Sta je covek?

Gost 439930

Ističe se
Banovan
Poruka
2.270
Mozemo li doci do nekog preciznijeg odgovora sta je covek? Isto je kada bi vas pitali "Ko si ti?"

Recimo, covek se razvije, zivi, napuni 40 godina zivota, stekne mnoga iskustva, znanja i odredi svoj karakter, postane moralan ili nemoralan. I sad, uzmimo za primer da mu se sva moguca secanja obrisu, nepovratno, ko je on?

Da li je covek nista vise od kolekcije secanja? Sta je sa moralom? Ako je mnogo rdjav covek, a obrisemo mu secanja, on to vise nije (bar ne dok ne sazri opet). Da li skup secanja definise nas karakter i nas kao ljude?

IMG-20220908-WA0007.jpg
 
Tu bi mogli biti primer ljudi sa amnezijom. Nisam psiholog ni psihijatar,nisam kompetentna po tom pitanju,ali ono što pokupih do sad kroz razne izvore implicira da ipak jedan deo nas ostaje,čak i kad se sećanje obriše. Valjda ostaje nešto i u podsvesnom/nesvesnom.
 
I nije da samo gomilamo iskustva - iz njih učimo i razvijamo se.
Ucimo, razvijamo se, ali sve zavisi od secanja koja svojim povezivanjem stvaraju neku lebdecu lucnost. Neki konstrukt koji eboluira kreiranjem novih secanja.
Tu bi mogli biti primer ljudi sa amnezijom. Nisam psiholog ni psihijatar,nisam kompetentna po tom pitanju,ali ono što pokupih do sad kroz razne izvore implicira da ipak jedan deo nas ostaje,čak i kad se sećanje obriše. Valjda ostaje nešto i u podsvesnom/nesvesnom.
Koji deo nas ostaje?
 
Ako se radi o amneziji, brisanju iskustva, a ostane motorika i percepcija, znaci da su one u podsvesti i deo su coveka. Ostaju emocije koje odredjuju karakter i nacin kako obradjuje percipirane informacije zbog cega nije nestao kao covek. Pored ovoga skupljene informacije idu i u nadsvest koja sadrzi elemente prihvatanja okruzenja i moze da povrati izgubljene podatke svesti, sto se realno i desava. Dakle covek i njegovo iskustvo ostaju negde zapisani, kod promena moze da se drugacije oblikuje svest, ali je to ona ista jedinka u emotivnom i metafizickom smislu, koju zbog izmenjene svesti mozemo da dozivljavamo drugacije.
 
Coveka pre svega cine njegovi stavovi, mozda najbitniji od svih stavova su prioriteti. Promenom stavova i pre svega prioriteta covek moze da se promeni, tj. da postane neko sasvim nov i drugaciji, bez obzira na iskustva / secanja. Prica sa iskustvima / secanjima je relativna.
 
Sto se tice dokaza da li dusa postoji, jedan od njih bi mozda bila iskustva i sposobnosti koje neki ljudi imaju - da se privremeno napusti materijalno telo i da se u formi enrgetske sfere leti i luta okolo.
 
Mozemo li doci do nekog preciznijeg odgovora sta je covek? Isto je kada bi vas pitali "Ko si ti?"

Recimo, covek se razvije, zivi, napuni 40 godina zivota, stekne mnoga iskustva, znanja i odredi svoj karakter, postane moralan ili nemoralan. I sad, uzmimo za primer da mu se sva moguca secanja obrisu, nepovratno, ko je on?

Da li je covek nista vise od kolekcije secanja? Sta je sa moralom? Ako je mnogo rdjav covek, a obrisemo mu secanja, on to vise nije (bar ne dok ne sazri opet). Da li skup secanja definise nas karakter i nas kao ljude?

