Vekovima mnogi Srbi žude za liderom koga će idealizovati i kome će biti beskrajno verni. Ranije je to bio knez Lazar, pre njega mnogi od Nemanjića, nakon toga svi vladari od Karađorđa i Miloša pa na ovamo su takođe predstavljani kao idealni vladari. Nakon toga Srbi su voleli beskrajno Tita, doduše tu i nisu imali mnogo izbora treba se priznati, pa Milošević, Đinđić, Tadić i sada Vučić. Zašto Srbi kritički ne razmišljaju o svojim liderima nego vole da ih vole i da ih idealizuju? Zašto sami ne koračaju kroz život nego žude za vođom koji će ih voditi u bolje sutra a oni će slepo koračati?