Сребрена
Poznat
- Poruka
- 8.105
ДРЕВНО ОЈКАЊЕ У СРПСКОЈ ТРАДИЦИЈИ
Древно ојкање је у српској традицији у целом динарском појасу, дакле, не само у Хрватској, већ и у Босни и Херцеговини и у Црној Гори, као и у делу Србије. Из древног ојкања развили су се многи концентрични кругови ове певаније, увек из истог извора. Тако познајемо и ојкачу, и ојкан, и ојкалицу. Постоје и други називи за ово певање: грохотање (не гроктање како погрешно говоре чак и неки етномузиколи), војкање, орзање, розгање, потресање, завијање и зерзавање, певање ''из вика''. . Грохотање се тако зове јер рефенски припев личи на грохот.
Чешки научник Људевит Куба у тексту ''Народна глазбена умјетност у Далмацији'' (Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, Загреб, 1899) каже да је овај начин певања ''у православним крајевима особито обљубљен''.
И додаје: ''С тим се слаже што га у Хрватској налазимо само код православних пребјеглица из Босне и Србије. И у Црној Гори се свуда тако пјева.''
Овај кључни факат наводи и Антун Добронић у својој познатој студији ''Ојкање'' (Зборник за народне обичаје и живот Јужних Славена, Загреб, 1915). Дакле, хрватски научник лично, усред Загреба објављује истину с почетка двадесетог века, потврђује да у Хрватској ојка православни свет! Затим, Владимир Дворниковић у тексту ''Психогенеза епског десетерца'' (Прилози проучавању народне поезије, Београд, 1936) пише да су му певачи ојкаче у Далматинској Загори, око Книна, на питање зашто тако чудно певају, као да наричу, одговорили да је то мушки ''плач за Косовом!'' Има ли шта моћније од овога! Код Книна, да припоменем, има чак и место Косово.
У предговору књизи Станка Опачића Ћанице (Народне пјесме Кордуна, Загреб, 1972) пише: ''А кад би се исцрпио репертоар тих новодонесених пјесма, обично би се прелазило на пјевање домаћих ојкача, што се звало и пјевање ћирилицом''. Дакле, неспорно је да ојкање припада српској традицији у Хрватској...... данашњи Хрвати који у малом броју ојкају тиме уствари показују своје српско порекло које је прикривено римокатоличким прекрштавањем у прошлом и ранијим вековима.
У тексту ''Ојкање у Босанској крајини'' (Развитак, Бањалука, 1939) Душан Умићевић пише: ''У свим крајевима где је ојкање сачувано ојка само православни свијет. Нисам могао чути да би заојкао католик, а тако исто ни муслиман. Стога се може рећи, да се ојка само у оним крајевима у којима живи народ православне вјере''. Дакле, са научне и животне тачке јасно је ко је вековни носилац ојкања у динарским пределима. Кад би муслимани око Кључа, на пример, с пролећа, око Ђурђевдана заојкали, они би тиме указали на своје српско порекло.
То није ништа ново, и на ширем плану, о свом пореклу јасно сведоче књижевници Меша Селимовић, Скендер Кленовић, а Осман Ђикић, а у новије време Емир Кустурица.
Још је Људевит Куба записао: ''И у Црној Гори се свуда тако пјева, Бјелопавловићи се паче хвалишу да су они измислили тај начин тремолованога пјевања, а зову га зерзавање''. Овом врстом старог певања бавили су се и бањолучки академик Владо Милошевић и сарајевски научник Цвјетко Рихтман.
Они доносе разне назив за ову песму: преклапуша, придјекуша, натезалица, возачка, трзавица, бројевица...
А за певача који започиње певанију каже се да: првачи, сријеца, вози, превија, огиба, угиње, пригиба, пријекива, јеца, јоче, јода...
Ојкање се чува у избеглиштву, чувају га српске избеглице из Крајине у Војводини, Београду и шире.
Постоје стотине ојкачких група, подмлађених и изванредних.
