Лидерство захтијева стабилност, којој жене нису биоложки предодређене.
Да, то јест лидерство захтева рационалност својствену мушкарцима, док се жене понашају емотивно пре него рационално. Значи, ако би се жена нашла на позицији лидера, требало би да се понаша више рационално него емотивно, а мали је број таквих жена. Зато је масовно гурање жена на руководеће положаје ирационално и контрапродуктивно.
Ево један мали али илустративан пример разлике између женског и мушког карактера са једног посла који сам радио. Заједно са једном женом радио сам на сито штампи, то јест она је радила пресликаче а ја сам радио отиске на пегли. И тако, радим ја, радим, мало-мало направим шкарт, бацим га доле и наставим, и тако до краја. Кад смо завршили серију, она дође да погледа. Пита ме шта је то доле? Ја кажем шкартови. А она се запрепасти, како тек тако хладнокрвно бацам шкартове. Онда изгубимо пола сата док она покушава да поправи шкартове. Кажем, пусти то, обележимо колико има шкартова, и наставимо даље, имамо посла. Ако си на позицији лидера, мораш рационално да прихватиш понекад и неки губитак и да наставиш даље, а не да са емоцијама гледаш сваки детаљ да поправиш и да застајеш због ситница и губиш време и инергију и живце.
Или на другом послу у производњи, стварном послу где се ради по десет сати дневно, и где понекад добијеш слободан дан у недељу ако се деси смањен обим посла. Били поставили једну малу за шефа, жена је стварно била вредна и трудила се и одлично је познавала посао, и због тога сам је изузетно поштовао, али се толико нервирала да су варнице буквално искакале из ње. Не смеш да јој се обратиш да те не пребије од нервозе и беса. Онда с времена на време мора да изађе напоље на ваздух да се смири. Пита она нас како мушкарци могу да остану тако смирени кад смо у оваквој гужви. Ми слегнемо раменима.
