Sta je P....slavna crkva 1 deo?

Igor Aleksic

A prepis sa videa, mozete da zahvalite diskutantu MAKIJU:

Sta je P....slavna crkva 1 deo?

Stav ekumenista je da idu u crkvu, nema veze sto je svetenik ekumenist, jeretik, kazu,ti ces da se spasavas sam za sebe a on ce da propadne.

Vidimo da je to tvoj stav i da ti to praktikujes.
To je gnusna satanska laz.

Zasto?

Zato sto crkva ima svoje ustrojstvo.
Crkvu cu ucinili apostoli tako sto su polagali ruke na kandidate.
Pa su rukopolozili, prvo djakone, pa su ih slali po svetu da propovedaju.
Kasnije su rukopolagali svestenike.

Dakle, u crkvi postoji hijerarhija.

A to je: Patrijarh, Episkopi, to jest po jedan episkop za svaku oblast. Svestenici, klir i verni narod.

To je jedna celina crkve.

Dakle, ako je episkop jeretik a u Liturgiji se pominje da se narod moli za njega.
Prvo za patrijrha.
Pomenimo najsvetijeg, patrijrha i kaze se i onda njegovo ime.
E tu nastaje problem.

Ako ti na to kazes, gospode pomiluj, ti ga automatski kao jeretika priznajes i automtaski otpadas od Boga s time sto si ga priznao.
To je problem.

Sta je jos problem u samom toku Liturgije?
Ne silazi blagodat na predlozene casne darove.
Dakle ne pricescujemo se Hristovim telom i krvlju, nego demonskim enregijama.
Posto je on u ejumeni i zajednici sa Rimskim papom, i jeretik je.

Dakle, sknavljeci Kanone, skrnavljeci pravoslvlje, priznajuci Rimskog papu ljubeci mu ruku i poklanjati se pred njime, a isle su vise delegacija iz pravoslavne crkve ljubilje mu ruku klanjajuci se pred njime, to svi znaju.
Sa time je narusena crkva i sa time je nastao kraj pravoslvne crkve, koja je samo formalno crkva i preci ce u ruke antihrista upravo zato jer je bez blagodati.

Onda se u Liturgiji pominje Episkop, te i te oblasti, i za sav klir, i verni narod Gospodu se pomolimo, i vernici pevaju gospode pomiluj...
Znaci tu se jos jednom potvrdjuje, za sav klir, koji je u jeresi, u ekumenizmu ti se molis Bogu za njih.
Automatski ga priznajes za klir i automatski otpadas od Boga.
I tu je problem veliki, niti ima crkve.

Ne samo da nesme nego i ne moze da se ucestvuje u Liturgijama zbog toga.
A pricesce ne postoji tu, oni mogu samo da sanjaju.
Dakle verni narod ne sme nikoga od ovih ekumenista ili koji ucestvuju, da slusa.
Imali smo pomor ckrvneih vodja od k..rone i to je zbog jeresi i otpada.
To je Hristos rekao u jevandjeljima, bice pomori i zemlja ce se tresti.
Sami potresi su na politickoj sceni i panika, sta cemo da radimo i kako dalje.
cuvajmo veru da bi nam Bog dao dara rasudjivanja.

Sveti Marko Efeski u Carigradu u njegovo vreme je jedini bio koji nije bio ekumenista.
I tada se Pravoslavnima nametao ekumenizam.
Bio je prost monah, nije imao nikakav cin, i rekao je kada su mu rekli: sutra ce doci papski izaslanik i sluzice se Litrugija i Aji Sofiji i svi ce se pricestiti i patrijarh i sve Vladikei svi svestenici, sta ces ti?

On im je odgvorio:
Taman da se i cela Vaseljena stane stakavim patrijrahom pricescivati se ja necu.
A onda su mu ovi drugi (ekumenisti jeretici) rekli: zar ces ti samo da se spasis a mi cemo svi u pakao?
A on je odgvorio: nedaj Boze da ja koga osudjujem, ali pokaran od svoje savesti, ja necu ucestvovati u tome.

I sta je uradio Sv, Marko Efeski?

Napustio je crkvu, otisao je.

Mnogi takozvani svetenici kazu, nije jer lazu narod, procitajte zitije i videcete da je otisao.
Sv. marko Efeski je odma napustio crkvu.

Medjutim posle toga je naisao na neki klir koji nije bio oskrnavljen jeresima, posle toga je isao na misionarenje.
I sta su mu uradili ti jeretici?
Osakatili ga a Bog ga je ponovo izlecio.
I on je na mukama skoncao i zato je postao Sveti Marko ispovednik.

Ovo i Zitije je dovoljno da objasni ustrojstvo crkve, i to da episkp,op predstavlja samog Hrista na Litrugiji.
A ako episkop koji je u krilu antihrista, Rimskog pape, njegovog izaslanika, onda si i ti koji ides tamo u tom krlilu.

Dakle nemoguce je odabrati na jednoj liturgiji: e ovih 5 nisu ekumenisti ovi 5 jesu.
Sci se zajedno mole, ovi ce se spasiti ovi nece?
Neci ni jedan da se spasi jer se zajedno mole i sluze.

Jer KANOAN kaze: sa jeretikom ako se i samo molio budes, proklet da budes.
To je 45 i 46 apostolski kanon.

I u drugim kanonima se takodje proklinje, baca prokletstvo ko ovako radi kako je gore opisano.
I zato nas svo zlo zadesava.
Dakle crkva nije svako za sebe, nego je crkva JEDNA SABORNA SVETA APOSTOLSKA.

1. JEDNA - Nema mesanja sa drugima.

2. SABORNA _ Ima zajednicu i sa jos drugim pravoslavnim crkvama.

3. - Apostolskog ucenja i sveta.

Taj simbol vere je narusen.

Dakle: verujem u jednu, sabornu, apostolsku crkvu.

SPC i Ziloti, Nikodim, Artemije, i ostali, nisu ta crkva.
Nije ni jedna ni apostolska, jer su prekrsili apostolske kanone.

Sta onda ciniti?

 

[Glasnik.]

NASTAVAK:

Igor Aleksic


Sta onda ciniti?
Otkrivenje 18,4 I čuh glas drugi s neba koji govori: iziđite iz nje, narode moj, da se ne pomiješate u grijehe njezine, i da vam ne naude zla njezina.

STA JE LITURGIJA?



Liturgija je u skracenom smislu, zivot i stradanje Hrista, opevan kroz svestene i bogogugodne pesme.

Zato ne moze da se radi sta hoce i sa kime hoce.

Zato su mnogi jeretici jedan po jedan pomreli od ove pocasti, koji su podpisnici ekumene deklaracije zajedno sa takozvanim patrijrahom,.

To je i kazna i opomena.

Zato srpski narod treba da se odvoji od njih.

molite se svojim kucama, krstite se trokrtanim pogruzenjem kao sto kaze kanon i srpske i istocne pravoslavne crkve.

Isti je kanon i vaseljenski i Svetog save, samo ga je Sv, sava prepisao na Staroslovneski jezik, nije na grckom.

I tako spasavajte duse svoje, drugog puta i izlaza nema.

Ko bude surovao sa jereticima, ispice gorku casu gneva Bozjeg, na sebi i nedaj boze na svojima.



Dakle prava vera apostolska i drzanje zapovesti donosi blagodat, mir ljubav radost,dug zivot, to spasava.

Crkva kao institucija NE SPASAVA:

Ljudima je godinama utuvljeno u glavu, samo dodjes ispovedis se, pricestis se.

Ne moze tako.

Mora da se vodi, hriscanski zivot.

Hristos je rekao u jevandjelju: ako mene volite, zapovesti moje drzacete, zapovesti moje nisu teske, zapovesti moje donose zivot.

Znaci zapovesti donose zivot.

Crkva nisu koji su oskrnavljeni jeresima.

Ko ostane u tom savezu antihristovom, cemu se nada?

Tu vise milosti Bozje nema, jer si u savezu sa jereticima, ekumenistima, i blagodat si sam sebi prekratio. .

I to je hula na Duha svetoga koja se nece oprostiti ni na ovom ni na onom svetu.

Jer se zajednicarenjem sa stanistima i jereticima huli na Duha svetoga i direktno se napada Sveto trojstvo.

Jer rimljani i ne veruju u Sv, Trojstvo, oni se krste punom sakom 5 pristiju, navodno u ime 5 rana Hristovih.

A u stvari to je u ime masonerije koja ih ubedila u to jer nisu pravoslavni.

A vera u Sv. trojicu je tripostasna i oznacava se sa 3 prsta i kada se prekrsti, covek ima blagodat.

To jest dobije blagodat ako nije u jeresi kako je gore objasnjeno.

Otisli su korak dlaje,pokazuju i rogove i satanizme, papa promovise antihrista.

 

[Glasnik.]

 

[milsu]

Zato sto crkva ima svoje ustrojstvo.
Crkvu cu ucinili apostoli tako sto su polagali ruke na kandidate.
Pa su rukopolozili, prvo djakone, pa su ih slali po svetu da propovedaju.
Kasnije su rukopolagali svestenike.

Dakle, u crkvi postoji hijerarhija.

A to je: Patrijarh, Episkopi, to jest po jedan episkop za svaku oblast. Svestenici, klir i verni narod.

To je jedna celina crkve.

Dakle, ako je episkop jeretik a u Liturgiji se pominje da se narod moli za njega.
Prvo za patrijrha.
Pomenimo najsvetijeg, patrijrha i kaze se i onda njegovo ime.
E tu nastaje problem.

Ako ti na to kazes, gospode pomiluj, ti ga automatski kao jeretika priznajes i automtaski otpadas od Boga s time sto si ga priznao.
To je problem.

Sta je jos problem u samom toku Liturgije?
Ne silazi blagodat na predlozene casne darove.
Dakle ne pricescujemo se Hristovim telom i krvlju, nego demonskim enregijama.
Posto je on u ejumeni i zajednici sa Rimskim papom, i jeretik je.

Греши за хијерархију и целину Цркве, изоставио је Исуса Христа који је Првосвештеник и Глава Цркве. Дакле, Исус Христос, Патријарх, епископи, презвитери, ђакони, верни народ. Цркву је учинио Исус Христос а не апостоли. У Цркви се молимо за цео свет и за кога хоћемо, а посебно се молимо за грешне да их Бог исправи у вери. Дакле, Господе помилуј и Патријарха, зато што је грешан, да је безгрешан не бисмо се молили да га помилује. И Владика Николај је говорио о томе да су свештена лица само грешни људи, и да због лошег свештеника не треба да замрзимо Цркву.

 

[Glasnik.]

Греши за хијерархију и целину Цркве, изоставио је Исуса Христа који је Првосвештеник и Глава Цркве. Дакле, Исус Христос, Патријарх, епископи, презвитери, ђакони, верни народ. Цркву је учинио Исус Христос а не апостоли. У Цркви се молимо за цео свет и за кога хоћемо, а посебно се молимо за грешне да их Бог исправи у вери. Дакле, Господе помилуј и Патријарха, зато што је грешан, да је безгрешан не бисмо се молили да га помилује. И Владика Николај је говорио о томе да су свештена лица само грешни људи, и да због лошег свештеника не треба да замрзимо Цркву.

Hrista podrazumeva.
Po crkvenim kanonima i pravilima koje ste vi sami postavili, nisu oni gresnici vec jeretici pod prokletstvom i moraju bizäti izopsteni.

 

[Glasnik.]

Cвети Филарет,

„Онима који нападају Цркву Христову и уче да се она поделила на гране које се разликују по своме учењу и начину живота, и тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати од грана, раскола и иноверја, њиховим сједињењем у једно тело; онима који не разликују истинско свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и евхаристија довољни за спасење; онима који имају општење са поменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес екуменизма, умишљајући да је то братска љубав или начин за сједињења раздељених хришћана: АНАТЕМА“.
Велика већина светих оци су тврдили да је онај ко се моли са јеретиком ЈЕРЕТИК.Пошто знамо да су римокатолици и све из њих пристекло јеретици, ЗНАЧИ, сви који су се молили са тим јеретицима су јеретици, сви који тврде да су нам римикатолици браћа у Христу, су ЈЕТРЕТИЦИ, сви који кажу да су нам англиканци, лутеранци, протестанти, баптисти и остали, браћа у христу и изједначавају их са вјером православном су ЈЕРЕТИЦИ
Galatima 1,8Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude

Galatima 1,9Kao što prije rekosmo i sad opet velim: ako vam ko javi jevanđelje drukčije nego što primiste, proklet da bude!

 

[Glasnik.]

Апостолски канони​

Ако неки епископ, или презвитер, не изврши у једној тајни (Крштења) три погњурења (βαπτίσματα), него једно погњурење које се даје (= врши) у смрт Господњу, нека буде свргнут. Јер Господ није рекао: У моју смрт крстите, него: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19).

Ако који епископ, или презвитер не изврши у једној тајни три погњурења, него једно погњурење, које се даје у смрт Господњу, нека буде свргнут, Јер није рекао Господ: у моју смрт крстите, него; идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и светога Духа (Мат. 28, 19).


Епископа, или презвитера, који признају крштење или жртву (=принос, Литургију) јеретикâ, наређујемо да се свргну. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? или какав удео има верни са неверником (2Кор. 6, 15)?

Наређујемо, да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење, или жртву јеретика. Јер, како се слаже Христос с велијаром? Или какав дијел има вијерни са невјерником? (2Кор. 6, 15).

Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, прими од кога друго (= поновно) рукоположење, нека буде свргнут и он и који га је рукоположио; осим ако докаже да је (први пут) имао рукоположење од јеретикâ. Јер који су од таквих (= јеретикâ) крштени или рукоположени, не могу (у таквом стању) бити ни верни(ци) ни клирици.


64. Ако који клирик, или лаик (= верник) пође у синагогу јудејску, или јеретичку („кућу молитве“), да се моли, нека буде и свргнут и одлучен.


68. Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, прими од кога друго (= поновно) рукоположење, нека буде свргнут и он и који га је рукоположио; осим ако докаже да је (први пут) имао рукоположење од јеретикâ. Јер који су од таквих (= јеретикâ) крштени или рукоположени, не могу (у таквом стању) бити ни верни(ци) ни клирици.
70. Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или уопште (неко) из каталога клирикâ, пости заједно са Јудејима, или празнује са њима (њихове празнике), или прима од њих празничне дарове (ξένια = празнична јела), као: пресне хлебове или нешто слично, нека буде свргнут; а ако је лаик (= верник), нека буде одлучен

82. Не одобравамо да се робови постављају у клир без приволе господара (својих), на огорчење оних који их имају, јер то ствара преврате у домовима (ср. 1Кор. 7, 21; Еф. 6, 5-8; Тит. 2, 9). Али, ако се нађе неки роб да је достојан за рукоположење на степен (свештенства), као што се и наш Онисим показао (Филим. 10-19), и господари дају приволу и ослободе га и из куће отпусте, нека буде (рукоположен)

Kanonski odgovor sv. Timoteja Aleksandrijskog br.9​

Na pitanje da li može jedan klirik da se moli u prisustvu arijanaca ili drugih jeretika, ili mu to ništa ne škodi, kad se on moli ili čini prinos.

Na božanstvenome prinosu đakon prije vremena celivanja kazuje: „Koji ste van opštenja, odlazite“, ne smeju dakle prisustvovati, osim ako obećaju da će se pokajati i da će ostaviti jeres.

S jereticima ili raskolnicima ne sme se zajedno moliti.

Ne treba primati jeretičkih blagoslova, jer su oni više zloslovlja nego li blagoslovi.

