У протестантским библијским наукама учи се да у проучавању Библије, поред многих других ствари, мора се узимати у обзир литерарни тип поглавља које се чита, јер различита поглавља имају различиту намену. Следеће што се мора узимати у обзир јесте тема и сврха поглавља.
У Новом Завету имамо четири главне категорије:
- јеванђеља
- историјске проповеди (дела апостолска)
- посланице
- пророчанску књигу (откровење).
Јеванђеља су писана као сведочанства Христовог живота, смрти и васкрсења.
Дела апостолска препричавају историјат Божјег народа и животе значајних личности из тог периода.
Посланице су писане као сведочанства специфичних проблема који су се појавили у разним Црквама. Доктрине које су описане углавном су биле одбациване, или су биле погрешно схваћене. Питања везана за службу Господњу су објашњавана само када је било проблема да се схвате, као у (1 Кор. 11-14).
Књига Откровења је написана како би се показала Божја крајња победа.
Запазимо да ниједан од ових типова књига у Новом Завету нема службу Господњу као примарну тему, нити су намењени да до у детаље објашњавају како свршавати службу Господњу у Цркви. Док у Старом Завету постоје детаљна упуства Јеврејима како да обављају службу Господњу, у Новом Завету постоје само наговестаји службе коју си проводили рани Хришћани.
Због чега ? Сигурно не због тога што се није знало како се та служба треба обављати. Историчари литургија су пронашли чињенице да су рани Хришћани наставили да обављају службу која је имала основу у јеврејској служби, а наслеђену од Апостола. Без обзира што постоји свега неколико помињања служби Господњих у Новом Завету, она ипак показују да рани Хришћани нису били дивља и неорганизована скупина. Они су свршавали службу Господњу литургијски исто као и њихови очеви пре њих. Ишли су на службу у одређено време (Дела 3,1), у цркве/храмове (Дела 2,46; 3,1; 21,26) и зборнице (Дела 18,4).
Такође запазимо да ниједан од типова књига у Новом Завету не садржи свеобухватна доктринална упуства нити систематизовану теологију. Уколико је Библија све што је једном Хришћанину потребно, зашто у њој онда не постоје у одређеној форми доктриналне тврдње ? Замислимо само како би многе данашње контроверзе биле лако разрешиве када би Библија садржавала одговоре на сва доктринална питања. Без обзира колико би то било погодно, те ствари се не налазе у књигама Библије.
Да неко погрешно не разуме горње изјаве. Оне нису намењене да умање знацај Светог Писма (Боже опрости и помилуј). Православна Црква сматра Свето Писмо светим у целини, али исто тако сматра да не садржи све непоходне и важне теме за Цркву. Као што је већ речено, Нови Завет не садржи неопходна упуства за службу Господњу, и то није занемариво. Иста та Црква која је створила канон Светог Писма, и сачувала Свете Списе, је преносила и начин службе Господње на нове генерације. Уколико сумњамо да је та Црква сачувала Апостолски начин службе Господње, логично је да сумњамо и у аутентичност сачуваних Светих Списа, саме Библије.
:wink:
У Новом Завету имамо четири главне категорије:
- јеванђеља
- историјске проповеди (дела апостолска)
- посланице
- пророчанску књигу (откровење).
Јеванђеља су писана као сведочанства Христовог живота, смрти и васкрсења.
Дела апостолска препричавају историјат Божјег народа и животе значајних личности из тог периода.
Посланице су писане као сведочанства специфичних проблема који су се појавили у разним Црквама. Доктрине које су описане углавном су биле одбациване, или су биле погрешно схваћене. Питања везана за службу Господњу су објашњавана само када је било проблема да се схвате, као у (1 Кор. 11-14).
Књига Откровења је написана како би се показала Божја крајња победа.
Запазимо да ниједан од ових типова књига у Новом Завету нема службу Господњу као примарну тему, нити су намењени да до у детаље објашњавају како свршавати службу Господњу у Цркви. Док у Старом Завету постоје детаљна упуства Јеврејима како да обављају службу Господњу, у Новом Завету постоје само наговестаји службе коју си проводили рани Хришћани.
Због чега ? Сигурно не због тога што се није знало како се та служба треба обављати. Историчари литургија су пронашли чињенице да су рани Хришћани наставили да обављају службу која је имала основу у јеврејској служби, а наслеђену од Апостола. Без обзира што постоји свега неколико помињања служби Господњих у Новом Завету, она ипак показују да рани Хришћани нису били дивља и неорганизована скупина. Они су свршавали службу Господњу литургијски исто као и њихови очеви пре њих. Ишли су на службу у одређено време (Дела 3,1), у цркве/храмове (Дела 2,46; 3,1; 21,26) и зборнице (Дела 18,4).
Такође запазимо да ниједан од типова књига у Новом Завету не садржи свеобухватна доктринална упуства нити систематизовану теологију. Уколико је Библија све што је једном Хришћанину потребно, зашто у њој онда не постоје у одређеној форми доктриналне тврдње ? Замислимо само како би многе данашње контроверзе биле лако разрешиве када би Библија садржавала одговоре на сва доктринална питања. Без обзира колико би то било погодно, те ствари се не налазе у књигама Библије.
Да неко погрешно не разуме горње изјаве. Оне нису намењене да умање знацај Светог Писма (Боже опрости и помилуј). Православна Црква сматра Свето Писмо светим у целини, али исто тако сматра да не садржи све непоходне и важне теме за Цркву. Као што је већ речено, Нови Завет не садржи неопходна упуства за службу Господњу, и то није занемариво. Иста та Црква која је створила канон Светог Писма, и сачувала Свете Списе, је преносила и начин службе Господње на нове генерације. Уколико сумњамо да је та Црква сачувала Апостолски начин службе Господње, логично је да сумњамо и у аутентичност сачуваних Светих Списа, саме Библије.
:wink:
