Шта је Сергијанство?

[Владимир Краљ]

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Шта је сергијанство?
Ше­сна­е­стог/два­де­сет де­ве­тог ју­ла 1927. го­ди­не ми­тро­полит Ни­же­го­род­ски Сер­ги­је, ко­ји је у то вре­ме оба­вљао ду­жност Чу­ва­ра па­три­јар­шиј­ског тро­на, об­ја­вио је сво­ју не­слав­ну „Де­кла­ра­ци­ју” о ода­но­сти Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве со­вјет­ској вла­сти и со­ли­дар­но­сти са ње­ним „ра­до­сти­ма” и „пат­ња­ма”.
Овај до­ку­мент био је од­штам­пан у зва­нич­ном со­вјет­ском ча­со­пи­су „Из­ве­сти­ја” 6/19. ав­гу­ста исте го­ди­не, по­став­ши по­вод за фун­да­мен­тал­ну по­де­лу ко­ја се по­ја­ви­ла у Ру­ској Цр­кви и тра­је до на­ших да­на. По ре­чи­ма јед­ног ис­тра­жи­ва­ча исто­ри­је Цр­кве у том пе­ри­о­ду (ко­ји се лич­но др­жи „сер­ги­јан­ства”), го­ди­на у ко­јој се по­ја­ви­ла „Де­кла­ра­ци­ја” за­и­ста пред­ста­вља „пре­крет­ни­цу”: „До да­на да­на­шњег, сав жи­вот Цр­кве проитче у зна­ку те го­ди­не”.(1)
По­ме­ну­та по­де­ла не пред­ста­вља про­сто ме­ђу­соб­но одва­ја­ње пот­пу­но не­за­ви­сних цр­кве­них ор­га­ни­за­ци­ја (ма­да и та стра­на не­спор­но по­сто­ји). У су­шти­ни, она пред­ста­вља су­прот­ста­вља­ње две пот­пу­но раз­ли­чи­те тач­ке гле­ди­шта на пи­та­ње шта је Цр­ква Хри­сто­ва и ка­ко она тре­ба да де­лу­је у овом гре­шном све­ту, као пу­те­во­ди­те­љи­ца сво­је де­це ка оба­ла­ма веч­ног жи­во­та у Цар­ству Не­бе­ском.
Јед­на тач­ка гле­ди­шта, ко­ја при­па­да да­на­шњој Мо­сков­ској па­три­јар­ши­ји, Цр­кву пред­ста­вља пре све­га као ор­га­ни­за­ци­ју чи­ји спо­ља­шњи из­глед тре­ба са­чу­ва­ти по сва­ку це­ну; не­по­слу­шност или одва­ја­ње од ове ор­га­ни­за­ци­је до­жи­вља­ва се као „рас­кол” или чак „сек­та­штво”. Апо­ло­ге­ти сер­ги­јан­ства, ка­ко уну­тар та­ко и из­ван Ру­си­је, стал­но ис­ти­чу да је по­ли­ти­ка ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја са­чу­ва­ла је­рар­хи­ју, цр­кве­ну ор­га­ни­за­ци­ју, бо­го­слу­же­ње, при­ступ све­тим Тај­на­ма, и да је то глав­на ду­жност Цр­кве, или чак уоп­ште раз­лог ње­ног по­сто­ја­ња. Та­ква оправ­да­ња... са­ма по се­би већ пред­ста­вља­ју симп­то­ме сер­ги­јан­ства као оп­ште­цр­кве­не бо­ле­сти – гу­бит­ка ве­зе са ду­хов­ним из­во­ри­ма Пра­во­слав­ног Хри­шћан­ства и за­ме­не жи­вог и це­ло­ви­тог Пра­во­сла­вља ка­нон­ским фор­ма­ма. Ова­кав на­чин раз­ми­шља­ња по свој при­ли­ци пред­ста­вља и глав­ни раз­лог ши­ре­ња про­те­стант­ских сек­ти у да­на­шњој Ру­си­ји: та­мо где се чи­ни да ду­хов­ни жи­вот сто­ји на пр­вом ме­сту (чак и ако не­ма истин­ског хри­шћан­ског ве­ро­у­че­ња), то већ би­ва до­вољ­но да се рас­ки­не са­мо по­вр­шна при­ве­за­ност за спо­ља­шње про­ја­ве ве­ре код мно­гих ми­ли­о­на Ру­са, ко­ји су по­гре­шно убе­ђе­ни у то, да сер­ги­јан­ска цр­ква – је­ди­на ко­ја је у њи­хо­вом ви­до­кру­гу – пред­ста­вља оли­че­ње Пра­во­сла­вља.
Дру­га тач­ка гле­ди­шта, тач­ка гле­ди­шта Истин­ске Пра­во­слав­не, или Ка­та­комб­не Цр­кве Ру­си­је, пр­ву и глав­ну оба­ве­зу Пра­во­слав­не Цр­кве, од ко­је она не сме од­сту­па­ти ни по ко­ју це­ну, ви­ди у вер­но­сти Хри­сту и истин­ском ду­ху хри­шћан­ства. Ово ми­шље­ње ни­ка­ко не за­не­ма­ру­је спо­ља­шњу фор­му; на­ма је по­зна­то да је Ка­та­комб­на Цр­ква да на­ших да­на са­чу­ва­ла и бо­го­слу­же­ња и цр­кве­ну је­рар­хи­ју. Ви­дљи­ву це­ну вер­но­сти истин­ском Пра­во­сла­вљу за Ка­та­комб­ну Цр­кву пред­ста­вља гу­би­так ути­ца­ја на ши­ро­ке ма­се Ру­са, од ко­јих мно­ги не зна­ју чак ни за ње­но по­сто­ја­ње, док ве­ћи­на не би мо­гла да про­на­ђе на­чин за сту­па­ње у кон­такт са ње­ним чла­но­ви­ма. Ипак, гу­би­так спо­ља­шњег ути­ца­ја био је пра­ћен по­ра­стом мо­рал­ног и ду­хов­ног ауто­ри­те­та – што је не­схва­тљи­во за оне ко­ји сво­је су­до­ве по овим пи­та­њи­ма до­но­се са­мо на осно­ву спо­ља­шњих обе­леж­ја – ауто­ри­те­та ко­ји ће по­ста­ти очи­гле­дан тек ка­да у Ру­си­ји по­но­во за­вла­да сло­бо­да.
На­чин раз­ми­шља­ња Ка­та­комб­не Цр­кве у СССР-у, нај­бо­ље је из­ра­жен ре­чи­ма јед­но­га од ње­них чла­но­ва. Ево ка­ко на­ста­нак Ка­та­комб­не тих го­ди­на опи­су­је је­дан од ак­тив­них уче­сни­ка цр­кве­них до­га­ђа­ја из 1927. и ка­сни­је, И. М. Ан­дре­јев:
„Пре­ма све­до­чан­ству бли­ског при­ја­те­ља све­тог па­три­јар­ха Ти­хо­на, док­то­ра ме­ди­ци­не М. А. Жи­жи­љен­ка (бив­шег глав­ног ле­ка­ра за­тво­ра на Та­ган­ки у Мо­скви), па­три­јарх, ко­ји се не­ду­го пре сво­га упо­ко­је­ња са ужа­сом уве­рио да гра­ни­ца 'по­ли­тич­ких' зах­те­ва со­вјет­ске вла­сти ле­жи иза гра­ни­це вер­но­сти Цр­кви и Хри­сту, из­нео је ми­шље­ње да ће је­ди­ни из­лаз за Ру­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву, ка­ко би са­чу­ва­ла вер­ност Хри­сту, у нај­бли­жој бу­дућ­но­сти очи­глед­но би­ти си­ла­зак у ка­та­ком­бе. Сто­га је све­ти па­три­јарх Ти­хон бла­го­сло­вио проф. М. А. Жи­жи­љен­ка да при­ми тај­но мо­на­штво, а за­тим, у нај­бли­жој бу­дућ­но­сти, у слу­ча­ју да ви­ша цр­кве­на је­рар­хи­ја из­да Хри­ста и пре­да со­вјет­ској вла­сти ду­хов­ну сло­бо­ду Цр­кве – да по­ста­не тај­ни епи­скоп.
Го­ди­не 1927, ка­да је ми­тро­по­лит Сер­ги­је из­дао сво­ју Де­кла­ра­ци­ју, по­сле ко­је је до­шло до цр­кве­ног рас­ко­ла, про­фе­сор Жи­жи­љен­ко је из­вр­шио во­љу све­тог па­три­јар­ха Ти­хо­на и по­стао пр­ви тај­ни епи­скоп Мак­сим Сер­пу­хов­ски.(2)
По­сле рас­ко­ла 1927. го­ди­не след­бе­ни­ци ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја, они ко­ји су при­хва­ти­ли ње­го­ву Де­кла­ра­ци­ју, до­би­ли су на­зив 'сер­ги­јан­ци'. А они ко­ји су оста­ли вер­ни Пра­во­слав­ној Цр­кви, ко­ји ни­су при­хва­ти­ли Де­кла­ра­ци­ју и ко­ји су се одво­ји­ли од ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја, до­би­ли су на­зив 'јо­си­фов­ци' (пре­ма име­ну ми­тро­по­ли­та Јо­си­фа Пе­тро­град­ског). На­зив дат од стра­не „сер­ги­ја­на­ца” ни по су­шти­ни, ни по фор­ми ни­је од­ре­ђи­вао по­зи­ци­ју оних ко­ји су се ус­про­ти­ви­ли. Осим ми­тро­по­ли­та Јо­си­фа, оп­ште­ње са ми­тро­по­литом Сер­ги­јем пре­ки­ну­ли су и дру­ги нај­и­стак­ну­ти­ји ар­хи­је­ре­ји са сво­јим па­ства­ма. Њи­хов ре­ли­ги­о­зно-мо­рал­ни ауто­ри­тет био је та­ко ве­лик, и ква­ли­та­тив­на над­моћ та­ко из­ра­зи­та, да за бу­ду­ћег исто­ри­ча­ра Цр­кве не мо­же би­ти ни­ка­кве сум­ње у то да су про­тив­ни­ци ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја би­ли у пра­ву. Ове по­след­ње, ис­прав­ни­је би би­ло на­зва­ти ти­хо­нов­ци­ма. Исто­вре­мем­но, де­ла ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја и оних са њим тре­ба оква­ли­фи­ко­ва­ти као но­во­об­но­вљен­ски рас­кол.

Преузето са блога Центар за Православне предањске студије

http://predanje-ms.blogspot.com/2011...g-post_10.html

 

[Владимир Краљ]

Све ко­ји су из­ра­зи­ли про­тест про­тив Де­кла­ра­ци­је ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја, Со­вјет­ска власт је по­хап­си­ла као 'кон­тра­ре­во­лу­ци­о­на­ре' и стре­ља­ла, или по­сла­ла у кон­цен­тра­ци­о­не ло­го­ре и про­гон­ство. На са­слу­ша­њи­ма злу­ра­ди ислед­ни­ци че­ки­сти уз сар­ка­зам су до­ка­зи­ва­ли 'стро­гу ка­но­нич­ност' ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја и ње­го­ве Де­кла­ра­ци­је, ко­ја 'ни­је из­да­ла ни ка­но­не, ни дог­ма­те'. Ма­сов­не ег­зе­ку­ци­је, про­го­ни и ка­зне ко­је су се об­ру­ши­ле на вер­ни на­род Цр­кве Хри­сто­ве, не мо­гу се ни опи­са­ти.
Истин­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви ни­је пре­о­стао дру­ги из­лаз не­го да оде у ка­та­ком­бе.
Ду­хов­ни Отац ко­ји је по­ро­дио са­му иде­ју Ка­та­комб­не Цр­кве, био је све­ти па­три­јарх Ти­хон. По­што то­ком пр­вих го­ди­на сво­га по­сто­ја­ња ни­је има­ла ни ор­га­ни­за­ци­ју, ни ад­ми­ни­стра­ци­ју, рас­цеп­ка­на фи­зич­ки и ге­о­граф­ски, Ка­та­комб­на Цр­ква би­ла је об­је­ди­ње­на са­мо име­ном ми­тро­по­ли­та Пе­тра Кру­тиц­ког (за­ко­ни­тог за­ме­ни­ка па­три­јар­ха Ти­хо­на). Пр­ви ка­та­комб­ни епи­скоп Мак­сим је 1928. го­ди­не био ухап­шен и по­слат у Со­ло­вјец­ки кон­цен­тра­ци­о­ни ло­гор. Го­ди­не 1930. из кон­цен­тра­ци­о­ног ло­го­ра су га до­ве­зли у Мо­скву и ту стре­ља­ли.
Од 1928. у Со­ло­вјец­ком и Свир­ском кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру, у ло­го­ру Бел­бал­тлаг и дру­гим си­бир­ским ло­го­ри­ма от­по­че­ло је са­вр­ша­ва­ње мно­гих тај­них ру­ко­по­ло­же­ња. У со­ло­вјец­ком ло­го­ру оба­вља­ли су их епи­ско­пи Мак­сим, Вик­тор, Ила­ри­он и Нек­та­ри­је.
По­сле смр­ти ми­тро­по­ли­та Пе­тра и ми­тро­по­ли­та Ки­ри­ла (обо­ји­ца су умр­ли у про­гон­ству 1936. го­ди­не), ду­хов­ни и ад­ми­ни­стра­тив­ни по­гла­вар ка­та­комб­не Цр­кве – ко­ја је у то до­ба већ до­би­ла не­ка­кву ор­га­ни­за­ци­ју – по­стао је ми­тро­по­лит Јо­сиф (иако се на­ла­зио у про­гон­ству).
Ми­тро­по­лит Јо­сиф је стре­љан кра­јем 1938. го­ди­не, упра­во због ру­ко­во­ђе­ња тај­ном Ка­та­комб­ном Цр­квом. По­сле ње­го­ве смр­ти Ка­та­комб­на Цр­ква по­че­ла је још стро­же да чу­ва сво­ју тај­ност, на­ро­чи­то име­на и ме­ста бо­рав­ка сво­јих ду­хов­них во­ђа.