Nijedan hrišćanin ne sme ostavljati mučenike Hristove i obraćati se lažnim mučenicima, tj. jeretičkima, ili koji su prije jeretici bili, jer su ovi daleki od Boga. Neka su dakle anatema, koji se k njima obraćaju.


Praznične darove, koje šalju Judeji ili jeretici, ne treba primati, niti zajedno s njima praznovati.

Ne sme se praznovati zajedno sa neznabošcima, niti opštiti u njihovom bezbožju.

Ne može se dopuštati jereticima, koji ostaju uporni u jeresi da ulaze u dom Božji.

Oni koji su kršteni od jeretika treba da se ponovo krste da bi bili primljeni u Crkvu.

 

[Glasnik.]

Još su sami sveti apostoli objavili koji su to uslovi da Crkva koju su oni osnovali bude: „Jedna, Sveta, saborna i Apostolska...“, a ti uslovi se zovu kanoni!

Kasnije su na Vaseljenskim saborima bili doneti drugi kanoni koji su takođe bili predati Duhom Svetim i bili su organski povezani sa izvorom, tj. apostolskim kanonima.
„Ako ko uči drugačije od onoga što mi predasmo da je proklet, tj. anatema“ , dakle svako drugačije učenje od apostolskog podleže anatemi i zove se jeres!
Uslov da bi Crkva bila Hristova, Pravoslavna i da bi u njoj boravio Duh Sveti i da bi imala Svete Tajne, tj. da bi bila blagodatna i spasonosna, je očuvanje uičenja apostolskog, a svi oni koji su promenili to učenje, odsečeni su od Crkve prokletstvom.
U 20. veku, posle Drugog Svetskog rata, stupivši u otvoreno sasluživanje sa raznim belosvetskim jereticima, „Srpska Crkva“ je sebe lišila uslova koji su potrebni, a koje su napisali sveti apostoli i Vaseljesnki sabori, da bude Hristova, apostolska, pravoslavna, blagodatna crkva i da ima Sv. Tajne.
Vrlo je teško naći tačno granicu, ali možemo da se orijentišemo na osnovu ovakvog rasuđivanja:
„Bog je rekao: „Ne kradi, ne ubi, ne laži, ne čini preljubu“! Kada ubiješ u tom momentu si ubica; kada ukradeš tog momenta postaješ lopov; kada slažeš u tom momentu si lažov;

Dakle kada priznaš jednu „crkvu jeretičku“ kao sestrinsku; koja ne uči apostolsko učenje i nije dakle pravoslavna; kada je priznaš za spasonosnu, istinsku i još je nazoveš „sestrinskom“; i povrh svega priznaš joj „svete tajne“ i moliš se sa njom – tada si definitivno i apsolutno ispunio sve uslove da budeš punokrvni jeretik. I ako nije „Srpska Pravoslavna Crkva“ postala jeretička u svim ovim uslovima i momentima, kada je služila sa jereticima, i kada je 1965. Godine ušla u Svetski savet „crkava“, to onda jeretikom nikad niko ne može postati, jer ne postooje drugi uslovi koje treba ispuniti – to su jedini i oni su ispunjeni za pad u jeres.

Ako se desi nekom episkopu da se pomoli sa jereticima pa se pokaje, postoji ikonomija, praštanje. Ali ako jedna „crkva“ kompletno sa svim svojim episkopstvom i patrijarhom neprekidno učestvuje sa jereticima u molitvama i ne pada joj na pamet da se okrene nazad, e onda možemo da je sa punim ubeđenjem smatramo kao jeretičku.


Šta treba učiniti tada?
Treba se od takvih odvojiti jer nas čini pravoslavnim zvanično javno veroispovedanje i dela crkvena i dela episkopa. Nismo mi pravoslavni što ljubimo Hrista i što verujemo u pravoslavne kanone, nego smo pravoslavni kada to držimo i verujemo i kada smo sa episkopom koji to i tako javno čini.

Ako ja verujem Pravoslavno a episkop moj ima dela jeretička, tj. ispovedanje jeretika, onda sam i ja sam jeretik, jer se sve Svete Takne i blagodat na verne u Crkvi izlivaju kroz glavu Crkve – episkopa.


Svi oni koji se nalaze u „Crpskoj Crkvi“, kroz zvanično njeno veroispovedanje, treba da prime blagodat Svetog Duha u Svetim Tajnama. Ukoliko je ona pala u jeres, te blagodati ne može biti po pravilima Crkve.

Kakav će biti Sud Božiji i ko će ići u pakao, to ja ne znam, to zna konačno samo Sin Božiji kome je predat sav Sud. Kako će kome Hristos da sudi to je Njegova tajna i Njegovo pravo, to je Božansko. Međutim, nama je potrebno,, radi svog ličnog spasenja i radi tuđeg, da kažemo koji su uslovi za spasenje:
Uslovi za spasenje su: biti pravoslavan, a pravoslavan je onaj koji drži pravila vere Pravoslavne. Ko ta pravila ne drži podleže punim uslovima da je jeretik i tu veće mudrosti nema.

Kod same SPC je granica debelo pređena i ne pada im na pamet da se vrate, bez obzira što govore o nekom istupanju iz Svetskog Saveta Crkava. Molili su se sa jereticima pre ulaska u taj savez, molili su se sa jereticima i dok su bili i dok su bili u savetu, moliće se i posle saveta, ako ga ne bude.

Ako je žena u braku, pa legne s
mužem, pa potom ode od njega da bi kasnije opet legla sa njim, šta je učinila? Da li se nešto promenilo?

Zabranjeno je moljenje sa jereticima, a svetski savet je sam po sebi jeres, te ako i izađeš a moliš se sa onima koji su tamo samom tom zajedničkom molitvom ih priznaješ. Dakle ako izađe SPC a druge lažne „pravoslavne crkve“ poput ruske, bugarske, rumunske, grčke, ostanu i budu u tom savetu, i mi budemo imali sa njima evharistijsku zajednicu, tada mi na mala vrata primamo jeres, tj.
poznajemo je u punojmeri kao da smo i sami bili na svim tim jeretičkim seansama (a predstavnici SPC jesu bili).

Inače SPC nije bila u Balamandu u Libanonu kada je 1993. Godine sklopljena puna unija sa katolicima i gde su se priznala 22 katolička koncila kao ravnosnažna sa sedam Vaseljenskih Sabora. To je takođe i episkop Artemije Radosavljević objavio u svom eparhijskom listu, Sv. Knezu Lazaru. Dakle priznali smo katolicima ne samo jeres ili oprost, nego i svih 51-u jeres koju imaju pod kapom nebeskom, za ravnosnažne našim Vaseljenskim saborima i sklopili evharistijsku zajednicu sa njima. Kako? Pa SPC nije lično ali jesu sve druge „pravoslavne crkve“ koje behu tamo u Balamandu, a koje imaju puno evharistijsko opštenje i služenje sa SPC, tako da je i ona sama u punoj meri postala jeretička, kao i oni koji su bili tamo.
To je punina uslova da se izgube Svete Tajne, i ako ih sada, u 20. Veku, posle svega ovoga SPC nije izgubila, onda ih niko nikada ne može izgubiti, onda faktički jeretici i ne postoje.

. Samo kroz pravila tih Vaseljenskih sabora mi možemo da razumemo ko je pravoslavana a ko to nije, ko je jeretik a ko sektaš.

Ukoliko se ta pravila ukinu, a SPC ih je zvanično ukinula pogazivši ih, onda nikoga z ne mogu prozivati po bilo kom dogmatskom principu i kanonu, jer ako ništa od toga ne važi za SPC i sve druge „pravoslavne“ ne važi ni za ostale – onda ne možemo biti „sektaši“.

. Tu se očito vidi da postoji jedan duh koji neprekidno vodi liniju laži, liniju otpada, i sve se vrti oko nekog drveta, a koliko sam ja razumeo od tog drveta se treba ići što dalje i dalje! A što dalje ići, na koji način? Naći Istinsku Pravoslavnu Crkvu, mada danas to izgleda vrlo teško.

Crkva je pravoslavna ona koja drži pravila vere Pravoslavne.

 

[Glasnik.]

Glasnik Danas u 22:06


POUKE SVETIH OTACA: Protiv rimokatolicizma i ekumenizma



(Из ,,Окружне Посланице ” Источних Патријараха 1848.год.)

Ви, пак, Латини, који сте измијенили и искварили не само онако изложено исповиједање Православне Вјере, но и многа њихова свештена Црквена Предања, достојни сте тога да вас називамо не само расколницима, него баш и јерстицима, као нарушитеље Апостолских и Отачких правила и Предања. Закон благочастивих царева и устав Црквени кажу: „Ако неко нешто најмање измијени у Православној Вјери, тај је јеретик и подлијеже казнама одређеним за јеретике“.
(Св. Максим Исповедник)

1. Отсекли смо Латине од нас ни због каквог другог разлога, но зашо што су не само шизматици, него су такође и јеретици. Због тога је потпуно неправилно ујединити се са њима“
(Св. Марко Ефески)


2. Сведочанства западних учитеља не признајем, нити прихватам. Педпостављам да су они покварени, јер у стварима православне вере не може бити компромиса.
(Св. Марко Ефески)

3. Треба да буде мира и љубави у Цркви, но до раздељења је дошло зато што је латинска Црква отступила од Православне Цркве и Православне вере, измисливши неке своје догмате, туђе Апостолима и св. Оцима. Ето то и јесте нарушење мира и љубави и јединства.
(Св. Марко Ефески)

4. Уколико се удаљујем од њих, утолико се сједињујем са Истином и са Светим Оцима, правим богословима Цркве; а који себе прибрајају унијатима (папистима) такви далеко стоје од Истине и од блажених Учитеља Цркве.
(Св. Марко Ефески)
…Папистичко-протестантски екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. …Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу „цркава“, о дијалогу љубави и интерцоммунио..“
(Православна Црква и Екуменизам, Ава Јустин)
Расколници могу имати веру у Свету Тријицу, имати Свето писмо, и тајне, али не спасење.
(Блажени Августин)

У старом Риму постојала два сталежа: виши, привилеговани – ,,патрицији”, и нижи – ,,плебс”, ,,плебејци”. Oва подела била је пренесена и у христијанизовани Рим: духовништво – то су ти ,,патрицији”, виши привилеговани сталеж, и обични верујући хришћани – ,,плебс”, ,,плебејци”, нижи сталеж, бесправни, који обавезно само слуша, у свему се беспоговорно повинује, никада и ни у чему не смејући да се искаже.Треба ли говорити о томе колико је таква латинска концепција противна духу истанског Православља?……Никада у историји наше Парвославне хришћанске Цркве обични верујући нису били бесправни и безгласни ,,плебс”, него су врло често подизали свој глас против јеретика…
(Архиепископ Аверкије Џорданвилски, ,,Света Ревност” стр.131)


Много је таквих подвижника било у Западној цркви од онога доба када је упала у папизам, у коме се човеку богохулно приписују божанска својства и у коме се човеку одаје поклоњење које припада и доликује Богу Јединоме; ти су подвижници у стању распаљености написали мноштво књига у којима су помамно самопрелешћивање представљали као љубав божанску, и у којима је њихова растројена уобразиља стварала мноштво виђења што су годила самољубљу и гордости њиховој. Сине Цркве од Истока! уклони се од читања таквих књига, уклони се од идења за поукама самопрелешћених! Руководећи се Јеванђељем и Светим Оцима истините Цркве, са смирењем усходи ка духовној висини љубави Божије посредством чињења заповести Христових.
(Св. Игњатије Брјанчанинов)


До сада ми смо имали веру која ни у чему нема недостатака, и ми немамо потребу ни за сабором ни за актом неке уније, да би се научили било чему новијем, ми — који смо синови н ученици Васељенскнх Сабора, и на њима и после њих прослављених Отаца наших. Са том вером ми се надамо изаћи пред Бога и добити отпуштење грехова, а без ње ја не знам каква ће нас праведност ослободити од вечног мучења. Онај који хоће и покушава да ми одбацимо ову веру и уведемо другу, новију, макар он био и анђео с неба — нека буде анатема, и нек исчезне сваки спомен о њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери — ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само — једини Бог Који нам је и Сам и кроз Своје Ученике предао ту веру.
(Св. Марко Ефески – Послан. игуману Ватопеда)
„Љубим заповијести Твоје већма него злато и драго камење. Тога ради заповијести Твоје држим да су вјерне, на сваки пут лажни мрзим“ (Пс. 129, 127-128), казује Пророк. Овакво је владање неопходно за очувањс верности Богу. Верност је неизоставни услов љубави. Без тога услова љубав се раскида.
(Св. Игњатије Брјанчанинов)
Следујући Оцима нашим Источним и Западним, сматрамо за праведно, да се старо предпостави новом, јер примајући ни од чега прихваћеног у старини не треба одступити.
(Патријарх Јерусалимски Мелетије)


Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе.“
(Јосиф Вријеније)

Налажем свом народу Божјем на Кипру, који сте истинска деца Католичанске Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не залазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате.Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао.
(Свети Герман Нови, Патријарх Цариградски (Јосиф Вријеније))


Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама, него да издаш поверено ти благочешће; у дан суда бићеш са Мученицима.
(Свети Јован Златоусти – Православна Црква и Екуменизам, Ава Јустин Поповић)
Бог је допустио апостасију (отпадништво). Немојте покушавати да је зауставите својом немоћном руком, већ бежите од ње, заштитите се од ње. То је за вас довољно да учините. Учите се да препознајете дух времена, проучавајте га, тако да ћете кад год је то могуће моћи да избегнете његов утицај…
(Свети Игњатије Брјанчанинов)


Шта? Зар то значи да се са Отпадништвом треба помирити и ,,прикључити се”? Наравно да не! Ево шта нам је чинити: ,,Удаљи се од њега и чувај – то ти је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би, ако је могуће, избегао његов утицај”. У наше време важно је упамтити и у уму и срцу ову драгоцену поруку великог руског светитеља!
Ето зашто је злочинство ћутати о Отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати. Без разлога. Ако и ми немамо снаге ,,да својом немоћном руком зауставимо Отпадништво”, дужност хришћанске љубави нам налаже не само да се ,,удаљимо” и да се ,,чувамо” него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше Цркве – Светог Григорија Богослова: ,,ћутањем се издаје Бог”. Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људских душа!
(Арх. Аверкије, Света Ревност, стр.23.)
Само посебна Божја милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се све збуде што је проречено Писмима… Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства. Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима, тим ризницама побожности и благодати…
(Свети Игњатије Брјанчанинов)
Sveti Ignjatije Brjančaninov

Со је изгубила свој укус. Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно и недоследно разумевање ствари, и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава Хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио…
(Свети Игњатије Брјанчанинов)

Милостивно Божје дуготрпљење одлаже потпуни распад због малог остатка који се спашава, док они који су кренули путем пропасти или су већ пропали достижу врхунац покварености. Они који се спашавају морају то да разумеју и да искористе време које им је дато на спасење… Нека би милостиви Господ загатитио остатак оних који верују у њега. Али овај остатак је малобројан и сваким даном је мањи.“
(Свети Игњатије Брјанчанинов, цитат преузет из чланка епископа Аверкија џорданвилског.Чланак објављен у Ортходоџ Аустралиа, јануар-март 1990.)
Атанасије, онима који воде усамљенички живот и који су утврђени у вери у Бога, највољенијој браћи, поздрав у Господу!Благодарим Господу, који вам је дао да верујете у Њега, како бисте заједно са светитељима наследили живот вечни. Пошто има појединих који следују Арију и иду по манастирима, као да тобож желе да вас посете, а у ствари, одвративши се од нас (православних) намеравају да обману просте срцем; и пошто има оних који, иако се не слажу са Аријем, ипак снисходе му и опште са његовим следбеницима, присиљен сам, на захтев неке веома искрене браће, да вам одмах пишем, како, ви који чувате верно и без притворности благочестиву веру, коју вам је подарила Божанска благодат, не бисте дошли у прилику да постанете саблазан браћи. Јер, ако неко види вас, верну децу Христову, како се дружите и општите са таквим људима или чак заједно служите са њима, сигурно ће то (њихову јерес) сматрати неважном ствари и пашће у блато непобожности. Тако, да се то не би десило, љубљени „моји, избегавајте оне који следују непобожности (аријанизму) и штовише, избегавајте оне који, правећи се да се не слажу са Аријем, ипак заједно саслужују са непобожнима.
Заиста, посебно треба да избегавамо друштво људи чијих се ставова гнушамо. Ако, онда, неко дође вама, и као што каже блажени Јован, донесе са собом исправно веровање, поздравите га и примите га као брата. Али ако се неко претвара да исповеда праву веру, али ипак општи са онима који су у зловерју, позовите га да се удаљи од тога општења. Ако он обећа да ће то учинити, сматрајте га за брата. Али ако устраје у духу противљења, клоните га се. Могао бих још да продужим своје писмо, наводећи доказе за ово учење из Божанског Писма. Али пошто сте ви људи мудрости, можете да разумете онога који вам пише, и као устрајни у самоодрицању у стању сте да и друге поучите, те сам вам зато написао кратко писмо као вољени пријатељ пријатељу, верујући да ћете, живећи таквим животом, устрајати у чистој и искреној вери и да ће они људи, који вас виде да с њима не учествујете у молитви, из тога извући корист, у страху да и они не испадну зловерни као они којих се држе.
(Атанасије Велики, посланица)
Питање: “Заробљени Латини, и други, долазе у наше православне храмове и траже да буду препуштени Божанским светињама. Желимо да знамо, да ли то може бити допуштено?“ Теодоров одговор: „Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа“ (Мт. 12:30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило од зајеничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и пречистим тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе правоелављу“.
(Теодор Валсамон, патријарх Антиохијски, у свом одговору свјатејшем Марку, Александријском патријарху)

 

[Glasnik.]

Nastavak:

Узалуд се неки међу православнима диве постојећој пропаганди римске цркве и тобожњој самопожртвованости и дјеловању њених мисионара и усрђу латинских милосрдних сестара и са неправом приписују латинској цркви такву важност да, наводно, послије њеног отпаднућа од Православне Цркве, ова посљедња више није то, него да има потребу да тежи сједињењу са црквом римском. Након строгог испитивања, ово мнење се показује лажним, а енергична латинска дјелатност не само да не побуђује дивљење, него, напротив, буди дубоко (са)жаљење у срцима људи добромислећих, који поимају Истину.
(Св. Амвросије Оптински)


Римска црква, пак, одавно је застранила у јерес и новотарије. Још је свети Василије Велики обличио у томе неке епископе римске у својој посланици Јевсевију Самосатскоме:“…Они истину не знају и не желе да знају Са онима који им истину проповиједају, они се споре, а саме утврђује јерес!…“
(Св. Амвросије Оптински)

Али, како једна грешка коју грешком не сматрамо, обично повлачи за собом и другу, тако и једно зло порађа друго – па се тако збило и са римском црквом. То што се на Западу јавило ово неисправно мудровање да Дух Свети просходи и од Сина, само је породило и други сличан зли накот и увело малопомало у њу и друге новотарије, које великим дијелом противурјече у Јеванђељима јасно изображеним заповијестима Спаситеља нашега.
(Св. Амвросије Оптински)

Ја сам с вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 20). Сам Господ свагда је у Својој Цркви. Чему онда намесник – папа? И може ли грешни човек бити намесник Господњи? – Не може. Намесника царевих или Патријархових у неком граду може бити и бива их, а намесник, заменик Господа, Беспочетног Цара и Главе Цркве, никако се не може бити. Заиста, католици се варају. Опомени их, Господе, како су не лепи они који тако говоре и охолошћу опточени, као огрлицом.“ Од тог погубног, лажног догмата, по мисли Светог Јована, происходи све зло папизма:
„Најштетнија ствар у Хришћанству, тој Богом откривеној, небеској религији је поглаварство човека у Цркви, на пример папе, и његова тобожња непогрешивост. Управо се у његовом догмату о непогрешивости и налази највећа погрешност, јер је папа човек грешан, и страшно је ако мисли за себе да је непогрешив. Колико је грешака отровних, по човека душегубних, измислила католичка, папска црква – у догматима, у обредима, у канонским правилима, у богослужењу, у подлим, злобним односима католика према православнима, у хулама и клеветама на Православну Цркву, у поругама упућеним Православној Цркви и православним Хришћанима! И свему томе крив је тобож непогрешиви папа, његово и језуитско учење, њин дух лажи, дволичњаштва, и свих недопустивих средстава (за већу славу Божју).
(Св. Јован Кронштадски)

