„А, ШТА ТИ КАЖЕШ“?
Када кушачи поставише питање: „а, шта ти кажеш?“ наста тајац. Наста тајац међу судијама грешне жене. Наста тајац у сабраном народу наоколо. Наста тајац без дисања у души жене грешнице.
Силан тајац настаје у великим циркуским салама, где укротитељи зверова изводе укроћене лавове и тигрове и командују им разне покрете, радње, ставове, према својој вољи. Само што пред нама овде не стоји никакав укротитељ зверова, него укротитељ људи, једна дужност много тежа од оне прве. Јер, често је много теже укротити људе подивљале од греха, него ли животиње подивљале по природи.
„А, ШТА ТИ КАЖЕШ“? Пред белокаменим храмом стајао је Онај који је већи од храма. Цео трг био је као патосан људским главама, све глава до главе, све тајац до тајца и све очи упрте у Њега. Нико у тој целој маси непрегледног народа није ни могао слутити, да одговор који Он буде дао у том часу, у том сунчаном дан, пред храмом премудрог цара, покрај бедног и грешног људског створења, које је кроз неколико минута требало бити скрхано и смрвљено, претворено у једно блато од крви и меса – нико, кажем, НИКО, није могао слутити, да ће тај Његов одговор имати такав замашај у времену и простору, какав је имао. Нико није могао слутити да ће се тај Његов одговор и после деветнаест векова понављати с поштовањем, дивљењем и радошћу у овом нашем граду, као и у Цариграду, у Риму и Лондону и Њујорку, у Токију и по свим крајевима света. Само је ОН то једини знао. Само је Он знао да ће се Његов тадашњи одговор слушати и понављати у једном данашњем хришћанском покољењу у двадесетом веку од пет стотина милиона људских душа. А где су тек остали милиони, остале милијарде хришћана, који су пре нас то слушали и понављали? Где су још и све остале милијарде, које ће после нас то слушати и понављати? Само је ОН, Свезнајући, знао, да Његов тадашњи одговор има да буде морални устав коленима и племенима и народима до краја времена.
Један тренутак Господ је ћутао. Мислио је гледајући у земљу. Јер стоји записано: „да не гледате на њих, на своје непријатеље и кушаче“. Него је ћутао. И размишљао. Његов начин мишљења није био сасвим једнак нашем начину мишљења. Његово мишљење било је гледање – гледање духом. Он је духом гледао у скривене тајне бића, у тајне ствари, у тајне људских душа, у високе тајне небеса, у дубоке тајне земље, у далеке тајне времена и пространства. Ја верујем, да је Он, у том тренутку, видео и нас, окупљене данас у овом храму да чујемо и опишемо догажај онога тренутка. Када је све видео, када је све прозрео, све крајеве историје створеног света досегао у једној духовној визији, одговор је био готов. „А, шта ти кажеш?“ још једанпут наваљиваху на Њега лица злобом зажарена и искривљена.
Тада се Уставотворац морала и владања људског сагну к земљи, заравна шаком прашину и „прстом писаше по земљи“. То је оно треће, неочекивано, изненадно, драматично до највећег степена. Шта то писаше Господ по прашини? Јеванђелист је то прећутао и није записао. Сувише је то одвратно и гнусно да би се у књигу радости уписало. Но, да је Господ писао нешто страшно, јасно је из наглог обрта ствари после тога писања. Али, ако Јеванђелист није хтео и нама саопштити, остао нам је наговештај о томе у народноме предању. И из тога предања ми сазнајемо шта је Господ тада писао по прашини. Писаше Он нешто неслућено и поражавајуће за оне старешине, тужиоце жене грешнице. Њихова најскривенија безакоња, Он јављаше прстом по прашини. Јер, ти ловци тужих грехова и судије јавних грешница и извиканих грешника, беху вешти у скривању својих грехова. Но, узалуд скривати нешто од очију Онога који све види и чије је знање виђење.