'Не­ће­мо ка­за­ти тај­ну не­при­ја­те­љи­ма Тво­јим' - ето под ка­квим су мо­том по­че­ла да сти­жу рет­ка и крат­ка све­до­чан­ства о жи­во­ту ове тај­не Цр­кве”.(3)
По­сто­ји мно­го ма­те­ри­ја­ла ко­ји до­ку­мен­ту­ју овај ра­ни пе­ри­од исто­ри­је Ка­та­комб­не Цр­кве, у ви­ду по­сла­ни­ца епи­ско­па и дру­гих ко­ји су се одво­ји­ли од ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја, као и у успо­ме­на­ма и дру­гим све­до­чан­стви­ма по­је­ди­них чла­но­ва Ка­та­комб­не Цр­кве ко­ји су по­бе­гли из Со­вјет­ског Са­ве­за за вре­ме Дру­гог Свет­ског ра­та. Мно­ги од тих до­ку­ме­на­та ушли су дво­том­ну књи­гу „Но­ви му­че­ни­ци ру­ски”, ко­ју је са­ста­вио про­то­је­реј Ми­ха­ил Пољ­ски (Џор­дан­вил 1949. и 1957).
Уочи Дру­гог Свет­ског ра­та про­го­ни вер­них у Со­вјет­ском Са­ве­зу до­сти­гли су вр­ху­нац по сво­јој же­сти­ни, па је чак и „сер­ги­јан­ска” цр­кве­на ор­га­ни­за­ци­ја до­шла го­то­во до пот­пу­ног уни­ште­ња, док је Ка­та­комб­на Цр­ква са­свим иш­че­зла са ви­ди­ка. Тек ма­ло­број­ни ме­ђу нај­о­чи­глед­ни­јим ко­ла­бо­ра­ци­о­ни­сти­ма – за­го­вор­ни­ци­ма ком­про­ми­са са со­вје­ти­ма – као на при­мер сам ми­тро­по­лит Сер­ги­је, из­ву­кли су жи­ву гла­ву, из­бе­гав­ши за­то­че­ње и про­гон­ство. Ова окол­ност је и на­ве­ла Бо­ри­са Та­лан­то­ва да три­де­сет го­ди­на ка­сни­је из­не­се оп­ту­жбу ка­ко „ми­тро­по­лит Сер­ги­је сво­јом при­ла­го­дљи­во­шћу и ла­жи­ма ни­ко­га и ни­шта ни­је спа­сао, осим са­мо­га се­бе”.
Ка­да је Ста­љин, да би ис­ко­ри­стио па­три­от­ска и ре­ли­ги­о­зна осе­ћа­ња ру­ског на­ро­да у ра­ту са Не­мач­ком, на­ре­дио да бу­ду отво­ре­ни не­ки од ра­ни­је за­тво­ре­них хра­мо­ва и до­пу­стио из­бор за „па­три­јар­ха” 1943. го­ди­не, от­по­чео је но­ви пе­ри­од у од­но­си­ма Цр­кве и вла­сти. Та­да се Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја фак­тич­ки пре­тво­ри­ла у „офи­ци­јел­ну цр­кву” со­вјет­ске др­жа­ве, ши­ре­ћи у име ре­ли­ги­је ко­му­ни­стич­ку про­па­ган­ду по це­лом све­ту, и ка­те­го­рич­ки по­ри­чу­ћи по­сто­ја­ње би­ло ка­квог при­ти­ска на ве­ру у Со­вјет­ском Са­ве­зу. И са­ма чи­ње­ни­ца по­сто­ја­ња Ка­та­комб­не