Шта би било, да је било? (Јанковић, Јеремић, Радуловић)

Odgovaram na ovoj temi jer još suštinski pripada.
Да ли то значи да је немогуће српском гласачком телу понудити опцију која није против њихових интереса, а опет им је привлачна? У теоретском смислу, не, није немогуће, али Радуловић није показао да је човек о коме се ту говори.
Radulović je pao na ispitu da svoje dobre ideje predoči i populaciji koja je, zapravo, bila i najplodnije tle za to (Urbana Srbija).
To su ljudi koji njegovu priču razumeju, ali ne nalaze razumevanje za sektaško ponašanje.

E, sad, imao i ono što potencira kolega Alter Nego. Da li je ovo Radulovićevo pranje s ciljem novog rođenja za drugi politički život.
Ostaje da vidimo.
Nije trenutno uz Savez za Srbiju, mada je Boško Dveriš tu kao potencijalna ulazna vrata.
Videćemo
 
Odgovaram na ovoj temi jer još suštinski pripada.

Radulović je pao na ispitu da svoje dobre ideje predoči i populaciji koja je, zapravo, bila i najplodnije tle za to (Urbana Srbija).
To su ljudi koji njegovu priču razumeju, ali ne nalaze razumevanje za sektaško ponašanje.

E, sad, imao i ono što potencira kolega Alter Nego. Da li je ovo Radulovićevo pranje s ciljem novog rođenja za drugi politički život.
Ostaje da vidimo.
Nije trenutno uz Savez za Srbiju, mada je Boško Dveriš tu kao potencijalna ulazna vrata.
Videćemo

Дошао је пре неког времена у својој политичкој каријери до трена када је себи морао да постави питање "како победити на било којим изборима у Србији без прибегавања највулгарнијем популизму и повлађивања предрасудама најгорих?"

Одговор који му је очигледно пао на памет јесте "никако".

То су неки од оних проблема који немају решење.
 
Ево ти нешто смешно.

Оних који верују у српску србску Атлантиду у србском гласачком телу има више него оних који верују у слободно тржиште.

Али опет недовољно за било какав резултат.

Тако да се џабе проституисао :D
 
камарад Млджа Джорджевич

1587596099600-png.686261


Другарице и другови, даме и господо, ово вам је будући председник!

Лелеее...какааав јеее....
 
Odgovaram na ovoj temi jer još suštinski pripada.

Radulović je pao na ispitu da svoje dobre ideje predoči i populaciji koja je, zapravo, bila i najplodnije tle za to (Urbana Srbija).
To su ljudi koji njegovu priču razumeju, ali ne nalaze razumevanje za sektaško ponašanje.

Ne verujem. Da je pao na tom ispitu, nikad ne bi skupio neverovatnih 6%. Radulovićevu političku smrt prouzrokovao je njegov ničim opravdan ego. Nikako marketinški nedostaci.
E, sad, imao i ono što potencira kolega Alter Nego. Da li je ovo Radulovićevo pranje s ciljem novog rođenja za drugi politički život.
Ostaje da vidimo.
Nije trenutno uz Savez za Srbiju, mada je Boško Dveriš tu kao potencijalna ulazna vrata.
Videćemo
Nema šta da se vidi. Sve je viđeno.

5-10% je plafon za pojedinačne proevropske pokrete pod vodstvom neukaljanih kadrova. Potrebna su tri-četiri Radulovića (version 2015) i žustro odbijanje saradnje sa starim DS kadrovima.

To bi bila opozicija kakvu Gospod zapoveda.

Sve u svemu, osuđeni ste na Vučića do 2030. Minimum.
 
Дошао је пре неког времена у својој политичкој каријери до трена када је себи морао да постави питање "како победити на било којим изборима у Србији без прибегавања највулгарнијем популизму и повлађивања предрасудама најгорих?"

Одговор који му је очигледно пао на памет јесте "никако".

То су неки од оних проблема који немају решење.
Tu je i napravio grešku, jer se izgleda pobjeda na izborima posmatra kao samostalno formiranje Vlade.
To za pojedinca možda jeste pobjeda, ali je za društvo poraz.

Ako je već Radulović imao svoj program, i oko tog programa sakupio određeni procenat glasača, jedino što može da radi, ako mu je već zaista poenta u programu a ne vlast radi vlasti, jeste da se istog drži i nastavi da okuplja svoje biračko tijelo, bez obzira što je plafon za takav program u Srbiji u datom trenutku, lupam, 15%.
To je njegov politički kapital, koji mora da unese u neku koaliciju nakon izbora, i da kroz raznorazne kompromise počne da ga ostvaruje, mic po mic ako treba.

Ovo što on radi sigurno nije to i svi njegovi svijetli momenti će pasti u vodu zbog toga.

Pamtite me po pjesmama mojim...
 
Tu je i napravio grešku, jer se izgleda pobjeda na izborima posmatra kao samostalno formiranje Vlade.
To za pojedinca možda jeste pobjeda, ali je za društvo poraz.

Ako je već Radulović imao svoj program, i oko tog programa sakupio određeni procenat glasača, jedino što može da radi, ako mu je već zaista poenta u programu a ne vlast radi vlasti, jeste da se istog drži i nastavi da okuplja svoje biračko tijelo, bez obzira što je plafon za takav program u Srbiji u datom trenutku, lupam, 15%.
To je njegov politički kapital, koji mora da unese u neku koaliciju nakon izbora, i da kroz raznorazne kompromise počne da ga ostvaruje, mic po mic ako treba.

Ovo što on radi sigurno nije to i svi njegovi svijetli momenti će pasti u vodu zbog toga.

Pamtite me po pjesmama mojim...
Sećam se kad sam prvi put slušao pokojnog Raduleta. Čak su ga i starci primetili, iako ne prate redovno srpsku politiku. Tata je bio oduševljen.

Elerm, u pravu si. Pao je na odbrani sopstvenog političkog kapitala. "Ako sam uzeo 6% preko neta, što da ne pobedim 12% u door-to-door kampanji."
 
Tu je i napravio grešku, jer se izgleda pobjeda na izborima posmatra kao samostalno formiranje Vlade.
To za pojedinca možda jeste pobjeda, ali je za društvo poraz.

Ako je već Radulović imao svoj program, i oko tog programa sakupio određeni procenat glasača, jedino što može da radi, ako mu je već zaista poenta u programu a ne vlast radi vlasti, jeste da se istog drži i nastavi da okuplja svoje biračko tijelo, bez obzira što je plafon za takav program u Srbiji u datom trenutku, lupam, 15%.
To je njegov politički kapital, koji mora da unese u neku koaliciju nakon izbora, i da kroz raznorazne kompromise počne da ga ostvaruje, mic po mic ako treba.

Ovo što on radi sigurno nije to i svi njegovi svijetli momenti će pasti u vodu zbog toga.

Pamtite me po pjesmama mojim...

Па да, али то је ако се политиком бавиш као хобијем, рецимо као шаховским клубом. Јер поента бављења политиком је освајање власти.

Ако уместо тога направиш такав и такав програм, са њим освојиш нешто испод цензуса, и одбијаш да на било који начин компромитујеш кристалну чистоту твојих принципа - јер, не заборавимо, Радуловић је био и против било каквих коалиција, назвавши друге опозиционе странке неуспешним лузерима - онда се ту твој политички живот и завршава.

Или се не завршава, јер покушаваш са причом о Србима, народу најстаријем. Тад се опет завршава, само је твој политички ангажман прецизније описан као комедија него као трагедија.
 
Па да, али то је ако се политиком бавиш као хобијем, рецимо као шаховским клубом. Јер поента бављења политиком је освајање власти.

Ако уместо тога направиш такав и такав програм, са њим освојиш нешто испод цензуса, и одбијаш да на било који начин компромитујеш кристалну чистоту твојих принципа - јер, не заборавимо, Радуловић је био и против било каквих коалиција, назвавши друге опозиционе странке неуспешним лузерима - онда се ту твој политички живот и завршава.

Или се не завршава, јер покушаваш са причом о Србима, народу најстаријем. Тад се опет завршава, само је твој политички ангажман прецизније описан као комедија него као трагедија.
Radulović nije bio ispod cenzusa i svoj program je mogao sprovoditi i bez apsolutne vlasti koja je, svima je jasno, za njega nedostižna.
Ali njegovih, ajde opet da mu to naznačim kao plafon, 15% je više od običnog, posmatračkog, tasa na vagi vlasti, već ozbiljna snaga upravo u društvima koja ne poznaju za drugačije od vlast radi vlasti.

Lično mi treba upravo to, neko ko se drži principa, makar to bili samo obrisi istih, a ne da je poenta vlast, a ja mogu biti i lijevo i desno, i za Tita i za kralja, samo ako osjetim da će mi to donijeti moj krajnji cilj, vlast.
 
Radulović nije bio ispod cenzusa i svoj program je mogao sprovoditi i bez apsolutne vlasti koja je, svima je jasno, za njega nedostižna.
Ali njegovih, ajde opet da mu to naznačim kao plafon, 15% je više od običnog, posmatračkog, tasa na vagi vlasti, već ozbiljna snaga upravo u društvima koja ne poznaju za drugačije od vlast radi vlasti.

Lično mi treba upravo to, neko ko se drži principa, makar to bili samo obrisi istih, a ne da je poenta vlast, a ja mogu biti i lijevo i desno, i za Tita i za kralja, samo ako osjetim da će mi to donijeti moj krajnji cilj, vlast.

Али која је поента тих чврстих принципа ако никад не освојиш власт? Чврсти принципи јоги летача.

Усудио бих се рећи да си и сада баш на тој позицији - чврсти принципи, без власти, без било каквог утицаја на одлуке које се доносе. Дакле већ си постигао све што је и Радуловић постигао, али без великог ангажмана, трошка, губљења времена.
 
Vecina ovoga sto sad govorimo je bavljenje prosloscu. Ja cu poci od sebi najneomiljenijeg Dzeremaje.
Lik koji u Srbiji nikada nece moci da pobedi na bilo kojim izborima. Spolja, deluje jako fino, kulturno, ugladjeno, vidi se i cuje obrazovanje. Medjutim, ako se celokupna karijera i ponasanje uzmu u obzir, onda se sve okrece. U doba Tadiceve kampanje, covek koji medju prostom rajetinom za drugim stolom pali tompus i pije viski ne moze da prodje nikada. Kod obicne raje - odmah precrtaj. Obrazovanija raja zna da potice iz komunisticke porodice, da je sa sinom takodje poznatog komuniste Bore Petrovica koji je otimao po KG, zajedno ucio skole po USA (od posteno stecene love?), da bi tog istog druga postavio za ambasadora u USA. Suvise komunjarski za ukus postenog coveka. Danas mu je stranka prepuna preletaca iz SNS koji su ostali kratkih rukava.
Nema glasova niotkuda.

Radule je bio zvezda u usponu. Dok se drzao ekonomije. Nazalost, mali dobacaj sa tim, u birackom telu prepunom zaljubljenika u socijalizam, copavca i drzavnu sluzbu. Prvi deo reputacije izgubio je bezveznom 'tolerancijom' i ubacivanjem gomile nekih blentavih zena koje su okrunile celu njegovu pricu, da bi se samounistio nekakvim teorijama zavera i Dereticevim nebulozama. Kraj price.

Djido je trebalo davno da se povuce, ako je zeleo da okaje neke ranije grehe, mogao je finansijski da pomogne u rusenju vlasti, ne i direktno da se ukljucuje. Sto se pre povuce, to bolje za sve.

Sergej, ako ne uspe da povuce neke klince iz apstinencije, angazman mu je besmislen, to je sve sto se toga tice.

Bole ima potencijala da privuce nesto ekstremnije glasace, sve one koji se loze na antigej, antiimigrantske, verske price. Seljake ce tesko da pridobije, oni ce mahom ostati zaljubljeni dozivotno u Seselja ili njegovog posinka trenutno na vlasti. U izjavama deluje pomalo limitirano, moram reci, kada ga slusas, nesto fali, deluje pokatkad i debilno. U svakom slucaju, kulturniji, obrazovaniji deo tesko ikada moze da pridobije.

Jankovica ne bih komentarisao, proslost.

Sto me dovodi do poslednjeg i zacudjujuce, mozda i najprihvatljivijeg kandidata, a to je - Lutovac.

Ima iza sebe diplomatsku karijeru (mozda ne bas impresivnu, ali ima), u govoru se oseca i vidi obrazovanje i kultura, simpatican mali cikica, nije mi poznato da vuce neke repove. Crnogorac, ali i onaj je iz Cipuljica, pomalo crven, ali su i svi drugi sem Raduleta. On bi, mozda, mogao da bude Kostunica ove opozicije. Nece uspeti da privuce mnogo seljaka i penzionera, ali bi mogao da animira masovnije gradjanski deo biraca. Ne kazem da je najbolji, ali boljeg protivkandidata opozicija trenutno nema.
 
Али која је поента тих чврстих принципа ако никад не освојиш власт? Чврсти принципи јоги летача.

Усудио бих се рећи да си и сада баш на тој позицији - чврсти принципи, без власти, без било каквог утицаја на одлуке које се доносе. Дакле већ си постигао све што је и Радуловић постигао, али без великог ангажмана, трошка, губљења времена.
Ne pričam o čvrstim, beskompromisnim principima. U politici moraš biti spreman na kompromise, a u ovoj konkretnoj situaciji trebaju i neka urbana građanska opcija i Srbi najstariji narod da idu protiv Vučića, jasno, u dvije kolone, jer mješavina ovoga ne može da postoji u jednom programu.
Između beskompromisnog stava, i stava da sve može, samo da sam na vlasti, postoje i druge, prihvatljivije opcije.

Moja lična pozicija, doduše u Crnoj Gori, jer u Srbiji nisam nikada htio da glasam, čak i nije neki politički stav, jer je u pitanju odbrana minimuma dostojanstva.
Nije prvi put da se susrećem sa ocjenom da je takva pozicija neka vrsta alibija koja osigurava vječnu opoziciju, ali to je prosto pogrešno sa koje god strane da se pogleda.
 
A pošto žutih ima mnogo u vlasti valjda treba onda opozicija da bude bez žutih i da pokaže kako je drugačija.
To mnogi odavno govore. Drago mi je da je sada i primljeno k znanju.

Demokratska stranka treba da se ujedini i to bez kadrova koji su učestvovali u vlast.

Nešto o tome je i Nogo juče govorio.

 
da idu protiv Vučića, jasno, u dvije kolone, jer mješavina ovoga ne može da postoji u jednom programu.
Između beskompromisnog stava, i stava da sve može, samo da sam na vlasti, postoje i druge, prihvatljivije opcije.

I ja mislim da derivati DS treba da budu u jednoj a Dveri, Nogo, Radulović u drugoj koloni. To ih ne sprečava da posle prave ovakve ili onakve koalicije ali je to najbolji način da se dođe do čistog izbornog računa.

A odstušanja od princiša naročito sada ne sme da bude.
 
Ne verujem. Da je pao na tom ispitu, nikad ne bi skupio neverovatnih 6%. Radulovićevu političku smrt prouzrokovao je njegov ničim opravdan ego. Nikako marketinški nedostaci.

Nema šta da se vidi. Sve je viđeno.

5-10% je plafon za pojedinačne proevropske pokrete pod vodstvom neukaljanih kadrova. Potrebna su tri-četiri Radulovića (version 2015) i žustro odbijanje saradnje sa starim DS kadrovima.

To bi bila opozicija kakvu Gospod zapoveda.

