NickFreak
Elita
- Poruka
- 19.162
Стпски добровољци у грчкој борби за независност.
Прво српско присуство у Грчкој револуцији догодило се за време избијања побуне у Влашкој (1821). Политички и војни вођа револуције Александрос Ипсилантис, осим Грка и других етничких група, имао је под командом известан број српских бораца, познатих под заједничким именом "Арванити".[4] Неки од запажених бораца били су капетани Миленко Стојковић,[тражи се извор] Петар Добрњац,[тражи се извор] Хаџи-Продан, Младен Миловановић[тражи се извор] и архимандрит "Сервос",[5] поглавар 300 Грка и Срба погинулих у борби. Сви наведени су били вође мешовитих јединица Грка и Срба.[6]
Након неуспеха револуције у Влашкој, многи од њих су се преселили на југ у Грчку да би наставили борбу против османских снага. Други Срби су већ у Грчкој били уврштени у османску војску, која је после избијања револуције прешла на грчку страну.
Група од 105 Срба под српским фихеленом Анастасијем Дмитријевићем се са почетком Револуције преселила у Грчку и учествовала у многим биткама до краја Револуције. Неколико тих људи је погинуло у борби.
Други српски лидери који су учествовали у Револуцији 1821. били су:
Џорџ Папазоглоу (грч. Γεωργιος Παπαζογλου). Коњички официр под командом Чација Христе Бугарина, погинуо у бици.
Константин Неманија. Потписивао се као „Кнез Србије“ и користио је печат са двоглавим орлом. Пошто је запао у велико сиромаштво, грчка револуционарна влада му је неко време давала малу финансијску помоћ и „пет хлебова на дан“. Отишао је из Грчке у Русију 1823. године.
Радош (грч. Ραντος Μαυροβουνιωτης).
Други Срби који се сусрећу у историји револуције су Томас Сервос, Ламброс Сервос, Ламброс Кристу Сервос и Танасис Сервос у Мисолонгију, Ђованис Сервос (коњички наредник Чација Христе Бугарина), Коцос (Константин) Сервос и др.
Неки борци из Црне Горе били су познати као Мавровунотис (грчки за „Црногорци“), као што су Јоанос Славанос Мавровоуниотис, Јоанос Монтенегринос (учествовао у опсади Триполице), Григорије Јуровић Мавровоуниотис и Васос Мавровунотис из Бјелопавлићке равнице. Потоњи је из Смирне дошао у Грчку 1820. године и постао вођа групе Црногораца, од којих су многи били његова браћа и рођаци.[7] Значајан црногорски филхелен био је генерал Де Винц, који се такође борио под Наполеоном. Покушао је да окупи јединицу од 2.000 европских добровољаца или плаћеника за борбу у Грчкој и на Кипру, али није успео да добије никакву финансијску помоћ. Друга група од 25 Срба под вођством Грка Јоргоса Контопулоса позната је по учешћу у опсади Месолонгија.
https://sr.m.wikipedia.org/w/index....ољци_у_Грчком_рату_за_независност&wprov=rarw1
Прво српско присуство у Грчкој револуцији догодило се за време избијања побуне у Влашкој (1821). Политички и војни вођа револуције Александрос Ипсилантис, осим Грка и других етничких група, имао је под командом известан број српских бораца, познатих под заједничким именом "Арванити".[4] Неки од запажених бораца били су капетани Миленко Стојковић,[тражи се извор] Петар Добрњац,[тражи се извор] Хаџи-Продан, Младен Миловановић[тражи се извор] и архимандрит "Сервос",[5] поглавар 300 Грка и Срба погинулих у борби. Сви наведени су били вође мешовитих јединица Грка и Срба.[6]
Након неуспеха револуције у Влашкој, многи од њих су се преселили на југ у Грчку да би наставили борбу против османских снага. Други Срби су већ у Грчкој били уврштени у османску војску, која је после избијања револуције прешла на грчку страну.
Група од 105 Срба под српским фихеленом Анастасијем Дмитријевићем се са почетком Револуције преселила у Грчку и учествовала у многим биткама до краја Револуције. Неколико тих људи је погинуло у борби.
Други српски лидери који су учествовали у Револуцији 1821. били су:
Џорџ Папазоглоу (грч. Γεωργιος Παπαζογλου). Коњички официр под командом Чација Христе Бугарина, погинуо у бици.
Константин Неманија. Потписивао се као „Кнез Србије“ и користио је печат са двоглавим орлом. Пошто је запао у велико сиромаштво, грчка револуционарна влада му је неко време давала малу финансијску помоћ и „пет хлебова на дан“. Отишао је из Грчке у Русију 1823. године.
Радош (грч. Ραντος Μαυροβουνιωτης).
Други Срби који се сусрећу у историји револуције су Томас Сервос, Ламброс Сервос, Ламброс Кристу Сервос и Танасис Сервос у Мисолонгију, Ђованис Сервос (коњички наредник Чација Христе Бугарина), Коцос (Константин) Сервос и др.
Неки борци из Црне Горе били су познати као Мавровунотис (грчки за „Црногорци“), као што су Јоанос Славанос Мавровоуниотис, Јоанос Монтенегринос (учествовао у опсади Триполице), Григорије Јуровић Мавровоуниотис и Васос Мавровунотис из Бјелопавлићке равнице. Потоњи је из Смирне дошао у Грчку 1820. године и постао вођа групе Црногораца, од којих су многи били његова браћа и рођаци.[7] Значајан црногорски филхелен био је генерал Де Винц, који се такође борио под Наполеоном. Покушао је да окупи јединицу од 2.000 европских добровољаца или плаћеника за борбу у Грчкој и на Кипру, али није успео да добије никакву финансијску помоћ. Друга група од 25 Срба под вођством Грка Јоргоса Контопулоса позната је по учешћу у опсади Месолонгија.
https://sr.m.wikipedia.org/w/index....ољци_у_Грчком_рату_за_независност&wprov=rarw1