Термин Стара Србија први је употребио Вук Караџић у свом рукопису укоме је дао критику карте и географског описа Србије аустријског капетана Адама Вајнгартена исте, 1820. године, у којој је Вајнтгартеново дело изашло из штампе. Вајнтгартен је Србију посматрао као географску, а не политичку целину па је уоквире српских граница на својој карти на југозападу унео Нову Пазар, на југу Вучитрн, Бањску, Приштину, Куршумлију и Прокупље, а на југоистоку Ниш, Лесковац, Врање и Ново Брдо. Пирот је са друге стране сместио у Бугарску, Метохију са Пећи и Ђаковицом у Албанију, а Нову Варош и Сјеницу у Босну. Вук се са Вајнтгартеном није слагао у погледу одређивања јужних граница, па је изнео мишљење да, пошто су већ границе уцртане у обиму ширем од Београдског пашалука, не би требало изостављати ни „Метојие (ђе је Призрен и Пећ и Ђаковица). Па онда на цјелој карти старе Србије требало би назначити бојом границе Бијоградског пашалука.„ Израз Стара Србија, alte Serbien, Вук је истегодине искористио и у аустријском часопису Erneuerte vaterländische Blätter fürden österreichischen kaiserstaat у критици на немачком језику Вајнтгартеновог списа и карте, односно нешто допуњеном тексту чији је рукопис саставио на српском. У свом географско-статистичком опису Србије који је објавио у Даници 1827. године, Вук је поновио свој суд из 1820. године да на картама Метохију треба укључивати у Србију, међутим, тада није употребио термин Стара Србија, што значи да га још увек није усвојио као одредницу за оне области историјске Србије који су остали ван граница државе Карађорђа и кнеза Милоша.
Независно од Вука, термин Стара Србија је употребио и Никола Радоњић Васојевић 1841. у поменутом опису Горње Албаније, коју је на истоку омеђио Охридским језером и „старом Србијом.“ Васојевић у овом чланку није означио тачне границе Старе Србије, али се оне могу наслутити на основу географског дефинисања које јој је дао Ами Буе у својим интенерарима, будући да је Васојевић поред Вука Караџића био главни информатор француског путописца усрпским питањима. Буе наводи да Срби под Старом Србијом l' ancienne Servie (Stara Serbia), подразумевају дистрикт Нови Пазар, Метохију и западни део Горње Мезије. Годину дана раније, настојник манастира Гориоча у Метохији навео је у писму кнезу Михаилу да се његов манастир налази у окружју Пећком у Старој Србији. Гедеон Јосиф Јуришић, калуђер из Србије, који је више година провео у Метохији, први је на српском језику у неком штампаном делу дао границе Старе Србије 1852. године. По њему, у Стару Србију спадале су Новопазарска, Пећка, Призренска, Ђаковачка, Косовска, Приштинска, Вучитрнска, Скопска, Врањска, Нишка и Лесковачка нахија. И Васојевић и Јуришић провели су неко време у Метохији док је настојник Гориоча у њој живео, па је могуће да су израз примили из локалног наречја. Израз је дакле, могао настати међу локалним становништвом почетком 19. века, да би се направила разлика између новостворене Србије и њиховог краја у коме су се налазиле престонице и највеће задужбине некадашње српске државе, односно језгро, некадашње-старе Србије, мада је исто тако могао бити и импортован, преко Васојевића, који га је могао преузети од Вука или Леополда Ранкеа. Питање аутохтоности или импортације израза Стара Србија у Метохији, остаје према томе отворено.
Термин Стара Србија (alte Serbien) европском читалаштву је први предочио Леополд Ранке у земљописном додатку првог издања Српске револуције из 1829.године, извесно под утицајем Вуковог чланка на немачком језику из 1820. године. Међутим, Ранке се није зауставио на преузимању Вукове терминологије и његовог става о Метохији, већ је, иако не децидирано, набројао области и места која по његовом мишљењу на основу историјског и етничког права улазе у састав Старе Србије: Пећ, Дечани, Приштина, Сјеница, Нови Пазар, Вучитрн и Бањска, Стари Влах, Метохија и санџаци Вучитрнски, Новопазарски, Нишки и Лесковачки. Из непознатог разлога Ранке своје допуне и исправке Вајнтгартенових јужних граница Србије, дакле ни појам Старе Србије, није унеона карту коју је приложио као додатак земљописном тексту. Та „Ранкеова“ карта заправо је била уз Вукову помоћ топономистички исправљена карта коју је урадио Вајнтгартен, а која се од подлошка разликовала утолико што су географски појмови тачније наведени и што је уз југозападну српску границу уцртана Херцеговина које у оргиналу није било. Метохија је према томе „остала“ у Албанији, а Сјеница је из Босне „прешла“ у Херцеговину.