Sve u svemu, osuđeni ste na Vučića do 2030. Minimum.
Mislim da sam na to (u prvom pasusu i ukazao). Radulović je, vođen prenaduvanim egom, nastupio prema ostaloj opoziciji (kakva god da je) vrlo sektaški i stvorio sliku autističnog tipa. Pucao sebi u noge ruke i glavu.

Za ovo ostalo nisam siguran...
Da smo i 2000. čekali pojavu ganc nove opozicije, još uvek bi Milošević bio na vlasti.
 
Poslednja izmena:
Али која је поента тих чврстих принципа ако никад не освојиш власт? Чврсти принципи јоги летача.

Усудио бих се рећи да си и сада баш на тој позицији - чврсти принципи, без власти, без било каквог утицаја на одлуке које се доносе. Дакле већ си постигао све што је и Радуловић постигао, али без великог ангажмана, трошка, губљења времена.
Da, postoji čvrsta korelacija između broja principa i nivoa političke nebitnosti.
Što je neko dalji od vlasti, zbirka principa oko kojih nema zbora dobija obim telefonskog imenika
 
Da, postoji čvrsta korelacija između broja principa i nivoa političke nebitnosti.
Što je neko dalji od vlasti, zbirka principa oko kojih nema zbora dobija obim telefonskog imenika
Moj profesor stalno priča da su većina ljudi Peakeri (prosečne osobe) a manjina Sejdžovi (intelektualci).


Zato i nije čudno da za političke promene mora da se animira Krdo, a umešnošću elite (Akademik Obradović).
 
Moja lična pozicija, doduše u Crnoj Gori, jer u Srbiji nisam nikada htio da glasam, čak i nije neki politički stav, jer je u pitanju odbrana minimuma dostojanstva.
Nije prvi put da se susrećem sa ocjenom da je takva pozicija neka vrsta alibija koja osigurava vječnu opoziciju, ali to je prosto pogrešno sa koje god strane da se pogleda.

Разумећеш зашто то није став који доноси успехе у политици, јер политика је, да лупимо најотрцанију али истиниту фразу на сто, вештина могућег, а не скаска Марка Миљанова о чувању образа себи и другоме. Но можда је то реалност у смислу да су те трке унапред изгубљене, па зашто онда барем не заузети један душевно олакшавајући гард тог типа.
 
Zato i nije čudno da za političke promene mora da se animira Krdo

Позиција ових економски либералних, или барем центристичких партија у Србији је мени на неки начин забавна. Зашто, зато јер у њима видим одраз у огледалу ситуације британских лабуриста задњих неколико година... и наравно одраза у огледалу самих народа.

Лабуристи су ових година направили оштар помак у лево, имајући за вођу класичног левичарског агитатора из седамдесетих година, и нудећи читав дијапазон трулих левих политика - национализација свега, све за џабе, од интернета и станова до не знам чега, много љубави разним Хамасима и Мадуру, огромни намети поквареној буржоазији, и сл. То је било снажно подржано, пре свега на друштвеним медијима, од разних клинаца троцкиста... али је остало апсолутно непопуларно међу гласачким телом у целини. И зато су изгубили већ четири општа избора заредо, и овај задњи, где су нудили највише, је био најтежи пораз.

Након сваког изгубљеног избора, лабуристи су очајнички тражили неку политику која их не би проказала као групу екстремно левих фанатика... док су истовремено на све начине здушно повлађивали свом кључном чланству које су тад већ сачињавали углавном екстремно леви фанатици. Та фрактура их је довела до пропасти.

У Србији је ситуација обратна. Ту би већина тако радо изгласала све те бесплатне понуде, самоуправљања, полутке, и љубав Гадафију, али нема шансе да изгласа неке класичне либерале на власт. И онда ти либерали, свесни своје перспективе, траже неку политику која их не би проказала као робове вашингтонског консензуса, док са друге стране...

И резултат је неминовно исти, дакле пропаст.
 
Mislim da sam na to (u prvom pasusu i ukazao). Radulović je, vođen prenaduvanim egom, nastupio prema ostaloj opoziciji (kakva god da je) vrlo sektaški i stvorio sliku autističnog tipa. Pucao sebi u noge ruke i glavu.

