Komunisto, evo jos cinjenica.
Ovako je izgledala ratna i vojna doktrina ustanika na Ravnoj Gori:
По доласку на Равну Гору коју је избарао као центар операција, пуковник Михаиловић је имао развијен план отпора окупатору. План је базиран на војној докртрини герилског ратовања коју је пуковник Михаиловић развио пре Другог светског рата. По тој доктрини требало је морално и психичко изнуривање непријатеља, везивање што већег броја непријатељских јединица за одређени простор да би се олакшали савезнички фронтови, спречавање Немаца у изношењу и експлотацији народног блага, извођење саботажа које би довеле ставања страха и нанеле тешке материјалне последице непријатељу и оружане акције ограниченог карактера. Главна тачка ове доктрине представља организовање народа за свеопшти устанак који би дошао када се за то створе погодни услови тј. када немачка војна сила своју војну припадност у Србији умањи или када дође до координоване војне акције са савезницима. Доктрина је базирана на историјском искуству које је српски народ сакупио током своје историје као и на разумевању српског народа које је пуковник Михаиловић развио у току година службовања. На овај начин нанела би се максимална штета окупатору а цивилне жртве би се свеле на минимум. Главна покретачка сила у пуковнику Михаиловићу је српски народ, његов историја, традиција и његова заштита.
Ovako je izgledala pocetna faza ravnogorskog ustanka:
Одмах после извршених припрема на Равној Гори, пуковник Михаиловић је почео са развијањем обавштајне мреже. Вођен овим циљем мајор Мишић је успоставио везе са инжињером Јованом Гашићем и другим родољубивим Србима који ће представљати обавештајни центар у Београду. Пуковник Михаиловић је још завео ред на територији око Равне Горе. Одсуство установљених органа власти довело је до готовог безакоња у појединм деловима. Пуковник Михаиловић је то одлучно спречавао криминал и завео ред хапсећи кажњенике који су у току априлског рата побегли из затворa а сада користили вакум у власти за пљачку и малтретирање народа.
Убрзо се по Србији прочуло да су на Равној Гори “наши”. То је довело до доласка великог броја официра на Равну Гору. То су углавном били млађи официри нижег ранага јер је већина виших официра била заробљена у априлском рату. Официрска младост и њихова жеља за доказивањем ће имати значајн улогу у виталности Равногорског покрет. Пуковник Михаиловић је на Равној Гори задржао само неколицину официра који ће координисати борбу док су остали слати у крај где су рођени или добро познају са следећим упутствима:
“ Што пре ухватити везу за бившим солунским ратницима и виђенијим домаћинима, и упознати их са са циљем борбе покрета борбе са Равне Горе; везе са општинским управама и преко њих саботирати испоруке Немцима; везе са жандармима, које треба употребити за осигурање и вршење курирске службе; веза са полицијским властима, као и прикупљање спискова свих способних за војску који нису допали ропству, тако да у даtом тренутку буде све припремљено што је могуће боље за одсудну борбу против Немаца. За Београд и веће градове дата су и следећа упутства: убацивати наше људе на одговорна места у разним надлештвима, пратити рад непријатеља и прикупљати податке о њему, као и организовање финансијских одбора за финансирање покрета.”
Ovako je izgledala organizacija ravnogorskog pokreta:
Убрзо се у Србији створила мрежа официра који су организовали отпор. Једна од главних преокупација пуковника Михаиловића је била заштита српског народа у тзв. Независној Држави Хрватској. Још од првих дана њеног постанка, пуковник Михаиловић је био обавештен о погрому српског народа који се тамо дешавао. Имајући ово у виду, пуковник Михаиловић је веома брзо послао елитног мајора Јездимира Дангића да подигне устанак у Источној Босни и спречи биолошко истребљење српског на том простору. Дангићу је убрзо послан капета Бошко Тодоровић. Остали официри су плански распоређени по Србији. Звонимир Вучковић и Драгомир Топаловић су добили Таковски срез, Предраг Раковић Чачански срез и Чачак, Марко Музикаравић и Душан Смиљанић Гружу, Александр Мишић и Иван Фрегл Колубарски срез, Нешко Недић и Воја Поповић Ваљевски, Филип Ајдачић и капетан Поповић Ужички, Милутин Јанковић Ариљски, Вучкo Игњатовић и Милош Глишић Пожешки, Миодраг Којић Обреновац, Драгослав Рачић, Веселин Мисита и Војислав Пантелић Поцерину и Мачву, Мирослав Трифуновић Трстеник и Врњчку Бању, Љубиша Анђелковић Краљево, Жика Лазић Космај, Велимир Пилетић, Синиша Оцокољић, Крста Рончевић и Воја Јевремовић Хомоље, Љуба Јовановић Зајечар, др Милан Шијачки Ниш, итд.