Оно што нас дефинише јесте метафизичко а не физичко, о томе се ради. Оно што чини ЈА није нити једно, нити мноштво, већ нешто својеврсно. Бергсон је то описао овако:

Моје ја, у једном датом моменту, је ли једно или многоструко? Ако га огласим за једно, одмах се диже унутарњи глас и протестује, глас осећаја, осећања, представа на које се моје ја дели. Али, ако га одлучно огласим за многоструко, моја свест се исто тако јако буни, она тврди да су моји осећаји, моја осећања, моје мисли само апстракције које ја изводим на самом себи и да свако моје стање садржи сва остала. Ја сам дакле, треба усвојити језик разума, јер разум једини има језик, многоструко јединство и једноставна многострукост; али, јединство и многострукост су само погледи мога разума на моју личност, разума који је уперио своје категорије на мене. Али, ја не улазим ни у једну ни у другу, ни у обе у исти мах, мада обе удружене могу дати једну приближну имитацију овог узајамног прожимања и ове непрекидности коју ја налазим у основи себе. Такав је унутарњи живот, такав је такође живот уопште.
Бергсон, Стваралачка еволуција

Невероватно је да је сопствена егзистенција толико непозната многима иако је ама баш свако зароњен у њу ко риба у воду, шта више, та егзистенција чини њихово ЈА и њихову једину суштину, али ето потпуно је заклоњена сликама представљајуће свести.

Можда ово поређење може неком појаснити о чему се ту ради.
Вероватно је свако бар некада у животу сањао да треба да полаже испит у школи, иако је школе одавно завршио.
Анализирајте ту ситуацију. У њој сте једноставно заборавили све оно што вам се после школе десило, избрисано гумицом. У том сну ви сте у школи и очекујете да изађете на испит. Тек када се пробудите схватите да се радило о сну.
Али обратите пажњу на своје ЈА у том сну. Да ли сте у њему били ишта мање ЈА него сада, иако је мноштво сећања тада фалило? Да ли су та избрисана сећања умањила ваше ЈА? Нису, јел тако?

Такво размишљање можда некоме може скренути пажњу на самог себе као метафизичког бића, што сви ми јесмо пре него што себе "нацртамо" у сопственој представи као слику окружену сликама.
 
Можда ово поређење може неком појаснити о чему се ту ради.
Вероватно је свако бар некада у животу сањао да треба да полаже испит у школи, иако је школе одавно завршио.
Анализирајте ту ситуацију. У њој сте једноставно заборавили све оно што вам се после школе десило. Избрисано гумциом. У том сну ви сте у школи и очекујете да изађете на испит а тек када се пробудите схавтите да се радило о сну.
Али обратите пажњу на своје ЈА у том сну. Да ли сте у њему били ишта мање ЈА него сада, иако је мноштво сећања тада фалило? Да ли су та избрисана сећања умањила ваше ЈА? Нису, јел тако?

Такво размишљање можда некоме може скренути пажњу на самог себе као метафизичког бића, што сви ми јесмо пре него што себе "нацртамо" у сопственој представи као слику окружену сликама.
Ovakve snove sam imala jako često. Uvek se radilo o osnovnoj školi.Uvek sam očekivala da ću biti pitana,tj da ću morati da odgovaram ono što nisam tada kada je trebalo (znači,u snu postoji svest da sam već završila školu i čudim se kako sad imam neke zaostatke u ocenama).
 
Ovakve snove sam imala jako često. Uvek se radilo o osnovnoj školi.Uvek sam očekivala da ću biti pitana,tj da ću morati da odgovaram ono što nisam tada kada je trebalo (znači,u snu postoji svest da sam već završila školu i čudim se kako sad imam neke zaostatke u ocenama).
Покушао сам да скренем пажњу на егзистенцију ткз. "квалитативног мноштва" која чини наше ЈА. Ради се о нечему сличном мелодији, што имамо у себи као целину и на шта блокирање сећања или једноставно заборав истих, не утиче.

