Владимир Краљ
Gost
- Poruka
- 82
Јеромонах Серафим (Роуз)
Шта је сергијанство?
Шеснаестог/двадесет деветог јула 1927. године митрополит Нижегородски Сергије, који је у то време обављао дужност Чувара патријаршијског трона, објавио је своју неславну „Декларацију” о оданости Руске Православне Цркве совјетској власти и солидарности са њеним „радостима” и „патњама”.
Овај документ био је одштампан у званичном совјетском часопису „Известија” 6/19. августа исте године, поставши повод за фундаменталну поделу која се појавила у Руској Цркви и траје до наших дана. По речима једног истраживача историје Цркве у том периоду (који се лично држи „сергијанства”), година у којој се појавила „Декларација” заиста представља „прекретницу”: „До дана данашњег, сав живот Цркве проитче у знаку те године”.(1)
Поменута подела не представља просто међусобно одвајање потпуно независних црквених организација (мада и та страна неспорно постоји). У суштини, она представља супротстављање две потпуно различите тачке гледишта на питање шта је Црква Христова и како она треба да делује у овом грешном свету, као путеводитељица своје деце ка обалама вечног живота у Царству Небеском.
Једна тачка гледишта, која припада данашњој Московској патријаршији, Цркву представља пре свега као организацију чији спољашњи изглед треба сачувати по сваку цену; непослушност или одвајање од ове организације доживљава се као „раскол” или чак „секташтво”. Апологети сергијанства, како унутар тако и изван Русије, стално истичу да је политика митрополита Сергија сачувала јерархију, црквену организацију, богослужење, приступ светим Тајнама, и да је то главна дужност Цркве, или чак уопште разлог њеног постојања. Таква оправдања... сама по себи већ представљају симптоме сергијанства као општецрквене болести – губитка везе са духовним изворима Православног Хришћанства и замене живог и целовитог Православља канонским формама. Овакав начин размишљања по свој прилици представља и главни разлог ширења протестантских секти у данашњој Русији: тамо где се чини да духовни живот стоји на првом месту (чак и ако нема истинског хришћанског вероучења), то већ бива довољно да се раскине само површна привезаност за спољашње пројаве вере код многих милиона Руса, који су погрешно убеђени у то, да сергијанска црква – једина која је у њиховом видокругу – представља оличење Православља.
Друга тачка гледишта, тачка гледишта Истинске Православне, или Катакомбне Цркве Русије, прву и главну обавезу Православне Цркве, од које она не сме одступати ни по коју цену, види у верности Христу и истинском духу хришћанства. Ово мишљење никако не занемарује спољашњу форму; нама је познато да је Катакомбна Црква да наших дана сачувала и богослужења и црквену јерархију. Видљиву цену верности истинском Православљу за Катакомбну Цркву представља губитак утицаја на широке масе Руса, од којих многи не знају чак ни за њено постојање, док већина не би могла да пронађе начин за ступање у контакт са њеним члановима. Ипак, губитак спољашњег утицаја био је праћен порастом моралног и духовног ауторитета – што је несхватљиво за оне који своје судове по овим питањима доносе само на основу спољашњих обележја – ауторитета који ће постати очигледан тек када у Русији поново завлада слобода.
Начин размишљања Катакомбне Цркве у СССР-у, најбоље је изражен речима једнога од њених чланова. Ево како настанак Катакомбне тих година описује један од активних учесника црквених догађаја из 1927. и касније, И. М. Андрејев:
„Према сведочанству блиског пријатеља светог патријарха Тихона, доктора медицине М. А. Жижиљенка (бившег главног лекара затвора на Таганки у Москви), патријарх, који се недуго пре свога упокојења са ужасом уверио да граница 'политичких' захтева совјетске власти лежи иза границе верности Цркви и Христу, изнео је мишљење да ће једини излаз за Руску Православну Цркву, како би сачувала верност Христу, у најближој будућности очигледно бити силазак у катакомбе. Стога је свети патријарх Тихон благословио проф. М. А. Жижиљенка да прими тајно монаштво, а затим, у најближој будућности, у случају да виша црквена јерархија изда Христа и преда совјетској власти духовну слободу Цркве – да постане тајни епископ.
Године 1927, када је митрополит Сергије издао своју Декларацију, после које је дошло до црквеног раскола, професор Жижиљенко је извршио вољу светог патријарха Тихона и постао први тајни епископ Максим Серпуховски.(2)
После раскола 1927. године следбеници митрополита Сергија, они који су прихватили његову Декларацију, добили су назив 'сергијанци'. А они који су остали верни Православној Цркви, који нису прихватили Декларацију и који су се одвојили од митрополита Сергија, добили су назив 'јосифовци' (према имену митрополита Јосифа Петроградског). Назив дат од стране „сергијанаца” ни по суштини, ни по форми није одређивао позицију оних који су се успротивили. Осим митрополита Јосифа, општење са митрополитом Сергијем прекинули су и други најистакнутији архијереји са својим паствама. Њихов религиозно-морални ауторитет био је тако велик, и квалитативна надмоћ тако изразита, да за будућег историчара Цркве не може бити никакве сумње у то да су противници митрополита Сергија били у праву. Ове последње, исправније би било назвати тихоновцима. Истовремемно, дела митрополита Сергија и оних са њим треба оквалификовати као новообновљенски раскол.
Преузето са блога Центар за Православне предањске студије
http://predanje-ms.blogspot.com/2011...g-post_10.html
Шта је сергијанство?
Шеснаестог/двадесет деветог јула 1927. године митрополит Нижегородски Сергије, који је у то време обављао дужност Чувара патријаршијског трона, објавио је своју неславну „Декларацију” о оданости Руске Православне Цркве совјетској власти и солидарности са њеним „радостима” и „патњама”.
Овај документ био је одштампан у званичном совјетском часопису „Известија” 6/19. августа исте године, поставши повод за фундаменталну поделу која се појавила у Руској Цркви и траје до наших дана. По речима једног истраживача историје Цркве у том периоду (који се лично држи „сергијанства”), година у којој се појавила „Декларација” заиста представља „прекретницу”: „До дана данашњег, сав живот Цркве проитче у знаку те године”.(1)
Поменута подела не представља просто међусобно одвајање потпуно независних црквених организација (мада и та страна неспорно постоји). У суштини, она представља супротстављање две потпуно различите тачке гледишта на питање шта је Црква Христова и како она треба да делује у овом грешном свету, као путеводитељица своје деце ка обалама вечног живота у Царству Небеском.
Једна тачка гледишта, која припада данашњој Московској патријаршији, Цркву представља пре свега као организацију чији спољашњи изглед треба сачувати по сваку цену; непослушност или одвајање од ове организације доживљава се као „раскол” или чак „секташтво”. Апологети сергијанства, како унутар тако и изван Русије, стално истичу да је политика митрополита Сергија сачувала јерархију, црквену организацију, богослужење, приступ светим Тајнама, и да је то главна дужност Цркве, или чак уопште разлог њеног постојања. Таква оправдања... сама по себи већ представљају симптоме сергијанства као општецрквене болести – губитка везе са духовним изворима Православног Хришћанства и замене живог и целовитог Православља канонским формама. Овакав начин размишљања по свој прилици представља и главни разлог ширења протестантских секти у данашњој Русији: тамо где се чини да духовни живот стоји на првом месту (чак и ако нема истинског хришћанског вероучења), то већ бива довољно да се раскине само површна привезаност за спољашње пројаве вере код многих милиона Руса, који су погрешно убеђени у то, да сергијанска црква – једина која је у њиховом видокругу – представља оличење Православља.
Друга тачка гледишта, тачка гледишта Истинске Православне, или Катакомбне Цркве Русије, прву и главну обавезу Православне Цркве, од које она не сме одступати ни по коју цену, види у верности Христу и истинском духу хришћанства. Ово мишљење никако не занемарује спољашњу форму; нама је познато да је Катакомбна Црква да наших дана сачувала и богослужења и црквену јерархију. Видљиву цену верности истинском Православљу за Катакомбну Цркву представља губитак утицаја на широке масе Руса, од којих многи не знају чак ни за њено постојање, док већина не би могла да пронађе начин за ступање у контакт са њеним члановима. Ипак, губитак спољашњег утицаја био је праћен порастом моралног и духовног ауторитета – што је несхватљиво за оне који своје судове по овим питањима доносе само на основу спољашњих обележја – ауторитета који ће постати очигледан тек када у Русији поново завлада слобода.
Начин размишљања Катакомбне Цркве у СССР-у, најбоље је изражен речима једнога од њених чланова. Ево како настанак Катакомбне тих година описује један од активних учесника црквених догађаја из 1927. и касније, И. М. Андрејев:
„Према сведочанству блиског пријатеља светог патријарха Тихона, доктора медицине М. А. Жижиљенка (бившег главног лекара затвора на Таганки у Москви), патријарх, који се недуго пре свога упокојења са ужасом уверио да граница 'политичких' захтева совјетске власти лежи иза границе верности Цркви и Христу, изнео је мишљење да ће једини излаз за Руску Православну Цркву, како би сачувала верност Христу, у најближој будућности очигледно бити силазак у катакомбе. Стога је свети патријарх Тихон благословио проф. М. А. Жижиљенка да прими тајно монаштво, а затим, у најближој будућности, у случају да виша црквена јерархија изда Христа и преда совјетској власти духовну слободу Цркве – да постане тајни епископ.
Године 1927, када је митрополит Сергије издао своју Декларацију, после које је дошло до црквеног раскола, професор Жижиљенко је извршио вољу светог патријарха Тихона и постао први тајни епископ Максим Серпуховски.(2)
После раскола 1927. године следбеници митрополита Сергија, они који су прихватили његову Декларацију, добили су назив 'сергијанци'. А они који су остали верни Православној Цркви, који нису прихватили Декларацију и који су се одвојили од митрополита Сергија, добили су назив 'јосифовци' (према имену митрополита Јосифа Петроградског). Назив дат од стране „сергијанаца” ни по суштини, ни по форми није одређивао позицију оних који су се успротивили. Осим митрополита Јосифа, општење са митрополитом Сергијем прекинули су и други најистакнутији архијереји са својим паствама. Њихов религиозно-морални ауторитет био је тако велик, и квалитативна надмоћ тако изразита, да за будућег историчара Цркве не може бити никакве сумње у то да су противници митрополита Сергија били у праву. Ове последње, исправније би било назвати тихоновцима. Истовремемно, дела митрополита Сергија и оних са њим треба оквалификовати као новообновљенски раскол.
Преузето са блога Центар за Православне предањске студије
http://predanje-ms.blogspot.com/2011...g-post_10.html