Za ovo ostalo nisam siguran...
Da smo i 2000. čekali pojavu ganc nove opozicije, još uvek bi Milošević bio na vlasti.
Koštunica je bio poprilično nov jer nikad nije bio blizu izvršne vlasti. Što nas dovodi do sledećeg problema.

Uporno se izjednačavaju 2020. i 2000. A nigde zapadnog pritiska, ratova, inflacije, beznađa...msm, prosečan naprednjak nije toliko slep da ne ukapira da Vučićeva politika drastično odudara od Miloševićeve.
 
Разумећеш зашто то није став који доноси успехе у политици, јер политика је, да лупимо најотрцанију али истиниту фразу на сто, вештина могућег, а не скаска Марка Миљанова о чувању образа себи и другоме. Но можда је то реалност у смислу да су те трке унапред изгубљене, па зашто онда барем не заузети један душевно олакшавајући гард тог типа.
Ja se i držim mogućeg, a što više znam, manje palamudim o obrazu, tuđem, jer o svom i dalje brinem.
Više govorim o tome da u situaciji kada se tvoja nacionalna pripadnost tretira kao nešto nepoželjno, većinski jezik po popisu se smatra manjinskim a imovini jedne vjerske zajednice prijeti nacionalizacija tj. otimačina, priča o nekim političkim finesama se može voditi samo u teoriji.
U praksi gledaš kako da sačuvaš taj minimum ljudskih prava, i tražiš saveznika bilo gdje.

Nekako ti to vidiš kao situaciju sa beskompromisnim principima, rigidnost u svakom pogledu, a u suštini je potpuna suprotnost.
 
Дакле, негде пред председничке изборе 2017. године постојала је идеја да тадашња опозиција направи договор који би био вишегодишњи, а односио би се на то ко би био кандидат за коју функцију. Идеја је била следећа:

- Вук Јеремић, кандидат са председника на преседничким изборима 2017. године,
- Саша Јанковић, кандидат за градоначелника Београда 2018. године,
- Саша Радуловић, кандидат за председника Владе на изборима за Народну скупштину 2020. године.

Вук Јеремић је у то неко време, нешто раније, завршио своју борбу за место Ђенералног секретара УН, на другом месту, мада је неписано правило тражило да Ђенерални секретар у овом мандату буде из источне Европе. Место председника подразумева и вођење спољне политике, мада, више на протоколарном нивоу, а остало ради Министарство иностраних послова.

Саша Јанковић још увек није основао ПСЖ, већ је наступао са места Заштитника грађана. Саша Радуловић је годину иза себе имао успешан изборни резултат од 6,02 % (што није много, али после владајућих СНС, СПС, СРС, је једино коалиција око ДС имала неколико хиљада гласова више, али то је била коалиција, а не ДС као појединачна странка).

Колико се сећам, Јеремић јесте био за такву опцију (јер би му друга двојица пружили подршку на изборима на којима се иначе кандидовао), Саша Радуловић такође (јер га место председника није интересовало, а добио би могућност да за 3 године буде кандидат опорбе за председника Владе, мада, 3 године је баш дуг период када је реч о српској политичкој сцени). Саша Јанковић је одбио такав дил, те је идеја пала у воду. Образложење је било да су политике Јеремића и Јанковића у великој мери различите, те да у таквом случају, бирачко тело Јанковића не би имало свог кандидата на изборима.

Ако погледамо резултате тих председничких избора,

Вучић 55 %
Јанковић 16 %
Бели 9 %
Јеремић 5,66 %

Могли бисмо да кажемо да је Јанковић оправдано изашао са својом кандидатуром, јер је алтернатива, Јеремић добио мање од 6 % гласова, а то самим тим значи да је био прилично неуспешан, док је Јанковић, као другопласирани био прилично успешан.

