Српско традиционално појање

Poruka
8.070
ДРЕВНО ОЈКАЊЕ У СРПСКОЈ ТРАДИЦИЈИ

Древно ојкање је у српској традицији у целом динарском појасу, дакле, не само у Хрватској, већ и у Босни и Херцеговини и у Црној Гори, као и у делу Србије. Из древног ојкања развили су се многи концентрични кругови ове певаније, увек из истог извора. Тако познајемо и ојкачу, и ојкан, и ојкалицу. Постоје и други називи за ово певање: грохотање (не гроктање како погрешно говоре чак и неки етномузиколи), војкање, орзање, розгање, потресање, завијање и зерзавање, певање ''из вика''. . Грохотање се тако зове јер рефенски припев личи на грохот.

ojkaca.jpg

Чешки научник Људевит Куба у тексту ''Народна глазбена умјетност у Далмацији'' (Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, Загреб, 1899) каже да је овај начин певања ''у православним крајевима особито обљубљен''.
И додаје: ''С тим се слаже што га у Хрватској налазимо само код православних пребјеглица из Босне и Србије. И у Црној Гори се свуда тако пјева.''

Овај кључни факат наводи и Антун Добронић у својој познатој студији ''Ојкање'' (Зборник за народне обичаје и живот Јужних Славена, Загреб, 1915). Дакле, хрватски научник лично, усред Загреба објављује истину с почетка двадесетог века, потврђује да у Хрватској ојка православни свет! Затим, Владимир Дворниковић у тексту ''Психогенеза епског десетерца'' (Прилози проучавању народне поезије, Београд, 1936) пише да су му певачи ојкаче у Далматинској Загори, око Книна, на питање зашто тако чудно певају, као да наричу, одговорили да је то мушки ''плач за Косовом!'' Има ли шта моћније од овога! Код Книна, да припоменем, има чак и место Косово.

У предговору књизи Станка Опачића Ћанице (Народне пјесме Кордуна, Загреб, 1972) пише: ''А кад би се исцрпио репертоар тих новодонесених пјесма, обично би се прелазило на пјевање домаћих ојкача, што се звало и пјевање ћирилицом''. Дакле, неспорно је да ојкање припада српској традицији у Хрватској...... данашњи Хрвати који у малом броју ојкају тиме уствари показују своје српско порекло које је прикривено римокатоличким прекрштавањем у прошлом и ранијим вековима.

У тексту ''Ојкање у Босанској крајини'' (Развитак, Бањалука, 1939) Душан Умићевић пише: ''У свим крајевима где је ојкање сачувано ојка само православни свијет. Нисам могао чути да би заојкао католик, а тако исто ни муслиман. Стога се може рећи, да се ојка само у оним крајевима у којима живи народ православне вјере''. Дакле, са научне и животне тачке јасно је ко је вековни носилац ојкања у динарским пределима. Кад би муслимани око Кључа, на пример, с пролећа, око Ђурђевдана заојкали, они би тиме указали на своје српско порекло.
То није ништа ново, и на ширем плану, о свом пореклу јасно сведоче књижевници Меша Селимовић, Скендер Кленовић, а Осман Ђикић, а у новије време Емир Кустурица.
Још је Људевит Куба записао: ''И у Црној Гори се свуда тако пјева, Бјелопавловићи се паче хвалишу да су они измислили тај начин тремолованога пјевања, а зову га зерзавање''. Овом врстом старог певања бавили су се и бањолучки академик Владо Милошевић и сарајевски научник Цвјетко Рихтман.
Они доносе разне назив за ову песму: преклапуша, придјекуша, натезалица, возачка, трзавица, бројевица...
А за певача који започиње певанију каже се да: првачи, сријеца, вози, превија, огиба, угиње, пригиба, пријекива, јеца, јоче, јода...

Ојкање се чува у избеглиштву, чувају га српске избеглице из Крајине у Војводини, Београду и шире.
Постоје стотине ојкачких група, подмлађених и изванредних.


Изворно народно певање Срба из Крајине у извођењу групе Пилипенда у емисији Жикина шареница РТС, 12.12.2010.
 
Poslednja izmena:
Ојкање је врло старо певање у коме музиколози виде најстарије облике вишегласја.

Ojkača je deseteračka pjesma iz dva stiha, koji se završavaju dugim "ooj".
Pjeva je tri ili pet pjevača, ili cijelo kolo, u polutonu (sekundi). Može biti praćena jednostrunim ili dvostrunim guslama sviranim u istoj intonaciji.
Mnogi tvrde da je njeno ime nastalo od glagola ojkati, što znači 'otegnuto i tužno pjevati, naglašavajući i produžavajući glas 'o'. Ojkača je izražena u jednostavnoj melodiji pratećeg glasa i razvijenoj melodiji pjevača koji vodi. Jedan zavodi pjesmu dok su drugi pratnja. Međutim, da bi ojkača dobro zvučala ne smije se pjevati kroz dernjavu, već složno - muški, a posebno pratnja. Cijeni se onaj ko lijepo zavodi pjesmu, da melodiji daje milozvučni ton. Na cijeni je pjevač koji ima fin, istančan glas da se zvonko osjeti iznad pratnje. Usklađenost pjevača u izvođenju je veoma važna osobina dobrog pjevanja, posebno u završnicama. Često se suglasnik v prilikom ojkanja može čuti tamo gdje mu nije mjesto u seljačkom pjevanju. Ovdje se javlja dakle potreba kićenja riječi, odnosno melodije sa viškom riječi koji doprinose bogatstvu ojkače.