Према сведочењу Милоша-Аћин Костија, пуковник Михаиловић је има око стотину одреда до почетка лета 1941.
Ovako su izgledale prve akcije ravnogorskih cetnika:
Покрет отпора се развијао онако како је пуковник Михаиловић и планирао. Вршене су разне саботаже као на пример, судар возова код Лапова и пресецање железничких пруга. Далеко се одмакло у морално пропагандном рату. Летци који су позивали народ да не губи дух и да пружа пасиван отпор непријатељу појављивали су се свуда у Србији.
На сваку устаничику акцију Немци су одогаварли драконским репресалијама. Тако када је Спасоје Крунић, равногорски омладинац, у јуну убио шефа усташке мисије у Београду пуковника Јураја Кутњака, Немци су у Јајинцима стрељали велику групу родољуба.
Evo sta su za to vreme radili komunisti:
Док су четници успешно изазивали велику пометњу у немачким редовима, појављује се још једна група на сцени Србије. Комунисти који су до немачког напада на Совјетски Савез били немачки савезници добијају наређења из Москве да нападну Немце. После 22. јуна комунистичке групе почињу да врше нападе који су превасходно имали за циљ уништавање органа власти преосталих из Краљевине Југославије. Комунистичке групе које су биле слабо организоване и без скоро икаквог војничког знања, насумице и непланирано би напале Немце или би покушали да изврше саботажу на безначајним објектима. Штета коју би нанели Немцима била је незнатна али би зато Немци извршили драконска стерљања над цивилним становништвом. То је одговарало комунистичким плановима јер су стерљани људи били националисти као и предратно грађанство које су комунисти видели као главну прперку револуцији. Мора се разумети да је револуцијa увек једини и водећи циљ комуниста. Наравно они су то вешто скривали стављајући ослобођење земље као њихов главни циљ.
Суочен са оваквим околностима пуковник Михаиловић је морао да донесе тешку одлуку. Расположење у народу је било пуно жеље за осветом за срамни априлски пораз као и за репресалије које су Немци починили. Са друге стране Енглези (са којима је пуковник Михаиловић успоставио конатакт) су стално захтевали нове и веће акције против Немаца. После дужег размишљања, пуковник Михаиловић је одлучио да се припреме убрзају и да се пређе на ограничене фронталне нападе на Немце. Ово је требало учинити да би се напади извели професионално тако да би се минимализовала немачка одмазда и да би се спречило комунистичко завођење народа жељног борбе. Пуковник Михаиловић је у својој наредби о нападу на Немце нагласио да се то чини када је то неопходно у самоодрбрани и да би се предухитрили комунисти.
A ovako su izgledale ratne akcije protiv okupatora:
Evo primera Loznice:
Први већи сукоб са Немци се догодио у Лозници. Потпуковник Веселин Мисита, командант Лозничког краја, је сазнао да партизани намеравају да нападну Лозницу 1. септембра. Он их је предухитрио па је напао Лозницу у поноћ 30. августа. У Лозници се налазила 11. чета 738. пешадијског пука са око 100 војника. Пошто су Немци одбили да се предају Мисита је заузео Лозницу заробљавајући већи број Немаца. Нажалост у нападу на Лозницу гине потпуковник Мисита. Четници су имали веће успехе у борбама против Немаца у Бањи Ковиљачи и Крупњу.
Evo primera Gornjeg Milanovca:
Следећи већи сукоб са Немцима се догодио у Горњем Милановцу. Поручник Вучковић, командант Таковског одреда је наредио напад на Горњи Милановац. Милановац је заузет и том приликом је заробљена немачка чета.
Поред ових борби четници нападају Шабац, Краљево, Ваљево и Чачак.
Дража Михаиловић се вођен руком судбине нашао на челу пониженог српског народа жељног борбе. Знао је да је борба која му је наметнута изузетно тешка и да ће однети многе жртве. Другог избора за српски народ није било. Четнички мото је : “Слобода или Смрт” и ова фраза је најсвесисходнији опис историје и духа српског народа.
Evo cinjenica i o Pavlu Djurisicu i crnogorskim cetnicima:
Црна Гора у Другом светском рату је дала пет четничних војвода, а ова чињеница је довољан приказ удела црногорског народа у борби против фашистичког окупатора и комуниста. Четничке војводе из Црне Горе проглашене у Другом светском рату су били:
Блажо Ђукановић,Бајо Станишић,Павле Ђуришић,Војо Лукачевић и Мило Ракочевић.
