Šta je čovek bez svog mozga?

gledao sam skoro neki dokumentarac o ljudima obolelim od ako se dobro sećam Laronove bolesti ili tako nešto...uglavnom oni imaju mutaciju koja onemogućava da se hormon rasta kači na receptore u jetri i proizvodi neki IDF koji je bitan za rast...oni su patuljastog rasta iako im je krv puna hormona rasta...međutim ne oboljevaju od kancera, dijabetesa i alchajmera...to znači da je mehanizam starenja povezan sa mehanizmom rasta i razvoja...tako smo programirani...

a ima i teorija da je demencija dijabetes mozga...

moj otac je dementan...često ne zna ko sam ja...život sa dementnom osobom naročito ako je agresivna je mučenje i za ukućane i za tu osobu...
jeste tesko :(
sta mislis ako se ne seca sebe kako se onda oseca bez svesnosti i proslosti sebe?
 
Uzmimo, na primer, ljude koji su tokom svog života bili izuzetno obrazovani, intelektualno oštri, sa izuzetnim sposobnostima i postignućima. Mnogi su stekli fakultetske diplome, bili na visokim pozicijama, pročitali brojne knjige i imali bogato životno iskustvo. Međutim, kako starimo, a posebno kod bolesti poput demencije, sve to može nestati. Osećanja, sposobnosti, pamćenje – sve to može biti izgubljeno.

U tom kontekstu, postavlja se pitanje: da li su oni i dalje isti ljudi? Da li je njihov identitet i dalje očuvan, ili se oni menjaju zajedno sa njihovim mozgom? Šta znači biti „ti“ kada mozak više ne može da funkcioniše na isti način? Da li je čovek samo mozak? Šta nas definiše, čak i kada mozak ne radi kako bi trebao?

Mislim ne znam da li ste već imali iskustva sa dementnom osobom. To stanje može godinama da traje i da u potpunosti "izbriše" osobu koju smo do tada poznavali (kako smo ih poznavali). Dešava se da se čak i karakter skroz promeni.

Bolest/povreda mogu da te uništi i fizički i psihički.

Na primer, povredis mišić i više ne možeš da trčiš duže od 20 minuta, a pre povrede si trčala maraton. I povreda je trajna - nema oporavka.

Isto tako je sa bolestima koje povrede/oštete mišić zvani mozak. Jednostavno, ako je oštećenje veliko, više nisi ta osoba.
 
jeste tesko :(
sta mislis ako se ne seca sebe kako se onda oseca bez svesnosti i proslosti sebe?
Ako se "starog sebe" ne seća, mora bar nečeg da se seća ili da izvršava neku motornu funkciju.
Kontam nešto da osobe koje su dementne imaju sećanja u vidu razbacanog mozaika, sve je povezano, a skoro ništa nema smisla.
Lupio bih sada mada da sam u takvoj situaciji nagađam da bih se osećao uplašeno, okružen ljudima kojih se ne sećam?
 
Ako se "starog sebe" ne seća, mora bar nečeg da se seća ili da izvršava neku motornu funkciju.
Kontam nešto da osobe koje su dementne imaju sećanja u vidu razbacanog mozaika, sve je povezano, a skoro ništa nema smisla.
Lupio bih sada mada da sam u takvoj situaciji nagađam da bih se osećao uplašeno, okružen ljudima kojih se ne sećam?
 
Lupio bih sada mada da sam u takvoj situaciji nagađam da bih se osećao uplašeno, okružen ljudima kojih se ne sećam?
Meni je ona priča lepa kad je neki dekica godinama obilazio svoju ženu u bolnici koja se nije baš ničega sečala, provodio bi sate sa njom i pričao joj . Na opasku jedne sestre da joj bespotrebno priča i da ona ne zna ko je on Dekica je odgovorio : Da , ali ja znam ko je ona !
 
Ako se "starog sebe" ne seća, mora bar nečeg da se seća ili da izvršava neku motornu funkciju.
Kontam nešto da osobe koje su dementne imaju sećanja u vidu razbacanog mozaika, sve je povezano, a skoro ništa nema smisla.
Lupio bih sada mada da sam u takvoj situaciji nagađam da bih se osećao uplašeno, okružen ljudima kojih se ne sećam?
Da, meni je bas jedna dementna osoba rekla da se oseca uplasenom.
Bolest ima razlicite stadijume...na kraju se navodno ne secaju ni kako se kasika koristi.
Volela bih da znam mada je nemoguce koji deo u njima, njihove licnosti zivi jos uvek usled tako teske bolesti.
 