..odlomci iz knjige "Ojkača":

Ojka se na vrlo prostranom srpskom govornom području: U Dalmatinskoj zagori i Lici, na Baniji i Kordunu, u Hercegovini i Bosni. I u Crnoj Gori se svuda tako pjeva. Bjelopavlovići se pače hvališu da su oni izmislili taj način tremolovanoga pjevanja, a zovu ga zerzavanje. Brđanin za razliku od ravničarskog čovjeka, tek je na susjednom obronku imao prvog komšiju. Dozivali su se ojkajući. Glave pjevača obično su okrenute tako da im se glasovi sastaju tj. sukobljavaju.

Sa antropološkog stanovišta, interesantno je zapažanje Antuna Dobronića: "I putnik, i čoban, i žene u največoj osami ojkaju, a da uopšte i ne računaju na to tko ih sluša. Pjevaju naime za sebe...što govori o drevnosti ojkanja".

Često ojkači variraju jednu istu temu u dvostihu koji se i ne mora rimovati:

Oj, djevojko, dragaj dušo moja,
oj, djevojko, milo lane moje.

Ojkači, naročito mlađi, pjevaju snažno, iz sveg grla, nabreklih žila na vratu, takmičeći se ko će proizvesti jači glas. Oni se predaju ljepotama glasovnih moći, uživaju u ''akustičnom fenomenu''. Riječi pjesme presjecaju predahom.
U Krajini, osim ojkače (koja je najreprezentavniji termin), postoje i sledeći nazivi za pjesme što ih narod u raznim prilikama i povodima pjeva: rozgača (rozgalica), potresalica, čantalica, groktalica, priklapalica, kožunska, bacavica, lagavica, priklopica, kantalica, firmanjska, redalica, sofrenjska, preskakalica i
tako dalje.

Na muzičkom planu, ojkača se dijeli na dvije osnovne vrste: dugačka i kratka.
'"Dugačka" ojkača pjeva se mirno, sjedeći ili stojeći. "Kratka" pak, samo u kolu, u pokretu.

U selima oko Prijedora, na primjer, razlikuje se "djevojački glas", "dugi glas" i "starinski glas".

Najupečatljiviji primjer ojkače je u kolu, obično na kakvom zboru, svadbi ili prilikom pokrivanja novog "šljemena". Formiraju se dva kola i natpjevavaju.
... Ruke se prebace preko grudi igrača do sebe, izukrštaju, i kolo (pjesma) krene. Svaka grupa ima svoj dvostih. Prva grupa otpjeva prvi stih.
Ojkaču prihvati druga i otpjeva svoj stih. Onda opet prva svoj drugi stih, što isto čini i druga grupa. Ispisano to ovako izgleda:

Mene moji 'oće da ožene;
"Mi smo mali zapjevati znali";
Curu prose ne pitaju mene;
"Kad smo sedam godina imali".

Dok jedna grupa pjeva svoj dio ojkače, druga se, u pokretu, mimikom i gestovima, dogovara šta će novo pjevati. I tako u nedogled. Igra se i pjeva "do gole vode"...U transu pjesmu uvijek prate cika, vriska i povika koje su najljepše u ženskim bljeskovima...U kolu, momci, djevojke, muškarci i žene, sijevaju očima i pjevaju..

U svim situacijama gdje se pjeva i čuje ojkača teško je zamisliti pravu atmosferu bez pucanja iz pištolja ili puške. Dobar pjevač, naročito "prvak", obavezno ima uza se kakav "parabelum". Puca se u pauzi, između dve ojkače, ali i tokom pjevanja. Djeca oblijeću pjevače i kupe vruće čaure. Oko "pucača" sa dobrim revolverom okupljaju se najbolji pjevači. ...U Krajini skoro svaka kuća ima nekakvu "spravu za pucanje"..

Narod ojkaču naziva i vojkačom, što se može objasniti na više načina: riječ vojka znači ovdje. Dakle: ovdje, vođe, voj, vojka, vojkare, vojkarce. Prema tome vojkača je ''naša'' pjesma, ona što se pjeva ovdje, tu, u zavičaju, na ognjištu..
цео текст на
 
Poslednja izmena:
Dvoglasno pevanje je dominantno u vokalnoj tradiciji Srbije. U skladu sa vremenom svog nastanka, može se podeliti na starije i novije. Starije najčešće nazvano pevanje 'na glas', netemperovano je i zasnovano je na infrapentatonskim nizovima, sa intervalom sekunde kao osnovnim sazvukom. U njemu su najčešća sledeća tri 'oblika višeglasja': heterofonija heterofonija-bordun i bordun.

BORDUN ili BRUJ

..o nastanku ležećeg pedala, koji se u narodu zove bordun, postoje različita mišljenja. .. Koreni nastanka pedala, pored vokalne muzike, mogu se pronaći i u instrumentalnom muziciranju i to kod primitivnih narodnih instrumenata. Kod gudačkih koji imaju bordunske žice ili duvačkih - svirale, gajde, i dr. koje stalno zvuče kao pratnja izvođenoj melodiji. S druge strane, ne bi trebalo ni marginalizovati hipotezu po kojoj je pedal ili bordunski dvoglas nastao u pokušaju narodnog pevača da imitira način instrumentalne interpretacije. Disonantnost mišljenja o poreklu i nastanku pedala potkrepljuje i teza poznatog etnomuzikologa F. Bosea koji kaže: “da bordunsko pevanje nastaje kad solista ili poluhor izdržavaju završni ton sve do nastupa glavnog hora“ (F. Bose op. Cit. 11.60)

U srpskoj folklornoj muzici bordun se javlja u dvoglasnom pevanju, i to u izvornim pesmama starije tradicije, u narodu poznatom kao „pevanje na glas“.
Ovaj tip višeglasnog pevanja izvode dva do tri pevača, po pravilu istog pola. Jedan od njih „uvodi“, „ide napred“, „štikuje“ (Dragačevo, zapadna Srbija); „zanosi“, „iznosi“, „prebira“ (Svrljig, istočna Srbija), dok drugi „prati“, „dogoni“, „teži“, itd. Melodije ovog načina pevanja nazivaju se „glas“ i koriste se kao neka vrsta muzičkog modela prilikom stvaranja novih pesama. One su obogaćene raznim ukrasima (predudarima, postudarima, kvocajućim tonovima). Interesantno je istaći da se melodije starije muzičke tradicije u dvoglasnom pevanju baziraju pretežno na intervalima sekunde koji narodni pevači smatraju konsonancama. Što se tiče oblika višeglasja, kod ovih pesama najrasprostranjenija je heterofonija, zatim, heterofono - bordunski tip pevanja i bordunski način pevanja..

 
Да разјасним, за сваки случај, ако је некога зачудио израз "ганга" у снимку које је Чврсница поставио, уз сву ову лепоту српских опанака, српске ношње које се виде на снимцима и звука древног српског појања : "ганга" је синоним израза "бећарац" који означава песму, сковану кроз двостихе и са садржајем текстова из свакодневног живота.

Ганга је типичан назив за текстове песама у Херцеговини који се певају на "српски начин", слично ојкању:


Bećarac je u Hercegovini tradicija koja se prenosi s koljena na koljeno i očuvala se do današnjih dana.
 
Poslednja izmena:
Смотра српског народног стваралаштва “Сијело Тромеђе” у Стрмици код Книна окупила је Крајишнике из егзила широм света и малобројне повратнике који су обнављају домаћинства у родним селима опустошеним у “Олуји”. Власници имања на граници с БиХ жале се да их је улазак Хрватске у ЕУ суочио с неочекиваним балканско-европским заврзламама.

- Гранична полиција пре неки дан је ухапсила комшију Жарка, зато што је нелегално прелазио границу Европске уније која сада пролази између две његове куће. Једна се налази у Хрватској, друга у Босни, а удаљене су око 200 метара.
Ухватили су Жарка у “тешком” кривичном делу баш уочи крсне славе, док је носио печено јагње из кухиње у Хрватској, дакле у ЕУ, до трпезарије на босанској страни, на Балкану, где је требало да пслужи печење гостима – испричао нам је Стрмичанин Бранко Крнета, који се недавно вратио у родно село, што због носталгије, што због европске будућности.
 
ДРЕВНО ОЈКАЊЕ У СРПСКОЈ ТРАДИЦИЈИ

Древно ојкање је у српској традицији у целом динарском појасу, дакле, не само у Хрватској, већ и у Босни и Херцеговини и у Црној Гори, као и у делу Србије. Из древног ојкања развили су се многи концентрични кругови ове певаније, увек из истог извора. Тако познајемо и ојкачу, и ојкан, и ојкалицу. Постоје и други називи за ово певање: грохотање (не гроктање како погрешно говоре чак и неки етномузиколи), војкање, орзање, розгање, потресање, завијање и зерзавање, певање ''из вика''. . Грохотање се тако зове јер рефенски припев личи на грохот.

Млади амерички музиколог долази у Србију да учи и проучава ову врсту српског певања "из вика":
 

Back
Top