Evo kako je izgledao pocetak ustanka u Crnoj Gori:
Почетак Другог светског рата војску у Црној Гори затекао је на положајима према Албанији у већинским снагама.Од 1939. године када су италијанске трупе упале у Албанију, Генералштаб Војске је држао приправност према Албанији за евентуални покушај продора фашистичких снага у Краљевину. После 6. априла, српске снаге под командом ђенерала Љубе Новаковића прелазе албанску границу према Скадру.
Павле Ђуришић се налазио под командом ђенерала Љубе Новаковића у том периоду.
Након команде за зауствљање продирања у Албанију, Павле Ђуришић враћа своју јединицу у Плав и даје аманет свима да се од оружја не растају, а сви војни магацини су пресељени у руке виђених сељака са истом поруком.
Evo kako su izgledale ratne operacije crnogorskih cetnika protiv fasistickog okupatora:
По припремама у тих пар месеци 17.јула 1941. године комадант Павле Ђуришић са својим јединицама отпочиње напад на Беране. За један дан иако против надмоћнијег непријатеља Беране је било ослобођено.Тако се устанак у Црној Гори почет од Вира до Острога преселио и у највећу црногорску нахију-Васојевиће.
После ослобађања Берана италијанске трупе су отпочеле крваве казнене пирове.Седам дугих дана и ноћи фашисти су харали Црном Гором, а несигурни у своје снаге позвали су и албанско трупе непријатељски расположене преама православном живљу.Попљачкани српски домови су нестајали дуж цијелог Лима. Комадант Павле Ђуришић је дошао у помоћ и са својом јединицом нагнао у бег подивљале фашистичке хорде.У Бихору и Рожају фашисти су доживели поразе. Под тешким тенковским и артиљеријским оруђима спас за тек оформљене јединице биле су планине. Ђуришић се прво повукао у Заучку Гору, а затим у Горње Заостро.Ту је био Горски штаб.
После повратка у Црну Гору и спровођења наређења ђен. Михаиловића Павле Ђуришић је са јединицама задавао болне ударце непријатељу.Италијани су се повукли у градове и варошице,ограђивали базе бодљикавом жицом и избегавали сваке иступе из сопствених окупираних зона.То је давало могућности испланираниом сценарију комуниста да се рашире по територији и помећују народ у припреми атмосфере за претварање национално-ослободилачког рата у крвави грађански рат. Своје намере комунисти су почели остваривати у задња два месеца 1941. године.
Баре Краљске, Лубнице и Равна Ријека
Из тих ратних дана најчувенија су била два ратна попришта: Баре Краљске(командује Ђорђе Лашић), а затим Лубнице и Равна Ријека (командује Павле Ђуришић). После ових борби комунисти су почели са погронима свих виђенијих народнох првака и извршили масовне злочине којима су значајно осакатили националне планове и отпор. Колашин у том времену постаје њихова база на челу са Мошом Пијаде који се у тим данима представљао под именом Марко Ђуровић , чиме јасно видимо подле планове комунистичких првака у обмани народа. По њиховом утврђивању у Колашину почеле су акције разбијања комунистичких тврђава у околини. Борба на Равној Ријеци крајем јануара 1942. г. је добијена куражним подвигом Павла Ђуришића и његових бораца ударом на позадину непријатељу, а коначну победу је донело разбијање главног комунистичког штаба при чему је и заплењена архива истих. Колашин је ослобођен 23.фебруара 1942. Тада је довршен потпуни расцеп између националиста и комуниста диљем целе Црне Горе, Боке и Санџака(месецима касније него у Србији).
У Колашин се пресељава и штаб из Горњег Заостра. Овом победом и утврђивањем положаја је обуздан покољ од усташких снага, Санџак је умирен.
Међу народом је почела да се пева песма која остаје до дана даншњих:Нема борбе ни мегдана без Ђуришић капетана.
Evo sta su za to vreme radili komunisti (pored gore navedenog):
Немци и Италијани су схватили да главна препреку за даље освајања или одржавања веза на Балкану представља национална борба Драже Михаиловића и његових четника.Почела су велика прегруписања фашистичких трупа и припрема планова за уништење Драже и следбеника.Уцена на Дражину главу је износила 100.000 златних марака, а репресалије су нам познате из случајева Крагујевца и Краљева(такав поступак је постао редован у свим територијама у којима је непријатељ губио тло под ногама), или пракса убијања стотину Срба за једног фашисту. Са друге стране комунистичке снаге које су водиле тактику брзих пребацивања са мјеста на мјесто, харања и пљачкања српског живља, одмазди над четничким селима, доприносиле су ударима на четнике. Тако ће комунисти наставити да вреше злодела која ће довести српски народ на руб пропасти.
