Šta je vreme?

Jasna

Stara legenda
Moderator
Poruka
86.524
Zatatustrizam vreme definiše kao nepokretni pokretač, jer se samo ne kreće a ipak upravlja svime.

Budizam vreme vidi kao iluziju uma.

Heraklit je odredio vreme kao čisto menjanje tako da ono, u svojoj suštini, i jeste i nije.

Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim - ja ne znam.
– Avgustin, Ispovesti

Apsolutno, istinsko i matematičko vreme, od sebe i iz svoje sopstvene prirode, teče ravnomerno bez
obzira na bilo što vanjsko. – Isak Njutn

A šta je za vas vreme?
 
Vreme je jedna od nematerijalnih komponenti vasione
Nije slučajno das je u ljudima "ukucano" ono "putovanje kroz vreme" ali nije ni približno holivudskoj ekranizaciji.
Naučnici nisu sigurni ni da je Mlečni Put u "istoj časovnoj zoni" a kamoli ostatak univerzuma.
To znači da je negde 2024-ta negde dinosaurusi negde oni buljavo anemični...
Bog je napravio lepu Rubikovu kocku...
 
Zatatustrizam vreme definiše kao nepokretni pokretač, jer se samo ne kreće a ipak upravlja svime.

Budizam vreme vidi kao iluziju uma.

Heraklit je odredio vreme kao čisto menjanje tako da ono, u svojoj suštini, i jeste i nije.

Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim - ja ne znam.
– Avgustin, Ispovesti

Apsolutno, istinsko i matematičko vreme, od sebe i iz svoje sopstvene prirode, teče ravnomerno bez
obzira na bilo što vanjsko. – Isak Njutn

A šta je za vas vreme?
"Tek sad znam da nista ne znam"...........Albert Ajnstajn.
Pa ako on nista ne zna, sta treba ja da znam ?
"Neko" nam je presekao lanac logike i dok ga ponovo ne sastavimo, necemo saznati nista o nasem postojanju i prostoru u kome egzistiramo.
"Dozvoljeno" nam je da znamo samo onoliko koliko nam je dovoljno za biolosku egzistenciju.............vise od toga , ne.
 
To sa ženidbom je uvek bilo pitanje plana. Bio mi je plan da se ne oženim i ne dobijem decu pre 40-te, i to sam ispunio. Sad mi ostaje da ispunim plan da se oženim, mada čak mi ni formalna ženidba nije nužna, zapravo mi je bitno da dobijem decu.
 
Zatatustrizam vreme definiše kao nepokretni pokretač, jer se samo ne kreće a ipak upravlja svime.

Budizam vreme vidi kao iluziju uma.

Heraklit je odredio vreme kao čisto menjanje tako da ono, u svojoj suštini, i jeste i nije.

Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim - ja ne znam.
– Avgustin, Ispovesti

Apsolutno, istinsko i matematičko vreme, od sebe i iz svoje sopstvene prirode, teče ravnomerno bez
obzira na bilo što vanjsko. – Isak Njutn

A šta je za vas vreme?
Vreme je naš najveći neprijatelj.
 
Screenshot_20240711-092802.png
 
Zatatustrizam vreme definiše kao nepokretni pokretač, jer se samo ne kreće a ipak upravlja svime.
Čista glupost...vreme je NIŠTA. Vreme je samo logički pojami.ili pak merni sistem pomoću kojega merimo TRAJANJE materijalnih pojava ili neja dešavanja. Kao na primer, trajanje okretanja Zemlje oko svoje ose ili oko sunca, trjanje jednodana itd. Ta trajanja ne mogu da se mere ničim drugim do samo pomoću nekih drugih trajanja. Kao št, na primer, merimo trajanjem dana pomoću tbroja sati. Trajanje sata, pomoću brja minuta. Trajanja minuta, pomoću broja sekundi, Trajanje godine pomoči broja dana itd. A to znače, ako ništa ne postoji i ništa ne traje, tada nema ničega niććega što može da se meri.
Budizam vreme vidi kao iluziju uma.
Vreme kao logički pojam ili kao merni sistem trajanja, isto kao i brojevi pomoću kojih izražavamo količine nećććega što opažamo da postoji ili se dešava. nije nikakva iluzija, već opet i samo logički pojam pomoću kojega razumevamo dužinu trajanja, nečega. Pojmovi vremena kao što su prošlost, sadašnjost, i budućnost nam samo pomažu da je nešto trajalo pre, pa više ne traje; ili da traje sada ili da će tek početi da traje.
Heraklit je odredio vreme kao čisto menjanje tako da ono, u svojoj suštini, i jeste i nije.
Ovo je donekle tačno, ako ima u vidu da se ono što postoji svakog sekunda menja. A to je oiet i samo logički pojam pomoću kojega razumemo da je neto u prošlosti bio, oa se promenilo i više nije ili će se i dalje menjati, pa više neće da bude kao u sadašnjost.
Apsolutno, istinsko i matematičko vreme, od sebe i iz svoje sopstvene prirode, teče ravnomerno bez
obzira na bilo što vanjsko. – Isak Njutn
Nije tačno. Vreme je trajanje postojanja ili nekog dešavanja u prostoru. I vreme ne znači apsolutno ništa ako uma nema koji shvata da je sve promenljivo i prolazno i želi tu promenljivost i prolaznost da meri, da bi mogao bolje da je razume.
A šta je za vas vreme?
Ništa drugo do samo sposobnost moga uma da izmeri i razume koliko sma ja do sada trajai i koliko mi još ostaje da traje, I, hebiga, nije mi ostalo jš puno. Još malo pa navršavam 85. Isto kao kad trćim da skidam salo, pa onda dođem kući i merim šta mi ostalo.
 
