Ви би о с вему и свачему али не о томе да је закон гласио Србљин да се не жени у Влахе. Аман нигде не пише себар да се не жени у влахе.
Из овог закона произлази или 1) да је термин Србљин означавао потчињеног сељака или 2) да је термин Влах означавао етницитет.
Термини имају строго сталешку конотацију. Влах је могао да буде и Влах (етницитет), али и влах (сталеж).:
Као што сам већ поменуо, власи у нашим земљама у средњем веку у огромној већини носе словенска имена (док међу
Србима има опет таквих који носе влашка имена). У недостатку других ознака тешко је одлучивати да ли се увек и само ради о пословењеним романским Власима или да, можда, у оквиру тих
влашких група нема и Срба који су постали власи. Већ је Ст. Новаковић помишљао на то да је било влаха и од Словена* 9 ). Било је, сигурио, и таквих Срба (и Хрвата) који су се
уврштавали
међу влахе пошто су на неки начин успели да промене свој положај. Ситурно је пак да су многи Срби (=Себар, зависни сељак) постајали власима тако
што су се женили од влаха и прелазили њима (в. о томе иа стр.
71, 75), па учестали такви прелази довели до забране таквих женидаба, да се не би реметила равнотежа у сразмери влаха и невлаха. Да су и Срби могли постати власима, има још један
особити податак, исгина, већ из турског доба: у једној кануннами из 1542* помиње се
категорија »неверника« у варошима који су постали власи 10 ). Треба се само подсетити да су Турци преузели установу влаха од Срба и с обичајима који су владали код Срба. Сем Срба, могли су ући у влашки катун и Арбанаси: у катуну Блатчана на властелинству Светих арханђела био је
(1348) и Гон*ц Арбанасин са синовима 31 ). Тај, свакако, није био и једини Арбанас који је ушао у неки влашки катун.
——————————————-
Према врсти односа и посла којим су се бавили, у
сталеж себара су улазили:
[2]
- меропси — зависни земљорадници;[4]
- власи — зависни сточари;[5]
- сокалници и сеоске занатлије — такође зависно становништво, али са нешто мањим обавезама у односу на земљораднике;[6]
- отроци — најобесправљењнији слој становништва, робови;[7]
- сеоско свештенство — које је само делом припадало себарском сталежу.[8]
Главни чланак:
Меропси
Меропси су били зависни земљорадници у средњовековној Србији. За меропахе су се још користили и термини земљанин, Србљин, земљани људи, земаљски људиили само људи.
[1] С обзиром на господара, разликовале су се три врсте меропаха: владареви,
властеоски и црквени.
[4]Највише сачуваних извора је остало о црквеним меропсима. Обавезе меропаха нису биле истоветне. Меропси су били обавезни да раде за свог господара и да му дају натуралну ренту.
Теодор Тарановскинаводи да су постојала три система за одређивање меропашких работа:
[4]
- количина земље коју су меропси морали да обраде;
- количина радног времена које су морали да проведу радећи за господара;
- систем дажбина.
Систем дажбина примењивао се у случајевима када је господарева парцела била мала, а уколико се радило о већој парцели, примењивана су друга два система. Споредне обавезе меропаха обухватале су поправљање градских зидина, чување страже на путевима и обезбеђивање смештаја и исхране за владара или феудалца у случају потребе.
[2]
С обзиром на различит положај меропаха,
Душанов законик је покушао да унифицира њихове обавезе.
[2] Закоником су одређене следеће обавезе меропаха: да раде за господара 2 дана недељно, да му косе
сено, окопавају виноград, да годишње дају „цареву перперу“ (новац) и да им се ништа више преко закона не одузима.
Меропах није смео да напусти земљу коју је обрађивао.
[4] Међутим,
Законик им омогућава да се суде с господаром и царем уколико су захтеви господара у погледу рада и давања већи него што је прописано.
Према врсти односа и посла којим су се бавили, у сталеж себара су улазили:
[2]
- меропси — зависни земљорадници;[4]
- власи — зависни сточари;[5]
- сокалници и сеоске занатлије — такође зависно становништво, али са нешто мањим обавезама у односу на земљораднике;[6]
- отроци — најобесправљењнији слој становништва, робови;[7]
- сеоско свештенство — које је само делом припадало себарском сталежу.[8]