I tako u nedogled.... Dokaza o borbi cetnika protiv Nemaca, Italijana, Ustasa, Albanaca, Bugara je mnogo. Morala je paralelno da se vodi i iz Moskve nametnuta borba protiv komunista. Eto u kakvoj delikatnoj situaciji su cetnici vodili svoju svetlu borbu.
O kakvoj klasnoj borbi ti pricas. Klasnu borbu sve vreme vode partizani sa ravolucionarnim ciljem obezbedjivanja diktature proletarijata i unistenja srpske inteligencije i gradjanske klase. Nemoj cetnicima da nabacujes Marksovo ucenje o klasnoj borbi.
Sta su partizani trebali da rade? Trebali su da se odreknu revolucije, gradjanskog rata i nasilja, i da pokusaju da dodju na vlast na demokratskim izborimo. Trebali su da se stave pod jedinstvenu komandu legitimne vlade, kao sto je to bilo i za vreme I svetskog rata, a ne pod komandu hrvatskog mangupa, komunterne i Moskve.
Predratna vlast je bila blaga prema komunistima, koji su organizovali atentate na ministre ili posle poraza na izborima spremali se za revoluciju. Njihov tretman u predratnim zatvorima je bio vise nego korektan, prevodili su "Kapital" i druga revolucionarna dela (Mosa Pijade) u odnosu na posleratne prilike. Oni su bili ucinioci teskih krivicnih dela poput Alije Alijagica i Rodoljuba Colakovica.
Ako su ti Vladimir Nazor i Ivan Goran Kovacic vrhunski intelektualci, onda nije ni cudo sto iznosis ovakve stavove. Kakav tretman su imali "komunisti intelektualci" Branko Copic i Dobrica Cosic dovoljno govori ono sta su pisali i njihov tretman posle rata (prvi je izvrsio samoubistvo, a drugi je bio zabranjivan i proganjan). Bez obzira sto ja njihova dela ne uzdizem u nebesa, izgleda da nista nisi citao od njih. O cemu je pisao Copic (izuzimajuci deciju knjizevnost) nego o ponasanju partizanskih komesara, prekim sudovima, o nepravdama, o izgubljenim idealima i promasenim ciljevima. A Dobrica Cosic, citaj malo Korene ili Daleko je sunce, pa ce ti biti jasnije. A koliko je intelektualaca podrzavalo ravnogorski pokret? Samo cu reci: Slobodan Jovanovic, Svetozar Corovic, Jovan Ducic, Nikolaj Velimirovic, Nikola Tesla (do njegove smrti 1943, kada se po njegovoj zelji licno susreo u Nju Jorku 1942. sa Kraljem Petrom II), Milena Pavlovic Barili, Zivojin Peric...
Komunisti nas jesu udaljili od Evrope. Pominjes politicare koji su dolazili. Da li je ikad bio na primer De Gol? I da li bi ikad iko dosao Da Tito nije rekao NE Staljinu? I da li bi ikad dobio cent da se to nije desilo? Naravno da, ne. Zasto nesto normalno kao sto su putovanja (sa famoznim crvenim pasosem) stavljas kao neko nevidjeno dostignuce? I to je zbog istorijskog NE. Istina je da je moglo da se putuje od sredine 60-tih do 80-tih. Pre toga pasos je samo mogao da se sanja, zahvaljujuci komunistima, a posle toga je to bilo otezano isto zahvaljujuci komunistima.
Tito nas jeste udaljio od Evrope. Pa vise je radio na nasem priblizavanju raznim azijskim i africkim despotijama. Zasto onda nismo usli tada u Evropsku uniju ili NATO pakt? To je odraz priblizavanja Evropi, a ne ono sto ti nespretno spominjes.
Za Stonse i Deep Purple ovo su bila egzoticna putovanja i ja ih razumem sa te strane. Dosli ljudi da vide kako se to "idealno" zivi u komunizmu. Zar nije normalno da veliki bendovi i umetnici dolaze ovde. Zar da se to predstavlja kao neki zesci uspeh?
A Sta ti znaci to veliko-srbi? Jel' to odraz tvoje nemoci? I billups i ja i aleks jesmo ocigledno Srbi, ali i Evropljani, ljubitelji zapadne civilizacije i nase tradicije. Ja jesam veliki Srbin, ali sam i veliki Evropljanin, pa i veliki gradjanin sveta.
А что же ты раньше молчал-то? 
ops: начала год назад изучать сербский по учебнику, но в связи с тем, что я поступила в аспирантуру, это изучение затормозилось на долгое время. Честно говоря, "проскакала" по верхам сербского и то, что получилось в итоге ты можешь видеть в моих посланиях на форуме 