Ovo je jako zanimljiva tema, eto npr citao sam skoro naucnu studiju posto i sam treniram malo borilacke sportove, npr da svakim malo jacim udarcem u glavu covek gubi 20000 neurona(a broj neurona po nekom mom citanju,ako gresim nek neko ispravi utice na nivo inteligencije) i to su jedine celije koje se ne mogu obnoviti, gledao sam malo ove starije profi borce po netu i svi oni u 40-im godinama imaju neki teleci pogled u ocima i jako sporo sklapaju recenice tj. nekako jako sporo razmisljaju. Zatim sam citao gde npr posledice od nokauta mogu biti da covek promeni svoje ponasanje da postaje agresivniji itd. I onda kad razmislim jako mi glupo deluje da npr u 40-50-im necu vise biti ista osoba kao u 20-im, tj. ista licnost. Mislim kako starimo valjda bi trebalo biti bolja verzija sebe na nivou licnosti,a ne gora.
I ovo npr imam neku svoju tezu da mozda je priroda namerno uradila to npr da ljudi visoke inteligencije budu plasljivi sto se tice fizickih obracuna bas zbog toga da bi sacuvala njihove mozdane celije, pa je veca veratnoca da ce inteligentan covek osmisli neko oruzje eto kao npr pistolj da bi se obracunao sa nekom sirovinom, sto znaci da u prirodi ne postoji rec pi*ka ili kukavica vec snalazi se za prezivljavanje kako znas i umes.
 
I dementa osoba koju ja poznajem reaguje na muziku, na ostalo slabo.
Није свако једнако болестан, неки се осјећају боље па горе,а неки су скроз отишли. Као и све друго, све има нијансе и све има свој крај.

Уплашеност и паника је углавном кад се не можеш оријентисати и кад не можеш изаћи на крај са свом заврзламом која се дешава око тебе.
Није уопште чудно.
 
I ovo npr imam neku svoju tezu da mozda je priroda namerno uradila to npr da ljudi visoke inteligencije budu plasljivi sto se tice fizickih obracuna bas zbog toga da bi sacuvala njihove mozdane celije, pa je veca veratnoca da ce inteligentan covek osmisli neko oruzje eto kao npr pistolj da bi se obracunao sa nekom sirovinom, sto znaci da u prirodi ne postoji rec pi*ka ili kukavica vec snalazi se za prezivljavanje kako znas i umes.
Ово није тачно. Имам високу интелигенцију (не што ја тврдим боли ме к. да импресионирам било кога него тако веле послови којима сам се бавио и квалификације итд.) и далеко сам мање плашљив био него просјечна особа с тим да ми је мозак у глави служио да сачува главу већ кад се мора ризиковати. Оружје се не измишља ради тога. Оружје је само алат за уништавање (које је унутар, у самим људима).

И плашљивац може направити велико зло. На почетку рата рече један "ја би клао" а касније дезертер кад је стварно кренуло који ниђе није био ближе од 100 км од било какве опасности. Чувао се ко да је не знам каква памет (а није имао пуно). И ја вјерујем да он би клао без проблема да је онај којег треба клати свезан пред њим.
 
Ako se "starog sebe" ne seća, mora bar nečeg da se seća ili da izvršava neku motornu funkciju.
Kontam nešto da osobe koje su dementne imaju sećanja u vidu razbacanog mozaika, sve je povezano, a skoro ništa nema smisla.
Lupio bih sada mada da sam u takvoj situaciji nagađam da bih se osećao uplašeno, okružen ljudima kojih se ne sećam?

Moj deda je bio dementan tačno 6 meseci. Od trenutka babine smrti do trenutka kada je sam umro...

Jako je teško i beskrajno bolno gledati nekoga ko je do "juče" bio veseo, koji je do "juče" išao sam na pijacu.

Deda je bio dementan, ali se sećao da je imao dva brata, ii mao je halucinacije vezane za tu braću.

Mesec dana pre smrti, slavili smo krsnu slavu. Nije poznao moju tetku koja je došla da ga vidi ( ne živi u Srbiji ). Plašio se da sedne za sto jer nije tu nikoga poznavao :( moju sestru, zeta, svog praunuka..