Пра­во­слав­не Цр­кве, ко­ја се су­прот­ста­вља та­квој по­ли­ти­ци, мо­гла је, сва­ка­ко, ка­та­стро­фал­но да се од­ра­зи на њу, на­ро­чи­то ако би по­ста­ла ши­ро­ко по­зна­та у ино­стран­ству. Сто­га је со­вјет­ска власт не­ми­ло­срд­но ис­тре­бљи­ва­ла све гру­пе пра­во­слав­них ка­та­комб­ни­ка, чим би се пр­ви пут по­ја­ви­ли, а њи­хо­ви чла­но­ви осу­ђи­ва­ни су на ду­го­го­ди­шње ро­би­је. Го­то­во све оскуд­не ин­фор­ма­ци­је ко­је по­сто­је о том пе­ри­о­ду исто­ри­је Ка­та­комб­не Цр­кве, по­ти­чу из со­вјет­ске штам­пе; но, све до да­нас ни­је нам по­зна­то го­то­во ни­шта о ор­га­ни­за­ци­ји и упра­ви Ка­та­комб­не Цр­кве тих го­ди­на.
Го­ди­не 1959, у вре­ме Хру­шчо­ва, у СССР-у је за­по­чео нов сви­реп про­гон ве­ре. На­сту­пи­ла је на­шем вре­ме­ну нај­бли­жа епо­ха у исто­ри­ји Ру­ске Цр­кве, епо­ха ко­ју је пот­пу­но ма­ри­о­нет­ска цр­кве­на ор­га­ни­за­ци­ја сер­ги­ја­на­ца ис­ко­ри­сти­ла за ли­кви­да­ци­ју Пра­во­сла­вља у Ру­си­ји, док је исто­вре­ме­но у ино­стран­ству на­ста­вља­ла са сво­јом ко­му­ни­стич­ком про­па­ган­дом и пот­пу­но не­и­сти­ни­тим тврд­ња­ма о од­су­ству го­ње­ња ре­ли­ги­је у СССР-у. Ве­ћи­на до­тле са­чу­ва­них сер­ги­јан­ских цр­ка­ва, ма­на­сти­ра и бо­го­сло­ви­ја, би­ла је за­тво­ре­на тих го­ди­на, а на­ро­чи­то те­шко би­ле су про­го­ње­не „не­ре­ги­стро­ва­не” цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је, по­пут Ка­та­комб­не Цр­кве, со­вјет­ским вла­сти­ма по­зна­те као „Јо­си­фов­ци”, „Ти­хо­нов­ци” и „Истин­ска Пра­во­слав­на Цр­ква”. Го­ње­ња су би­ла на­ро­чи­то же­сто­ка од 1959. до 1964. го­ди­не. По­сле па­да Хру­шчо­ва, го­ње­ње је по­ста­ло сла­би­је, али га је ипак и да­ље би­ло, по­себ­но про­тив „не­ре­ги­стро­ва­них” ор­га­ни­за­ци­ја.

Преузето са блога Центар за Православне предањске студије

http://predanje-ms.blogspot.com/2011/04/blog-post_10.html

 

[Владимир Краљ]

Текст није цео, имао сам техничких проблема око постављања истог али на наведеној адреси се налази у целости, па кога занима...

 

[tetragramaton]

Ajde što si klon (da ti oprostimo) ali što kopiraš kilometarske postove bez ikakvog komentara i svrhe....za to sleduje:

p.s. moderatori gde ste???

 

[Borac za prava zivotinja]

Tu smo.

Ovo je za blog a ne za forumsku diskusiju.