КАТОЛИЦИ СУ ИЗМИСЛИЛИ НОВУ ГЛАВУ, понизивши Једину Истиниту Главу Цркве – Христа; лутерани су отпали и без главе остали; англиканци такође; код њих ЦРКВЕ НЕМА; савез са Главом је прекинут, нема свесилне помоћи, а Велијар војује свом снагом, лукавством и све држи у својој прелести и пропасти. Много је оних који пропадају у безбожништву и разврату.
(Св. Јован Кронштадски)

Узрок свих лажи римокатоличке цркве је гордост и признање папе за стварну главу Цркве, и то још непогрешиву. Одатле све ропство западне цркве. Ропство мисли и вере, лишеност истинске слободе у вери и животу, јер је папа на све ставио своју тешку руку: одатле – лажни догмати, одатле – дволичност и лукавство у мишљењу, речима и деловању, одатле – разна лажна правила и установе приликом исповедања греха, одатле индулгенције; одатле – унакажавање догмата; одатле – фабриковања светаца у западној цркви, као и непостојећих моштију, Богом непрослављених; одатле – устајање на познање Божје (2. Кор. 10, 5) и све врсте противљења Богу под видом борбе за „већу славу Божју.“
(Св. Јован Кронштадски)

Мржња према Православљу, фанатизам и прогони православних, убиства – то је црвена нит кроз све векове живота католицизма. По плодовима ћете их познати. Зар нам је такав дух заповедио Христос? Коме се, ако не католицима, лутеранима и реформаторима увек може рећи: „Не знате каквога сте ви духа! (Лк. 9, 55)“?
(Св. Јован Кронштадски)

Код католика глава Цркве уопште није Христос, него папа, и католици за папу ревнују, а на за Христа, и њихова ревност у вери увек прелази у страствени, човекомрзачки фанатизам, острвљени фанатизам, фанатизам крви и мача (ломаче), непомиривости, дволичности, лажи, лукавства.
Благодарим Господа, који је услишио и услишава молитве моје, пред свеспасоносним и страшном Жртвом Христовом (Тела и Крви Христове) за заблуделе у вери велике заједнице, које се хришћанским називају, али које су у суштини одступничке: католицизам, лутеранство, англиканство и друге.
(Св. Јован Кронштадски)

Sveti-Jovan-Kronstatski-ruski-svetitelj-svetac
Не желим да за сведока свакојаких католичких лажи приводим непристрасну хиљадугодишњу историју: она је довољно позната целом образованом свету.
(Св. Јован Кронштадски)

Још је свеж спомен на злосрећну унију у XVII веку код нас у Русији: свежа је успомена на фанатичну мржњу с којом су католици уништавали правослаавне храмове у западном крају; памтимо сва ужасна срамоћења и изругивања на рачун православне вере и Православне Цркве и несрећних православних хришћана. Сада су се опет обновила времена уније.
(Св. Јован Кронштадски)

Никаквих компромиса и никаквог општења с њим не може бити јер каква је заједница светлости и таме, каква је заједница правде и безакоња (2. Кор. 6,14)?
(Св. Јован Кронштадски)

Оно што су једни установили и узаконили, други да чувају и тим чуварима не чинити неправду, а ни безакоње над онима који не примају шта противно ономе што је установљено; и право би било, кад би сваки мислио и држао се онако како је одређено.
(Фотије, 3. писмо, т.6)
. …Пошто римска црква остаје при својим новачењима и не враћа се догамама Васељенски х Сабора, она узима потпуну одговорност пред једном, светом Саборном и Апостолском Христовом Црквом, која се тврдо држи старих одредаба и у свему чува предани јој завет вере, покоравајући се тако и апостолској заповести: „Добро завештање сачувај Духом Светим који обитава у нама; клони се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпадоше од вере“. (2. Тим. 1,14-15; 1. Тим,. 6, 20).
(Цариградска посланица,1895)
Све ово ми добро знамо… учењима овим целосно умујемо… како се проповеда од светих апостола у Христово Еванђеље по свему свету, као и предања светих отаца Седам Васељенских Сабора. И све ово као оно што нам је познато чувамо, а ОД ВАС УЧЕЊА НЕ ПРИМАМО И РЕЧИ ВАШЕ НЕ СЛУШАМО“.
(Св.Александар Невски)

Ако унију проклету искорјените, а источну истиниту Цркву успокојите, поживјећете године своје у срећи, а ако не донесете успокојење истинитој Вјери грчкој и не пометете са лица земље проклету унију, уистину ћете познати страшни суд Божији.
(Св.преп.муч. Атанасије Брестски)
Због свих исказаних узрока Саборна Црква од Истока пресјекла је своје општење (заједничарење) са посебном римском црквом. А римски епископи, као што су са гордошћу почели, гордошћу и савршавају… Они се упињу да докажу како је Православна Саборна Црква, од њих отпала, посебна црква. То је нетачно и наопако. Истина свједочи да је римска црква отпала од Православне.
(Св. Амвросије Оптински)

Римска црква не би требало да се назива саборном црквом нарочито због тога што је она одбацила поставке Васељенских Сабора, поводећи се за сопственим умовањем.
(Св. Амвросије Оптински)
(svetisava1.blogspot.com)


Oznake: ekumenizam, pravoslavlje, pravoslavne pouke, rimokatolicizam, sveti oci


https://srbin.info/pocetna/misljenj...KQ_aem_rb_tI9bS8iPH6p3JTKuR8Q#google_vignette