Ако не пуцате, то би било схваћено као чин издаје.
Ако пуцате, то нико не би ни приметио, остаје вашој савести као чин ратног задатка.
Не знам да ли су ратови одувек били тако контраверзна појава,
али ови у задњих стотинак година сигурно то јесу.
Сваки је био и оправдан и не.
И сваки је имао оправдање неког дела свог народа, а често већег дела не !
Дакле 4 питања се постављају:
1. Да ли бисте пуцали у било кога, кога ваша ратна команда означи као мету ?
2. Да ли бисте стали у строј за одстрел и тако избегли да пуцате у очигледно невине ?
3. Да ли оне који пуцају сматрате херојима, јер убијајући невине убијају на неки начин себе ?
4. Да ли оне који не би пуцали сматрате за издајнике своје земље ?
Искрено - не знам одговоре,
али знам да добар командант никада своје људе не доводи у ситуацију дилеме.