Изворно народно певање Срба из Крајине у извођењу групе Пилипенда у емисији Жикина шареница РТС, 12.12.2010.
Древно ојкање је у српској традицији у целом динарском појасу, дакле, не само у Хрватској, већ и у Босни и Херцеговини и у Црној Гори, као и у делу Србије. Из древног ојкања развили су се многи концентрични кругови ове певаније, увек из истог извора. Тако познајемо и ојкачу, и ојкан, и ојкалицу. Постоје и други називи за ово певање: грохотање (не гроктање како погрешно говоре чак и неки етномузиколи), војкање, орзање, розгање, потресање, завијање и зерзавање, певање ''из вика''. . Грохотање се тако зове јер рефенски припев личи на грохот.
Чешки научник Људевит Куба у тексту ''Народна глазбена умјетност у Далмацији'' (Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, Загреб, 1899) каже да је овај начин певања ''у православним крајевима особито обљубљен''.
И додаје: ''С тим се слаже што га у Хрватској налазимо само код православних пребјеглица из Босне и Србије. И у Црној Гори се свуда тако пјева.''
Овај кључни факат наводи и Антун Добронић у својој познатој студији ''Ојкање'' (Зборник за народне обичаје и живот Јужних Славена, Загреб, 1915). Дакле, хрватски научник лично, усред Загреба објављује истину с почетка двадесетог века, потврђује да у Хрватској ојка православни свет! Затим, Владимир Дворниковић у тексту ''Психогенеза епског десетерца'' (Прилози проучавању народне поезије, Београд, 1936) пише да су му певачи ојкаче у Далматинској Загори, око Книна, на питање зашто тако чудно певају, као да наричу, одговорили да је то мушки ''плач за Косовом!'' Има ли шта моћније од овога! Код Книна, да припоменем, има чак и место Косово.
У предговору књизи Станка Опачића Ћанице (Народне пјесме Кордуна, Загреб, 1972) пише: ''А кад би се исцрпио репертоар тих новодонесених пјесма, обично би се прелазило на пјевање домаћих ојкача, што се звало и пјевање ћирилицом''. Дакле, неспорно је да ојкање припада српској традицији у Хрватској...... данашњи Хрвати који у малом броју ојкају тиме уствари показују своје српско порекло које је прикривено римокатоличким прекрштавањем у прошлом и ранијим вековима.
У тексту ''Ојкање у Босанској крајини'' (Развитак, Бањалука, 1939) Душан Умићевић пише: ''У свим крајевима где је ојкање сачувано ојка само православни свијет. Нисам могао чути да би заојкао католик, а тако исто ни муслиман. Стога се може рећи, да се ојка само у оним крајевима у којима живи народ православне вјере''. Дакле, са научне и животне тачке јасно је ко је вековни носилац ојкања у динарским пределима. Кад би муслимани око Кључа, на пример, с пролећа, око Ђурђевдана заојкали, они би тиме указали на своје српско порекло.
То није ништа ново, и на ширем плану, о свом пореклу јасно сведоче књижевници Меша Селимовић, Скендер Кленовић, а Осман Ђикић, а у новије време Емир Кустурица.
Још је Људевит Куба записао: ''И у Црној Гори се свуда тако пјева, Бјелопавловићи се паче хвалишу да су они измислили тај начин тремолованога пјевања, а зову га зерзавање''. Овом врстом старог певања бавили су се и бањолучки академик Владо Милошевић и сарајевски научник Цвјетко Рихтман.
Они доносе разне назив за ову песму: преклапуша, придјекуша, натезалица, возачка, трзавица, бројевица...
А за певача који започиње певанију каже се да: првачи, сријеца, вози, превија, огиба, угиње, пригиба, пријекива, јеца, јоче, јода...
Ојкање се чува у избеглиштву, чувају га српске избеглице из Крајине у Војводини, Београду и шире.
Постоје стотине ојкачких група, подмлађених и изванредних.
Poslednja izmena:
