- Poruka
- 4.084
http://www.slobodnamisao.com/index....d=180:uspenje-i-pad&catid=35olitika&Itemid=53
Успење и пад
Napisao Радомир Радевић
sreda, 30 septembar 2009 07:43
Надам се да се читаоци сјећају сцене из филма «У име народа». Радња се дешава у прекреченој цркви која се одмах послије Другог светског рата користила као школа. Учитељ пита ученика: «Шта је то комунизам?»
Ученик: «Комунизам је када ја имам да једем.»
Учитељ: «Само ти?»
Ученик: «Само ја.»
Почетак отвореног сукоба црногорских национал-шовиниста око Вијести и Монитора против режима, те расправа која се разбуктала на црногорским медијима, а која је у вези са позивом Славка Перовића на бојкот система увелико подсјећају на горе поменути дијалог учитеља и ученика. У суштини ријеч комунизам треба замијенити ријечју демократија. Дакле, када би црногорске интелектуалце и «интелектуалце» питали шта је то демократија, одговор би гласио: «То је када ми имамо да једемо.» Само ви?» «Само ми.»
Наиме, нико од њих, сем часног изузетка госпође Куљак, није спреман да отворено каже да Србима треба да се поштују људска и колективна права у складу са Уставом БРЦГ и савременим међународним стандардима. Нико у тој полемици не помиње какав би положај Срби имали у случају њиховог доласка на власт. Тек се понеки коментатор исфрустриран поруком покојег Србина јави са препоруком за «пресељење у Србију.» Суштину идеје водиље црногорских национал-шовиниста око Вијести и националиста, бивших либерала, је најбоље дефинисао господин Балша Брковић (замислите у интервјуу датом Нину) гдје каже: «Наиме, као што је подршка државној независности била логичан, цивилизацијски корак, бити против ове власти данас је иста ствар. Држава, наравно, мора да опстане јер је она – и историјски и политички и културолошки оправданa».
Дакле, по господину Брковићу, Мишку Перовићу, Милану Поповићу, Вујошевићу, Бојовићу, Јовићевићу и иним «интелектуалцима» и аналитичарима никако не смије да се допусти учешће српских (они воле да их назову про-српским) странака у било којој власти, јер су оне, уосталом као и њихови гласачи антицивилизацијски настројени. Они су, забога, били против независности БРЦГ, која је «логичан цивилизацијски корак». А циљ ових антицивилиацијских снага је поновно покретање питања статуса ове «мафиократске творевине».
Нико, али баш нико, од црногорских опозиционара и «опозиционара» ни једном није одговорио на питање: Да ли се залажу за слободу за све, то јест, за изједначавање права свих грађана и држављана БРЦГ? Нико од њих се није усудио да јасно каже да Срби треба да чине трећину запослених у јавној управи, да могу и да треба да буду бирани на директорска мјеста, да њихова култура и идентитет треба да се поштују, да се морају изједначити права држављана БРЦГ у Србији са правима држављана БРЦГ у осталим земљама. Нико није одговорио на суштинско питање које произилази из остварења ових права и слобода: Да ли су спремни на ризик да БРЦГ можда и не буде постојала као држава у случају освајања ових слобода и права за све?
Дакле, и поред неодговарања на суштинска питања демократије и слободе за све грађане црногорски интелектуалци настављају илузорну расправу о питањима рушења режима и «демократизације» друштва. Из свега изнад поменутог јасно је да они демократизацију не посматрају у њеном стварном контексту јер им је јасно да би истинска демократизација била пут ка укидању државе. Зато им је неопходно још времена за вјежбање притисака, уцјена, присиле према Србима, како би ових било што мање и како не би представљали сметњу опстанку «цивилизацијског достигнућа историјски, политички и културолошки оправданог».
Мишко Перовић је то дефинисао на следећи начин: «Иако независна Црна Гора не би била могућа у наше доба да су он (Ђукановић) и режим који је створио били против, обновљена црногорска држава не може преживјети ако продужи да се развија у правцу који је трасирао Ђукановић.»
Управо због овог изреченог изнад, односно примарног циља очувања државе, а не стварне демократизације, Србима треба да је јасно да никаква сарадња са црногорским национал-шовинистима није могућа. Србима је боља оваква мафијашка, улизичка, феудална творевина јер је она на средњи рок неодржива. Овакву ће творевину Срби кроз јасно дефинисану политику и могући договор са осталим мањинским националним заједницама много лакше дестабилизовати и на тај начин остварити своја права и циљеве. Зато, Срби морају јасно рећи не антиратно-профитерском, национал-шовинистичком удружењу друге црногорске породице.
Мора се признати да су црногорски интелектуалци схватили да је након успења њихове идеје, дошло вријеме пада. Да се интелекутална клима мијења јер су сада Црногорци суочени са својим стварним наслеђем и историјом, који нису баш «ружичасти» како су их цртали до прије само неку годину. То успење (постојање државе) они желе на интелектуалном плану да одбране неодрживим конструкцијама које не могу да одговоре на темељно питање слободе човјека. Да закључим, за црногорске интелектуалце је демократија када само они имају да једу.
Успење и пад
Napisao Радомир Радевић
sreda, 30 septembar 2009 07:43
Надам се да се читаоци сјећају сцене из филма «У име народа». Радња се дешава у прекреченој цркви која се одмах послије Другог светског рата користила као школа. Учитељ пита ученика: «Шта је то комунизам?»
Ученик: «Комунизам је када ја имам да једем.»
Учитељ: «Само ти?»
Ученик: «Само ја.»
Почетак отвореног сукоба црногорских национал-шовиниста око Вијести и Монитора против режима, те расправа која се разбуктала на црногорским медијима, а која је у вези са позивом Славка Перовића на бојкот система увелико подсјећају на горе поменути дијалог учитеља и ученика. У суштини ријеч комунизам треба замијенити ријечју демократија. Дакле, када би црногорске интелектуалце и «интелектуалце» питали шта је то демократија, одговор би гласио: «То је када ми имамо да једемо.» Само ви?» «Само ми.»
Наиме, нико од њих, сем часног изузетка госпође Куљак, није спреман да отворено каже да Србима треба да се поштују људска и колективна права у складу са Уставом БРЦГ и савременим међународним стандардима. Нико у тој полемици не помиње какав би положај Срби имали у случају њиховог доласка на власт. Тек се понеки коментатор исфрустриран поруком покојег Србина јави са препоруком за «пресељење у Србију.» Суштину идеје водиље црногорских национал-шовиниста око Вијести и националиста, бивших либерала, је најбоље дефинисао господин Балша Брковић (замислите у интервјуу датом Нину) гдје каже: «Наиме, као што је подршка државној независности била логичан, цивилизацијски корак, бити против ове власти данас је иста ствар. Држава, наравно, мора да опстане јер је она – и историјски и политички и културолошки оправданa».
Дакле, по господину Брковићу, Мишку Перовићу, Милану Поповићу, Вујошевићу, Бојовићу, Јовићевићу и иним «интелектуалцима» и аналитичарима никако не смије да се допусти учешће српских (они воле да их назову про-српским) странака у било којој власти, јер су оне, уосталом као и њихови гласачи антицивилизацијски настројени. Они су, забога, били против независности БРЦГ, која је «логичан цивилизацијски корак». А циљ ових антицивилиацијских снага је поновно покретање питања статуса ове «мафиократске творевине».
Нико, али баш нико, од црногорских опозиционара и «опозиционара» ни једном није одговорио на питање: Да ли се залажу за слободу за све, то јест, за изједначавање права свих грађана и држављана БРЦГ? Нико од њих се није усудио да јасно каже да Срби треба да чине трећину запослених у јавној управи, да могу и да треба да буду бирани на директорска мјеста, да њихова култура и идентитет треба да се поштују, да се морају изједначити права држављана БРЦГ у Србији са правима држављана БРЦГ у осталим земљама. Нико није одговорио на суштинско питање које произилази из остварења ових права и слобода: Да ли су спремни на ризик да БРЦГ можда и не буде постојала као држава у случају освајања ових слобода и права за све?
Дакле, и поред неодговарања на суштинска питања демократије и слободе за све грађане црногорски интелектуалци настављају илузорну расправу о питањима рушења режима и «демократизације» друштва. Из свега изнад поменутог јасно је да они демократизацију не посматрају у њеном стварном контексту јер им је јасно да би истинска демократизација била пут ка укидању државе. Зато им је неопходно још времена за вјежбање притисака, уцјена, присиле према Србима, како би ових било што мање и како не би представљали сметњу опстанку «цивилизацијског достигнућа историјски, политички и културолошки оправданог».
Мишко Перовић је то дефинисао на следећи начин: «Иако независна Црна Гора не би била могућа у наше доба да су он (Ђукановић) и режим који је створио били против, обновљена црногорска држава не може преживјети ако продужи да се развија у правцу који је трасирао Ђукановић.»
Управо због овог изреченог изнад, односно примарног циља очувања државе, а не стварне демократизације, Србима треба да је јасно да никаква сарадња са црногорским национал-шовинистима није могућа. Србима је боља оваква мафијашка, улизичка, феудална творевина јер је она на средњи рок неодржива. Овакву ће творевину Срби кроз јасно дефинисану политику и могући договор са осталим мањинским националним заједницама много лакше дестабилизовати и на тај начин остварити своја права и циљеве. Зато, Срби морају јасно рећи не антиратно-профитерском, национал-шовинистичком удружењу друге црногорске породице.
Мора се признати да су црногорски интелектуалци схватили да је након успења њихове идеје, дошло вријеме пада. Да се интелекутална клима мијења јер су сада Црногорци суочени са својим стварним наслеђем и историјом, који нису баш «ружичасти» како су их цртали до прије само неку годину. То успење (постојање државе) они желе на интелектуалном плану да одбране неодрживим конструкцијама које не могу да одговоре на темељно питање слободе човјека. Да закључим, за црногорске интелектуалце је демократија када само они имају да једу.
Poslednja izmena:
