda, ali i pobeda koju su potom neodgovorni političari i kalkulanti proćerdali.

Šta mladima danas predstavlja Peti oktobar? 3


Naučio nas je da ne postoji ništa što može da zaustavi narod – kada se narod dogovori i digne, nema te sile, diktatora i njegove svite koji mogu da spreče narodnu volju. Međutim, naučio nas je i da nije dovoljno promeniti vlast i one koje sede u foteljama, već da se mora menjati sistem – poručuje za naš list Valentina Reković iz pokreta Jedan od pet miliona.
Ona navodi da je tog petog oktobra narod je ispunio svoj deo posla, a da su zakazali oni kojima je narod dao poverenje da menjaju kriminalni sistem koji je celu zemlju uvukao u ropstvo.

– Pobednici su tako tokom vremena postali poraženi, i obrnuto, mnogi se presvukli, te se posle 20 godina ponovo nalazimo u istom sosu, u istom kriminalnom sistemu, sa istim onima koji su taj sistem tokom devedesetih gradili. Ali i sa onima koji su se tada uglavili u petooktobarsku revoluciju, a danas su vedete mafije koja upravlja Srbijom. Šta danas rade nekadašnji „otporaš“ Marko Đurić, omladinka DOS-a Zorana Mihajlović, bivši „demokrata“ a sada dokazani lopov Siniša Mali, večiti ministar Rasim Ljajić, Goran Vesić, Beba Popović…? Nekada „borci“ protiv diktatora Miloševića, a danas svita njegovog učenika Aleksandra Vučića. Prodali su narod, prodali su Peti oktobar, kao što su ga prodali i oni koji su im to omogućili – ističe Reković.

Ona nabraja da se to dogodilo zato što nije bilo lustracije, zbog toga što nije bilo diskontinuiteta sa politikom devedesetih, jer nije promenjen sistem već samo vlast i zaključuje da zbog toga mi danas ponovo živimo u pretpetooktobarskom dobu.
– Tog Petog oktobra narod je pobedio, a šestog političari izgubili. Danas, 20 godina kasnije, društvo vapi za pobedom i šestog, sedmog, osmog oktobra, za korenitom i suštinskom promenom sistema koja je izostala posle ogromnih napora jedne generacije. Sigurna sam da će narod ponovo učiniti svoje, jer narod nikada nije izneverio. Neće on čekati ni međunarodnu zajednicu, ni idealne izborne uslove, ni oslobođeni RTS… jedino što čeka jesu pravi saborci – oni koji neće ponovo izigrati poverenje, koji ga zbog svojih dilova neće prodati. Ti saborci nisu oni koji već 30 godina menjaju odela ali ne i ćud, koje je udobnost fotelje omela u obavljanju posla koji im je narod poverio – da menjaju sistem. Potrošili su poverenje. Narod na to više ne naseda jer neće ponovo da „džaba kreči“. Zato šesti oktobar i dalje kasni. Ali desiće se – ističe Reković.

Velebit: Građani će ponovo osvojiti slobodu koja im pripada

– Moja generacija je ceo svoj dosadašnji život provela u nekim oblicima tranzicije, lutanju i čekanju da se ostvari ona vizija Srbije koju je nekada imao Zoran Đinđić – moderna, demokratska, civilizovana država koja pripada Evropi i njenom sistemu ideja i vrednosti. Danas smo daleko od te vizije i ostvarilo se ono čega se i Đinđić plašio – da nam se ne desi da za dvadeset godina opet imamo neku vlast koja će da priča o Evropi, a da joj se suštinski nismo približili – naglašava za Danas politikolog Vuk Velebit.
Prema njegovoj oceni, ovde se poslednjih godina sistematski radi na obezvređivanju značaja petooktobarskih promena kako bi se umanjio značaj tadašnje spremnosti građana da se suprotstave režimu koji im je oduzeo slobodu i koji im je oduzeo život. Velebit veruje da mladi ipak i dalje gaje kulturu otpora i dodaje da se to pokazalo u nekoliko navrata tokom poslednjih godina.

Šta mladima danas predstavlja Peti oktobar? 4


– Za mene je peti oktobar najvažniji datum u našoj modernoj istoriji – to je simbol otpora građana jednom zločinačkom režimu. Kroz istoriju smo uvek nekako uspevali da se oslobodimo drugih, ali nam je najteže bilo da se oslobodimo sebe odnosno vlastodržaca koji su građanima naše države oduzimali slobodu u ime svojih želja i interesa. Zato je ovaj datum i najveći simbol osvajanja slobode i kao takav treba da se prenosi s generacije na generaciju da se nikad ne zaboravi koja je moć nas građana i da nema te vlasti koja može da pomisli da je jača od svih nas koji živimo ovde. Mislim da su protesti devedesetih i petooktobarske promene značajno uticali na stvaranje kulture otpora koja postoji i danas – ističe Velebit.

On ukazuje da zbog toga nikako ne treba umanjivati značaj tog datuma koji mnogi pokušavaju da oskrnave.
– Ljudi koji su danas na vlasti treba da se podsete tog datuma i shvate da oni treba da se plaše građana, a ne građani njih. Koliko god u ovom trenutku delovalo da ne postoji politička snaga i alternativa koja može da im se suprotstavi, desiće se i to, a građani će ponovo ponosno osvojiti slobodu koja im pripada – naglašava Velebit.

link



Млади интелигентно промишљају о Петом октобру, његовим достигнућима али и промашајима. Нарочито млади који припадају левичарским организацијама. То су они којима мозак нису попили попови, Задруга и Парови.
 

Seksi Gospodin

Iskusan
Poruka
5.902
Evo deco, zajebite Danas, oni se snašli za sebe...

- Umesto Toplog Obroka za pauzu i u tanjiru firma vam daje 5 dinara uz platu
- Umesto Radnog Staža privatnik vam daje Probni Rad da se šatro dokažete ali kome?
- Umesto da otplaćujete 24 meseca nov automobil vi ćete otplaćujete mobilni telefon.
- Umesto da naučite kako śta nastaje vi ćete etiketirati bofl iz inostranstva
- Umesto da kao na zapadu od svoje plate odete u banku i podignete kredit za američku montažnu kuću ili kamp prikolicu jer tamo u tome žive vama neće odobriti ni potrošački kredit za usisivač iz Tehnomanije.
- Umesto da robujete banci pa makar prali sudove na dnevnom nivou ima da robujete privatniku koji jedva čeka da vidi sudsku zabranu pa da mu rmbate 25 sati

Deco, kukala vam majka...
 
Poslednja izmena:

Seksi Gospodin

Iskusan
Poruka
5.902
Stojkov opet reaguje po zadaći

#boring
Gladidupe, bar možeš koristiti 2 mobitela i jedno računalo pa kroz VPN paralelno javljat sa ostalim nickovima, ne daj da te tehnologija pregazi...

Što je problem reći dječici da im Pobjednik Gazda neki ćelavi švercer benzina iz mračnih 90-ih koji džabe dobio zadružno zemljište i preusmjerene MMF kredite. Drugim riječima ništa on svojom pameću nije postigao sem da natanka Shell u Madjarskoj i brani kalašnjikovim na Horgošu?
 

комшија

Legenda
Poruka
57.161
1601985320714.png








Šta se (nije) dogodilo petog oktobra? – Prva tragedija iliberalizma


Više stotina hiljada ljudi protestovalo protiv Miloševića



Za razliku od znaka Otpora, stvarnost nije crna i bela. Tek ako razumemo kompleksnost Miloševićevog režima, tek onda ćemo shvatiti kompleksnost našeg poraza.


U trenutku dvadesetogodišnjice petooktobarskih promena najpre treba postaviti pitanje koje su bile karakteristike režima Slobodana Miloševića. Tek ako razumemo napetosti i tragediju njegove vladavine u celosti, možemo shvatiti i značaj petooktobarskih dešavanja. Iz tri perspektive ćemo dati argumente u korist teze da se petog oktobra ništa nije dogodilo. Ali naše razočarenje bi trebalo da služi tome da bolje razumemo način na koji smo i dan danas žrtve dominacije, te mesta gde se otvaraju alternative.


Kako treba opisati režim Slobodana Miloševića? Ne treba postavljati apstraktno pitanje da li je režim bio nasilan ili ne, već treba postaviti pitanje na kom nivou, na koji način se tačno služio nasiljem. Kao što je poznato, Farid Zakaria je 1997. godine uveo termin „iliberalna demokratija“ (za koji danas već postoje mnogi sinonimi: „delimična demokratija“, „demokratski despotizam“, „kompetitivni autoritarizam“, itd.). Gabor Filipov je nedavno u ovom duhu interpretirao Orbanov režim u Mađarskoj, ali je jasno da se mnogi režimi mogu objasniti ovim konceptualnim aparatom, od Trampa preko Dutertea do Putina. Prvo, hibridni režimi se nerado služe otvorenim nasiljem. Iako nas „Miloševićevi ratovi“ mogu obmaniti, te može nam se učiniti da je nasilje suština njegove vladavine, njegov režim je i te kako bio ambivalentan. Nesumnjivo, ako mu se učinilo da je u opasnosti, on je nasilno i tenkovima nastupio protiv demonstranata, a neki lideri opozicije su s vremena na vreme bili u zatvoru. Ipak, bio je oprezan u pogledu nasilja (a ni građani nisu baš bili masovno oduševljeni zbog mogućnosti odlaska u rat). Uglavnom je pokušavao da podrži Srbe izvan Srbije u tajni ili ih je čak i izneverio (ponekad je umeo da bude neutralan ili da se povlači, mada to najmanje važi za teritoriju koja je pripadala Srbiji – Kosovo). Naravno, njegove klandestine operacije su često bile javna tajna – „otvorena tajna“ (offenes Geheimnis), kako bi Gete rekao, ili „otvoreno-zatvorena tajna“ (overt-covert secret) kako bi nešto stručniji CIA sugerisao. Za iliberalne režime je karakteristično da se nerado služe nasiljem koje je u potpunosti vidljivo za javnost. I Milošević se trudio da što više outsource-uje nasilje mračnim silama – tajnim službama (koje su osnivale paramilitarne jedinice) ili navijačkim ekstremno-desničarskim grupama. Miloševićeva državna mašinerija se uvek očajnički trudila da ako se upusti u nasilje onda pruži opravdanje za njega (makar simulativno) ili – još više – da ga što više prikrije. Čista samovolja nije bila konstantna karakteristika Miloševićevog režima, ona je više važila za kraj njegove vladavine.


Kao što Nevenka Tromp piše u knjizi Smrt u Hagu. Nezavršeno suđenje Slobodanu Miloševiću: Milošević „se distancirao od svih uticaja nad vojskom, i za razliku od mnogih durgih političkih lidera u regiji, nikada nije viđen da nosi uniformu i nikada nije delovao kao da mu je ugodno među vojnicima. (…) Izbegavao je susrete s časnicima i borcima i nikada nije posećivao ratna područja ili bojišta.“ Srbi iz Krajine i Republike Srpske često su vodili akcije bez njegove dozvole, štaviše, i uprkos njegovom protivljenju. Ali i uz njegovu podršku. Florens Artman, haški uzbunjivač, rekla je da tužioci ni u jednom trenutku nisu smatrali da će biti lako naći dokaze protiv Miloševića (naročito ne u pogledu najvećih zločina, poput Srebrenice). Ono što otežava stvar jeste činjenica da je između Miloševićeve de iure i de facto moći često bilo velike distance – njegova vaninstitucionalna duboka država (deep state) se odvajala od površne države (shallow state). Valja dodati da je uz ratnohuškačku retoriku istorija Miloševićevog režima ujedno i istorija mirnih sporazuma ili takvih pokušaja – od Vens–Ovenovog plana preko Dejtona do sporazuma u Kumanovu. Ako mislimo da je režim naprosto bio nasilan, nećemo razumeti zašto je i sam Milošević bio ugodan i šarmantan s jedne strane, a agresivan i autoritaran s druge strane. Nije reč samo o „psihološkoj nemogućnosti“ ili o dvostrukosti njegove ličnosti – izvor napetosti je binarnost duboke i površne države. Naravno, ovde je u pitanju samo Miloševićev odnos sa državnim aparatima, jedan ideološki opis bi mogao da bude još složeniji. Duhovita je analiza Nevena Cvetićanina koji je razlikovao četiri Miloševića: anarhični pseudosocijalista; revolucionarni prosvetitelj, prosvećeni apsolutista evropske provinijencije; patriota, nacionalista, romantičar; futuristički tehnokrata, tržišni ekonomista, reformator (ali imamo problema kada je anarhija izjednačena sa neredom, kada se Miloševićev navodni opšti cinizam opisuje u duhu pojednostavljenog metacinizma i olake psihologizacije, ili kada se nekritički pojavljuje povezivanje Miloševića sa „našim čudnovatim dinarskim, dinaroidnim mentalitetom“, sa kolektivnim duhom koji je još i „esencijalno violentan“).


Sistem nije bio „totalitaran“ ili naprosto represivan, tiranijski. Utoliko nas uobičajeni pridevi i imenice iz naslova monografija o Miloševiću ne zadovoljavaju („zmija“, „tiranin“, „tiranin naroda“, itd.). Slobodni mediji nisu bili otvoreno i jednim potezom zabranjeni (štaviše, često je Milošević bio oštro napadnut u njima), već su onemogućeni specifičnim sankcijama, finansijskim pritiskom, itd., a u državnim medijima su s vremena na vreme sprovođene čistke. Ta ambivalentnost može se primetiti i u pogledu nevladinih organizacija. Milošević nije bio pristalica kulta vođe – možemo saslušati snimak iz 1995. godine na kojem moli saradnike državne televizije da ga na hvale više (u to vreme je često slavljen kao „heroj mira“, kako u Srbiji, tako i na „zapadu“). Za Miloševića spektakl površine nije bio previše važan – on je više želeo mračnu dubinu, tajne sastanke, sastanke okom u oko, nesposredne naredbe bez kontrole javnosti (ova strana nas podseća na prerogative state u teoriji o dualnoj državi kod Ernsta Frenkela). Sistem je bio hibridan. Neoprostivo pojednostavljenje je reći da je Milošević bio „balkanski kasapin“ – pukom demonizacijom ništa nećemo razumeti. „Nije bilo hapšenja, proterivanja, zabrana, nije bilo logora, mučenja, suđenja za veleizdaju – stvari koje su, u sličnoj situaciji, radili pravi diktatori“ – piše Slobodan Antonić u knjizi o Miloševiću. Nama se čini da je ipak bilo drugačije. Miloševićeva duboka država je i te kako umela da se služi nasilnim sredstvima, ali je njegova površna država dala prednost soft represiji.


Kao i sve ostale iliberalno-hibridne vođe, Milošević je smatrao da predstavnički („demokratski“) sistem institucija nije prepreka, već resurs koji treba iskoristiti. Izričito se trudio da u procese uključi narod već i u trenutku dolaska na vlast 1987. godine – sudbonosnu osmu sednicu je sve vreme emitovala državna televizija (a „narod“ je slao telegrame da bi podržao novog vođu) (videti o tome knjigu Marka Grdešića. Kada je rušio pokrajinske birokrate, oslanjao se na masovne demonstracije, na „događanje naroda“. Nakon kratke hezitacije, on je pristao na višepartijski sistem i nije mu bilo teško da se upusti u sve novije i novije izbore (čak i kada je hiperinflacija bila 178 882 posto!). Bilo bi pogrešno ako bismo zaključili da je on uvek pobeđivao samo zahvaljujući izbornoj krađi. Latinka Perović je dobro zahvatila ovaj hibridni, demokratski despotizam kada je upotrebila izraz „konsenzualni autokrata”. Nesumnjivo, on je imao neke „tajne” i u pogledu površne države, pozorišta: proporcionalno gledano, u jednom trenutku tokom izbora Socijalistička partija Srbije i opozicija su se pojavljivali na televiziji u odnosu 91:8. Miloševič se čak i 2000. godine nadao da će uživati u podršci naroda. Uvek je tvrdio da ima demokratsku legitimnost, štaviše, ponekad je umeo da sarađuje i sa opozicijom, pre svega sa Vojislavom Šešeljem (koji je upravo zbog svog političkog talenta bio spreman da bude „korisna budala” [Lenjin] sistema). Pozivanje na „demokratiju” služilo je samovolji. Upravo tu kombinaciju moramo razumeti. Nemojmo zaboraviti da je Milošević izgubio moć usred demokratskih izbora koji su i te kako imali jednu mračnu dimenziju (manipulacija sa rezultatima, opasnost intervencije policije i vojske, naređenje da se opozicioni lideri likvidiraju) – ali je narodno vršenje pritiska ipak pobedilo. Hard-core diktatori to ne bi dozvolili.


Prihvatimo li Hegelovu definiciju prema kojoj je tragedija konflikt inkomenzurabilnih principa, napetost lične dimenzije i sila koje su moćnije od individua (klasični primer je Antigona), onda se može reći da je Milošević bio tragična figura, i to četvorostruko.


  1. Onaj koji vidi samo Miloševićev srpski „nacionalizam”, promašuje složenost političke stvarnosti i suprotne tendecije. On je ipak bio i pastorče komunizma. „Njegov nacionalizam nije isključivo srpski, već u njemu, u momentu rađanja Miloševićeve harizme, ima nešto i od integralnog jugoslovenstva” – piše Neven Cvetićanin. Kako je i sam Milošević napisao: „nacionalizam uvek znači izolovanje od drugih, zatvaranje u sopstvene okvire, a to znači i zaostajanje u razvoju”. Više puta je oštro osuđivao „šoviniste” (Draškovića ili Šešelja), i tvrdio je da čine štetu miru i srpskom/jugoslovenskom narodu. Džefri Najs je jasno rekao: Milošević nije rasista. S druge strane, on je u izvesnom smislu stvarno bio „američki čovek”, bankar iz Nju Jorka (služeći se elegantnim engleskim jezikom), a do 1998. godine mu je SAD svašta oprostio. Simptomatično je što je Independent napisao da se Milošević u svom govoru u Gazimestanu služio jezikom tolerancije. Ne smemo potcenjivati površinski sloj u kojem se sugerisalo da se rat vodi i zbog jedinstva Jugoslavije, barem delimično crvenim petokrakama. Naravno, razmak između dubine i površine je ključnog značaja i u ovom slučaju: treba uzeti u obzir gde su tačno bile konfliktne zone i ratni šavovi, te kako se rat vodio i zbog mikroimperijalističkih napora. Neprihvatljiva je i tvrdnja da je rat bio samoodbrana – ali je retorika i te kako važna. Naravno, sve vreme su nadzirani državni mediji potpaljivali etnicističku retoriku. G. M. Tamaš pravi strogu razliku između integrativno-asimilatornog nacionalizma i ekskluzivno-disimilirajućeg etnicizma. Teško je ne primetiti ovu dinamiku o Miloševićevom slučaju, makar na površini. Ova napetost se najplastičnije pojavljuje kada se tvrdi da je ideja „svih Srba u jednoj državi” bila zapravo integrativna, u korist očuvanja Jugoslavije. Prvi tragični momenat se sastoji u tome da je dvosmislena borba za celinu doprinela upravo uništavanju celine, naime, Jugoslavije. Navodna borba da transetničko jedinstvo rezultirala je interetničkim konfrontacijama. Ovo važi i na jednom drugom nivou: zalaganje za samoopredeljenje naroda podrazumevalo je dvostruki standard, između ostalog uništavanje pokrajinskih autonomija. Volja za mir rezultirala je krvoprolićem. Ambivalentnost režima je u tome što su se ratnohuškačka retorika i demonstrativni pacifizam pojavljivali skoro ruku pod ruku.
  2. O drugoj napetosti smo već govorili. Uprkos impulsima koji su makar minimalno pokazali u pravcu „demokratije” (borba protiv birokratskih kadrova, uvođenje višepartijskog sistema, raspisivanje sve novijih i novijih izbora, itd.), režim je zapravo bio hibridan, a autoritarni elementi su više nego očigledni. Nije slučajno što se za iliberalne režime tvrdi da suprazne demokratije.
  3. Slične ambivalencije važe i za Miloševićevu ekonomsku politiku. Jugoslavija se već od 1979. godine borila sa tendencijama neoliberalnog kapitalizma (nezaposlenost, deregulacija, itd.), mada je jasno da je komodifikacija imala i neke ranije talase (kao i zaduživanje). Milošević je i krajem 1980-ih tvrdio da treba ostati veran socijalizmu (vidi i njegovu knjigu Godine raspleta sa rečenicama na primer o Pariskoj komuni), a tokom 1990-ih „Socijalistička partija Srbije se ugledala na zapadnoevropsku socijaldemokratsku tradiciju i takozvanu ‘socijalnu tržišnu provredu’ ili ‘kapitalizam s ljudskim likom’, gde država zadržava jak uticaj u regulisanju ekonomskih kretanja”. Nije slučajno što je Milošević imao simpatije mnogih zapadnih levičara, te tokom njegove izolovanosti govorilo se da je on evropski Če Gevara. Nesumnjivo, postojala je „blokirana transformacija” (Mladen Lazić), ali dodajmo da je i sam Milošević učestvovao u „blokiranju“. Danas samo možemo sanjati o (post)socijalističkoj Jugoslaviji koja pruža barem simulirani kvaziotpor strukturalnim procesima kasnog kapitalizma. Tragedija se sastoji u tome da je usred ratova i intenzivirajućih procesa periferizacije (sankcija, hiperinflacija, itd.) Milošević mogao da bude samo gubitnik. A ekonomskoj katastrofi je doprinelo i ratno profiterstvo elita i organizovanog kriminala, kao i rasprostranjena korupcija (off-shore računi na Kipru i tako dalje). Naravno, napetosti su još veće ako sugerišemo da je već i „antibirokratska revolucija” krajem 1980-ih služila deregulaciji tržišta. Štaviše, moglo bi se reći da su promene služile tome da samoupravne tehnokrate neometano i nadzirano konvertuju društveni u finansijski kapital. S druge strane, Socijalistička partija Srbije se protivila reformama Ante Markovića, a na primer privatizacija je sprovedena na ambivalentan način. Milošević je imao Janusovo lice i u pogledu ekonomije.
  4. Najviše smo dirnuti zbog najtragičnije četvrte tačke. Na trenutak prihvatimo pomalo naivan i ideološki problematičan narativ prema kojem je srpski narod pobeđivao protiv različitih imperija (nikada ne u potpunoj samoći): protiv Turaka, protiv Austro-ugarske, protiv nacističke Nemačke i protiv staljinističkog Sovjetskog saveza. Ostavimo po strani činjenicu da su svi ovi konflikti bili veoma kompleksni (uz kolaboraciju mnogih, uz složene odnose prijateljstva i neprijateljstva, uz periode relativno mirnog zajedničkog života sa hegemonijom imperija, itd.). U okviru našeg narativnog Gedankenexperiment-a pokušajmo da razumemo Miloševićevu tragediju. On je u jednom trenutku ostao potpuno izolovan u svetu, naime, u unipolarnom svetskom poretku u kojem je čak i Rusija bila pod američkim uticajem. U ovom pogledu se Milošević suštinski razlikuje od svih ranijih borbi protiv različitih centara, naime, od već pomenute antiimperijalističke „tradicije” – on uopšte nije imao relevantne saveznike. Tako je bilo naročito tokom NATO-bombardovanja 1999. godine (a države suprotstavljene Srbiji bile su daleko bogatiji od nje). Milošević je tokom kampanje 1993. godine govorio o tome da ne treba ratovati protiv svih (kao što radikali sugerišu), ali, s druge strane, Srbi ne smeju da se predaju (kao što „demokratska opozicija” želi). Ipak, na kraju krajeva, Milošević je bio gubitnik. Jasno je da je njegov odnos sa „Zapadom” bio veoma složen. Washington Post je 1996. godine napisao da se američka administracija raduje Miloševićevoj pobedi. Dešavalo se da je Evropska unija bila indiferentna prema izbornim krađama. Štaviše, postoji sumnja da je podrška „Zapada” doprinela Miloševićevoj pobedi 1997. godine (naspram Šešelja koji je neprestano i sistematično napadao „Zapad”). Kao što je Slavoj Žižek rekao, Srbi imaju najdužu demokratsku tradiciju od naroda bivše Jugoslavije koju je Milošević izneverio – ali to za „Zapad” nije bilo previše važno. Kao što ni danas nije važno kada Donald Tusk slavi pobedu Aleksandra Vučića kao „pobedu demokratije”.

Miloševićev poraz se ne može osporiti. Činjenica da je Zoltan Dani oborio avion F-117A ili analize Majkla Ignjatijeva (prema kojima se jugoslovenska vojska dobro držala) ne dovode u pitanje poraz. Važnije je ono što se dogodilo na Kosovu i ono što je prihvaćeno mirnim sporazumom. To što je Milošević izgubio naklonost poput mnogih lidera sa (polu)periferije (od Mosadeka do Diema) nije nikakav moralni kriterij – ali nije ni politički kriterij, ako pod politikom podrazumevamo slobodno delanje u zajednici. Materijali Vikiliksa najjasnije pokazuju meru u kojoj je Milošević izgubio simpatije „transatlantske elite“. Ali nemojmo zaboraviti: „Zapad“ se kolebao između protekcije i prohibicije, između „batine“ i „šargarepe“ (današnji odnos prema Orbanu ili Vučiću je veoma sličan), sve do 1998. godine. Štaviše, često su „zapadne“ elite podržavale Miloševića naspram opozicije – imajući u vidu kako se opozicija ponašala tokom 1990-ih, to nas i ne čudi previše.


Tragedija u pogledu imperijalizma i izloženosti centru ima i jednu nezgodniju stranu. Siptomatično je da su srpske sile napadale i naselja (poput Dubrovnika) u kojima Srbi nisu bili u većini, štaviše, gde ih je jedva bilo. To se dogodilo zbog borbe za koridore ili da bi došli do izlaska na more, itd. O čemu je reč? Imperijalizmu centra se suprotstavila (polu)periferija koja je isto tako bila mikroimperijalistička. Upravo je zbog toga tekst Dimitrija Tucovića, Srbija i Albanija, još uvek koristan (uzgred budi rečeno, izraz „kolonijalisti” koristi se i u Vojvodini između dva svetska rata). Šta se dogodilo? „Srpski lokal-imperijalizam nakon više od jedne decenije nateran je u defanzivu, ali nauštrb najdominantnijeg svetskog imperijalizma – američkog” (vidi ovde).


Francuski moralista La Rošfuko je govorio o tome da je privid kompliment vrlini. Les non-dupes errent – rekao je Lakan onima koji potcenjuju površinu. Iako je Miloševiću dubina bila prioritet, on nije potcenjivao privid. Stalno se pojavljuje „uvid” da je bio samo ciničan pragmatista koji je želeo da zadrži moć i poziciju. Navodno nije reč o nikakvim principima, već samo o volji za moć – dakle, hegelijanski konflikt između principa zapravo ne postoji. Međutim, nama se čini da nije mens rea, stanje Miloševićevog uma ono najvažnije. Mnogo je bitnije da su principi bili u konfliktu u samoj političkoj stvarnosti. Ne zavodoljava nas niti intencionalistička, niti relativistička, niti apologetska interpretacija – Miloševićev režim treba razumeti na osnovu specifičnosti i kompleksnosti.


Jugoslovenski ratovi su puni ličnih tragedija. Ali Miloševićeva tragedija je drugačija: reč je o makro-nesreći unutar koje je ponekad možda imao i alternative. Mogao da je da bude otvoreniji prema „demokratskoj opoziciji” (početkom 1990-ih je bilo prilike), mogao da je da bude fleksibilniji prema svojim kritičarima (Paniću, Ćosiću, Đinđiću ili Markoviću), a često je mogao da vodi konstruktivnije i otvorenije pregovore i sa međunarodnim faktorima. Da li je mogao da bude oštriji prema srpskom etnicizmu, kako u retorici, ali još više u praksi, ne ulazeći u kompromise i u manipulaciju sa etničkim strastima? Da li je mogao da Srbiju vodi putem koji nije neoliberalan, a da narod pritom ne pati? Na ova pitanja je teško dati odgovor jer je moć prinude uglavnom u rukama centra, a ne u rukama (polu)periferije. Sasvim sigurno je i Milošević lično odgovoran zbog neuspeha. A izvesna snažna inercija proističe i odozdo. Nama je najviše žao zbog generacija koje nemaju nikakvo iskustvo o socijalističkoj Jugoslaviji, a još manje su imale šansu da očuvaju zajednicu menjajući sistem na emancipatorski način. Ovo je najveći poraz za sve nas.


U doba pluralizacije, Milošević je iskoristio pluralizam u autoritarne svrhe. U doba uništavanja društvene solidarnosti u korist neoliberalizma, on je uništavao društvenu solidarnost ne pružajući dovoljan otpor neoliberalizmu. U doba etnicizacije društava (i raspada transetničkih država poput Sovjetskog saveza), on se pozivao na jugoslovenstvo, ali se borio za etnički definisane srpske interese. U trenutku kada je u svetu američka hegemonija bila presudna, on se suprostavljao toj dominaciji bez ozbiljne pozadine i pri tome razvijao je svoj lokal-imperijalizam. Tragedija u svakom pogledu.


Miloševićeva površinska država, kao iskrivljeni Behemot, sve vreme je bila bolesna – u korist duboke države. Država je „preživela” kao living dead, podnosila je teška vremena pomoću mračnih mehanizama: od šverca preko ilegalne trgovine do ubistava i paramilitarnih jedinica. U izvesnom smislu, u okakvim okolnostima i narod traži linije bekstva u „mračnim dubinama”: crno tržište je cvetalo, ljudi iz grada su dobijali hranu sa sela, gastarbajteri su slali novac svojim porodicama u Srbiji, mnogi su pomagali onima koji su pobegli na zapad zbog regrutacije, a konspirativno organizovani kritički mediji su glasno govorili protiv režima (dovoljno je setiti se alternativnih prostorija B92). Paralelno sa lažnom solidarnošću Miloševićeve kartelne države postojala je prava solidarnost odozdo. Tajnovitost je imitativna.


Tokom antike je postojala retorička praksa koja je podrazumevala da učenik prvo treba da ponudi argumente u korist jednog stava, a sutradan u korist suprotne pozicije (ponekad je ova praksa služila osnaživanju relativističkog stava sofista). Mi ćemo sada sa tri različitih pozicija argumentovati u korist jedne te iste teze: da se petog oktobra ništa nije dogodilo. Naravno, reč je o veberovskim idealnim tipovima – ove pozicije su u stvarnosti mnogo kompleksnije. Ostavljamo čitaocima mogućnost da odluče koja argumentacija im je bliska.


Možemo imati različte – afirmativne ili iskrivljene – odnose prema istorijskim događajima (vidi naš tekst o singularnosti događaja Holokausta). Francuski filozof Alen Badju je rekao da su mogući različiti odnosi prema Događaju: u znaku vernosti, iz reakcionarnog aspekta (koji poriče da se išta dogodilo), u duhu opskurnog subjekta (koji čak vodi napad protiv Događaja u ime kontrarevolucije – nacizam). Slavoj Žižek je dodao dve figure: subjekta reaktivne reintegracije (koji je prividno veran Događaju, ali ga zapravo izdaje) i subjekta koji forsiranjem Događaja izaziva tragične posledice (kao što čini staljinizam). Na drugom mestu smo već pokazali kako se ovi subjekti mogu tumačiti u kontekstu globalne pobune koja se dogodila 1968. godine (vidi ovde).


Iako se može učiniti da zagovaramo reakcionarni stav koji poriče Događaj, mi zapravo razmišljamo drugačije. Peti oktober nije dostojan imena Događaja jer nije bio dovoljno emancipatorskog (i univerzalnog) značaja. Zašto?


Prvo, iz perspektive jedne srpsko-etnicističke pozicije, ne bi bilo teško zamisliti makronarativ kojim bi se insistiralo na tome da je već i socijalistička Jugoslavija bila antisrpska. Iz te perspektive gledano, 1989. i 1990. godine nisu rezultirale preokretom. Da retorički izoštrimo ovu interpretaciju: Milošević je bio anacionalni, postkomunistički činovnik koji je izdao srpske interese i zemlje. Preciznije, bio je američki čovek, uvek spreman na potpisivanje izdajničkih mirovnih sporazuma (a nemojmo zaboraviti ni veze između Jovice Stanišića i CIA). Simptomatično je što je Milošević sa vremena na vreme proganjao nacionalističke vođe. Peti oktobar je samo produžetak gubitničke saradnje sa Zapadom. Soroševa fondacija i Viljam D. Montgomeri su finansirali „demokratsku opoziciju”, uključujući i Otpor. Predstavnici DOS-a su na zapadu vodili opuštene diplomatske razgovore sa agresorima. Tokom 2000-ih su sarađivali sa Hagom, neki od njih su priznali nezavisnost Kosova i skoro su sve potčinili integraciji Evropskoj uniji. Naši najveći neprijatelji, Amerika i Nemačka, postali su naši saveznici. U duhu autošovinizma, sami sebe ponižavamo. Peti oktobar je na kraju krajeva samo unutrašnja svađa različitih prozapadnih elita. Glavni izvor ovog idealnog tipa interpretacije bi mogao da bude Šešeljeva knjiga Kontrarevolucionar u buldožer revoluciji, doduše, izvor bi bio čistiji da je Šešelj bio koherentniji opozicionar Miloševiću.


Drugo, iz perspektive „građansko”-liberalne Srbije, Milošević je bio autokrata i nacionalista. Njegov srbokomunizam se u stvari borio za veliku Srbiju, nasilnim sredstvima. Međutim, Peti oktobar nije bio nikakav prelom. Novi režim nije uveo novi ustav posle petog oktobra, a socijalisti i radikali su čak i ostali na vlasti do kraja godine. Vojislav Koštunica je jasno rekao da revanšizma neće biti, te obećao je Miloševiću da neće biti problema. Nezgodni dokumenti obaveštajnih službi uništeni su ili sakriveni, Koštuničin mitrovdanski ustav je konstatovao da je Kosovo deo Srbije, a kadrovi Miloševića su dobili veliku ulogu u novom sistemu. Nisu stvoreni novi sudovi, korupcija i kleptokratija su i dalje dominirale, a kroz privatizaciju se odvijalo ilegalno profitiranje. Mediji su bili pod kontrolom partija (finansije niko nije adekvatno kontrolisao). Vladala je birokratija umesto tržišnih mehanizama. Srbija je ponovo bila u stanju anomije. Svi su bili na Koštuničinoj strani: SANU, vojska, SPC, tajne službe, Milošević i njegova porodica, socijalisti i radikali, Rusi i Dobrica Ćosić. Revolucija je izneverana. Kao što je Zoran Živković rekao, nije bilo 6. oktobra. Nenad Dimitrijević je govorio o „oportunističkoj pacifikaciji prošlosti”, a Aleksandar Molnar je upotrebio formulaciju „regresivna promena sistema – totalni pluralizam partijske diktature”. Ova kritika bi mogla da bude još oštrija. Mogli bismo da pokažemo kako je i Demokratska stranka početkom 1990-ih sanjala o velikoj Srbiji, kako se Đinđić protivio mirovnim sporazumima, te kako su demokrate očajnički želeli sa sarađuju sa socijalistima u skupštini. Ako pogledamo dve velike rasprave između Šešelja i Đinđića, videćemo da je radikalni vođa hteo da dâ mnogo veću autonomiju kosovskim Albancima od Đinđića. Đinđiću nije smetao nacionalizam ili autoritarizam, već to što je Milošević doživeo poraze. „Mi smo ih doveli na vlast”, rekao je Milorad Ulemek Legija za DOS. Paradigmatičan primer za ovaj narativ je knjiga Vesne Pešić pod naslovom Divlje društvo, doduše, ona nije dovoljno nemilosrdna sa nasleđem Đinđića. Sve u svemu: između prepetooktobarskog i postpetooktobarskog perioda postoji kontinuitet, kako u pogledu nacionalizma, tako i u pogledu autoritarizma.


Treće, nisu moguće samo interpretacije prve i druge Srbije. Tertium datur. Celi narativ se može ispričati drugačije. Počevši od 1979. godine, Jugoslavija je pod pritiskom neoliberalnog kapitalizma. Takmičenje je sve veće između republika, smanjuje se značaj „leve” (redistributivne) ruke države, nezaposlenost raste, mere štednje su sve važnije, počinje privatizacija… Uticaj menadžera i laissez-faire tržišnih fundamentalista je sve veći. Milošević kao predstavnik Tehnogasa i Beobanke se ponašao kao običan tehnokrat. U dva talasa je insistirao na privatizaciji, udeo privatnog sektora u ekonomiji je poraslo sa 37% na 80%. Od 1990-ih je oko 80% radnika bilo zaposleno u privatnim kompanijama. Međutim, već je tokom 1980-ih radnička klasa organizovala masovne demonstracije, od kosovskih rudara do slovenačkih sindikata. Narod je protestovao ispred svih parlamenata. Nije slučajno što su neoliberalni analitičari upozoravali da može doći do opasne saradnje između radnika i konzervativnijeg dela Komunističkog saveza. Prema opštem mestu, radnici su otišli na Rakovicu, ali – nakon toga što su saslušali Miloševića – vratili su se kao Srbi. Zaboravlja se da su se radnici izborili za samoupravljanje, te da su i kasnije organizovali demonstracije i kritikovali su republičko rukovodstvo.


Pre petog oktobra su državno-komunalni radnici, čistači i čistačice, odnosno male radnje stupili u štrajk protiv Miloševića. U Kolubari se oko 7000 rudnika suočilo sa policijom. Bilo je izuzetno mnogo radnika u Beogradu i 5. oktobra. Ipak, nije došlo do stvarnih promena, naprotiv. Đinđić je bio zaokružen tehnokratama i businesselitom. Pojavile su se i nove elite: Božidar Đelić, Aleksandar Vlahović, Mlađan Dinkić ili Radovan Jelašić. Nakon petog oktobra je neoliberalizacija postala jos snažnija u skladu sa duhom tzv. šok terapije. „Tranzicija” više nije bila blokirana – prozapadna vlast je kapitulirala ispred zapadnog kapitala. Mladen Lazić jasno pokazuje da ima suštinskog kontinuiteta između ekonomskih elita iz 1990-ih i onih iz 2000-ih. DOS je promenio zakon o radu u korist kapitala. „Pljačkaška privatizacija” se odvijala bez problema. Predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković lepo je sumirao ekonomsku doktrinu: „kada Vlada ne bi prodavala državne kompanije, Srbija bi bila komunistička, a ne moderna zemlja sa tržišnom ekonomijom (…) ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne“. Bilo je dva puta više nezaposlenih nego ranije. Srbija je potpuno izgubila finansijku suverenost. Đinđić, veliki pragmatista i entrepreneur rekao je sledeće: „kad moraš da progutaš žabu, samo to uradi, ne gledaj koliko je velika“. Tako je i bilo. Srbija je bila potčinjena zahtevima MMF-a i Evropske unije. Narod je bio prisiljen da proguta žabu, dok su nouveaux riches uživali u novom bogatstvu. Sve strastvene radničke borbe koje su se dogodile posle 5. oktobra, pokazuju da peti oktobar nije bio uspešan. Klasičan tekst za ovaj narativ je analiza Gorana Musića pod naslovom Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988-2013, ali su korisni i njegovi kraći radovi (ovde ili ovde).


*


Dobro razmislimo šta je smisao ovih narativa. Iako se svaki od njih može iskoristiti na pogrešan način, zapravo, svaki od njih ima barem neku minimalnu emancipatorsku poruku. Nesumnjivo, Srbija je periferija izložena samovolji imperijalnog centra i pre i posle 5. oktobra – na različite načine. Nismo se oslobodili autoritarizma – naprotiv, dobili smo Aleksandra Vučića. Ne samo da smo izgubili mnogo energije u borbi protiv kapitalizma, izloženi smo najgorim neoliberalnim talasima svetske ekonomije.


Za razliku od znaka Otpora, stvarnost nije crna i bela. Tek ako razumemo kompleksnost Miloševićevog režima, tek onda ćemo shvatiti kompleksnost našeg poraza. Međutim, i ovde postoji jedna historia abscondita, skrivena istorija koju još treba otkriti. Iako je 5. oktobar bio neuspešan, nije istina da on nije otvorio nikakve alternativne puteve. Bilo je autentičnih obećaja, emancipatorske nade, iskrenih demokratskih impulsa, utopijskog viška – pre svega u radničkoj klasi i među studentima. Vreme je da ih ponovo afirmišemo.





 

Seksi Gospodin

Iskusan
Poruka
5.902
Pogledajte prilog 775570







Šta se (nije) dogodilo petog oktobra? – Prva tragedija iliberalizma


Više stotina hiljada ljudi protestovalo protiv Miloševića



Za razliku od znaka Otpora, stvarnost nije crna i bela. Tek ako razumemo kompleksnost Miloševićevog režima, tek onda ćemo shvatiti kompleksnost našeg poraza.


U trenutku dvadesetogodišnjice petooktobarskih promena najpre treba postaviti pitanje koje su bile karakteristike režima Slobodana Miloševića. Tek ako razumemo napetosti i tragediju njegove vladavine u celosti, možemo shvatiti i značaj petooktobarskih dešavanja. Iz tri perspektive ćemo dati argumente u korist teze da se petog oktobra ništa nije dogodilo. Ali naše razočarenje bi trebalo da služi tome da bolje razumemo način na koji smo i dan danas žrtve dominacije, te mesta gde se otvaraju alternative.


Kako treba opisati režim Slobodana Miloševića? Ne treba postavljati apstraktno pitanje da li je režim bio nasilan ili ne, već treba postaviti pitanje na kom nivou, na koji način se tačno služio nasiljem. Kao što je poznato, Farid Zakaria je 1997. godine uveo termin „iliberalna demokratija“ (za koji danas već postoje mnogi sinonimi: „delimična demokratija“, „demokratski despotizam“, „kompetitivni autoritarizam“, itd.). Gabor Filipov je nedavno u ovom duhu interpretirao Orbanov režim u Mađarskoj, ali je jasno da se mnogi režimi mogu objasniti ovim konceptualnim aparatom, od Trampa preko Dutertea do Putina. Prvo, hibridni režimi se nerado služe otvorenim nasiljem. Iako nas „Miloševićevi ratovi“ mogu obmaniti, te može nam se učiniti da je nasilje suština njegove vladavine, njegov režim je i te kako bio ambivalentan. Nesumnjivo, ako mu se učinilo da je u opasnosti, on je nasilno i tenkovima nastupio protiv demonstranata, a neki lideri opozicije su s vremena na vreme bili u zatvoru. Ipak, bio je oprezan u pogledu nasilja (a ni građani nisu baš bili masovno oduševljeni zbog mogućnosti odlaska u rat). Uglavnom je pokušavao da podrži Srbe izvan Srbije u tajni ili ih je čak i izneverio (ponekad je umeo da bude neutralan ili da se povlači, mada to najmanje važi za teritoriju koja je pripadala Srbiji – Kosovo). Naravno, njegove klandestine operacije su često bile javna tajna – „otvorena tajna“ (offenes Geheimnis), kako bi Gete rekao, ili „otvoreno-zatvorena tajna“ (overt-covert secret) kako bi nešto stručniji CIA sugerisao. Za iliberalne režime je karakteristično da se nerado služe nasiljem koje je u potpunosti vidljivo za javnost. I Milošević se trudio da što više outsource-uje nasilje mračnim silama – tajnim službama (koje su osnivale paramilitarne jedinice) ili navijačkim ekstremno-desničarskim grupama. Miloševićeva državna mašinerija se uvek očajnički trudila da ako se upusti u nasilje onda pruži opravdanje za njega (makar simulativno) ili – još više – da ga što više prikrije. Čista samovolja nije bila konstantna karakteristika Miloševićevog režima, ona je više važila za kraj njegove vladavine.


Kao što Nevenka Tromp piše u knjizi Smrt u Hagu. Nezavršeno suđenje Slobodanu Miloševiću: Milošević „se distancirao od svih uticaja nad vojskom, i za razliku od mnogih durgih političkih lidera u regiji, nikada nije viđen da nosi uniformu i nikada nije delovao kao da mu je ugodno među vojnicima. (…) Izbegavao je susrete s časnicima i borcima i nikada nije posećivao ratna područja ili bojišta.“ Srbi iz Krajine i Republike Srpske često su vodili akcije bez njegove dozvole, štaviše, i uprkos njegovom protivljenju. Ali i uz njegovu podršku. Florens Artman, haški uzbunjivač, rekla je da tužioci ni u jednom trenutku nisu smatrali da će biti lako naći dokaze protiv Miloševića (naročito ne u pogledu najvećih zločina, poput Srebrenice). Ono što otežava stvar jeste činjenica da je između Miloševićeve de iure i de facto moći često bilo velike distance – njegova vaninstitucionalna duboka država (deep state) se odvajala od površne države (shallow state). Valja dodati da je uz ratnohuškačku retoriku istorija Miloševićevog režima ujedno i istorija mirnih sporazuma ili takvih pokušaja – od Vens–Ovenovog plana preko Dejtona do sporazuma u Kumanovu. Ako mislimo da je režim naprosto bio nasilan, nećemo razumeti zašto je i sam Milošević bio ugodan i šarmantan s jedne strane, a agresivan i autoritaran s druge strane. Nije reč samo o „psihološkoj nemogućnosti“ ili o dvostrukosti njegove ličnosti – izvor napetosti je binarnost duboke i površne države. Naravno, ovde je u pitanju samo Miloševićev odnos sa državnim aparatima, jedan ideološki opis bi mogao da bude još složeniji. Duhovita je analiza Nevena Cvetićanina koji je razlikovao četiri Miloševića: anarhični pseudosocijalista; revolucionarni prosvetitelj, prosvećeni apsolutista evropske provinijencije; patriota, nacionalista, romantičar; futuristički tehnokrata, tržišni ekonomista, reformator (ali imamo problema kada je anarhija izjednačena sa neredom, kada se Miloševićev navodni opšti cinizam opisuje u duhu pojednostavljenog metacinizma i olake psihologizacije, ili kada se nekritički pojavljuje povezivanje Miloševića sa „našim čudnovatim dinarskim, dinaroidnim mentalitetom“, sa kolektivnim duhom koji je još i „esencijalno violentan“).


Sistem nije bio „totalitaran“ ili naprosto represivan, tiranijski. Utoliko nas uobičajeni pridevi i imenice iz naslova monografija o Miloševiću ne zadovoljavaju („zmija“, „tiranin“, „tiranin naroda“, itd.). Slobodni mediji nisu bili otvoreno i jednim potezom zabranjeni (štaviše, često je Milošević bio oštro napadnut u njima), već su onemogućeni specifičnim sankcijama, finansijskim pritiskom, itd., a u državnim medijima su s vremena na vreme sprovođene čistke. Ta ambivalentnost može se primetiti i u pogledu nevladinih organizacija. Milošević nije bio pristalica kulta vođe – možemo saslušati snimak iz 1995. godine na kojem moli saradnike državne televizije da ga na hvale više (u to vreme je često slavljen kao „heroj mira“, kako u Srbiji, tako i na „zapadu“). Za Miloševića spektakl površine nije bio previše važan – on je više želeo mračnu dubinu, tajne sastanke, sastanke okom u oko, nesposredne naredbe bez kontrole javnosti (ova strana nas podseća na prerogative state u teoriji o dualnoj državi kod Ernsta Frenkela). Sistem je bio hibridan. Neoprostivo pojednostavljenje je reći da je Milošević bio „balkanski kasapin“ – pukom demonizacijom ništa nećemo razumeti. „Nije bilo hapšenja, proterivanja, zabrana, nije bilo logora, mučenja, suđenja za veleizdaju – stvari koje su, u sličnoj situaciji, radili pravi diktatori“ – piše Slobodan Antonić u knjizi o Miloševiću. Nama se čini da je ipak bilo drugačije. Miloševićeva duboka država je i te kako umela da se služi nasilnim sredstvima, ali je njegova površna država dala prednost soft represiji.


Kao i sve ostale iliberalno-hibridne vođe, Milošević je smatrao da predstavnički („demokratski“) sistem institucija nije prepreka, već resurs koji treba iskoristiti. Izričito se trudio da u procese uključi narod već i u trenutku dolaska na vlast 1987. godine – sudbonosnu osmu sednicu je sve vreme emitovala državna televizija (a „narod“ je slao telegrame da bi podržao novog vođu) (videti o tome knjigu Marka Grdešića. Kada je rušio pokrajinske birokrate, oslanjao se na masovne demonstracije, na „događanje naroda“. Nakon kratke hezitacije, on je pristao na višepartijski sistem i nije mu bilo teško da se upusti u sve novije i novije izbore (čak i kada je hiperinflacija bila 178 882 posto!). Bilo bi pogrešno ako bismo zaključili da je on uvek pobeđivao samo zahvaljujući izbornoj krađi. Latinka Perović je dobro zahvatila ovaj hibridni, demokratski despotizam kada je upotrebila izraz „konsenzualni autokrata”. Nesumnjivo, on je imao neke „tajne” i u pogledu površne države, pozorišta: proporcionalno gledano, u jednom trenutku tokom izbora Socijalistička partija Srbije i opozicija su se pojavljivali na televiziji u odnosu 91:8. Miloševič se čak i 2000. godine nadao da će uživati u podršci naroda. Uvek je tvrdio da ima demokratsku legitimnost, štaviše, ponekad je umeo da sarađuje i sa opozicijom, pre svega sa Vojislavom Šešeljem (koji je upravo zbog svog političkog talenta bio spreman da bude „korisna budala” [Lenjin] sistema). Pozivanje na „demokratiju” služilo je samovolji. Upravo tu kombinaciju moramo razumeti. Nemojmo zaboraviti da je Milošević izgubio moć usred demokratskih izbora koji su i te kako imali jednu mračnu dimenziju (manipulacija sa rezultatima, opasnost intervencije policije i vojske, naređenje da se opozicioni lideri likvidiraju) – ali je narodno vršenje pritiska ipak pobedilo. Hard-core diktatori to ne bi dozvolili.


Prihvatimo li Hegelovu definiciju prema kojoj je tragedija konflikt inkomenzurabilnih principa, napetost lične dimenzije i sila koje su moćnije od individua (klasični primer je Antigona), onda se može reći da je Milošević bio tragična figura, i to četvorostruko.


  1. Onaj koji vidi samo Miloševićev srpski „nacionalizam”, promašuje složenost političke stvarnosti i suprotne tendecije. On je ipak bio i pastorče komunizma. „Njegov nacionalizam nije isključivo srpski, već u njemu, u momentu rađanja Miloševićeve harizme, ima nešto i od integralnog jugoslovenstva” – piše Neven Cvetićanin. Kako je i sam Milošević napisao: „nacionalizam uvek znači izolovanje od drugih, zatvaranje u sopstvene okvire, a to znači i zaostajanje u razvoju”. Više puta je oštro osuđivao „šoviniste” (Draškovića ili Šešelja), i tvrdio je da čine štetu miru i srpskom/jugoslovenskom narodu. Džefri Najs je jasno rekao: Milošević nije rasista. S druge strane, on je u izvesnom smislu stvarno bio „američki čovek”, bankar iz Nju Jorka (služeći se elegantnim engleskim jezikom), a do 1998. godine mu je SAD svašta oprostio. Simptomatično je što je Independent napisao da se Milošević u svom govoru u Gazimestanu služio jezikom tolerancije. Ne smemo potcenjivati površinski sloj u kojem se sugerisalo da se rat vodi i zbog jedinstva Jugoslavije, barem delimično crvenim petokrakama. Naravno, razmak između dubine i površine je ključnog značaja i u ovom slučaju: treba uzeti u obzir gde su tačno bile konfliktne zone i ratni šavovi, te kako se rat vodio i zbog mikroimperijalističkih napora. Neprihvatljiva je i tvrdnja da je rat bio samoodbrana – ali je retorika i te kako važna. Naravno, sve vreme su nadzirani državni mediji potpaljivali etnicističku retoriku. G. M. Tamaš pravi strogu razliku između integrativno-asimilatornog nacionalizma i ekskluzivno-disimilirajućeg etnicizma. Teško je ne primetiti ovu dinamiku o Miloševićevom slučaju, makar na površini. Ova napetost se najplastičnije pojavljuje kada se tvrdi da je ideja „svih Srba u jednoj državi” bila zapravo integrativna, u korist očuvanja Jugoslavije. Prvi tragični momenat se sastoji u tome da je dvosmislena borba za celinu doprinela upravo uništavanju celine, naime, Jugoslavije. Navodna borba da transetničko jedinstvo rezultirala je interetničkim konfrontacijama. Ovo važi i na jednom drugom nivou: zalaganje za samoopredeljenje naroda podrazumevalo je dvostruki standard, između ostalog uništavanje pokrajinskih autonomija. Volja za mir rezultirala je krvoprolićem. Ambivalentnost režima je u tome što su se ratnohuškačka retorika i demonstrativni pacifizam pojavljivali skoro ruku pod ruku.
  2. O drugoj napetosti smo već govorili. Uprkos impulsima koji su makar minimalno pokazali u pravcu „demokratije” (borba protiv birokratskih kadrova, uvođenje višepartijskog sistema, raspisivanje sve novijih i novijih izbora, itd.), režim je zapravo bio hibridan, a autoritarni elementi su više nego očigledni. Nije slučajno što se za iliberalne režime tvrdi da suprazne demokratije.
  3. Slične ambivalencije važe i za Miloševićevu ekonomsku politiku. Jugoslavija se već od 1979. godine borila sa tendencijama neoliberalnog kapitalizma (nezaposlenost, deregulacija, itd.), mada je jasno da je komodifikacija imala i neke ranije talase (kao i zaduživanje). Milošević je i krajem 1980-ih tvrdio da treba ostati veran socijalizmu (vidi i njegovu knjigu Godine raspleta sa rečenicama na primer o Pariskoj komuni), a tokom 1990-ih „Socijalistička partija Srbije se ugledala na zapadnoevropsku socijaldemokratsku tradiciju i takozvanu ‘socijalnu tržišnu provredu’ ili ‘kapitalizam s ljudskim likom’, gde država zadržava jak uticaj u regulisanju ekonomskih kretanja”. Nije slučajno što je Milošević imao simpatije mnogih zapadnih levičara, te tokom njegove izolovanosti govorilo se da je on evropski Če Gevara. Nesumnjivo, postojala je „blokirana transformacija” (Mladen Lazić), ali dodajmo da je i sam Milošević učestvovao u „blokiranju“. Danas samo možemo sanjati o (post)socijalističkoj Jugoslaviji koja pruža barem simulirani kvaziotpor strukturalnim procesima kasnog kapitalizma. Tragedija se sastoji u tome da je usred ratova i intenzivirajućih procesa periferizacije (sankcija, hiperinflacija, itd.) Milošević mogao da bude samo gubitnik. A ekonomskoj katastrofi je doprinelo i ratno profiterstvo elita i organizovanog kriminala, kao i rasprostranjena korupcija (off-shore računi na Kipru i tako dalje). Naravno, napetosti su još veće ako sugerišemo da je već i „antibirokratska revolucija” krajem 1980-ih služila deregulaciji tržišta. Štaviše, moglo bi se reći da su promene služile tome da samoupravne tehnokrate neometano i nadzirano konvertuju društveni u finansijski kapital. S druge strane, Socijalistička partija Srbije se protivila reformama Ante Markovića, a na primer privatizacija je sprovedena na ambivalentan način. Milošević je imao Janusovo lice i u pogledu ekonomije.
  4. Najviše smo dirnuti zbog najtragičnije četvrte tačke. Na trenutak prihvatimo pomalo naivan i ideološki problematičan narativ prema kojem je srpski narod pobeđivao protiv različitih imperija (nikada ne u potpunoj samoći): protiv Turaka, protiv Austro-ugarske, protiv nacističke Nemačke i protiv staljinističkog Sovjetskog saveza. Ostavimo po strani činjenicu da su svi ovi konflikti bili veoma kompleksni (uz kolaboraciju mnogih, uz složene odnose prijateljstva i neprijateljstva, uz periode relativno mirnog zajedničkog života sa hegemonijom imperija, itd.). U okviru našeg narativnog Gedankenexperiment-a pokušajmo da razumemo Miloševićevu tragediju. On je u jednom trenutku ostao potpuno izolovan u svetu, naime, u unipolarnom svetskom poretku u kojem je čak i Rusija bila pod američkim uticajem. U ovom pogledu se Milošević suštinski razlikuje od svih ranijih borbi protiv različitih centara, naime, od već pomenute antiimperijalističke „tradicije” – on uopšte nije imao relevantne saveznike. Tako je bilo naročito tokom NATO-bombardovanja 1999. godine (a države suprotstavljene Srbiji bile su daleko bogatiji od nje). Milošević je tokom kampanje 1993. godine govorio o tome da ne treba ratovati protiv svih (kao što radikali sugerišu), ali, s druge strane, Srbi ne smeju da se predaju (kao što „demokratska opozicija” želi). Ipak, na kraju krajeva, Milošević je bio gubitnik. Jasno je da je njegov odnos sa „Zapadom” bio veoma složen. Washington Post je 1996. godine napisao da se američka administracija raduje Miloševićevoj pobedi. Dešavalo se da je Evropska unija bila indiferentna prema izbornim krađama. Štaviše, postoji sumnja da je podrška „Zapada” doprinela Miloševićevoj pobedi 1997. godine (naspram Šešelja koji je neprestano i sistematično napadao „Zapad”). Kao što je Slavoj Žižek rekao, Srbi imaju najdužu demokratsku tradiciju od naroda bivše Jugoslavije koju je Milošević izneverio – ali to za „Zapad” nije bilo previše važno. Kao što ni danas nije važno kada Donald Tusk slavi pobedu Aleksandra Vučića kao „pobedu demokratije”.

