Šta je Heterija?

Стпски добровољци у грчкој борби за независност.

Прво српско присуство у Грчкој револуцији догодило се за време избијања побуне у Влашкој (1821). Политички и војни вођа револуције Александрос Ипсилантис, осим Грка и других етничких група, имао је под командом известан број српских бораца, познатих под заједничким именом "Арванити".[4] Неки од запажених бораца били су капетани Миленко Стојковић,[тражи се извор] Петар Добрњац,[тражи се извор] Хаџи-Продан, Младен Миловановић[тражи се извор] и архимандрит "Сервос",[5] поглавар 300 Грка и Срба погинулих у борби. Сви наведени су били вође мешовитих јединица Грка и Срба.[6]

Након неуспеха револуције у Влашкој, многи од њих су се преселили на југ у Грчку да би наставили борбу против османских снага. Други Срби су већ у Грчкој били уврштени у османску војску, која је после избијања револуције прешла на грчку страну.

Група од 105 Срба под српским фихеленом Анастасијем Дмитријевићем се са почетком Револуције преселила у Грчку и учествовала у многим биткама до краја Револуције. Неколико тих људи је погинуло у борби.

Други српски лидери који су учествовали у Револуцији 1821. били су:

Џорџ Папазоглоу (грч. Γεωργιος Παπαζογλου). Коњички официр под командом Чација Христе Бугарина, погинуо у бици.
Константин Неманија. Потписивао се као „Кнез Србије“ и користио је печат са двоглавим орлом. Пошто је запао у велико сиромаштво, грчка револуционарна влада му је неко време давала малу финансијску помоћ и „пет хлебова на дан“. Отишао је из Грчке у Русију 1823. године.
Радош (грч. Ραντος Μαυροβουνιωτης).
Други Срби који се сусрећу у историји револуције су Томас Сервос, Ламброс Сервос, Ламброс Кристу Сервос и Танасис Сервос у Мисолонгију, Ђованис Сервос (коњички наредник Чација Христе Бугарина), Коцос (Константин) Сервос и др.
Неки борци из Црне Горе били су познати као Мавровунотис (грчки за „Црногорци“), као што су Јоанос Славанос Мавровоуниотис, Јоанос Монтенегринос (учествовао у опсади Триполице), Григорије Јуровић Мавровоуниотис и Васос Мавровунотис из Бјелопавлићке равнице. Потоњи је из Смирне дошао у Грчку 1820. године и постао вођа групе Црногораца, од којих су многи били његова браћа и рођаци.[7] Значајан црногорски филхелен био је генерал Де Винц, који се такође борио под Наполеоном. Покушао је да окупи јединицу од 2.000 европских добровољаца или плаћеника за борбу у Грчкој и на Кипру, али није успео да добије никакву финансијску помоћ. Друга група од 25 Срба под вођством Грка Јоргоса Контопулоса позната је по учешћу у опсади Месолонгија.
https://sr.m.wikipedia.org/w/index....ољци_у_Грчком_рату_за_независност&wprov=rarw1
 
Неки Срби су се придружили Грцима, њиховим једноверницима, у Грчком рату за независност (1821–29). Добровољци су пристизали из Србије, Црне Горе и територија која су била још под османском влашћу, да се боре заједно са грчким побуњеницима против Османског царства. Неколико добровољаца били су ветерани Српске револуције, попут Хаџи-Продана.
 