Uzmimo, na primer, ljude koji su tokom svog života bili izuzetno obrazovani, intelektualno oštri, sa izuzetnim sposobnostima i postignućima. Mnogi su stekli fakultetske diplome, bili na visokim pozicijama, pročitali brojne knjige i imali bogato životno iskustvo. Međutim, kako starimo, a posebno kod bolesti poput demencije, sve to može nestati. Osećanja, sposobnosti, pamćenje – sve to može biti izgubljeno.

Jedan rođak je bio sudija. Čitao je mnogo, putovao, igrao tenis. Ne mogu da se setim kada je postao dementan i koliko je živeo sa demencijom.

Kako je bolest napredovala zaboravio je kako se zovu njegov sin i snaja, verovao je da mu je žena još uvek živa.

Zaboravio je sve..i putovanja i zaboravio je da čita, živeo je..kao biljka..

***

Kada čovek izgubi svoj mozak, tačnije kada se razboli od Alchajmerove bolesti, polako gubi deo sebe, to više nije osoba koja je imala veliko i bogato životno iskustvo..Gubi i svoje dotadašnje sposobnosti, znanja. Gubi i osećanja. Osuđen je na tuđu negu, nemoćan da hoda, razgovara, ne može samostalno da jede i obavlja ličnu higijenu.
 
Moj deda je bio dementan tačno 6 meseci. Od trenutka babine smrti do trenutka kada je sam umro...

Jako je teško i beskrajno bolno gledati nekoga ko je do "juče" bio veseo, koji je do "juče" išao sam na pijacu.

Deda je bio dementan, ali se sećao da je imao dva brata, ii mao je halucinacije vezane za tu braću.

Mesec dana pre smrti, slavili smo krsnu slavu. Nije poznao moju tetku koja je došla da ga vidi ( ne živi u Srbiji ). Plašio se da sedne za sto jer nije tu nikoga poznavao :( moju sestru, zeta, svog praunuka..



Jedan rođak je bio sudija. Čitao je mnogo, putovao, igrao tenis. Ne mogu da se setim kada je postao dementan i koliko je živeo sa demencijom.

Kako je bolest napredovala zaboravio je kako se zovu njegov sin i snaja, verovao je da mu je žena još uvek živa.

Zaboravio je sve..i putovanja i zaboravio je da čita, živeo je..kao biljka..

***

Kada čovek izgubi svoj mozak, tačnije kada se razboli od Alchajmerove bolesti, polako gubi deo sebe, to više nije osoba koja je imala veliko i bogato životno iskustvo..Gubi i svoje dotadašnje sposobnosti, znanja. Gubi i osećanja. Osuđen je na tuđu negu, nemoćan da hoda, razgovara, ne može samostalno da jede i obavlja ličnu higijenu.
pa da...zato se i pitam...da li smo mi nas mozak samo? :confused: sta smo mi bez nasih secanja i sposobnosti...sta "ostane" od nas u takvim situacijama...:confused:
 
Mi smo prašina na vetru... 🎶

Mi smo odraz svesti uma, odnosno prostim jezikom duša i duh. Mozak je procesor... Vreme je iluzija, a sadašnji momenat je samo bitan.
Ali da ne ulazim u neku metafizičku kvantnu sferu sa kojom nisam načisto još.

Demencija je užasna bolest. Pojavi se iznenada i više štete ima porodica, prijatelji nego ta osoba koja živi u nekom svom imaginarnom paralelnom polumrtvom regresivnom nemarnom svetu. Često takvi odbijaju pomoć, ne slušaju apele da se urazume, unormale, a pogotovo je stresno biti uz njih ako pokazuju osobine okrutnosti, tvrdoglavosti, narcisoidnosti, disacojativnosti, amnezije, inkontinencije uz nižiobrazovni, socijalni status i nivo inteligencije. Mentalno su na nivou trogodišnjeg deteta koje nije u stanju da uči osnovne stvari, ni iz svojih grešaka.
Da ne širim priču o ličnom iskustvu, sa onim kojim ni socijalne službe i sistem ne mogu pomoći niti oni žele negu stručnih lica i dom za stare, a sav teret brige je na bližnjim ukućanima među kojim većina ne shvata dimenziju pogubnosti suživota sa takvim.

Verovatno negde postoje inteligentniji odgovorniji ljudi koji su pre starosti organizovali unapred sistem profi brige o sebi pod stare dane, uzimajući u obzir spasenje potomstva od njihovog nastupajućeg energetskog vampirizma, egocentrizma, čangrizavosti, zavisnosti okoline od sporosti nepokretnosti i drugih pojava koje starost nosi.

Demencija, alzhajmerova bolest i sva gerijatrija su problem koji se mora ozbiljnije shvatiti na nivou celog društva i države.
Mnogima su puna usta zdrave, snažne ekonomski i teritorijalno razvijene zemlje, a sav futuristički progres nam umnogome zavisi od vezanosti za fizički i mentalno nesposobne stare osobe.

Bez želje da zvučnim ekstremno, radikalno, eugenski smatram da država treba da stvori neku vrstu rezervata za stare osobe. Odnosno nekog medicinskog grada, oblasti po principu banja i wellness centra. Recimo 80a godina je granica za deportaciju tamo, a svaka osoba starija od 65e mora da prolazi godišnje efikasne testove na demenciju i sposobnost da bude produktivan i koristan član društva.
U nekim političko ratnim okolnostima fizički sposobnije stare gurnuti na prve linije nekog Kosovskog fronta.

Postoji jedan kultni utopijsko distopijski film iz 70, 80ih zaboravih mu naziv, u kome ljudi sa napunjenih mislim 35 godine idu u neki vrtlog obnove, odnosno ubijaju ih, ali u filmu je opšte prihvaćen naziv obnova, valjda aluzija na reinkarnaciju. Svi mlađi građani nose u dlanu čip zelene lampice, koje kad dođu u 35 upali se crveno svetlo signal da je vreme da se sklone iz društva mladih.
Uzmimo u obzir da mnogo toga što dolazi iz Američkog Holivuda nije dobro, već prediktivno programiranje, pa tako je ta ideja prikazana lošom jer junaci beže iz tog grada i prvi put susreću matorog lika, vide sunce i prirodu. Zato naprotiv treba razmisliti da se ipak stremi takvom utopijskom političkom sistemu.
Ukoliko naučno medicinska struka u međuvremenu ne nađe neke lekove, čudotvorne pilule, eliksire mladosti i večnog života, ili Tramp obelodani kao istinite tajne kabale elitne estrade podmlađivanja Adrenohromom.
 
Covek bez svog mozga je mrtav covek, naslov teme je totalno pogresan, postoji nesto sto se zove neuroplasticizam, a to je kad covek uci na vise polja mozak ili napreduje ili u najgorem slucaju mnogo sporije degradira, slicno kao kod misica kad ne koristite neki misic on atrofira, a s vezbom on ili jaca i gradi se ili barem manje propada, vrsena su dugogodisnja istrazivanja i pokazano je da su ljudi koji su ucili, bavili se ranim kompleksnim pitanjima na raznim poljima iako su imali razne neurodegenrativne bolesti ipak ostali "sami svoji" da se tako izrazim, ako ucite mozak ce maksimalmo iskoristiti sve svoje kapacitete i potrebno znanje i iskustva ce cuvati u zadravom delu mozga. Prilikom autopsije nekih od ucesnika istrazivanja je zakljuceno da iako su neki od ucesnika imali poodmaklu parkinsovu bolest to se nije manifestovalo jer su ucili, radili na raznimi resavali razne kompleksna pitanja njihov um je ostao funkcionalan, za razliku od ljudi koji nisu ucili trudili se. Slicno kao s misicima, ako je neko bio bodibilder nekad ne znaci da ce se njegova misicna masa odrzati vec je potrebno konstantno vezbati.
Raditi, raditi i raditi.
Lenjost ubija.
Kad nesto steknete morate to i odrzati, bilo da se radi o znanju, bogatstvu, lepoj zeni- ako se ne trudite- sve mozete izgubiti.
 
Uzmimo, na primer, ljude koji su tokom svog života bili izuzetno obrazovani, intelektualno oštri, sa izuzetnim sposobnostima i postignućima. Mnogi su stekli fakultetske diplome, bili na visokim pozicijama, pročitali brojne knjige i imali bogato životno iskustvo. Međutim, kako starimo, a posebno kod bolesti poput demencije, sve to može nestati. Osećanja, sposobnosti, pamćenje – sve to može biti izgubljeno.

U tom kontekstu, postavlja se pitanje: da li su oni i dalje isti ljudi? Da li je njihov identitet i dalje očuvan, ili se oni menjaju zajedno sa njihovim mozgom? Šta znači biti „ti“ kada mozak više ne može da funkcioniše na isti način? Da li je čovek samo mozak? Šta nas definiše, čak i kada mozak ne radi kako bi trebao?

Mislim ne znam da li ste već imali iskustva sa dementnom osobom. To stanje može godinama da traje i da u potpunosti "izbriše" osobu koju smo do tada poznavali (kako smo ih poznavali). Dešava se da se čak i karakter skroz promeni.
Glasač u Srbiji.
 
Covek bez svog mozga je mrtav covek, naslov teme je totalno pogresan, postoji nesto sto se zove neuroplasticizam, a to je kad covek uci na vise polja mozak ili napreduje ili u najgorem slucaju mnogo sporije degradira, slicno kao kod misica kad ne koristite neki misic on atrofira, a s vezbom on ili jaca i gradi se ili barem manje propada, vrsena su dugogodisnja istrazivanja i pokazano je da su ljudi koji su ucili, bavili se ranim kompleksnim pitanjima na raznim poljima iako su imali razne neurodegenrativne bolesti ipak ostali "sami svoji" da se tako izrazim, ako ucite mozak ce maksimalmo iskoristiti sve svoje kapacitete i potrebno znanje i iskustva ce cuvati u zadravom delu mozga. Prilikom autopsije nekih od ucesnika istrazivanja je zakljuceno da iako su neki od ucesnika imali poodmaklu parkinsovu bolest to se nije manifestovalo jer su ucili, radili na raznimi resavali razne kompleksna pitanja njihov um je ostao funkcionalan, za razliku od ljudi koji nisu ucili trudili se. Slicno kao s misicima, ako je neko bio bodibilder nekad ne znaci da ce se njegova misicna masa odrzati vec je potrebno konstantno vezbati.
Raditi, raditi i raditi.
Lenjost ubija.
Kad nesto steknete morate to i odrzati, bilo da se radi o znanju, bogatstvu, lepoj zeni- ako se ne trudite- sve mozete izgubiti.
Mlade zene pomazu da se manje zaboravlja...
Zato zene, ajmo raditi raditi raditi...
 
U tom kontekstu, postavlja se pitanje: da li su oni i dalje isti ljudi? Da li je njihov identitet i dalje očuvan, ili se oni menjaju zajedno sa njihovim mozgom? Šta znači biti „ti“ kada mozak više ne može da funkcioniše na isti način? Da li je čovek samo mozak? Šta nas definiše, čak i kada mozak ne radi kako bi trebao?

Mislim ne znam da li ste već imali iskustva sa dementnom osobom. To stanje može godinama da traje i da u potpunosti "izbriše" osobu koju smo do tada poznavali (kako smo ih poznavali). Dešava se da se čak i karakter skroz promeni.
Nisu isti ljudi. Suština čoveka jeste njegov mozak i šta se dešava u njemu.
 
netačno,zapravo je potpuno suprotno
suština se nalazi negde daleeeko od mozga,tzv ''racija'' i drugih gluposti
mozak/svest/razum je veštački nametnut okov za ljudska bića koji ih ometa i zavarava i smeta im a ne nekakva suština pobogu
Tebe je neko gadno zeznuo.
nasa svest je zapravo zbir raznih procesa koji se odvijaju u mozgu.


Bolest/povreda mogu da te uništi i fizički i psihički.

Na primer, povredis mišić i više ne možeš da trčiš duže od 20 minuta, a pre povrede si trčala maraton. I povreda je trajna - nema oporavka.

Isto tako je sa bolestima koje povrede/oštete mišić zvani mozak. Jednostavno, ako je oštećenje veliko, više nisi ta osoba.
Onda nastavis da trcis 20 minuta, ako ostanes da sedis nakon nekog vremena neces moci uopste trcati.
 
pa da...zato se i pitam...da li smo mi nas mozak samo? :confused: sta smo mi bez nasih secanja i sposobnosti...sta "ostane" od nas u takvim situacijama...:confused:
Bez mozga smo samo ljuštura, koja hoda, spava, jede, pije vodu bez sečanja i emocija jer naš mozak je ono što smo, on nam kreira život, emocije,
kreativnost , razmišljanje, secanja i sve ono što nas cini svesnim bicem
 

Back
Top