Miloševićev poraz se ne može osporiti. Činjenica da je Zoltan Dani oborio avion F-117A ili analize Majkla Ignjatijeva (prema kojima se jugoslovenska vojska dobro držala) ne dovode u pitanje poraz. Važnije je ono što se dogodilo na Kosovu i ono što je prihvaćeno mirnim sporazumom. To što je Milošević izgubio naklonost poput mnogih lidera sa (polu)periferije (od Mosadeka do Diema) nije nikakav moralni kriterij – ali nije ni politički kriterij, ako pod politikom podrazumevamo slobodno delanje u zajednici. Materijali Vikiliksa najjasnije pokazuju meru u kojoj je Milošević izgubio simpatije „transatlantske elite“. Ali nemojmo zaboraviti: „Zapad“ se kolebao između protekcije i prohibicije, između „batine“ i „šargarepe“ (današnji odnos prema Orbanu ili Vučiću je veoma sličan), sve do 1998. godine. Štaviše, često su „zapadne“ elite podržavale Miloševića naspram opozicije – imajući u vidu kako se opozicija ponašala tokom 1990-ih, to nas i ne čudi previše.


Tragedija u pogledu imperijalizma i izloženosti centru ima i jednu nezgodniju stranu. Siptomatično je da su srpske sile napadale i naselja (poput Dubrovnika) u kojima Srbi nisu bili u većini, štaviše, gde ih je jedva bilo. To se dogodilo zbog borbe za koridore ili da bi došli do izlaska na more, itd. O čemu je reč? Imperijalizmu centra se suprotstavila (polu)periferija koja je isto tako bila mikroimperijalistička. Upravo je zbog toga tekst Dimitrija Tucovića, Srbija i Albanija, još uvek koristan (uzgred budi rečeno, izraz „kolonijalisti” koristi se i u Vojvodini između dva svetska rata). Šta se dogodilo? „Srpski lokal-imperijalizam nakon više od jedne decenije nateran je u defanzivu, ali nauštrb najdominantnijeg svetskog imperijalizma – američkog” (vidi ovde).


Francuski moralista La Rošfuko je govorio o tome da je privid kompliment vrlini. Les non-dupes errent – rekao je Lakan onima koji potcenjuju površinu. Iako je Miloševiću dubina bila prioritet, on nije potcenjivao privid. Stalno se pojavljuje „uvid” da je bio samo ciničan pragmatista koji je želeo da zadrži moć i poziciju. Navodno nije reč o nikakvim principima, već samo o volji za moć – dakle, hegelijanski konflikt između principa zapravo ne postoji. Međutim, nama se čini da nije mens rea, stanje Miloševićevog uma ono najvažnije. Mnogo je bitnije da su principi bili u konfliktu u samoj političkoj stvarnosti. Ne zavodoljava nas niti intencionalistička, niti relativistička, niti apologetska interpretacija – Miloševićev režim treba razumeti na osnovu specifičnosti i kompleksnosti.


Jugoslovenski ratovi su puni ličnih tragedija. Ali Miloševićeva tragedija je drugačija: reč je o makro-nesreći unutar koje je ponekad možda imao i alternative. Mogao da je da bude otvoreniji prema „demokratskoj opoziciji” (početkom 1990-ih je bilo prilike), mogao da je da bude fleksibilniji prema svojim kritičarima (Paniću, Ćosiću, Đinđiću ili Markoviću), a često je mogao da vodi konstruktivnije i otvorenije pregovore i sa međunarodnim faktorima. Da li je mogao da bude oštriji prema srpskom etnicizmu, kako u retorici, ali još više u praksi, ne ulazeći u kompromise i u manipulaciju sa etničkim strastima? Da li je mogao da Srbiju vodi putem koji nije neoliberalan, a da narod pritom ne pati? Na ova pitanja je teško dati odgovor jer je moć prinude uglavnom u rukama centra, a ne u rukama (polu)periferije. Sasvim sigurno je i Milošević lično odgovoran zbog neuspeha. A izvesna snažna inercija proističe i odozdo. Nama je najviše žao zbog generacija koje nemaju nikakvo iskustvo o socijalističkoj Jugoslaviji, a još manje su imale šansu da očuvaju zajednicu menjajući sistem na emancipatorski način. Ovo je najveći poraz za sve nas.


U doba pluralizacije, Milošević je iskoristio pluralizam u autoritarne svrhe. U doba uništavanja društvene solidarnosti u korist neoliberalizma, on je uništavao društvenu solidarnost ne pružajući dovoljan otpor neoliberalizmu. U doba etnicizacije društava (i raspada transetničkih država poput Sovjetskog saveza), on se pozivao na jugoslovenstvo, ali se borio za etnički definisane srpske interese. U trenutku kada je u svetu američka hegemonija bila presudna, on se suprostavljao toj dominaciji bez ozbiljne pozadine i pri tome razvijao je svoj lokal-imperijalizam. Tragedija u svakom pogledu.


Miloševićeva površinska država, kao iskrivljeni Behemot, sve vreme je bila bolesna – u korist duboke države. Država je „preživela” kao living dead, podnosila je teška vremena pomoću mračnih mehanizama: od šverca preko ilegalne trgovine do ubistava i paramilitarnih jedinica. U izvesnom smislu, u okakvim okolnostima i narod traži linije bekstva u „mračnim dubinama”: crno tržište je cvetalo, ljudi iz grada su dobijali hranu sa sela, gastarbajteri su slali novac svojim porodicama u Srbiji, mnogi su pomagali onima koji su pobegli na zapad zbog regrutacije, a konspirativno organizovani kritički mediji su glasno govorili protiv režima (dovoljno je setiti se alternativnih prostorija B92). Paralelno sa lažnom solidarnošću Miloševićeve kartelne države postojala je prava solidarnost odozdo. Tajnovitost je imitativna.


Tokom antike je postojala retorička praksa koja je podrazumevala da učenik prvo treba da ponudi argumente u korist jednog stava, a sutradan u korist suprotne pozicije (ponekad je ova praksa služila osnaživanju relativističkog stava sofista). Mi ćemo sada sa tri različitih pozicija argumentovati u korist jedne te iste teze: da se petog oktobra ništa nije dogodilo. Naravno, reč je o veberovskim idealnim tipovima – ove pozicije su u stvarnosti mnogo kompleksnije. Ostavljamo čitaocima mogućnost da odluče koja argumentacija im je bliska.


Možemo imati različte – afirmativne ili iskrivljene – odnose prema istorijskim događajima (vidi naš tekst o singularnosti događaja Holokausta). Francuski filozof Alen Badju je rekao da su mogući različiti odnosi prema Događaju: u znaku vernosti, iz reakcionarnog aspekta (koji poriče da se išta dogodilo), u duhu opskurnog subjekta (koji čak vodi napad protiv Događaja u ime kontrarevolucije – nacizam). Slavoj Žižek je dodao dve figure: subjekta reaktivne reintegracije (koji je prividno veran Događaju, ali ga zapravo izdaje) i subjekta koji forsiranjem Događaja izaziva tragične posledice (kao što čini staljinizam). Na drugom mestu smo već pokazali kako se ovi subjekti mogu tumačiti u kontekstu globalne pobune koja se dogodila 1968. godine (vidi ovde).


Iako se može učiniti da zagovaramo reakcionarni stav koji poriče Događaj, mi zapravo razmišljamo drugačije. Peti oktober nije dostojan imena Događaja jer nije bio dovoljno emancipatorskog (i univerzalnog) značaja. Zašto?


Prvo, iz perspektive jedne srpsko-etnicističke pozicije, ne bi bilo teško zamisliti makronarativ kojim bi se insistiralo na tome da je već i socijalistička Jugoslavija bila antisrpska. Iz te perspektive gledano, 1989. i 1990. godine nisu rezultirale preokretom. Da retorički izoštrimo ovu interpretaciju: Milošević je bio anacionalni, postkomunistički činovnik koji je izdao srpske interese i zemlje. Preciznije, bio je američki čovek, uvek spreman na potpisivanje izdajničkih mirovnih sporazuma (a nemojmo zaboraviti ni veze između Jovice Stanišića i CIA). Simptomatično je što je Milošević sa vremena na vreme proganjao nacionalističke vođe. Peti oktobar je samo produžetak gubitničke saradnje sa Zapadom. Soroševa fondacija i Viljam D. Montgomeri su finansirali „demokratsku opoziciju”, uključujući i Otpor. Predstavnici DOS-a su na zapadu vodili opuštene diplomatske razgovore sa agresorima. Tokom 2000-ih su sarađivali sa Hagom, neki od njih su priznali nezavisnost Kosova i skoro su sve potčinili integraciji Evropskoj uniji. Naši najveći neprijatelji, Amerika i Nemačka, postali su naši saveznici. U duhu autošovinizma, sami sebe ponižavamo. Peti oktobar je na kraju krajeva samo unutrašnja svađa različitih prozapadnih elita. Glavni izvor ovog idealnog tipa interpretacije bi mogao da bude Šešeljeva knjiga Kontrarevolucionar u buldožer revoluciji, doduše, izvor bi bio čistiji da je Šešelj bio koherentniji opozicionar Miloševiću.