Прст Господњи писао је по земљи:
„М(ешулам) је покрао благо храмовно“ ;
„А(шер) је учинио прељубу са женом брата свога“;
„Ш(алум) се криво заклео“;
„Е(лед) је ударио свога родитеља“;
„А(марнах) је приграбио имање удовичко“;
„М(ерари) је учинио содомски грех“;
„Ј(оел) се клањао идолима“;
И тако, редом, писао је по прашини страшни прст праведног Судије. А они, којих се то тицало, нагнути читаху написано, с неизрецивим ужасом. Гле, њихова највештије скривана недела, којима се газио закон Мојсијев, била су Њему знана и ево пред њиховим очима написана. Наједанпут су њихова уста замукла. Дрски хвалисавци својом правдом и још дрскије судије туђе неправде, стајал су сада неми и непомични као стене у зидовима храма. Од страха су дрхтали. Један другог нису смели у очи погледати. На жену грешницу нису више ни помишљали. Мислили су само на себ и на своју смрт, која је била исписана у прашини. Ниједан језик није се могао више покренути да изрекне оно досадно и лукаво питање: „а шта ти кажеш?“. Господ не каже ништа. Он није ништа рекао. Он се гадио, да Својим пречистим устима каже њихове грехове. Због тога је и прибегавао писању по прашини. Оно што је тако прљаво, заслужује само да се напише по прљавој прашини. Други разлог, због којег је Господ писао по прашини, још је већи и чудеснији. Оно што се по прашини пише, брзо се и брише и не остаје. А Христос није ни желео, да њихове грехе објављује свима и свакоме. Јер, да је Он то хтео, Он би их исказао пред народом и окривио би их и довео би их до каменовања, сходно закону. Али, Он је незлобиво Јагње Божије, није смишљао освету ни смрт њима који су Њему смишљали хиљаду смрти и који су више желели Њему смрт него себи вечни живот. Господ је хтео само да их упути да мисле на себе и на грехе своје. Хтео је да их опомене да, под теретом својих безакоња не буду оштрије судије туђих грехова и да, као губави од греха, не журе да буду лекари туђе губе и да се, као мрачни преступници, не гурају да буду вође другима. То је све што је Господ хтео. И када је то завршио, прашина је опет била заравната и писање се изгубило.
После тога, усправи се велики Господ и благо им рече: „Који је међу вама без греха, нека први баци камен на њу (Јн 8.7)“. Као када би неко одузео оружје од својих непријатеља, па им онда рекао: „Сад пуцајте!“ Малочас охоле судије жеме грешнице стајаху сада обезоружани и као кривци пред Судијом, неми и непомични. А благи Спаситељ поново се саже и опет писаше нешто по земљи. Шта сада Он писаше? Да ли набрајаше и друге скривене злочине њихове, да им не би дао за дуго отворити замрзнута уста? Или пак писаше, какви треба да буду старешине и вође народне да би их привео к савести? Није нам нужно ово испитивати. Главно је да је Он Својим писањем по прашини успео да изведе три ствари: прво, да олују, коју против Њега беху дигле старешине јеврејске, разбије у ништа; друго, да у окорелим душама њиховим пробуди умртвљену савест, бар тренутно; и треће, да спасе грешницу од смрти. Јер, каже се за старешине: „а када они то чуше и покарани будући од своје савести, излазише један за другим од старешина до последњег; и оста Исус сам и жена стојећи на средини“.
Трг пред храмом Соломоновим био је одједанпут испражњен. На њему није остао нико осим њих двоје, којима су старешине намениле смрт – грешница и Безгрешни. Жена је стајала, а Он је још био сагнут. Нигде никога изван њих двоје. Свуда тишина и тајац. Наједном се Господ опет исправи, погледа око Себе и не виде нигде никога до само жену и рече јој: „Где су они што су те оптуживали? Ниједан те не осуди?“. Зна Господ, да је ниједан није осудио, али хтеде овим питањем да охрабри жену, да јој срце подигне и душу оживи, да би јасније чула и схватила шта ће јој Он потом рећи. Као што искусни лекар најпре охрабри болесника, па му онда пружи лек.
„Ниједан те не осуди?“
Тада жена одреши свој језик и одговори:
„Ниједан, Господе.“
Ове речи изрече оно бедно створење које малочас није имало наде да ће икада више реч проговорити, створење које је, ваљда, први пут у животу осетило струју праве радости. Дотле је та грешница знала само за бол и уживање, мислећи само о уживању ниском, то јест о ономе што телу припада. А сада је осетила радост, то јест нешто што припада људима и друштву људском .
Најзад, благи Господ рече жени:
„Ни ја те не осуђујем. Иди и од сада више не греши.“ (Јн 8.11)
Када вуци одусташе од своје жртве, то наравно ни пастир не може пожелети смрт овци својој. Само, треба знати, да Христово неосуживање значи далеко више него људско неосуживање. Када људи не осужују тебе за твој грех, то значи да ти они не додељују казну за грех, али остављају грех твој с тобом и у теби. А када Бог не осуђује, то значи да ти Он опрашта грех и вади га из тебе као гној и чини душу твоју чистом. Отуда, Христове речи „ни ја те не осуђујем“ значе исто као и речи: „опраштају ти се греси твоји“. Иди кћери и „од сада више не греши“.
Ево радости неисказане! Ево радости од истине, јер Господ откри истину заблуделим. Ево радости од правде, јер Господ учини правду. Ево радости од милости, јер Господ показа милост. Ево радости од живота, јер Господ сачува живот. Ево је евангелије Христово! Ово је Радосна Вест! Ово је Наука о Радости. Ово је лист из Књиге радости!
Владика Николај Велимировић
Када кушачи поставише питање: „а, шта ти кажеш?“ наста тајац. Наста тајац међу судијама грешне жене. Наста тајац у сабраном народу наоколо. Наста тајац без дисања у души жене грешнице.
Силан тајац настаје у великим циркуским салама, где укротитељи зверова изводе укроћене лавове и тигрове и командују им разне покрете, радње, ставове, према својој вољи. Само што пред нама овде не стоји никакав укротитељ зверова, него укротитељ људи, једна дужност много тежа од оне прве. Јер, често је много теже укротити људе подивљале од греха, него ли животиње подивљале по природи.
„А, ШТА ТИ КАЖЕШ“? Пред белокаменим храмом стајао је Онај који је већи од храма. Цео трг био је као патосан људским главама, све глава до главе, све тајац до тајца и све очи упрте у Њега. Нико у тој целој маси непрегледног народа није ни могао слутити, да одговор који Он буде дао у том часу, у том сунчаном дан, пред храмом премудрог цара, покрај бедног и грешног људског створења, које је кроз неколико минута требало бити скрхано и смрвљено, претворено у једно блато од крви и меса – нико, кажем, НИКО, није могао слутити, да ће тај Његов одговор имати такав замашај у времену и простору, какав је имао. Нико није могао слутити да ће се тај Његов одговор и после деветнаест векова понављати с поштовањем, дивљењем и радошћу у овом нашем граду, као и у Цариграду, у Риму и Лондону и Њујорку, у Токију и по свим крајевима света. Само је ОН то једини знао. Само је Он знао да ће се Његов тадашњи одговор слушати и понављати у једном данашњем хришћанском покољењу у двадесетом веку од пет стотина милиона људских душа. А где су тек остали милиони, остале милијарде хришћана, који су пре нас то слушали и понављали? Где су још и све остале милијарде, које ће после нас то слушати и понављати? Само је ОН, Свезнајући, знао, да Његов тадашњи одговор има да буде морални устав коленима и племенима и народима до краја времена.
Један тренутак Господ је ћутао. Мислио је гледајући у земљу. Јер стоји записано: „да не гледате на њих, на своје непријатеље и кушаче“. Него је ћутао. И размишљао. Његов начин мишљења није био сасвим једнак нашем начину мишљења. Његово мишљење било је гледање – гледање духом. Он је духом гледао у скривене тајне бића, у тајне ствари, у тајне људских душа, у високе тајне небеса, у дубоке тајне земље, у далеке тајне времена и пространства. Ја верујем, да је Он, у том тренутку, видео и нас, окупљене данас у овом храму да чујемо и опишемо догажај онога тренутка. Када је све видео, када је све прозрео, све крајеве историје створеног света досегао у једној духовној визији, одговор је био готов. „А, шта ти кажеш?“ још једанпут наваљиваху на Њега лица злобом зажарена и искривљена.
Тада се Уставотворац морала и владања људског сагну к земљи, заравна шаком прашину и „прстом писаше по земљи“. То је оно треће, неочекивано, изненадно, драматично до највећег степена. Шта то писаше Господ по прашини? Јеванђелист је то прећутао и није записао. Сувише је то одвратно и гнусно да би се у књигу радости уписало. Но, да је Господ писао нешто страшно, јасно је из наглог обрта ствари после тога писања. Али, ако Јеванђелист није хтео и нама саопштити, остао нам је наговештај о томе у народноме предању. И из тога предања ми сазнајемо шта је Господ тада писао по прашини. Писаше Он нешто неслућено и поражавајуће за оне старешине, тужиоце жене грешнице. Њихова најскривенија безакоња, Он јављаше прстом по прашини. Јер, ти ловци тужих грехова и судије јавних грешница и извиканих грешника, беху вешти у скривању својих грехова. Но, узалуд скривати нешто од очију Онога који све види и чије је знање виђење.
Прст Господњи писао је по земљи:
„М(ешулам) је покрао благо храмовно“ ;
„А(шер) је учинио прељубу са женом брата свога“;
„Ш(алум) се криво заклео“;
„Е(лед) је ударио свога родитеља“;
„А(марнах) је приграбио имање удовичко“;
„М(ерари) је учинио содомски грех“;
„Ј(оел) се клањао идолима“;
И тако, редом, писао је по прашини страшни прст праведног Судије. А они, којих се то тицало, нагнути читаху написано, с неизрецивим ужасом. Гле, њихова највештије скривана недела, којима се газио закон Мојсијев, била су Њему знана и ево пред њиховим очима написана. Наједанпут су њихова уста замукла. Дрски хвалисавци својом правдом и још дрскије судије туђе неправде, стајал су сада неми и непомични као стене у зидовима храма. Од страха су дрхтали. Један другог нису смели у очи погледати. На жену грешницу нису више ни помишљали. Мислили су само на себ и на своју смрт, која је била исписана у прашини. Ниједан језик није се могао више покренути да изрекне оно досадно и лукаво питање: „а шта ти кажеш?“. Господ не каже ништа. Он није ништа рекао. Он се гадио, да Својим пречистим устима каже њихове грехове. Због тога је и прибегавао писању по прашини. Оно што је тако прљаво, заслужује само да се напише по прљавој прашини. Други разлог, због којег је Господ писао по прашини, још је већи и чудеснији. Оно што се по прашини пише, брзо се и брише и не остаје. А Христос није ни желео, да њихове грехе објављује свима и свакоме. Јер, да је Он то хтео, Он би их исказао пред народом и окривио би их и довео би их до каменовања, сходно закону. Али, Он је незлобиво Јагње Божије, није смишљао освету ни смрт њима који су Њему смишљали хиљаду смрти и који су више желели Њему смрт него себи вечни живот. Господ је хтео само да их упути да мисле на себе и на грехе своје. Хтео је да их опомене да, под теретом својих безакоња не буду оштрије судије туђих грехова и да, као губави од греха, не журе да буду лекари туђе губе и да се, као мрачни преступници, не гурају да буду вође другима. То је све што је Господ хтео. И када је то завршио, прашина је опет била заравната и писање се изгубило.
После тога, усправи се велики Господ и благо им рече: „Који је међу вама без греха, нека први баци камен на њу (Јн 8.7)“. Као када би неко одузео оружје од својих непријатеља, па им онда рекао: „Сад пуцајте!“ Малочас охоле судије жеме грешнице стајаху сада обезоружани и као кривци пред Судијом, неми и непомични. А благи Спаситељ поново се саже и опет писаше нешто по земљи. Шта сада Он писаше? Да ли набрајаше и друге скривене злочине њихове, да им не би дао за дуго отворити замрзнута уста? Или пак писаше, какви треба да буду старешине и вође народне да би их привео к савести? Није нам нужно ово испитивати. Главно је да је Он Својим писањем по прашини успео да изведе три ствари: прво, да олују, коју против Њега беху дигле старешине јеврејске, разбије у ништа; друго, да у окорелим душама њиховим пробуди умртвљену савест, бар тренутно; и треће, да спасе грешницу од смрти. Јер, каже се за старешине: „а када они то чуше и покарани будући од своје савести, излазише један за другим од старешина до последњег; и оста Исус сам и жена стојећи на средини“.
Трг пред храмом Соломоновим био је одједанпут испражњен. На њему није остао нико осим њих двоје, којима су старешине намениле смрт – грешница и Безгрешни. Жена је стајала, а Он је још био сагнут. Нигде никога изван њих двоје. Свуда тишина и тајац. Наједном се Господ опет исправи, погледа око Себе и не виде нигде никога до само жену и рече јој: „Где су они што су те оптуживали? Ниједан те не осуди?“. Зна Господ, да је ниједан није осудио, али хтеде овим питањем да охрабри жену, да јој срце подигне и душу оживи, да би јасније чула и схватила шта ће јој Он потом рећи. Као што искусни лекар најпре охрабри болесника, па му онда пружи лек.
„Ниједан те не осуди?“
Тада жена одреши свој језик и одговори:
„Ниједан, Господе.“
Ове речи изрече оно бедно створење које малочас није имало наде да ће икада више реч проговорити, створење које је, ваљда, први пут у животу осетило струју праве радости. Дотле је та грешница знала само за бол и уживање, мислећи само о уживању ниском, то јест о ономе што телу припада. А сада је осетила радост, то јест нешто што припада људима и друштву људском .
Најзад, благи Господ рече жени:
„Ни ја те не осуђујем. Иди и од сада више не греши.“ (Јн 8.11)
Када вуци одусташе од своје жртве, то наравно ни пастир не може пожелети смрт овци својој. Само, треба знати, да Христово неосуживање значи далеко више него људско неосуживање. Када људи не осужују тебе за твој грех, то значи да ти они не додељују казну за грех, али остављају грех твој с тобом и у теби. А када Бог не осуђује, то значи да ти Он опрашта грех и вади га из тебе као гној и чини душу твоју чистом. Отуда, Христове речи „ни ја те не осуђујем“ значе исто као и речи: „опраштају ти се греси твоји“. Иди кћери и „од сада више не греши“.
Ево радости неисказане! Ево радости од истине, јер Господ откри истину заблуделим. Ево радости од правде, јер Господ учини правду. Ево радости од милости, јер Господ показа милост. Ево радости од живота, јер Господ сачува живот. Ево је евангелије Христово! Ово је Радосна Вест! Ово је Наука о Радости. Ово је лист из Књиге радости!
Владика Николај Велимировић