Можда ти више одговара овај пример:
U ovom trenutku ja razgovaram sa vama, izgovaram reč „razgovor”. Jasno je da moja svest predstavlja sebi ovu reč odjednom: inače ona u njoj ne bi mogla videti jednu jedinu reč, ona joj ne bi pridala nikakav smisao. Pa ipak dok izgovaram poslednji slog reči, prva dva su već izgovorena; ona su prošlost u odnosu na poslednji slog koji bi, prema tome, trebalo da se zove sadašnjost. Ali ovaj poslednji slog „vor” ja nisam izgovorio trenutno; vreme za koje sam ga izgovarao, ma kako bilo kratko, može se podeliti, i svi ovi delovi jesu prošlost u odnosu na poslednji deo, koji bi definitivno bio sadašnjost, kad se i on ne bi mogao deliti: ma šta radili, vi nećete moći da povučete graničnu liniju između prošlosti i sadašnjosti, pa prema tome ni između pamćenja i svesti. Tačnije govoreći, kad ja izgovaram reč „razgovor”, u mom su duhu ne samo početak, sredina i kraj reči, već i reči koje su prethodile, pa i sve ono što sam ja od rečenice izgovorio, inače bih se ja morao izgubiti u svome govoru. Sad, kad bi interpunkcija moga razgovora bila drukčija, onda bi i moja rečenica mogla početi ranije: ona bi, na primer, obuhvatila celu prethodnu rečenicu, i moje „sada” proširilo bi se još više na prošlost. Izvedimo, dakle, ovo razmišljanje do kraja: pretpostavimo, stvar ovoga puta zaista nemoguća, da moj govor traje već mnogo godina, još od prvoga buđenja moje svesti, da se on nastavlja u jednoj jedinoj rečenici, i da je moja svest dovoljno odvojena od budućnosti, dovoljno nezainteresovana za akciju, te da bi se u celosti mogla upotrebiti za obuhvatanje ukupnog smisla rečenice: ja tada ne bih tražio objašnjenja za celokupno održanje čitave ove prošlosti, kao što to ne činim za produženo trajanje dva prva sloga u reči „razgovor” dok izgovaram poslednji njen slog.
Dakle, cela naša psihološka egzistencija je nešto slično ovoj jedinoj rečenici koja je započela od prvog buđenja naše svesti, rečenici po kojoj su zasejane zapete, ali koja nigde nije prekinuta. I ja, prema tome, verujem da je i cela naša prošlost tu, ispod praga svesti, hoću reći prisutna u svesti

Bergson
 
Čovek je kompleksno biće... izgradio je čitave sisteme iluzija da ne bi eksplodirao i potonuo u haos i anarhiju. Pa ga stoga zakoni i države drže na povocu, i tako se održava ova nakaznost koju smo prinudjeni da živimo. Mislim da je prirodno stanje čoveka nešto sasvim drugo od ovih 'stanja' oblikovanih državama, zakonima... to se vidi po ogromnoj ljubavi prema zabranjenim stvarima koje većina ljudi pokazuje već u pubertetu.
 
Ucimo, razvijamo se, ali sve zavisi od secanja koja svojim povezivanjem stvaraju neku lebdecu lucnost. Neki konstrukt koji eboluira kreiranjem novih secanja.

Koji deo nas ostaje?
Ако обришеш сећања, остаје физиолошки део човека, који се развио кроз поступке и понашања из обрисаних сећања.

Разумеш или не?
 
Покушао сам да скренем пажњу на егзистенцију ткз. "квалитативног мноштва" која чини наше ЈА. Ради се о нечему сличном мелодији, што имамо у себи као целину и на шта блокирање сећања или једноставно заборав истих, не утиче.

Квалитет је сачињен од непрекинутих делова.
 
Pojasni, molim te.

Наши претходни поступци, морални или неморални утичу на изфградњу наше физиологије тела... ако обришеш меморију од које је настала личност, физиологија и даље гура, механицисички гура исти карактер... док се не промени услед нових искустава и нове меморије

јер каракер је судбина...

Човек је искуствена лична судбина.
 

Back
Top