Српски добровољци у Грчком рату за независност

Црква Светог Николе, некадашњи манастир-тврђава у којем су јуначки изгинули српски јунаци у борби за грчко ослобођење од Турака. Предводио их је Раде из Грбља
Лазар Томановић наводи податак да је Николо Томазео био неколико година у прогонству на Крфу и да је записао шта је чуо међу Грцима. Они су преносили предање светог Козме Етолског, да ће Грцима спасење од Турака доћи из Црне Горе.Могуће је да је овај светац чуо за везе Русије и Црне Горе у вријеме митрополита Данила, па је зато народу уливао овакву наду за ослобођење. Томановић, чији је дјед Трипо Ђуров Томановић учествовао у грчком ослободилачком рату 1821-1928, у монографији објављеној 1873. године у XXX књизи Српско-далматинског магазина Бокељи у рату за ослобођење грчко наводи имена неких Бокеља који су учествовали у том рату. Најзнаменитији је био Васо Брајовић из Новог.На бедемима ослобођеног града Триполице, први је заставу развио Крсто Васов, барјкатар.У одбрани Ипсаре су јуначки изгинули и неки Срби из Боке которске. На југу острва манастир Светог Николе је претворен у тврђаву у који су хришћани поставили 24 топа. Раде из Грбља је са својим људима бранио ову тврђаву. 1. јула бродови турски су опколили острво. Сјевероисток острва је бранио Коста Арбанас који се продао Турцима. Раде је одлучио да остави примјер јунацима и част свом отачаству. Отворио је врата тврђаве да изађе ко жели, а сам је одлучио да ће запалити барутану када Турци навале. Сви су одлучили да ту погину. Експлозија је потресла цијело оство, а поред страдалих хришћана, било је и око 2000 Турака који су животе изгубили под зидинама манастира-тврђаве.
Лазар Ђурковић из Рисна, био је стари побратим Васе Брајовића и једна од јунака у Грчкој. Предводио је једну чету и у свим првим бојевима је учествовао. Спиро Алексић из Херцег Новог, био је барјактар Хаџи-Христа, чувеног Србина. Страни писци Хаџи-Христа именују Бугарином. Мрша га назива Србином. Марко Радуловић из Мојдежа је имао 18 година када је кренуо у да се бори за слободу грчку и да положи свој живот за крст и слободу. Био је писар Спира Дуковића, на једном броду. Тај брод је возио Грке из Александрије у Грчку. Преживјео је јер се разболио и морао је оставити ратовање. Касније постаје поморски капетан, познат у Боки. Нико Јанковић из Херцег Новог је оставио господски живот и пошао је да помогне Грцима. И њега је болест принудила да остави рат. Глигор Мацор из Луштице је учинио велике услуге Грчкој, па је зарадио и пензију. Из Лепетана су била двојица Бокеља у том рату: Дамјановић и Илић, обојица католици. Професор, капетан и честит Србин Мато Мрша. који је све ово испричао Лазару Томановићу, био је савременик тих догађаја. Пошто су Турци, након устаничких напада, практиковали освету у виду покоља над Грцима у Цариграду и Смирни, бокешки капетани (из Новске крајине, Прчња, Доброте, Мориња, Пераста...) су спашавали многе Грке у Смирни, тако што би их тајно укрцали на своје бродове. Тако су се и сами излагали опасности. Међу њима се у Смирни, највише истицао Јоко Милиновић. Становао је близу кафане капетанске и кућа му је била прибјежиште грчких хришћана. Енглези нису спашавали никога, а Французи јесу, као и Бокељи. Двије најпознатије особе које су спашавале Грке на бродовима били су Лазар Шортан из Мориња, становао је у Цариграду, и Нико Липовац из Котора, који би Грке слао у Одесу. Јозо плем. од Вицковића из Пераста је на свом броду спасио двије господске фамилије из Фанара. Турци су дошли на брод да прегледају, има ли Грка, и мало дијете скривено у броду са мајком, је почело плакати. Јозо је учинио велику вику са свим морнарима, као да се свађају, да надгласају глас дјетета. Тако су те двије породице спашене и отишли су у Русију.Постоје записи и о три човјека који су на нечастан начин долазили до новца. Преварили би Грке да се спасу у њиховом броду, а онда би их продавали Турцима, који би мушке заклали, а жене и дјецу би продавали на турским пазарима.
Лазар Томановић је пишући о Боки споменуо једну велику кућу у Доброти којој би се странац дивио (висини, ширини, бројем прозора...), али мјештани би имали другачије мишљење и сматрали би да је то сатанско пребивалиште и страшило, подигнуто на туђој несрећи, уздисајима, сузама и крви невиних. То је била кућа неког Бокеља који се обогатио на грчкој крви, продајући Грке Турцима. То је народ знао и проклињао је и осуђивао то недјело. Томановић наводи да ће то народ осуђивати док буде камен на камену од те крваве куће и вјечно проклетство жели тим златождерима и крвождерима, а историја им је већ ударила жиг издајства на срамно чело.
 
Суштина Србија није била у плану за ослобођење није имала античку прошлост ни обалу како би заинтересовала Европу за своје питање.Пошто су Грци били далеко богатији и утицајнији у Бечу ,Русији , Моладавији ,Влашкој једина шанса Срба је била у Хетерији.
Грци су заборавили да ратују већ задњих пар векова ромејског царства имали су плаћену војску.
Била су им потревна дивља балканска племена за борбу Срби и Албанци.
Карађорђев избор је била Француска па је одбијен па Енглеска па је на крају једина остала Аустроугарска.
Касније под утицајем Караџића ,Његоша ,Гетеа свет и Европа упознаје српску епику и историју и почиње мало да се интересује за њену судбину.
 

Back
Top