Drugo, iz perspektive „građansko”-liberalne Srbije, Milošević je bio autokrata i nacionalista. Njegov srbokomunizam se u stvari borio za veliku Srbiju, nasilnim sredstvima. Međutim, Peti oktobar nije bio nikakav prelom. Novi režim nije uveo novi ustav posle petog oktobra, a socijalisti i radikali su čak i ostali na vlasti do kraja godine. Vojislav Koštunica je jasno rekao da revanšizma neće biti, te obećao je Miloševiću da neće biti problema. Nezgodni dokumenti obaveštajnih službi uništeni su ili sakriveni, Koštuničin mitrovdanski ustav je konstatovao da je Kosovo deo Srbije, a kadrovi Miloševića su dobili veliku ulogu u novom sistemu. Nisu stvoreni novi sudovi, korupcija i kleptokratija su i dalje dominirale, a kroz privatizaciju se odvijalo ilegalno profitiranje. Mediji su bili pod kontrolom partija (finansije niko nije adekvatno kontrolisao). Vladala je birokratija umesto tržišnih mehanizama. Srbija je ponovo bila u stanju anomije. Svi su bili na Koštuničinoj strani: SANU, vojska, SPC, tajne službe, Milošević i njegova porodica, socijalisti i radikali, Rusi i Dobrica Ćosić. Revolucija je izneverana. Kao što je Zoran Živković rekao, nije bilo 6. oktobra. Nenad Dimitrijević je govorio o „oportunističkoj pacifikaciji prošlosti”, a Aleksandar Molnar je upotrebio formulaciju „regresivna promena sistema – totalni pluralizam partijske diktature”. Ova kritika bi mogla da bude još oštrija. Mogli bismo da pokažemo kako je i Demokratska stranka početkom 1990-ih sanjala o velikoj Srbiji, kako se Đinđić protivio mirovnim sporazumima, te kako su demokrate očajnički želeli sa sarađuju sa socijalistima u skupštini. Ako pogledamo dve velike rasprave između Šešelja i Đinđića, videćemo da je radikalni vođa hteo da dâ mnogo veću autonomiju kosovskim Albancima od Đinđića. Đinđiću nije smetao nacionalizam ili autoritarizam, već to što je Milošević doživeo poraze. „Mi smo ih doveli na vlast”, rekao je Milorad Ulemek Legija za DOS. Paradigmatičan primer za ovaj narativ je knjiga Vesne Pešić pod naslovom Divlje društvo, doduše, ona nije dovoljno nemilosrdna sa nasleđem Đinđića. Sve u svemu: između prepetooktobarskog i postpetooktobarskog perioda postoji kontinuitet, kako u pogledu nacionalizma, tako i u pogledu autoritarizma.


Treće, nisu moguće samo interpretacije prve i druge Srbije. Tertium datur. Celi narativ se može ispričati drugačije. Počevši od 1979. godine, Jugoslavija je pod pritiskom neoliberalnog kapitalizma. Takmičenje je sve veće između republika, smanjuje se značaj „leve” (redistributivne) ruke države, nezaposlenost raste, mere štednje su sve važnije, počinje privatizacija… Uticaj menadžera i laissez-faire tržišnih fundamentalista je sve veći. Milošević kao predstavnik Tehnogasa i Beobanke se ponašao kao običan tehnokrat. U dva talasa je insistirao na privatizaciji, udeo privatnog sektora u ekonomiji je poraslo sa 37% na 80%. Od 1990-ih je oko 80% radnika bilo zaposleno u privatnim kompanijama. Međutim, već je tokom 1980-ih radnička klasa organizovala masovne demonstracije, od kosovskih rudara do slovenačkih sindikata. Narod je protestovao ispred svih parlamenata. Nije slučajno što su neoliberalni analitičari upozoravali da može doći do opasne saradnje između radnika i konzervativnijeg dela Komunističkog saveza. Prema opštem mestu, radnici su otišli na Rakovicu, ali – nakon toga što su saslušali Miloševića – vratili su se kao Srbi. Zaboravlja se da su se radnici izborili za samoupravljanje, te da su i kasnije organizovali demonstracije i kritikovali su republičko rukovodstvo.


Pre petog oktobra su državno-komunalni radnici, čistači i čistačice, odnosno male radnje stupili u štrajk protiv Miloševića. U Kolubari se oko 7000 rudnika suočilo sa policijom. Bilo je izuzetno mnogo radnika u Beogradu i 5. oktobra. Ipak, nije došlo do stvarnih promena, naprotiv. Đinđić je bio zaokružen tehnokratama i businesselitom. Pojavile su se i nove elite: Božidar Đelić, Aleksandar Vlahović, Mlađan Dinkić ili Radovan Jelašić. Nakon petog oktobra je neoliberalizacija postala jos snažnija u skladu sa duhom tzv. šok terapije. „Tranzicija” više nije bila blokirana – prozapadna vlast je kapitulirala ispred zapadnog kapitala. Mladen Lazić jasno pokazuje da ima suštinskog kontinuiteta između ekonomskih elita iz 1990-ih i onih iz 2000-ih. DOS je promenio zakon o radu u korist kapitala. „Pljačkaška privatizacija” se odvijala bez problema. Predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković lepo je sumirao ekonomsku doktrinu: „kada Vlada ne bi prodavala državne kompanije, Srbija bi bila komunistička, a ne moderna zemlja sa tržišnom ekonomijom (…) ekonomska nauka je kao aksiom stavila da je privatna svojina efikasnija od državne“. Bilo je dva puta više nezaposlenih nego ranije. Srbija je potpuno izgubila finansijku suverenost. Đinđić, veliki pragmatista i entrepreneur rekao je sledeće: „kad moraš da progutaš žabu, samo to uradi, ne gledaj koliko je velika“. Tako je i bilo. Srbija je bila potčinjena zahtevima MMF-a i Evropske unije. Narod je bio prisiljen da proguta žabu, dok su nouveaux riches uživali u novom bogatstvu. Sve strastvene radničke borbe koje su se dogodile posle 5. oktobra, pokazuju da peti oktobar nije bio uspešan. Klasičan tekst za ovaj narativ je analiza Gorana Musića pod naslovom Radnička klasa Srbije u tranziciji 1988-2013, ali su korisni i njegovi kraći radovi (ovde ili ovde).


*


Dobro razmislimo šta je smisao ovih narativa. Iako se svaki od njih može iskoristiti na pogrešan način, zapravo, svaki od njih ima barem neku minimalnu emancipatorsku poruku. Nesumnjivo, Srbija je periferija izložena samovolji imperijalnog centra i pre i posle 5. oktobra – na različite načine. Nismo se oslobodili autoritarizma – naprotiv, dobili smo Aleksandra Vučića. Ne samo da smo izgubili mnogo energije u borbi protiv kapitalizma, izloženi smo najgorim neoliberalnim talasima svetske ekonomije.


Za razliku od znaka Otpora, stvarnost nije crna i bela. Tek ako razumemo kompleksnost Miloševićevog režima, tek onda ćemo shvatiti kompleksnost našeg poraza. Međutim, i ovde postoji jedna historia abscondita, skrivena istorija koju još treba otkriti. Iako je 5. oktobar bio neuspešan, nije istina da on nije otvorio nikakve alternativne puteve. Bilo je autentičnih obećaja, emancipatorske nade, iskrenih demokratskih impulsa, utopijskog viška – pre svega u radničkoj klasi i među studentima. Vreme je da ih ponovo afirmišemo.





To ukratko znači da ovi nisu imali nikakvo znanje već samo zinuto dupe.
Mislili da pare rastu na drvetu pa ne umeju ni Beobanku da ugase a ta banka svake godine ima pozitivan bilans....
 

fortes

Buduća legenda
Moderator
Poruka
29.013
Mladi,tj ovi u dvadesetim jer danas svašta nazivaju "mladima", danas niti znaju šta je prethodilo, nitu su potpuno svesni gde su ovi posle grešili. Uglavnom u skladu sa nekom svojom usvojenom ideologijom zauzimaju stavove pa mladi u Alo lupetaju sa svojih a mladi iz Danas opet sa svojih ideoloških pozicija. Klinci žive u drugom univerzumu u odnosu na nas koji smo tada bili mladi i koji smo i izneli taj peti oktobar i studentske demonstracije pre toga. Nisu kušali te "delikatese " sistema devedesetih pa njihovo mišljenje mi nije ni merodavno. Ima i ovde par klinaca koji kao "vatreno" meni pričaju o devedesetim...mislim neka im zabole me da sa njima diskutujem o svojoj percepciji događaja u kojim sam učestvovao a oni jedva , ako i uopšte su bili rođeni. I jeste bila borba da bi oni danas pričali šta hoće. Ja sam svoje obavio i opet bih bez zadrške čak i sa ovim saznanjem koji debili su došli posle i sa svim posledicama koje su proizveli...ono je bila borba za opstanak i države i nas kao pojedinaca. Milošević je za mene bio i biće simbol svega pogrešnog i štetnog kada je politika u pitanju. Ja sam ponosan na 5-ti oktobar i svoje učešće u tim dešavanja a mladi neka prave svoje revolucije ako im ne štima.
 

kentaur Nesh

Poznat
Poruka
7.302
Mladi,tj ovi u dvadesetim jer danas svašta nazivaju "mladima", danas niti znaju šta je prethodilo, nitu su potpuno svesni gde su ovi posle grešili. Uglavnom u skladu sa nekom svojom usvojenom ideologijom zauzimaju stavove pa mladi u Alo lupetaju sa svojih a mladi iz Danas opet sa svojih ideoloških pozicija. Klinci žive u drugom univerzumu u odnosu na nas koji smo tada bili mladi i koji smo i izneli taj peti oktobar i studentske demonstracije pre toga. Nisu kušali te "delikatese " sistema devedesetih pa njihovo mišljenje mi nije ni merodavno. Ima i ovde par klinaca koji kao "vatreno" meni pričaju o devedesetim...mislim neka im zabole me da sa njima diskutujem o svojoj percepciji događaja u kojim sam učestvovao a oni jedva , ako i uopšte su bili rođeni. I jeste bila borba da bi oni danas pričali šta hoće. Ja sam svoje obavio i opet bih bez zadrške čak i sa ovim saznanjem koji debili su došli posle i sa svim posledicama koje su proizveli...ono je bila borba za opstanak i države i nas kao pojedinaca. Milošević je za mene bio i biće simbol svega pogrešnog i štetnog kada je politika u pitanju. Ja sam ponosan na 5-ti oktobar i svoje učešće u tim dešavanja a mladi neka prave svoje revolucije ako im ne štima.
cega se pametan stidi, dalabu se ponosi...
 

комшија

Legenda
Poruka
57.161
1601990978008.png






Dvadeset godina od Petog oktobra: demokratske promene ili duplo golo?



Irena Pejić 05.10.2020.

Prošlo je dvadeset godina od Petog oktobra, dana punog nade i euforije, marša odlučnosti, ulaska u promene, u bolji, perspektivniji život. Iako se 5. oktobar 2000. u javnom diskursu pretežno i dalje vidi kao istorijski trenutak, revolucija i početak demokratskih promena, ona energija i očekivanja koje su obeležile svrgavanje Miloševića sa vlasti pre dve decenije danas su sasvim izbledele.

