Alter_Ego_
Stara legenda
- Poruka
- 76.371
Дакле, негде пред председничке изборе 2017. године постојала је идеја да тадашња опозиција направи договор који би био вишегодишњи, а односио би се на то ко би био кандидат за коју функцију. Идеја је била следећа:
- Вук Јеремић, кандидат са председника на преседничким изборима 2017. године,
- Саша Јанковић, кандидат за градоначелника Београда 2018. године,
- Саша Радуловић, кандидат за председника Владе на изборима за Народну скупштину 2020. године.
Вук Јеремић је у то неко време, нешто раније, завршио своју борбу за место Ђенералног секретара УН, на другом месту, мада је неписано правило тражило да Ђенерални секретар у овом мандату буде из источне Европе. Место председника подразумева и вођење спољне политике, мада, више на протоколарном нивоу, а остало ради Министарство иностраних послова.
Саша Јанковић још увек није основао ПСЖ, већ је наступао са места Заштитника грађана. Саша Радуловић је годину иза себе имао успешан изборни резултат од 6,02 % (што није много, али после владајућих СНС, СПС, СРС, је једино коалиција око ДС имала неколико хиљада гласова више, али то је била коалиција, а не ДС као појединачна странка).
Колико се сећам, Јеремић јесте био за такву опцију (јер би му друга двојица пружили подршку на изборима на којима се иначе кандидовао), Саша Радуловић такође (јер га место председника није интересовало, а добио би могућност да за 3 године буде кандидат опорбе за председника Владе, мада, 3 године је баш дуг период када је реч о српској политичкој сцени). Саша Јанковић је одбио такав дил, те је идеја пала у воду. Образложење је било да су политике Јеремића и Јанковића у великој мери различите, те да у таквом случају, бирачко тело Јанковића не би имало свог кандидата на изборима.
Ако погледамо резултате тих председничких избора,
Вучић 55 %
Јанковић 16 %
Бели 9 %
Јеремић 5,66 %
Могли бисмо да кажемо да је Јанковић оправдано изашао са својом кандидатуром, јер је алтернатива, Јеремић добио мање од 6 % гласова, а то самим тим значи да је био прилично неуспешан, док је Јанковић, као другопласирани био прилично успешан.
Међутим,
Ако кренемо да копамо мало дубље, а саме резултате не посматрамо краткорочно, већ дугорочно, и уз одговарајућу анализу, сматрам да долазимо до сасвим другачијих закључака (барем ја долазим до другачијих закључака).
Да би АВ могао да изгуби на неким изборима, или буде потресен, потребно је од његових гласача штрпнути део. Вук Јеремић, као национално оријентисан, за разлику од Јанковића би могао да штрпне део бирача који нису загрижени АВ-овци, а прилично је репрезентативан политичар, барем је био у том тренутку, након избора за Ђенералног секретара УН. За њега би гласали и остали опозициони бирачи, чак и Јанковићеви, јер су сви они били против Вучића, као и они који су гласали за Белог, а и оно мало што су гласали за Радула. Јанковићевих 16, нешто % је максимум који је он могао да има, док би сам Јеремић имао далеко више. Јанковић је, свакако, неко ко је у урбанијим срединама далеко боље пролазио код бирача, те би његова кандидатура за градоначелника Београда била далеко успешнија него кандидатура за председника Републике, с озбиром да је Београд најурбанија средина у Србији.
Да је направљен овакав договор, резултат не би био Вучић 55, а затим Јанковић 16, 36, већ би резултат био
Вучић, нпр. 52 %
опозициони кандидат Јеремић (5,66 својих % + 16 јанковићевих % + Бели 10 % (вероватно би покупио, ако не свих 10, а оно бар 8 или 9 белијевих) + Радуловић 1 % + Од Вучића би откинуо бар 2-3 % оних који су национално оријентисани али нису превише заинтересовани за политику. То све заједно износи (чекај да нађем дигитрон) најмање 35 % бирача, а верујем да би тај број био и већи, а с озбиром на то да је вероватно део опозиционих бирача одлучио да бојкотује изборе јер је, у тренутку кад опозиција излази са великим бројем кандидата, јасно да Вучић убедљиво побеђује.
Нећемо овом приликом да улазимо у то шта би било када у првом кругу Вучић не би имао више од 50 %, што је мало вероватно, мада, можда би се поновила 2012. када је аутсајдер после првог круга, Николић, ипак победио у другом кругу, након опуштања Тадићевих бирача.
Дакле, имамо ситуацију да имамо уједињену опозицију (без Ђиласове странке ССП и Јанковићевог, касније Сержовог ПСЖ), која би као противтежу имала однос код бирача 52 % - 35 %, што јесте далеко мање у односу на Вучића, али би, у једној колони, то деловало далеко моћније него фрагментирана опозиција у 3-4-5 колона како је то данас, па свакоме од њих запада далеко мањи проценат.
На Београдским изборима би јединствена опозиција изашла са кандидатом Сашом Јанковићем за градоначелника у урбаном Београду, где би веровано далеко боље прошла него, такође фраментирана у Х колона. А до тада је Саша Јанковић и изгубио онај добар глас који је имао годину дана раније, а вероватно би добар глас задржао да је направио овај, далекосежнији дил са осталим опозиционарима.
Главни опозиционар не би био Ђилас, као сада, већ би био тројни опозициони блок Јеремић, Јанковић, Радуловић, коме би се вероватно прикључио и Бошко Обрадовић.
Данас би та уједињена опозиција на изборе излазила са полазном основом од 35 % гласова на председничким изборима, и вероватно сличним резултатом на Београдским изборима, а уместо тога, данас имамо разједињену опозицију, где свако вуче на своју страну, а први човек и симбол опозиције је Ђилас, и његов компањон, нама свима омиљени Шолак.
Сматрам да је Саша Јанковић уништио српску опозициону сцену својом кандидатуром на председничким изборима 2017. године, и да би данашња опозициона слика изгледала далеко боље да је поменути Саша одустао од своје кандидатуре за председника Србије.
Чита ли неко ова моја километарска писанија?
- Вук Јеремић, кандидат са председника на преседничким изборима 2017. године,
- Саша Јанковић, кандидат за градоначелника Београда 2018. године,
- Саша Радуловић, кандидат за председника Владе на изборима за Народну скупштину 2020. године.
Вук Јеремић је у то неко време, нешто раније, завршио своју борбу за место Ђенералног секретара УН, на другом месту, мада је неписано правило тражило да Ђенерални секретар у овом мандату буде из источне Европе. Место председника подразумева и вођење спољне политике, мада, више на протоколарном нивоу, а остало ради Министарство иностраних послова.
Саша Јанковић још увек није основао ПСЖ, већ је наступао са места Заштитника грађана. Саша Радуловић је годину иза себе имао успешан изборни резултат од 6,02 % (што није много, али после владајућих СНС, СПС, СРС, је једино коалиција око ДС имала неколико хиљада гласова више, али то је била коалиција, а не ДС као појединачна странка).
Колико се сећам, Јеремић јесте био за такву опцију (јер би му друга двојица пружили подршку на изборима на којима се иначе кандидовао), Саша Радуловић такође (јер га место председника није интересовало, а добио би могућност да за 3 године буде кандидат опорбе за председника Владе, мада, 3 године је баш дуг период када је реч о српској политичкој сцени). Саша Јанковић је одбио такав дил, те је идеја пала у воду. Образложење је било да су политике Јеремића и Јанковића у великој мери различите, те да у таквом случају, бирачко тело Јанковића не би имало свог кандидата на изборима.
Ако погледамо резултате тих председничких избора,
Вучић 55 %
Јанковић 16 %
Бели 9 %
Јеремић 5,66 %
Могли бисмо да кажемо да је Јанковић оправдано изашао са својом кандидатуром, јер је алтернатива, Јеремић добио мање од 6 % гласова, а то самим тим значи да је био прилично неуспешан, док је Јанковић, као другопласирани био прилично успешан.
Међутим,
Ако кренемо да копамо мало дубље, а саме резултате не посматрамо краткорочно, већ дугорочно, и уз одговарајућу анализу, сматрам да долазимо до сасвим другачијих закључака (барем ја долазим до другачијих закључака).
Да би АВ могао да изгуби на неким изборима, или буде потресен, потребно је од његових гласача штрпнути део. Вук Јеремић, као национално оријентисан, за разлику од Јанковића би могао да штрпне део бирача који нису загрижени АВ-овци, а прилично је репрезентативан политичар, барем је био у том тренутку, након избора за Ђенералног секретара УН. За њега би гласали и остали опозициони бирачи, чак и Јанковићеви, јер су сви они били против Вучића, као и они који су гласали за Белог, а и оно мало што су гласали за Радула. Јанковићевих 16, нешто % је максимум који је он могао да има, док би сам Јеремић имао далеко више. Јанковић је, свакако, неко ко је у урбанијим срединама далеко боље пролазио код бирача, те би његова кандидатура за градоначелника Београда била далеко успешнија него кандидатура за председника Републике, с озбиром да је Београд најурбанија средина у Србији.
Да је направљен овакав договор, резултат не би био Вучић 55, а затим Јанковић 16, 36, већ би резултат био
Вучић, нпр. 52 %
опозициони кандидат Јеремић (5,66 својих % + 16 јанковићевих % + Бели 10 % (вероватно би покупио, ако не свих 10, а оно бар 8 или 9 белијевих) + Радуловић 1 % + Од Вучића би откинуо бар 2-3 % оних који су национално оријентисани али нису превише заинтересовани за политику. То све заједно износи (чекај да нађем дигитрон) најмање 35 % бирача, а верујем да би тај број био и већи, а с озбиром на то да је вероватно део опозиционих бирача одлучио да бојкотује изборе јер је, у тренутку кад опозиција излази са великим бројем кандидата, јасно да Вучић убедљиво побеђује.
Нећемо овом приликом да улазимо у то шта би било када у првом кругу Вучић не би имао више од 50 %, што је мало вероватно, мада, можда би се поновила 2012. када је аутсајдер после првог круга, Николић, ипак победио у другом кругу, након опуштања Тадићевих бирача.
Дакле, имамо ситуацију да имамо уједињену опозицију (без Ђиласове странке ССП и Јанковићевог, касније Сержовог ПСЖ), која би као противтежу имала однос код бирача 52 % - 35 %, што јесте далеко мање у односу на Вучића, али би, у једној колони, то деловало далеко моћније него фрагментирана опозиција у 3-4-5 колона како је то данас, па свакоме од њих запада далеко мањи проценат.
На Београдским изборима би јединствена опозиција изашла са кандидатом Сашом Јанковићем за градоначелника у урбаном Београду, где би веровано далеко боље прошла него, такође фраментирана у Х колона. А до тада је Саша Јанковић и изгубио онај добар глас који је имао годину дана раније, а вероватно би добар глас задржао да је направио овај, далекосежнији дил са осталим опозиционарима.
Главни опозиционар не би био Ђилас, као сада, већ би био тројни опозициони блок Јеремић, Јанковић, Радуловић, коме би се вероватно прикључио и Бошко Обрадовић.
Данас би та уједињена опозиција на изборе излазила са полазном основом од 35 % гласова на председничким изборима, и вероватно сличним резултатом на Београдским изборима, а уместо тога, данас имамо разједињену опозицију, где свако вуче на своју страну, а први човек и симбол опозиције је Ђилас, и његов компањон, нама свима омиљени Шолак.
Сматрам да је Саша Јанковић уништио српску опозициону сцену својом кандидатуром на председничким изборима 2017. године, и да би данашња опозициона слика изгледала далеко боље да је поменути Саша одустао од своје кандидатуре за председника Србије.
Чита ли неко ова моја километарска писанија?
pokusavaju taktikom martinovica da imaju dojave iz naprednog vrha koje nemaju, jer nemaju u bia agenciji ama bas nikoga.