Међутим,

Ако кренемо да копамо мало дубље, а саме резултате не посматрамо краткорочно, већ дугорочно, и уз одговарајућу анализу, сматрам да долазимо до сасвим другачијих закључака (барем ја долазим до другачијих закључака).

Да би АВ могао да изгуби на неким изборима, или буде потресен, потребно је од његових гласача штрпнути део. Вук Јеремић, као национално оријентисан, за разлику од Јанковића би могао да штрпне део бирача који нису загрижени АВ-овци, а прилично је репрезентативан политичар, барем је био у том тренутку, након избора за Ђенералног секретара УН. За њега би гласали и остали опозициони бирачи, чак и Јанковићеви, јер су сви они били против Вучића, као и они који су гласали за Белог, а и оно мало што су гласали за Радула. Јанковићевих 16, нешто % је максимум који је он могао да има, док би сам Јеремић имао далеко више. Јанковић је, свакако, неко ко је у урбанијим срединама далеко боље пролазио код бирача, те би његова кандидатура за градоначелника Београда била далеко успешнија него кандидатура за председника Републике, с озбиром да је Београд најурбанија средина у Србији.

Да је направљен овакав договор, резултат не би био Вучић 55, а затим Јанковић 16, 36, већ би резултат био

Вучић, нпр. 52 %
опозициони кандидат Јеремић (5,66 својих % + 16 јанковићевих % + Бели 10 % (вероватно би покупио, ако не свих 10, а оно бар 8 или 9 белијевих) + Радуловић 1 % + Од Вучића би откинуо бар 2-3 % оних који су национално оријентисани али нису превише заинтересовани за политику. То све заједно износи (чекај да нађем дигитрон) најмање 35 % бирача, а верујем да би тај број био и већи, а с озбиром на то да је вероватно део опозиционих бирача одлучио да бојкотује изборе јер је, у тренутку кад опозиција излази са великим бројем кандидата, јасно да Вучић убедљиво побеђује.

Нећемо овом приликом да улазимо у то шта би било када у првом кругу Вучић не би имао више од 50 %, што је мало вероватно, мада, можда би се поновила 2012. када је аутсајдер после првог круга, Николић, ипак победио у другом кругу, након опуштања Тадићевих бирача.

Дакле, имамо ситуацију да имамо уједињену опозицију (без Ђиласове странке ССП и Јанковићевог, касније Сержовог ПСЖ), која би као противтежу имала однос код бирача 52 % - 35 %, што јесте далеко мање у односу на Вучића, али би, у једној колони, то деловало далеко моћније него фрагментирана опозиција у 3-4-5 колона како је то данас, па свакоме од њих запада далеко мањи проценат.

На Београдским изборима би јединствена опозиција изашла са кандидатом Сашом Јанковићем за градоначелника у урбаном Београду, где би веровано далеко боље прошла него, такође фраментирана у Х колона. А до тада је Саша Јанковић и изгубио онај добар глас који је имао годину дана раније, а вероватно би добар глас задржао да је направио овај, далекосежнији дил са осталим опозиционарима.

Главни опозиционар не би био Ђилас, као сада, већ би био тројни опозициони блок Јеремић, Јанковић, Радуловић, коме би се вероватно прикључио и Бошко Обрадовић.

Данас би та уједињена опозиција на изборе излазила са полазном основом од 35 % гласова на председничким изборима, и вероватно сличним резултатом на Београдским изборима, а уместо тога, данас имамо разједињену опозицију, где свако вуче на своју страну, а први човек и симбол опозиције је Ђилас, и његов компањон, нама свима омиљени Шолак.

Сматрам да је Саша Јанковић уништио српску опозициону сцену својом кандидатуром на председничким изборима 2017. године, и да би данашња опозициона слика изгледала далеко боље да је поменути Саша одустао од своје кандидатуре за председника Србије.



Чита ли неко ова моја километарска писанија?
Jankovic je bio jos jedna neuspesna stranica nase politike.
Glavni problem je bio nemogucnost saradnje i slican je problem i sa ostalim politicarima koji su trenutno u opoziciji.
 

Back
Top