Српски средњи век - Зашто Цар Душан од свих словенских племена на Балкану налази само Србе?

Где то?

Ако је то тачно, у чему стоји разлика између термина Србљин и термина Влах у заповеди Србљин да се не жени у Влахе?

Jasno je, da Dusan nije zelio da se Srbi mijesaju sa Vlasima više jer mnogi su Srbi tada počeli da predju na Katune i da žive slobodno i da ne plaćaju poreze državi. Tj bili bi potencijalne prijetnje vlasti.
 
Ви би о с вему и свачему али не о томе да је закон гласио Србљин да се не жени у Влахе. Аман нигде не пише себар да се не жени у влахе.

Из овог закона произлази или 1) да је термин Србљин означавао потчињеног сељака или 2) да је термин Влах означавао етницитет.
Термини имају строго сталешку конотацију. Влах је могао да буде и Влах (етницитет), али и влах (сталеж).:

"Simpozijum o srednjovjekovnom katunu odrzan 24. i 25. novembra 1961. g."


Као што сам већ поменуо, власи у нашим земљама у средњем веку у огромној већини носе словенска имена (док међу
Србима има опет таквих који носе влашка имена). У недостатку других ознака тешко је одлучивати да ли се увек и само ради о пословењеним романским Власима или да, можда, у оквиру тих
влашких група нема и Срба који су постали власи. Већ је Ст. Новаковић помишљао на то да је било влаха и од Словена* 9 ). Било је, сигурио, и таквих Срба (и Хрвата) који су се уврштавали
међу влахе пошто су на неки начин успели да промене свој положај
. Ситурно је пак да су многи Срби (=Себар, зависни сељак) постајали власима тако
што су се женили од влаха и прелазили њима (в. о томе иа стр.
71, 75), па учестали такви прелази довели до забране таквих женидаба, да се не би реметила равнотежа у сразмери влаха и невлаха. Да су и Срби могли постати власима, има још један
особити податак, исгина, већ из турског доба: у једној кануннами из 1542* помиње се категорија »неверника« у варошима који су постали власи 10 ). Треба се само подсетити да су Турци преузели установу влаха од Срба и с обичајима који су владали код Срба. Сем Срба, могли су ући у влашки катун и Арбанаси: у катуну Блатчана на властелинству Светих арханђела био је
(1348) и Гон*ц Арбанасин са синовима 31 ). Тај, свакако, није био и једини Арбанас који је ушао у неки влашки катун.

——————————————-

Према врсти односа и посла којим су се бавили, у сталеж себара су улазили:[2]

  • меропси — зависни земљорадници;[4]
  • власи — зависни сточари;[5]
  • сокалници и сеоске занатлије — такође зависно становништво, али са нешто мањим обавезама у односу на земљораднике;[6]
  • отроци — најобесправљењнији слој становништва, робови;[7]
  • сеоско свештенство — које је само делом припадало себарском сталежу.[8]

МеропсиУреди

Главни чланак: Меропси
Меропси су били зависни земљорадници у средњовековној Србији. За меропахе су се још користили и термини земљанин, Србљин, земљани људи, земаљски људиили само људи.[1] С обзиром на господара, разликовале су се три врсте меропаха: владареви, властеоски и црквени.[4]Највише сачуваних извора је остало о црквеним меропсима. Обавезе меропаха нису биле истоветне. Меропси су били обавезни да раде за свог господара и да му дају натуралну ренту. Теодор Тарановскинаводи да су постојала три система за одређивање меропашких работа:[4]

  • количина земље коју су меропси морали да обраде;
  • количина радног времена које су морали да проведу радећи за господара;
  • систем дажбина.
Систем дажбина примењивао се у случајевима када је господарева парцела била мала, а уколико се радило о већој парцели, примењивана су друга два система. Споредне обавезе меропаха обухватале су поправљање градских зидина, чување страже на путевима и обезбеђивање смештаја и исхране за владара или феудалца у случају потребе.[2]

С обзиром на различит положај меропаха, Душанов законик је покушао да унифицира њихове обавезе.[2] Закоником су одређене следеће обавезе меропаха: да раде за господара 2 дана недељно, да му косе сено, окопавају виноград, да годишње дају „цареву перперу“ (новац) и да им се ништа више преко закона не одузима.