Будући да је оправдано сматран стручним за питања везана за Србе, Ранкеово дело је постало важна литература за аустријске допломатске представнике у Турској, па је израз Стара Србија веома рано ушао у аустријску дипломатску терминологију. Већ 1841. аустријски интернунције Шјурмер је уписму из Цариграда, којим је Бечу јављао о устанку на југоисточној граници Кнежевине Србије, навео да је побуњена област део d'annciene Servie, Старе Србије.
Већ добро познат аустријским дипломатама, текст Ранкеовог земљописногдодатка српској читалачкој публици постао је доступан тек 1842. године када је у преводу на српски објављен у Летопису Матице српске. Ранкеова Револуција, или вероватније поменути превод, заслужни су за употребу термин Стара Србија на Карти Књажевства Сербие Јована Бугарског из 1845. године. Бугарски је насвојој карти области Новопазарске нахије, Метохије и Косова означио са „Чест старе Сербие, садашња Албаниа.“ Упркос неадекватне употребе и терминолошке нетачности овај помен имао је доста утицаја будући да се карта Бугарског користила у школској настави у Кнежевини Србији.
Дакле појам Стара Србија је до писмених Срба у Кнежевини Србији пре Рјечника дошао заобилазним путем, преко Ранкеа и његовог превода. Са друге стране, израз је преко Николе Васојевића 1841. године дошао до српских читаоцау Аустрији, док је Гедеон Јуришић српским читаоцима пружио тачне границеовог термина. Захваљујући пре свега преводу Ранкеовог земљописног додатка и његовом утицају на картографију, појам се брзо примио у Србији, и већ јануара 1847. у Новинама читалиштва београдског село Бело Брдо у близини Вучитрна смештено је у Стару Србију.
Вукова непосредна или посредна заслуга за стварање и усвајање термина Стара Србија међу Србима била је пресудна. Вук никада није написао на једном месту шта је све тачно сматрао Старом Србијом, али одреднице у другом издању његовог Рјечника и његове касније допунске белешке оцртавају границе у којима је он појмио Стару Србију. Полемика са Вајнтгартеном, натерала је реформатора српског писма да допуни и исправи своја оскудна географска знања о местима најугу српског етничког простора. Док је писао прво издање Рјечника, пре 1818. године, Вук очигледно није добро познавао географију јужних крајева, па је Пећ сместио у Албанију, а Ђаковицу и Дечане у Метохију. Саму Метохију означио је са друге стране као област на југоистоку Србије. Ниш, Нови Пазар и Призрен навео је као места у Србији, а Лаб као реку у Србији. Вучитрн и Прилеп (!) означио је као места „у Косову“, док је за Ситницу написао да је „вода у Србији, у Косову“. Скопље је сместио у Македонију.
У другом издању Рјечника из 1852. и својим белешкама којима је касније допуњавао одреднице из Рјечника, Вук је Тетово, Прилеп, реку Вардар, Качаник и Полог сместио у Стару Србију наводећи на једном месту да је Стара Србија земља српског народа с ону страну Старе планине. Метохију и Косово је у Рјечнику час смештао у Стару Србију, час у Србију, ломећи се између свог географског појмања Србије и опсега термина Старе Србије. Пећ и Чичавицу услед тога смешта у Стару Србију, а Призрен, Рожај, Шар планину, Врање и Нови Пазар у Србију. Дебар и Скопље Вук је сместио у Македонију, али је навео да у првопоменутом граду и у Кичеву хришћани говоре српски језик, заносећи мало на бугарски. Преклапање Старе Србије са Македонијом на неким тачкама Вука није доводило у недоумицу, он је 1857. године изнео тврдњу да је Македонија синоним израза Српске земље и „да су се Маћедонија српски звале све земље народа нашега.“ Разлика у терминисању насеља, река и планина на југу у два издања Рјечника последица је ширења Вукових знања о географији и етнографији српских области које су се налазиле јужно од Кнежевине Србије. На основу изнетог излази да је Вук Старом Србијом од редине 19. века сматрао области од Шар Планине на северу до Прилепа на југу.
Вуково дефинисање опсега Старе Србије реконструисано по одредницама у другом издању Рјечника и појмање Гедеона Јосифа Јуришића скоро потпуно сепоклапају. Јужна граница ове области би по мишљењу обојице била негде изнад Велеса и Прилепа.
https://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/6718/Disertacija4834.pdf?sequence=6&isAllowed=y