Tog četvrtka su kolone automobila, autobusa i kamiona krenule iz gradova širom Srbije. Mnogi od onih koji su dugo protestovali na ulicama i trgovima u svojim gradovima, pritiskali kordone policije, zauzeli Skupštinu i mahali zastavama sa njenih zapaljenih prozora tu su došli materijalno opustošeni, očajni i ljuti.
Da li je Peti oktobar propuštena šansa za istinsku transformaciju Srbije samo zato što nije došlo do lustracije? Teško da je DOS, čak i da je političke volje bilo, tada mogao da lustrira bilo koga kada su se i u njihovim redovima nalazili oni koji su Miloševićev režim činili godinama. Danas, čini se, situacija ima svoje sličnosti sa tim periodom. Većina i dalje živi na ivici siromaštva, tranzicija je trajno suspendovala demokratiju, vlast i opoziciju čine isti ljudi, a institucije su i sada na raspolaganju samo jednom čoveku. A bolje sutra?

Ko je izneo revoluciju?

Predstavnici DOS-a su znali da do svrgavanja Miloševićevog režima neće doći bez jačeg pritiska, još jednom rundom šetnji i protesta. Tada su mapirali strateške aktere za stvaranje pritiska i građanske neposlušnosti – radništvo.
Nekoliko dana nakon izbora, 29. septembra, preko 7000 rudara Kolubare je stupilo u štrajk. Ubrzo nakon toga u štrajk stupaju i rafinerija u Pančevu, valjaonica bakra u Sevojnu, Kostolac i Majdanpek. Kako je pričao za BBC Miodrag Ranković, tadašnji predsednik Sindikata površinskih kopova Kolubare: „Ceo 5. oktobar lomio se na Kolubari tih dana. Bilo je strašnih pritisaka, dolazila je vojska, policija. Nudili su nam šta god hoćemo, vile na Dedinju, samo da RTS snimi bager kako radi”.


U nekim gradovima, Čačku, Užicu, Nišu i Kragujevcu, otkazale su i državne službe i banke koje su odbijale da šalju novac za Beograd. U štrajku su bili i radnici u velikim fabrikama širom Srbije, do tada uporištima Miloševićevog režima. Pridružili su im se i advokati i zdravstveni radnici i radnice. Već trećeg oktobra veliki broj preduzeća, vrtića, fakulteta, škola, kulturnih ustanova i muzeja nije radio. Čak ni vremenske prognoze nije bilo tih dana, Hidrometeorološki zavod je bio u štrajku.

Nisu samo radnice i radnici bili u štrajku, nego su u velikoj meri blokadu pomogli i seljaci. Tako su kod Smederevske Palanke zbog pokradenih glasova seljaci izvezli četrdeset kombajna na put i blokirali ga. Nisu hteli da ih sklone uprkos naredbama policije, već su gorivo iz njih istočili i rekli – sklonite ih sad sami.
Ideja da će generalni štrajk i opšta građanska neposlušnost započeti Peti oktobar pokazala se kao ispravna. Deluje da do generalnog štrajka nije ni bilo teško doći, radnici i radnice su se u tom trenutku već preko deset godina borili za osnovnu egzistenciju. Socijalno nezadovoljstvo je bilo veliko još od kraja 1980-ih, kada započinje i najveći talas štrajkova na ovim prostorima, a mnogi od njih, poput onih radnika Borova i Rakovice, su se i završavali ispred federalne Skupštine.



Radništvo se masovno suprotstavljalo merama štednje osamdesetih godina; Protest radnika Borova 1988; Izvor: Arhiv Jugoslavije – AJ-112-L-11703-123
U prvoj polovini devedesetih, zajedno sa bujanjem nacionalizma, zbog težine ekonomske i socijalne situacije u zemlji, radnici su skoro svakodnevno protestovali za opšte uslove za preživljavanje. Ratno stanje i posledične sankcije i inflacija donele su brojne probleme u društvu, od potpunog smanjenja obima rada u fabrikama, ukidanja sredstava za osnovno poslovanje, odlaska preko 800.000 zaposlenih na prinudne odmore i plaćena odsustva (tek se kasnije ispostavilo da mnogima tada doprinosi nisu uplaćivani pa čitava jedna generacija ne uspeva da ode u zasluženu penziju zbog ovih godina nepovezanog staža), do neisplaćivanja plata.
Devedesetih je zakonska regulativa bila takva da je radničke štrajkove maltene onemogućavala, iako su nominalno bili dozvoljeni zakonom iz 1996. Ipak, kako navodi Nada Novaković u svojoj knjizi o radničkim štrajkovima i tranziciji, zbog težine situacije su oni u posleratnim godinama postali sve učestaliji. Nakon rata se protestovalo protiv pretnji od stečaja, likvidacije firmi i njihove prodaje. Štrajkovali su tekstilci, metalci, rudari, putari, zaposleni u prosveti, zdravstvu, sudstvu.

O mrtvima sve najlepše

Prve reforme nakon Petog oktobra koje su započete formiranjem Đinđićeve Vlade ticale su se najpre privatizacije društvenih preduzeća, trgovinske liberalizacije, i donošenja novog Zakona o radu.

U vreme rada prelazne Vlade između 5. oktobra 2000. godine i formiranja Đinđićeve „prve demokratske vlade“, po Miloševićevom privatizacionom zakonu iz 1997. godine, a pre nego što je donet “Đinđićev zakon o privatizaciji” (usvojen samo četiri meseca nakon formiranja Vlade) – je insajderski privatizovano više od pola društvene svojine u Srbiji, i to u najvažnijim preduzećima, pri čemu su najviše profitirali tadašnji direktori.
Najavljene reforme su navodno nastavile tranziciju u kojoj je privatizacija za cilj imala rast privrede i zaposlenosti, ali i vraćanje države blagostanja koja se devedesetih raspala. Međutim, u praksi privatizacija je imala potpuno suprotne efekte jer ona podrazumeva negiranje radničkih interesa čak i kada se radi po zakonu. Pored toga što je bila pretežno netransparentna i pojeftinjena (državna imovina se prodavala budzašto), privatizacija je podrazumevala i velika otpuštanja. U prvim godinama od Petog oktobra posao je izgubilo nekoliko stotina hiljada ljudi, a sav privredni rast koji je i postojao, razgrabila je mala grupa ljudi čiji se predstavnici rotiraju na vlasti već trideset godina.

Danas postoji nastavak retroaktivne idealizacije perioda Zorana Đinđića koja se razvila vrlo brzo nakon njegovog ubistva. Ovaj „reanimator privatne svojine nakon pedeset godina komunizma“ nažalost nije doneo najavljivano zlatno doba; nije ga, istini za volju ni obećavao, ko je pažljivo slušao. Ne treba stoga zaboraviti rečenicu iz teksta „Peti oktobar i učenik koji je prevazišao učitelja“ iz 2015. godine – reforme koje je Đinđić predvodio išle su direktno nauštrb blagostanja onih bez kojih bi, kako je i sam govorio, petooktobarsku bitku izgubio.

Kud se dede Šesti oktobar ili šta ako smo dobili baš ono što smo i hteli?

Svaka godišnjica Petog oktobra sa sobom donosi nove lamente nad izdajom petooktobarskih očekivanja od strane onih koji su „mnogo isti“ u svojim kabinetima i foteljama, onih koji su revoluciju ukrali kao skupštinski inventar i odneli je kućama iako nema tih stolica i slika sa skupštinskih zidova koje mogu da nadoknade višedecenijsko sistemsko pljačkanje, ili onih koji su je ugušili kolektivnom apatijom iz koje se nikad neće prenuti.

Šta su te suštinske promene koje su se čekale tog famoznog Šestog oktobra? Sve one promene koje su apstraktno nazivane da nam konačno bude bolje. A to u praksi može značiti i zaista znači različite stvari. Danas kada se pogleda unazad, više je nego jasno da nisu svi isto ni tražili, na tim ulicama, ispred te Skupštine. Neki su bili protiv nacionalizma, neki protiv socijalizma, protiv rata, nezadovoljni zbog sankcija, neprimanja plata, restrikcija struje, protiv izborne krađe, višegodišnje izolacije. Ipak, svi su hteli da rade i žive od svog rada.

Nakon Petog oktobra stigao je Šesti, samo ga tako možda niko nije zamišljao. Najavljivane reforme su tada započete po hitnom postupku, a privatizacija javnih preduzeća i društvene imovine je nakon konstituisanja Đinđićeve Vlade dodatno ubrzana. Kao reakcija na ubrzani proces privatizacije, ali i dalje osiromašenje stanovništva, organizovani su brojni radnički štrajkovi. Ti štrajkovi, kako piše Nada Novaković, su bili i izraz otpora neoliberalnom konceptu privrednog razvoja kojim je većina ubrzano gubila stečena socijalna i ekonomska prava.

Vreme je da vratimo radnika u Zakon o radu; Foto: Marko Miletić / Mašina

Nasuprot obespravljenih stajala je nova politička elita na vlasti. Privatizacija je pre Petog oktobra već značajno uništila industrijske grane, a nakon njih su na red došla preostala preduzeća i javni sektor. Vlada je zamrzla plate i pristupala organizacionim promenama, a štrajkovi su bili sve češći, u EPS-u, JAT-u, državnoj upravi (katastri, uprava, sudstvo, policija) i u bankarskom sektoru.

Koliko je situacija bila loša govore činjenice da je godinu dana nakon demokratskih promena Vlada nameravala da otpusti blizu 7000 radnika Crvene Zvezde iz Kragujevca. Radnici i radnice su stupili u štrajk, i nakon pregovora sa ministrima zaista su usledile promene, samo ne u njihovu korist: fabrika je zatvorena, otkaz je dobilo 6000 ljudi, a pomoć države je bila više simbolična. Nepune dve godine nakon Petog oktobra rudari iz Bora su najavljivali „Marš gladnih“. 2004. godine su radnici Jugostroja iz Rakovice protestovali i tražili pedeset zaostalih ličnih dohodaka. Pedeset.

Nakon ubistva Zorana Đinđića nije bilo nikakve kontrarevolucije. Osnovne ideje Petog oktobra koje je imao DOS niko nije izdao, vrlo su ih dosledno sprovodili, svaka vlada od tada do danas. Sve vlade imaju kontinuitet politika koje se zasnivaju na privatizaciji, tržišnoj liberalizaciji, deregulaciji tržišta rada i evrointegracijama gde Srbija zauzima tačno ono mesto koje i treba da zauzme – ona je zadužena i ekonomski zavisna država na kapitalističkoj periferiji u kojoj se demokratija jeftino prodaje za stabilnost i poslušnost.

Ostaje da priznamo da je Peti oktobar iznelo i izvelo radništvo, ali da ih je Šesti kaznio, jer svu cenu transformacije i reformi su platili radnici, ostavljeni na cedilu od strane onih koji su njihov očaj, nezadovoljstvo i želju za demokratskim promenama karijeristički iskoristili. A bolje sutra? Bolje sutra ostaje fantazam kojim se i danas maše građankama i građanima, a doći će tek kada se loša društveno-ekonomska situacija za koju su uvek „krivi oni prethodni“ reši i sanira – daljim reformama
 

комшија

Legenda
Poruka
57.161
cega se pametan stidi, dalabu se ponosi...
Опа, почели смо да причамо шатровачки, браво "царе"! Још малко па прави Београђанин! Можда те ускоро видимо у странци Друга Ђида? Мсм, по потписивању споразума са Пицоустим Чипуљчанином?
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.