Меропах није смео да напусти земљу коју је обрађивао.[4] Међутим, Законик им омогућава да се суде с господаром и царем уколико су захтеви господара у погледу рада и давања већи него што је прописано.
Према врсти односа и посла којим су се бавили, у сталеж себара су улазили:[2]

  • меропси — зависни земљорадници;[4]
  • власи — зависни сточари;[5]
  • сокалници и сеоске занатлије — такође зависно становништво, али са нешто мањим обавезама у односу на земљораднике;[6]
  • отроци — најобесправљењнији слој становништва, робови;[7]
  • сеоско свештенство — које је само делом припадало себарском сталежу.[8]
 
Где то?

Ако је то тачно, у чему стоји разлика између термина Србљин и термина Влах у заповеди Србљин да се не жени у Влахе?
Забрана промене сталежа из пољопривредника у сточара-полуномада. Можда се племству није свиђало да им подложни сељаци беже у сточаре?
 
Ова заповест се не налази у Душановом Законику. Налази се у ранијим краљевским повељама, укључујући и једну Душанову.
Искључиво је у питању забрана промене сталежа - Стефан Дечански је увео останак у класи меропха. Душан из основа мења те одредбе и санкционише стварно стање: ако се Србин ожени од влаха, он постаје ћелатор, тј. слободно му је женити се од влаха и прећи међу влахе. Ово и са своје стране потврђује да катуни нису били родовске заједнице, а уједно да је прелажење младића у насеље из ког је била невеста било тада добро позната и допуштена појава, иако, свакако, не веома честа. Најзад, те одредбе показују да између Срба и влаха и није било других разлика сем разлика у њиховим обавезама према владару и феудалном господару и да су »земаљски људи« тежили за тим да пређу у влахе, јер су влашке обавезе биле сношљивије.

Дечански је сасвим кратак: Србин да се не жени у влаха, а ако се ожени, да жену води у меропхе


Миленко Филиповић
СТРУКТУРА И ОРГАНИЗАЦИЈА СРЕДЊЕВЕКОВНОГ КАТУНА
"Симпозијум о средњовјековном катуну", Сарајево, 1963, sтр. 75

[Србин да се не жени у власех]

У времену од двадесетак година, између 1318. и отприлике 1336, трипут је, што се зна, објављена једна таква захонска наредба која се посредно тиче и влаха.
Светостефанска повеља садржи и одредбу: »Србин да се не жени у власех. Ако ли се ожени у невест игумнову да се ограби и свеже и он влах от кога се буде женил и да се врати без воље на отчино место а који буду старинници и не взмогу се повратити ни једн да не војник н вси ћелатори«18). Краљ Дечански наређује за људе на територији његове велике задужбине: »Србин да се не жени у влаха. Ако се ожени. да је води у меропхе«19). Потврђујући ту повељу свог оца, око 1336. краљ Душан радикално мења ту одредбу: ако се Србин ожени од влаха, да је ћелатор.20) Наши историчари видели су у тим одредбама само меру да се спречи одлажење тежака у пастире или влахе,21) што је она стварно и била, али те одредбе бацају много светлости на тадашњи живот иа селу.
Бањска повеља говори о »Србима« који су се оженили од влаха, постали међу њима стариници, те више не могу да се врате, па их оставља међу власима с тим да не могу бити војници него само ћелатори. То значи да је већ много пре тога било честих женидбених веза између »Срба« и влаха и да су на тај начин многи из реда Срба постали власи, па и војници међу њима. Речи »без знања игуманова« као да говоре да је поданицима феудалаца ипак требало неко одобрење од феудалних господара приликом ступања у брак и да се »Србин« могао оженити од влаха и прећи у њихов ред по одобрењу игумана, односно феудалног господара. Дечански је сасвим кратак: Србин да се не жени у влаха, а ако се ожени, да жену води у меропхе, тј. може се оженити од влаха, али не да прелази да живи међу власима и ступа у њихов ред. Само коју годину после тога, краљ Душан из основа мења те одредбе и санкционише стварно стање: ако се Србин ожени од влаха, он постаје ћелатор, тј. слободно му је женити се од влаха и прећи међу влахе. Ово и са своје стране потврђује да катуни нису били родовске заједнице, а уједно да је прелажење младића у насеље из ког је била невеста било тада добро позната и допуштена појава, иако, свакако, не веома честа. Најзад, те одредбе показују да између Срба и влаха и није било других разлика сем разлика у њиховим обавезама према владару и феудалном господару и да су »земаљски људи« тежили за тим да пређу у влахе, јер су влашке обавезе биле сношљивије.

18) Споменик IV. G.
19) Деч. хр. 62.
20) Нав. дело 134.
21) Ст. Новаковић: Село 39; - Стара српска војска (Београд, 1893) 131-132; К. Јиречек: Историја Срба III (Београд, 1923), 115: Т. Т а р а н о в с к и: Историја српског права III-IV (1935), 46.

***********
НАПОМЕНА:
"Светостефанска хрисовуља", Споменик Српске краљевске академије IV, Београд, 1890, стр. 5-6
 
Poslednja izmena:
У басну о правим Словенима, односно Србима, нико не верује, бар не у научној јавности. Становништво југоисточне Европе на почетку нове ере било је веома измешано због сталних сеоба скито-сарматских племена а после 4. века овде су владали Готи и Хуни.
Бугаризовани Срби из Цариброда зато верују у басне о тзв “Србоманима” и “Србофилима”. По принципу, ако су они постал Бугари, зашто не би и остали.
 
Уопште то нисам рекао већ да је термин Србљин понекад означавао не само етницитет него и потчињеног земљорадника. За разлику од термина Влах.
Ево и допуна, сада сам видео:

Душан из основа мења те одредбе и санкционише стварно стање: ако се Србин ожени од влаха, он постаје ћелатор, тј. слободно му је женити се од влаха и прећи међу влахе. Ово и са своје стране потврђује да катуни нису били родовске заједнице, а уједно да је прелажење младића у насеље из ког је била невеста било тада добро позната и допуштена појава, иако, свакако, не веома честа. Најзад, те одредбе показују да између Срба и влаха и није било других разлика сем разлика у њиховим обавезама према владару и феудалном господару и да су »земаљски људи« тежили за тим да пређу у влахе, јер су влашке обавезе биле сношљивије.
 
Уопште то нисам рекао већ да је термин Србљин понекад означавао не само етницитет него и потчињеног земљорадника. За разлику од термина Влах.
Влах је исто означавао зависног сточара, чија позиција је ипак била боља, зато је и било бежања у влахе. (Влах≠влах).
 
Где то?

Ако је то тачно, у чему стоји разлика између термина Србљин и термина Влах у заповеди Србљин да се не жени у Влахе?

Pa razgovarali smo o ovome. Nebrojeno puta do sada.

Uvedena je bila (i vremenin pooštravana) da se zaustavi i spreči odliv u Vlahe.
 
Pa razgovarali smo o ovome. Nebrojeno puta do sada.

Uvedena je bila (i vremenin pooštravana) da se zaustavi i spreči odliv u Vlahe.
Никад нисам чуо да су и Власи били себри. Свакако то не бих закључио из горе наведене заповести Србљин да се не жени у Влахе. Колико ја знам, током века и по српске средњовековне државе термин себри је коришћен само у најкаснијем извору. Пре тога за овисне земљораднике користио се само термин Србљи.

Упркос томе, стандардна прича овде је да термин Србљин означава српски етницитет, а не сталеж, док термин влах означава сталеж. Стандардна прича је да је у то време постојао један те исти етницетет (Србљи) који је обухваћао и овисне земљораднике (за које je сталешки термин био себри или меропси) и овисне сточаре (за које је сталешки термин био власи).

То ја називам савременом српском митологијом због тога што у законима и заповестима користи се термин Србљи да би се означавали овисни земљорадници. Постојао је Закон Сербљем (а не себарем или меропсем) за овисне земљораднике и Закон Влахом за овисне сточаре. Према томе лажно се прикрива етничка компонента сталежа.
 
Искључиво је у питању забрана промене сталежа - Стефан Дечански је увео останак у класи меропха. Душан из основа мења те одредбе и санкционише стварно стање: ако се Србин ожени од влаха, он постаје ћелатор, тј. слободно му је женити се од влаха и прећи међу влахе. Ово и са своје стране потврђује да катуни нису били родовске заједнице, а уједно да је прелажење младића у насеље из ког је била невеста било тада добро позната и допуштена појава, иако, свакако, не веома честа. Најзад, те одредбе показују да између Срба и влаха и није било других разлика сем разлика у њиховим обавезама према владару и феудалном господару и да су »земаљски људи« тежили за тим да пређу у влахе, јер су влашке обавезе биле сношљивије.

Дечански је сасвим кратак: Србин да се не жени у влаха, а ако се ожени, да жену води у меропхе


Миленко Филиповић
СТРУКТУРА И ОРГАНИЗАЦИЈА СРЕДЊЕВЕКОВНОГ КАТУНА
"Симпозијум о средњовјековном катуну", Сарајево, 1963, sтр. 75

[Србин да се не жени у власех]

У времену од двадесетак година, између 1318. и отприлике 1336, трипут је, што се зна, објављена једна таква захонска наредба која се посредно тиче и влаха.
Светостефанска повеља садржи и одредбу: »Србин да се не жени у власех. Ако ли се ожени у невест игумнову да се ограби и свеже и он влах от кога се буде женил и да се врати без воље на отчино место а који буду старинници и не взмогу се повратити ни једн да не војник н вси ћелатори«18). Краљ Дечански наређује за људе на територији његове велике задужбине: »Србин да се не жени у влаха. Ако се ожени. да је води у меропхе«19). Потврђујући ту повељу свог оца, око 1336. краљ Душан радикално мења ту одредбу: ако се Србин ожени од влаха, да је ћелатор.20) Наши историчари видели су у тим одредбама само меру да се спречи одлажење тежака у пастире или влахе,21) што је она стварно и била, али те одредбе бацају много светлости на тадашњи живот иа селу.
Бањска повеља говори о »Србима« који су се оженили од влаха, постали међу њима стариници, те више не могу да се врате, па их оставља међу власима с тим да не могу бити војници него само ћелатори. То значи да је већ много пре тога било честих женидбених веза између »Срба« и влаха и да су на тај начин многи из реда Срба постали власи, па и војници међу њима. Речи »без знања игуманова« као да говоре да је поданицима феудалаца ипак требало неко одобрење од феудалних господара приликом ступања у брак и да се »Србин« могао оженити од влаха и прећи у њихов ред по одобрењу игумана, односно феудалног господара. Дечански је сасвим кратак: Србин да се не жени у влаха, а ако се ожени, да жену води у меропхе, тј. може се оженити од влаха, али не да прелази да живи међу власима и ступа у њихов ред. Само коју годину после тога, краљ Душан из основа мења те одредбе и санкционише стварно стање: ако се Србин ожени од влаха, он постаје ћелатор, тј. слободно му је женити се од влаха и прећи међу влахе. Ово и са своје стране потврђује да катуни нису били родовске заједнице, а уједно да је прелажење младића у насеље из ког је била невеста било тада добро позната и допуштена појава, иако, свакако, не веома честа. Најзад, те одредбе показују да између Срба и влаха и није било других разлика сем разлика у њиховим обавезама према владару и феудалном господару и да су »земаљски људи« тежили за тим да пређу у влахе, јер су влашке обавезе биле сношљивије.

18) Споменик IV. G.
19) Деч. хр. 62.
20) Нав. дело 134.
21) Ст. Новаковић: Село 39; - Стара српска војска (Београд, 1893) 131-132; К. Јиречек: Историја Срба III (Београд, 1923), 115: Т. Т а р а н о в с к и: Историја српског права III-IV (1935), 46.

***********
НАПОМЕНА:
"Светостефанска хрисовуља", Споменик Српске краљевске академије IV, Београд, 1890, стр. 5-6
Аргументи о етницитету оснивани на лична и породична имена падају у воду јер је црква била српска а српски попови су давали српска имена без обзира да ли је беба били српска, влашка или албанска.
 
Аргументи о етницитету оснивани на лична и породична имена падају у воду јер је црква била српска а српски попови су давали српска имена без обзира да ли је беба били српска, влашка или албанска.
Možeš da tvrdiš šta god hoćeš - pokrenuo si pitanje sa celom jednom polovinom citata i bez navođenja izvora, i uz lažnu tvrdnju da je važio u celoj Srbiji - a nije, samo u zadužbini Stefana Dečanskog, i još je i Stefan Dušan promenio član i ozakonio postojeću praksu. Sledeće pitanje?
 

Back
Top