Vrijeme je trajanje doživljaja u prostoru, a prostor je Raz-Um.
Bez posmatrača pak vrijeme ne postoji, doživljaji ne teku, vremena nema, jer nema onoga koji i šta može da mjeri.
Stoga, vrijeme je trajanje prisutnosti volje i budne pažnje u manifestujućem odnosu, dakle u promjeni.
Bez promjene vrijeme ne postoji.
Promjene se pak dešavaju u prostoru (u sada), a svjedoče se Svjesnošću individualizovane volje.
Volja upravlja pažnjom a duh svjedoči onom što se pažnjom opaža.
Vrijeme je stoga unutrašnja mjera trajanja prisustva 'volje, budne pažnje i duha' (Apsoluta) u prostornom iskustvu.
U Jednoti vrijeme ne postoji, jer nema kretanja, stoga nema promjene.

Odatle se može zaključiti da se vrijeme bazira na memoriji i logićkom zaključivanju intelekta.
I da, jedino istinsko trajanje je sadašnjost a istinsko "vrijeme" je sada.
 
Vrijeme je trajanje doživljaja u prostoru, a prostor je Raz-Um.
Bez posmatrača pak vrijeme ne postoji, doživljaji ne teku, vremena nema, jer nema onoga koji i šta može da mjeri.
Stoga, vrijeme je trajanje prisutnosti volje i budne pažnje u manifestujućem odnosu, dakle u promjeni.
Bez promjene vrijeme ne postoji.
Promjene se pak dešavaju u prostoru (u sada), a svjedoče se Svjesnošću individualizovane volje.
Volja upravlja pažnjom a duh svjedoči onom što se pažnjom opaža.
Vrijeme je stoga unutrašnja mjera trajanja prisustva 'volje, budne pažnje i duha' (Apsoluta) u prostornom iskustvu.
U Jednoti vrijeme ne postoji, jer nema kretanja, stoga nema promjene.
Interesantno je kako čovek istovremeno vreme može da doživi linearno,
ubrzano, usporeno, pa i samo iskustvo bezvremenosti. I sve je jednako
stvarno, dok ne dođeš do bezvremenosti iz koje vidiš da je sve ostalo
samo igra uma. Al zabavna igra uma.. ili možda nije uvek zabavna, al
uporna jeste.. :think:
 
Vreme mozda postoji samo u zeptosekundi tj. trilionitom delu sekunde :lol:
Sve ostalo je proslost koja je postojala tj. vise ne postoji i buducnost koja ce postojati tj. ne postoji...dakle, vreme ne postoji...logicno...:rotf:
 
Interesantno je kako čovek istovremeno vreme može da doživi linearno,
ubrzano, usporeno, pa i samo iskustvo bezvremenosti. I sve je jednako
stvarno, dok ne dođeš do bezvremenosti iz koje vidiš da je sve ostalo
samo igra uma. Al zabavna igra uma.. ili možda nije uvek zabavna, al
uporna jeste.. :think:
Zarad srži ove čarlame od teme, pogledati najnoviju seriju "Tamna materija". Odgovori možda iznenade...
https://gledalica.online/episodes/dark-matter-sezona-1-epizoda-1-2/
 
Interesantno je kako čovek istovremeno vreme može da doživi linearno,
ubrzano, usporeno, pa i samo iskustvo bezvremenosti. I sve je jednako
stvarno, dok ne dođeš do bezvremenosti iz koje vidiš da je sve ostalo
samo igra uma. Al zabavna igra uma.. ili možda nije uvek zabavna, al
uporna jeste.. :think:

Razlog tome je prisutnost volje u jednom kadru.
Ako se jedan kadar, dakle jedan odnos subjekta i objekta projektuje u prostor, prisustvo Apsoluta u tom kadru će biti izmjereno trenom. Tren je najmanja mjerna jedinica vremena.

Kako onda doživljavamo da neko iskustvo traje duže a neko kraće?
Jednostavno:
Ponovimo li, dakle kopiramo li isti kadar i projektujemo li ga dva ili više puta za redom u prostor... dobijamo produžetak trajanja tog 'naizgled' istog iskustva.
Naša volja i pažnja su pri tom duže prisutni u 'istom' odnosu, stoga ga doživljavamo kao izduženo-produženo vrijeme.

Zašto se onda, kada nekoga čekamo, vrijeme produži, postane vječnost?
Pa upravo zato što ispred sebe projektujemo sliku prizora 'sastanka' kojeg očekujemo a koji se još ne dešava, te u neznanju kopiramo tu viziju iz jednog u drugi tren... a zauzvrat dobijamo samo produženo čekanje. Čekanje tad postaje fokus pažnje te nije čudo da se i vrijeme oteže...

U drugom slučaju, kada smo u Ljubavi s nekim i kada nam je zaista lijepo i uživamo u trenutku, mi se fokusirsamo samo na sadašnji trenutak a on traje jedan tren, te kad objekat naše Ljubavi ode... nama se čini kao da nismo bili dovoljno dugo s njim, s njom, jer u tom trenutku ne sagledavamo istinu o stvarnom prisustvu, već istinu o našem egoistiočnom-neosviješćenom trajanju doživljaja.

Uistinu, svi bi smo trebali živjeti u sadašnjem trenutku i davati mu sebe bezuslovno, ali kad se iskustvo privede kraju trebali bismo biti zahvalni za ono što smo doživjeli, a ne osjećati se da toga nismo imali dovoljno. Ta nedovoljnost je odlika ega koji sve želi posjedovati... pa i vrijeme.
 
Razlog tome je prisutnost volje u jednom kadru.
Ako se jedan kadar, dakle jedan odnos subjekta i objekta projektuje u prostor, prisustvo Apsoluta u tom kadru će biti izmjereno trenom. Tren je najmanja mjerna jedinica vremena.

Kako onda doživljavamo da neko iskustvo traje duže a neko kraće?
Jednostavno:
Ponovimo li, dakle kopiramo li isti kadar i projektujemo li ga dva ili više puta za redom u prostor... dobijamo produžetak trajanja tog 'naizgled' istog iskustva.
Naša volja i pažnja su pri tom duže prisutni u 'istom' odnosu, stoga ga doživljavamo kao izduženo-produženo vrijeme.

Zašto se onda, kada nekoga čekamo, vrijeme produži, postane vječnost?
Pa upravo zato što ispred sebe projektujemo sliku prizora 'sastanka' kojeg očekujemo a koji se još ne dešava, te u neznanju kopiramo tu viziju iz jednog u drugi tren... a zauzvrat dobijamo samo produženo čekanje. Čekanje tad postaje fokus pažnje te nije čudo da se i vrijeme oteže...

U drugom slučaju, kada smo u Ljubavi s nekim i kada nam je zaista lijepo i uživamo u trenutku, mi se fokusirsamo samo na sadašnji trenutak a on traje jedan tren, te kad objekat naše Ljubavi ode... nama se čini kao da nismo bili dovoljno dugo s njim, s njom, jer u tom trenutku ne sagledavamo istinu o stvarnom prisustvu, već istinu o našem egoistiočnom-neosviješćenom trajanju doživljaja.

Uistinu, svi bi smo trebali živjeti u sadašnjem trenutku i davati mu sebe bezuslovno, ali kad se iskustvo privede kraju trebali bismo biti zahvalni za ono što smo doživjeli, a ne osjećati se da toga nismo imali dovoljno. Ta nedovoljnost je odlika ega koji sve želi posjedovati... pa i vrijeme.
Kvalitet prisutnosti utiče na drugačiji doživljaj vremena. Kada si u rutini i svi
su ti dani jednaki vreme leti. Promeniš li mesto boravka i počnu li neka druga
iskustva, vreme se produži. Najduže sekunda traje kada padaš ili se nađeš
u nekakvoj opasnosti.
U prvom slučaju ne razmišljaš uošpše, opažaš minimalno i potpuno si na
autopilotu. U drugom slučaju već moraš malo više da se uključiš, da primećuješ
pamtiš, razmišljaš. U trećem slučaju se mozak ''usija'' od razmišljanja tražeći
izlaz iz situacije.
To je što se tiče doživljaja trajanja vremena u odnosu na intelektualne
aktivnosti. Šta se dešava kada se potpuno identifikujemo sa nekom emocijom,
to posebno zanimljivo.
 

Back
Top